feljton

REKLA-KAZALA                                                   

12..... .. INTERVJU PLUS  II DEO

            SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA  

                         (nastavak) 3.

Ovu misteriju  nam putem intervjua, mladom televizijskom novinaru, saopštavate  Vi! i naravno kroz piščevu imaginaciju idemo i  kroz  njegovo detinjstvo  pored Timoka. Pratimo njegov dolazak u Rim, pa  ratovanja. Tako saznajemo da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skače uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama,  imao je muškost  dužu od svih gladijatora. Zbog toga  upoznajemo njegove jadi sa ženom Valerijom

. I svedoci smo  izgradnje  Feliks Romulijane i Galerijeve smrti. Naravno neizostavno  susrećemo i ostale  aktere rimske  istorije  toga vremena: (Konstancija  Hlora i njegovog sina Konstantina  Velikog, te njegov  Milanski edikt, neizbežan je bio i Dioklecijan)* . Dakle  istorija  u malome kroz  likove onih koji su stvarali tu istoriju…,,

Odjednom, pisac zastade kao ukopan, učinilo mu se da  je  od ovog predugog monologa  i zaboravio na Srejovića, ili  kao da je pored njegovih očiju  minuo neki lik koji je  bio tako  ljut i namrgodjen, samo što nije  isukao pugio*,  valjda zato što nije maločas pomenut, a kroz  celu  rimsku imperiju ga  pominju. Pisac  učini takve pokrete kao da ga stigne, ali on se izgubi. Ni ubrzanim  treperenjem, čak su mu i oči zasuzile, nije uspeo da ga stigne.  Poče sada  da vraća svoje misli, da se  bolje priseti svega što je  maločas  imao na umu,  ali ga ni tako nije stigao, onda je razrogačenih očiju  gledao  u svaki  ćošak, gde je sve  bio, ali,  ni tamo ga nema. Od silnog uzbudjenja, kao  kada nije znao neko pitanje iz istorije, kod profesora, počeo je da se   trese, ali ovoga puta,  učini  takav pokret, da  profesor Srejović nije ni primetio ovaj   prekid u priči i pisac, nastavi:

P: - ,,I tako sve do  Magure gde će se napraviti dve tumule** i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.

I tu nije kraj, niti će ga biti, moj  profesore!!! I ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati: Galerije, će na povratku iz Sirdike-Sofije, umreti od venerične bolesti.

I vi ste profesore, koji ste ga otkrili i zaveštali  u budućnosti, zauvek  otputovali iznenada... samo tri godine posle otkrića Galerijeve  kamene glave. Novinar koji je sa Vama,  razgovarao, ostaće sakat u obe noge i rat će ga ometi da nikada neće objaviti intervju. A prema mojim saznanjima, poginuo je medju prvim novinarima u ovom tragičnom  ratu  negde u Vojvodini. Eto profesore Srejoviću, potvrda kletve da je  *nož  

**nadgrobna uzvišena zemljana ili kamena humka ...

zlato večito zlo, novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira. Ili o  rudarima robotima, za nas pisce i vas arheologe  u svakom vremenu ima posla...,,Tek kada ovo ču da je rekao; ,,profesore Srejoviću!,, -pisac stade, kao da je obliven betonom, a hteo je još da se pokrene levo desno i da sebe ubedi, da je profesor Srejović, odavno otišao u legendu i da je sve ovo bio samo san. A hteo je da mu još kaže mnogo toga.

Ostao mu je dužan priče oko zlata i Udbe... Skoro da je identična i njegova priča: Čovek iz Udbe, u Klubu novinara, uz čašicu  rakije, započeo je priču kako traži vidjenog ali čistog čoveka, za jedan  veliki posao, i misli da ga je pronašao...Zato je nudio piscu mnogo toga, samo da pristane da bude njegov agent. Da prati  vidjene ljude i da obaveštava Udbu o  njihovom kretanju.... Ali, pisac nije želeo, rekao mu je:

P:- ,,Ni za suvo zlato ne želim to da budem!

