1.
Jovan  S. Mitrović
,,Knjiga o Momi Dimniću”  

 Samo šest  godina posle smrti Moma Dimić skoro da je zaboravljen. Mnogi koji su posle njega večno otišli već imaju svoje fondacije, nazive ulica, nagrade..čak je jedna Tv kuća emitovala mono-dramu ,,ŽIVEO ŽIVOT TOLA MANOJLOVIĆ,, u izvodjenju Petra Kralja, ali na kraju nije bilo imena autora   Mome Dimića.  Ni nagrada koja nosi njegovo ime nije toliko zapažena, tako da  jedan od  dobitnika  naglašava da  mu je drago što je  dobio ovu nagradu, ne pominjući ime Mome Dimića, već naglašavajući da  je ovo jedan od mnogobrojnih  pisaca u Srbiji koji je na listi čekanja da se o njgovom književnom radu tek  govori, kakva ironija.. kakva sujeta nabedjenog doktora teorije književnosti ... Napominjući da želim da napišem knjigu o Momi jedan od mladjih pisaca, inače člana  Udruženja književnika pita me: ,,a ko je pa taj?,,- kakava brza zaboravnost mladog pisca, blam  i  ne verujem da je to neznanje već drskost ili ironija.

I  upravo, da ne bi  ostao zaboravljen nastala je ova ,,Knjiga o Momi,,..
Knjiga  koja će mnoge njegove kolege, najbolje prijatelj koje je  Moma voleo i cenio, naterati da ga se ipak sete.  jer su ga već izgleda mnogi zaboravili.
Radni naslov knjige bio je,,Živi dnevnik ili  Živeo život Moma Dimić,, Na Blogu  UNIVERZUMM  naslov je bio  ,,Kada pesnici plaču,, ,a  izdavač je  naslovio po Mominoj pesmi koju je posvetio majci sa obrazloženjem da je  Moma  sam dao naslov ovoj knjizi.  Dakle, ova knjiga, naslovljena po istoimenoj Mominoj pesmi, predstavlja bogat dokumentarni zapis   iz  njegovog književnog opusa  i rada;  verodostojno nas podseća na temperament našeg  skoro ”zaboravljenog pisca” 
Zabeležena su sećanja na   Momine  boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća  na Književnoj koloniji u Zlotu, Balkanskim i oktobarskim usretima pisaca u  Beogradu, Šapcu, Valjevu Negotinu, Kladovu i Boru.

2.
 Ali,  tu su i njegova  mnoga putovanja po svetu , gde je  boravio   i uvek navraćao do  naših prijatelja u dijaspori.  Ovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su mnogi prijatelji čitajući  Blog  UNIVERZUMM, Javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra Šibenika, Knina, Skoplja  i Rusije.. Bilo je preko 10.000 čitalaca.... i uzvraćali  tekstovima ljubavi i poštovanja  prema Mominoj dobroti i njegovoj privrženosti dijaspori... Srbin Aleksa iz Nemačke, piše : ,,Moma  je još živi sa ovakvim tekstovima o njemu..Treba još pisati o Mominoj dobroti. Pisati i o onome što je radio za nas u dijaspori, kada su nas svi odbacili, on nas je usvojio, deo smo nejga..Eto takav je bio Moma,,- piše Aleksa. A jedan od pisaca će reći,, Moma je junak iz naroda on ume i zna da osluškuje damaranje krvi u dlanovima svoga naroda!,,...