Ma ni najnovijeg  ''Merdžu'', ni za  kapetansku platu, hvala na svemu, hvala, hvala! Mi se nismo videli, niti smo razgovarali, ja ću platiti  ovu turu pića!,,

Dok ponavlja te reči, misleći da je Srejović i dalje sa njim, tek je sada  shvatio da je jedan od vidjenijih sa liste bio i Srejović. Upravo to je želeo da mu na početku kaže, ali ga je profesor Srejović uvek prekidao, kao da je i sam znao sadržaj liste vidjenih Srba kod Udbaša....!

S:- ,,Jeste san je!,,- čuje  kako mu Srejović šapuće, kao da ga ne probudi  ili da mu se zahvali na onome što je rekao Udbašu: ,,Ni za suvo zlato!,, Tada je prvi put čuo da za neke ljude ni zlato, pa ni suvo zlato, nema  nikakvu vrednost.

S:- ,,Jeste, jeste, sve je ovo tvoj san!  Ali će se, jednoga dana, sigurno ostvariti svi tvoji snovi!,,

P:- ,,Pa ja spavam i sanjam profesore, a danima nisam mogao da spavam!,,

S: - ,,Pišče, stani, ne žuri toliko, još ovo da znaš: Već godinama ne sanjam, otišao sam u večnost! Ali me najviše pogadjaju ove tvoje priče o meni ,,Rekla-kazala,, i to prevazilazi svaku realnost. To nisam ja, to je samo ljudska pakost, kroz tvoju imaginaciju!

 Molim Vas; da podmećem   betonski natpis Romlijane, bronzane glave rimskih  imperatora, da ja kreiram mozaike, ej, bre!!! Da kradem tudje rukopise i zlatan novac i ono  najžešće da volim muškarce, ee’ to nema granice svakoj pakosti,,-  reče profesor i izgubi se.

Pisac se uhvati za glavu i poče da se čudi:

P-  .,, I sve je ovo čudno! Zar je moguće da profesor ovo zna, a  prošlo je 6 godina od, prvog, objavljivanja romana ,,Intrvju plus,, i 12 godina od njegove smrti. I sve je ovo čuo, video i pročitao, a ne zna da ima još žešće ,,Rekla-kazala,, što ne ide za objavljivanje!,, - zato poče da muca, kao da mu se pravda; da   životna priča samo oponaša istinu, da ljudi u ,,Rekla-kazala,, vode intrige, kako bi načinili nekom pakost. lili, da tako prikažu svoju vličinu, ili, kako bi oni postali veliki i zapaženi, a njega da ogovaraju. Pa njemu je sve to predočila, godpodja Mira, proročica-magijarka, i eto sada se  sam u to uverio, ali ne može ništa. Nema ga, otišo sadus, u njegovu imperiju!

Profesor sigurno zna da je u romanu svaka priča, uvek  izmišljena! Zato i  pisac poče jače da muca, želeći tako sebe da uveri da je to lično on, koji ovoga časa razgovara sa najvećim arheologom našeg doba. Sa čovekom za koga kažu da ima naklonost boginje Fortune. Sa čovekom koji u arheologiji traži mnogo više ,,teži da se dopre do najopštijih istina, a ne sa­mo pu­ko na­uč­no is­tra­ži­va­nje,,; ka­ko su po­je­din­ci is­prav­no tvr­di­li; ,,uvek je arheogiji davao celog sebe!,,

Pisac još žešće zamuca, sa namerom da skrene pažnju na sebe, ai nije bilo nikakve reakcije i on nastavi, sebi da priča:

P:- ,,Ja, ja, ja, sutra moram u Kragujevac, hitno, da mu zapalim sveću i da mu kažem: - pa ja to nisam  nikada rekao profesore, samo sam beležio, mesecima šta ološ priča! Pa Vi znate profesore onu Ničeovu mudrost-izreku, koju izgovara Zaratustra:

,,Život je vrelo uživanja; ali gde i ološ pije s ostalima svi su kladenci zatrovani. Naklonjen sam svemu čistome; ne mogu, pak, da gledam nacerene gubice i žedj nečastivih!,,

 Ma ne, ne budim se, još profesore, ja samo sanjam! Ne sekirajte se profesore, znamo mi ko je arheolog Dragoslav Srejović! Ima još puno toga što treba da se kaže i to najviše ono što Vi niste mogli. A meni je, ostalo da saznam, kada će svemirski rudari i arheolozi da pristignu na naše ruševine da kopaju i istražuju prohujalo naše vreme! Rekli ste i sami, profesore,,:

S:- ,,To nije kraj, pričaće se ,,Rekla-kazala,, i dalje, sve dok se u kamen ne pretvorimo. Kamen je nešto što je trajno; kamen je večiti svedok svakog vremena, pa i našeg; kamen pa tačkaa!,,

P:,,Idemo, dalje, profesore! Pisac je želeo što pre da završi ovaj nemi razgovor, jer je osetio  profesorovu potištenos, kroz svaku izgovorenu reč. Činilo mu se da svako pitanje skriva u sebi sumnju u sve  što smo do sada  jedan drugom rekli i da   on u  sve sumnja, samo što nije rekao, kao da je ovo neka klopka, od strane Udbe. Zato i nije želeo više da postavlja pitanja ili  odgovara na pitanja, da ne bi povećao  profesorovu sumnju, i zebnju da je nešto zaista  pogrešio u radu. Idemo dalje, profesore!,,- reče sebi pisac i završi ovaj san rečenicom:

P:- ,,Ni danas mi nije jasno odakle ovaj tekst i zašto ga uzimate iz moga srca u vaše oči?!,,

Pisac nastavi da dalje sanja ovaj život i beleži priče ,,Rekla-kazala,,.;sve, tako, dok i kamen ne progovori!... I to nije kraj, niti će biti!

,,Znam i posle ovoga  biće još priča u ,,Rekla-kazala,, u onu Vašu, poverovaću i to će biti, novi sadržaj ove priče!,,- reče pisac i okrenu se na drugu stranu kreveta.. I to, opet, nije kraj, neće ga ni biti!...   Neće ga ni biti, sve dok  ne progovori pravi kamen i ne dodju oni pravi, koji će znati da vrednuju i   cene     što je do sada  profesor  uradio za arheologiju! I dok ne progovore pravi tumači, i ne shvate prave reči koje  se čuju  iz kamena, poruku koju je  davno   izrekao profesor, povodom  mnogih  arheoloških otkrića, Leepenskog vira, Romulijane i  Šarkamena:

 ,,Sve je to jedan artikulisan  govor prošlosti o  nečem što je od najvećeg značaja za ljudsko biće-o smislu života i ustrojstvu sveta,,.Kada o svemu ovome progovori pravi kamen, ovo je  bila poslednja poruka profesora Srejoviću,  tek, će se onda  znati prava istina o svemu onome što se davno, davno započelo u  arheologiji, i tada će ova  priča biti  završena!

           ( NASTAVAK SLEDI )

feljton

                REKLA-KAZALA

11...          INTERVJU PLUS II DEO
                 SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                                      (nastavak) 2.

....

I  zato sam, profesore, postavljao sebi pitanje, a gde ima  zlata? Pa na ovim prostorima. A ko želi da ga najviše ima? Pa uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I  tako redom...došao sam do mogućeg odgovora, zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove karajeve. Pa , kod nas je II svetski rat je počeo napadom Nemačke armije na borski rudnik, a ne bombardovanjem Beograda. Nemci su hteli prvo u Bor da udju!  Pa naravno zbog zlata, onog istog zlata za koje Šekspir, kako Vi pomenuste u izlaganju, kaže:   ‚‚Ovaj žuti prah stvoriće haos od ljudi. Uzdići lopove, dati im titule. Ko njega ima gospodar je svega. Pomoću njega se duše mogu, čak u raj  uvoditi‚‚....