Njegovi  razgovori sa  svetskim piscima  završavali su se tako   što im je otvarao pesnička  srca da  zavole  Srbiju... Tamo gde nije mogao da stigne, Moma je zvao telefonom...Razgovarao je  i oni su sada naši veliki prijatelji sa: Vojnovičem, Okudžavom,, Peterom Hankeom Juhasom, Patrikom  Besonom,, Andreom Bretonom,Transtrimerom, Arturom Lundkvistom, Ričardsom Brnsomr...Da ovo predstavljanje   njegovih prijatelja završim dramatičnim  razgovorom sa   Izraelskim piscem Erizom Bitonom, koga je  Moma  Dimić telefonom preklinjao da se i ovaj pisac pobuni protiv bombardovanje Srbije  1999.godine..   Na tu molbu Eriz Biton je rekao: ,,Kako da se suprostavim, kada ja vidim da svi  loše pričaju o Srbima,,.....   Moma mu je odbrusio, kako on to ume  i zna na  nekoliko jezika: ,,  Kakva gadost..Kako vidiš kada si slep..  Slep si izgleda i u duši,,.-rekao mu je ljutito  Moma... Uzaludan je  bio i telefonski razgovor i sa švedskim piscem Petrom  Vestergom...Ali, zato će drugi  Dimićevi prijatelji pesnici, a i srpski prijatelji, poput  Besona, podići svoj glas protiv bombardovanja Srbije:,,Uništiće nas!,, kaže Beson,..,,Koga to nas?,,- pita Moma Besona..,,Nas Srbe!,,....Prvi put osećam da se  Beson ne šali dok izgovara ,,Nas  Srbe!,,kaže  ponosno Moma.....
 Zabeležio sam  i  sećanje na prvi  susret sa Momom sedamdesetih   i poslednji   u maju 2008.godine u Beogradu. To je  monodrama o vremenu koje je  prohujalo kroz tri sistema i dve države, i ostavilo  svoje tragove i  životne boje Izmedju korica ove knjige, a nadasve  večite tragove u   mom srcu i svih njegovih prijatelja koji su  prolazili kroz  to vreme kojega se

3.                                                                    

mnogi sada odriču, napominjući da  je to bilo samo virtualno vreme  kada se dobro živelo. To je sadašnja  monodrama  za sekund  celog života....

I kada je pisao o drugima sve mi se čini da je  Moma pisao o sebi, potvrdjujući tako činjenicu da uvek  ima sagovornike koji su  bliski i dragi njmu, koji žele da uz njega putuju.  Tako je sa  hrvatskom pesnikinjom  Vesnom Parun napisao  celu jednu knjigu na  temu ,, KAKO,, kako tragati za izgubljenim devičanstvom, kako plakati, kako spavati, kako putovati, živeti zajedno, kako se voleti, ljubiti,  Poenta  cele knjige u podnaslovu ,,Autobiografska buncanja,,  bila je u rečenici ,, Ne zaboravljaj druge i ne zaobilazi željene, kao što mi to nismo,,.- bila je poruka koju potpisuju Parun i Dimić,, i zavrtšavaju je konstatacijom  te  1994.godine,----.. ,,  Hteli smo  da razbijemo prisutnu mržnju,  koncept  nacionalnih književnosti... Ali,naišli smo na ambis, o  tome ova knjiga bunca, toliko da je  ambis svuda oko nas..!!!,,Tako je  pokušaj dvoje združenih autora ostao na trajnom putu  zajedniuštva samo izmedju korica  knjige ,,Kako–ili autobiografska buncanja,.
Želeći da u ovom feljtonu  naznačim njegovu potrebu za putovanjem, naidjem na Momine reči koje sam i ja želeo da  kažem o njemu, pa se sada ne zna  ko je šta rekao. Evo sve to sada  sažimam u po jednu rečenicu:....
I Dimić    je  neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske  brežuljke,, kao ja  svoju kozarsku ulicu. I gde god je mogao  javljalo se  Mirijevo, u putopisima, u poeziji u  filozofskim  beleškama, u romanima..., svaka knjiga mu je  odisala Mirijevom...I po ko zna koji put čujem kako Moma  govori onaj početni monolog iz priče,,Osveta,,..,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin  cvet, ozelene leje po  baštama,,... ja se setim   moje  Kozarske  rudarske kolonije koja je  puna prašine i  kaldrma, ali sam je voleo i yato je ima svuda.........
 I Dimić je bio belosvetski putnik. Bio je  čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je  svakog septembra i oktobra da  na Medjunarodnim susretima  pisaca okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Švedjana. Francuza, Austrijanaca,.... U ovoj  knjizi o Momi Dim-iću o tome  samo jedan deo u mom  susretu sa  Ričardom Brnsom.....