S:- ,,Ili zlata koje je u svakom domu, u novčaniku i visi na ušima ili oko vrata svake žene!,,- dobaci Srejović, uz smeh, ali ga pisac nije ni čuo, nego nastavi:

P: - ,,Bio je to moj izazov da priču produžim sa pričom o rimskom imperatoru Gaju, jednom od 17 imperatora iz ovog dela naše zemlje. Zato sam, pre petnaest godina, od te priče napisao, na stotinak strana, roman  POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao, jer  mi moj prijatelj Moma Dimić,  kaže: ,, Ovo je tema  koja zaslužuje barem roman od 5oo strana!,,    

...I tu Srejović ponovo prekinu piščevu priču:

 S:- ,,Pa u pravu je bio Dimić, pametan i razuman je to bio čovek. Nije rimska imperija bila toliko mala. Jednim delom te imperije mi smo danas  baštiinci i to jedne od najblistavijih kultura, imamo spomenike na koje treba da budemo ponosni, spomenike koji ne pripadaju samo nama, nego pripadaju celom čovečanstvu!,,

P: - ,,Jeste profesore, zahvaljujući Momi, koji me je podržavao,  čak je uradio i recenziju, završen je ovaj rukopis, ali on, nije doživeo da ga vidi u formi knjige ..,,- prekinu ga pisac, duboko uzdahnuvši uz ove, setne, reči sećanja na Momu Dimića i nastavi: ,,Koliko ste samo u svojim izlaganjima govorili da se Rimska imperija prostirala od Britanskih ostrva do Indije i od Severnog mora do Sahare i sve što je bilo najbolje sakupilo se ovde u Gamzigradu i mi imamo tu sreću... da raspolažemo jednim takvim spomenikom bez koga će biti nemoguće proučavati našu prošlost, a sve radi budućnosti!,

S:- ,,Svako ima svoju  nezavršenu priču!,,  , opet se čuje Srejović  i nastavlja tamo gde je stao:

S:- ,, Jeste, dobro si upamtio to pišče. Ali, ima i onih koji ne misle tako…Ti takvi preko noći  ruše sve ono što mi arheolozi pronadjemo. Divljački razaraju i rasturaju, u nekoj potpuno  besmislenoj iracionalnoj želji da nadju nešto što ne mogu. Iskopali su, povukli su kamene blokove, razvukli su kamene ploče, počeli su da uništavaju taj beleg prošlosti da bi zadovoljili svoju neku trenutnu pohlepu, za zlatom, ne misleći na svoju decu, na svoje sugradjane, na svoju zemlju…I nije samo to što rastužuje čoveka, kada si  maločas pomenuo zlato, zbog toga su i kod mene dolazili ovi iz Udbe, zamisli, tražili od mene izveštaj gde je   pronadjeno 38 predmeta od zlata, igde se denu zlato iz Gamzigrada?!,, - pisac klimnu glavom kao da sve zna i da razume njegovu ljutnju  i nastavi sa pričom, tamo gde je maločas zastao:

P: - ,,Stao sam i zbog toga, što sam u profesiji prihvatio jednu  ozbiljnu i odgovornu  dužnost, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ  ostao da čeka..

Pre pet godine, otišo sam u penziju, i eto meni slobode, vratio sam se ponovo Galeriju. Za šest meseci roman je dobio konačnu  formu i sada ima  550 strana. To  je taj fizički nastanak romana, a kako izgleda život u njemu...To  su  dileme kroz 24 priče o istinitim dogadjajima  i ljudima...koji su živeli na ovim prostorima, odnosno u tadašnjoj rimskoj imperiji. Tu je i Vaša priča, kroz intervju, o  Galeriju, odnosno o govedaru Armentu!. Dakle, svi  Vaši ljubimci su tu! Ostala  je  jedna dilema i Vi ste tu opet uskočili, definicijom zavičaja;

E sada šta je zavičaj, u globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali  u smislu odredišta možda  je to domovina!

S:- ,,A gde je domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.

P: - ,,Pa, za mene, to je  Univerzum, to više  nije samo  zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,, - odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz tišinu  nastavlja  svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra da  su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da  smo svi po malo  svemirski rudari, pa možda i  Gaj!,, - i tu Srejović, opet  ulete  sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:

S:- ,,Velika je to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama, u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore  okivaju i u  banke ga oročuju .  Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo, zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..