4.
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju zbog nostalgije. To mu je  možda i pravi odgovor na dilemo zašto nije živeo, kada je to mogao, nudili su mu, u Švedskoj ili  Rusiji..  Kaže: ,,Da živim u Švedskoj bio bih, jedan od  najbogatijih pisaca, da sam opt živeo u Sovjetskom Savezu, čiji se model Udruženja toliko satanizuje, barem jedanput-dvaput godišnje zakačio bih letovanje na Crnom ili Baltičkom moru, mesto  odiha, odnosno  odmora i uživanja...... Ipak ne žalim što sam ostao ovde i kao 22 godišnjak primljen u Udruženje književnika Srbije... Ja nisam politički pisac i da pričam kako je u mojoj zemlji loše i sve crno.. i  kako me neko proganja...!-govorio je Moma .
A putovao je mnogu, gde god da je bio držao se svoje  doslednosti, bio je van politike. Bavio se  civilizacijskim dostignućima,obilazio gradove i kulturne spomenike, posećivao prijatelje. Bio je najradosniji  kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj  gori, kao da se tamo rodio i živeo, nadahnuto je  kazivao priče o Hilandaru i uvek  završavao.. ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,, .. ,,Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim  knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta,,.,ali se uvek vraćao svom Mirijevu i Beogradu.
 Gde god je bio  govorio je o   globalnim  simbolima, i uvek računao gde će tu smestiti  istorijske, nacionalne i etičke  aspekte naše zemlje ..I upravo svi ti njegovi zapisi gde god je bio odišu  filozofskim, psihološkim i   estetičkim  vrednostima i aspektima.... I gde go da je  bio u Kini, Kanadi,Švedskoj , ili u Baru, javljao mi se razglednicom uz  obaveštenje da  ćemo jednoga dana  otići zajedno na   takvo putovanje..
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocimna i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti  zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem.. Pripremajući seminarski rad pod nazivom,,Dokumentarnost u  književnosti,, od njega sam naučio da  je  tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji  dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem  knjige,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto poručuje, zavešta, stavlja na kraju tačku života..Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament izmedju korica oranž boje,....

5.

Nije mnogo govorio o sebi, o porodici o svome domu kao da time nije želeo da opterećuje svoje čitaoce i prijatelje..Jedino sam dobro  upoznao  njegovog oca, tata Žiku, koji je za sebe govorio da je  Momina sekretarica... Moma je bio  šeret na ded Jovu, ozbiljan i krut  kada to zatreba na oca, ali imao je lirsklu dušu, pun  je mladalačkog duha svoje  generacije, koja je negovala poštenje patriotsku osetljivost i poštovanje... Ovakve vrednosti  možda sada u ovim  trenucima mnogima i ne odgovaraju.

I upravo takvog Momu Dimića sam poštovao i voleo kao velikog prijatelja,,kao starijeg  brata, mudrijeg kolegu i  nadarenog  poetu. I  po vokaciji nadahnutog pisca i  životnog  velikog filosofa...
Ova je knjiga   moderan roman  o  Momi , Mirijevu, Beogradu, Boru, Zlotu, Srbiji i svetu,  istiniti roman  o  jednom prijateljstvu koje će večito trajati, pa mi se i danas  čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli  koje same izleću iz  moga mozga.... Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima  velika  fikcija.. koja jedino može  piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga  našim srcima  više od  trideset godina pa sve do  pre šest godina uistinu živeli...Ovo je knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma    zadužio, svojim bogatim književnim delom i ljudskom dobrotom, da ga  nikada ne zaboravimio.

Knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je  2010.godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu Univerzumm i naišla je na odlične reakcije čitalaca, prirodan sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ”zaboravljen brzinski” ipak postoje  oni, potvrdjuje ova knjiga, koji se sećaju njegovog  lika,  i prijateljstva, a poštovaoci i bliski prijatelji poput Književnog kluba ,,Mala  ptiica,, biblioteke iz Mirijeva,koja ima njegovo ime i ovaj autor  na ovaj način,  dalje podsećaju na  Momu našeg romansijera, filozofa i putopisca.

Dok su mnogi pljuvali po  Srbiji, svojim tekstovima,  dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene  bunde za razna žiriranja..

6.

Moma Dimić je neumorno obilazio sela i budžake u Srbiji i metropole po   svetu...podržavao,  hrabrio mlade  stvaraoce  iz dijaspore; pisao je, pričao  na radiju i televiziji, slao pisma  razgovarao telefonom i ubedjivao svetske pisce i intelektualce  da  je bombardovanje Srbije najveće  zlo prema srpskom narodu.. Odricao se penzije i honorara, organizovao književne kolonije. Prevodio  strane pisce i dovodio ih u najzabitije krajeve  Srbije.

Samo jedan deo toga je  u Knjizi,,Kako će moja majka pričati o mojoj   smrti-priča o Momi Dimiću,, .Gotovo sve recenzije  mojih rukopisa, napisao je upravo  Moma...Davnih 8o  godina  recenzirajući  romane ,,Skok preko kože,, i ,,Dulkan,, odredio je  moju književnu  autorsku definiiciju, koja me i danas prati:... ,,Mitrović je dramski  pisac, pesnik, zavičajnog ambijenta.. koji jedini piše o životu rudara,,..  .. Tako da i kada je  u proleće 2008 godine, iako bolestan  pisao je i dao  mi  nezavršenu recenziju..o  mom romanu ,,Povratak u zavičaj.. Moma   je zabeležio...I  kada piše  o rimskoj imperiji Mitrović piše o rudarima...,,zar je  Galerije bio rudar?  pita se  Moma u  tekstu recenzije,,

Za tolike godine prijateljstva nemamo ni jednu zajedničku   fotografiju. Kao radijski i televizijski novinar  nisam  imao  sa njim intervju,  uvek je  bilo  važnije  nešto  treće koje je  bilo naše zajedničko preče i zato je ova knjiga   umesto obećanog intervjua..  moje veliko hvala Momi.

Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno...,O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi,O recenzijama, o rodjendanima i tortama,  o onome šta je radio i voleo   Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola nije ni  Moma,  O prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju, Nisam ni znao da se oružje može kupiti za dinar, tek toliko  da se  ne poklanja...Jer, oružje se ne poklanja nego se osvaja, ili kupuje, rekao je Moma dajući  mi  perorez sa motivima VIkinga  na aerodromu vraćajući se iz Švedske. Posebna  priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru koji se ilustruje  rečenicom, kojom  glavni svadbeni ,,lažlja,, najavljuje darove:  ,,A od kuma Mome, za mladence živo mirijevsko jagnje!,,.     Njegova se reč poštovala i zato  ima dosta o njegovom pogledu na jugoslovensku književnost. Ima još, o Mominoj  pesničkoj  zaostavštini njegovih prijatelja,  Od njega sam naučio da jedan intelektualac stvaralac mora da bude univerzalan...Zato sam  pisao sve što i on: priče, pesme , putopise, zapise, kritičke osvrte, drame,organizovao kulturne manifestacije, pa čak i glumio..Poznavao je ljude, jednostavno osećao
 7.
njihove  potrebe,  razgovarajući sa njima  učio je o životu,  Da ni jedan dan ne prodje da nešto ne naučiš, ili ne uradiš., to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto novo da pokrene.   Jednostavno   on je bio živi dnevnik  svoga, odnosno našeg, vremena.  Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog  čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu..Ali, izgleda vremena se menjaju. Danas, sve mi se čini da  su  takve vrednosti  zapostavljene i da je Moma  zbog toga  nezasluženo zaboravljen...
Ova je knjiga   nastala sa željom da Moma bude  uvek sa nama, to su porepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ,,Intelekta,, iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam  radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige, ,, Politika,,će uskoro objaviti feljton o Momi Dimiću....

I da završim, ovu besedu o knjizi ,,Kako će moja majka pričati o mojoj smrt-knjiga o Momi Dimiću,, njegovom rečenicom iz knjige,,Pošto Beograd,,...  ,,Tako je poznati putopisac, prošao kroz vreme, kroz datume,

kroz  dane i noći...,,Dan prodje i zapisan, prestaje dan,,-, ostaje  priča  zabeležena na blizu  hiljadu strana  o životu koju je Dimić kao filozof ispričao i sažeo rečenicom:

  ,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi odredjujemo... Ili, ,,Pa Mitroviću, šta ćeš mi, kada mi nema pomoći...,, A meni u mozgu još odzvanjaju njegove reči;

,,Prijatelj je onaj ko je  pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe..Ko je s tobom u dobru i zlu..i kome možeš  uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje,,.

Tako je Moma prokrstario svetom, ali i ulicama svoga grada pa sve do rodnog Mirijeva i izgleda  da se umorio i tu zauvek ostao...

 Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008.godine u Beogradu. Sahranjen je 12.juna 2008.godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke!

Objavio je preko 40  knjiga, još 1966. godine napisao je roman ”Živeo život Tola Manojlović”, koji je pretočen u dramu koja se u Ateljeu 212 igrala preko 400 puta. Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak.. Kao da se njegov tekst pod nazivom ,,Hipnoza smrti,, tek sada igra u pozorištu života,gde je Moma glavni junak, umesto njegovog Tole...!!!!!  

                                                     Hvala J.S.M.     
  Mirijevo,  UDRŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE12.12.2014.

 ‘‘     

                                         Moma Dimić,                          Jovan S.Mitrović,
                                              Crtež  Milića od Mačve Mačve

                                                  

                                                                     BRONZANA PLOČA NA ZIDU MOTELA U ZLOTU SA MOMINIM IMENOM