A u Hemiji  stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal, postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi  oblikovati u najlepše oblike zlatnika, ogrlnica, narukvica...,, - i tu  Srejović stade, sa namerom da  nabraja dalje, uz lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali  pisac, nastavi sa svojom  pričom, koju je Srejović maločas prekinuo:

P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o fenomenu za sva vremena o zlatu!  

Ustvari, ovo je priča o  rimljanaima s kraja  trećeg veka, ali i priča o nama, o našem  večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega, radi zlata.To je priča o našim,  manama i vrlinama,  željama, htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od rimljana do danas, u načinu  razmišljanja i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,

...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost. Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je očekivao i  profesorovo mišljenje , ili pitanje, pa nastavi:

P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I sada  imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije  sadašnje svetsko  globalno  stanje ustvari  težnja da se od  Evrope, napravi nekadašnja  Rimska Imperija, a mi da budemo samo  ponovo  Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan  rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog Cezara:  ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti  samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude kako da se prema  tebi  sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,

Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim pronalaskom  Galerija, usred Gamzigrada, predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka naše ere, kako je  Armenatarijusov sin, od govedara, postao Galerije, rimski car? 
                                                     (sledi nastavak)

 feljton

REKLA-KAZALA

10...         INTERVJU PLUS II DEO

SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                   1.

Želeći da privede kraju ovaj tekst i sam pisac je upao u polemiku sa  Srejovićem u ,,Rekla- kazala,,.....

Tek, primetio je da se u trenutku kada je Srejović razgovarao sa decom i posetiocima koji su obilazili Romulijanu, jedan od njih bio je i sam pisac i čuje sebe kako odgovara na Srejovićeva pitanja. Očekivao je, prvo, burne reakcije, na sve ono što su besednici trtljali-govorili u ,,Rekla-kazala,, ali  čuo je iznenada, veoma mudro i zagonetno pitanje koje se odnosilo na njega:

Srejović:- ,,A o čemu ti mladiću tako visokoumno, filosofiraš, razmišljaš, ili sanjaš, a ne pratiš moje izlaganje?

Pisac je   znao, da je  Srejović odavno otišao u večnost, ali je ipak  prihvatio  razgovor, iz poštovanja prema njemu.

Pisac: - ,,Ko, ja?,, 

S:- ,,Ti, ti mladiću! Dosta sam se ja preznojavao odgovarajući na pitanja, kako sam pronašao Galerija, izvolte  imate reč?!,,

P: - ,,Divim se kako Vas ova deca pomno slušaju, gutaju svaku Vašu reč,  sve veruju!,, - profesor se  nasmeja, zavrte glavom i prevrćući buljave oči, ispruži ruku i milujući ga blaženo po  ramenu, upita, mladića:

S:- ,, A veruješ li mi ti, lepi mladiću?,,

 Pisac se kao poparen trže, ali kao iz puške   je  odgovorio:

P: - ,,Paa naravno da  Vam verujem! Kada sam ja bio klinac sanjao sam, i verovao u tada mnoge čudne stvari... Više ne sanjam, sve je tako po snovima ...,,

Uz  lagani smeh ispod  obraza, Srejović ga htede zbuniti novim pitanjem:

 S:- ,,I šta si sanjao, kao klinac?!,,

 Ali, se pisac ne dade zbuniti, već kao iz topa nastavi svoju  priču, tamo gde je zastao:

P: - ,,Paa, sanjao sam da svi  ljudi imaju  male kutijice kao telefoni i da  preko telefona razgovaraju sa celim svetom, i ja sam razgovarao sa mamom i tatom...i  mojim drugarima!,,

S:- ,,A, pa to su ti sada mobilni telefoni, a pre su bile motorole, i  šta si još sanjao?!,,-prekinu ga Srejović.

P: -,, Pa, kada sam bio mali, voleo sam i ja da se vidim i da radim preko te televizijske kutije. Sanjam, kako će ljudi umesto da koračaju  imati male  cipele sa kružićima koji će se okretati!,,

 - to redjanje snova i želja ponovo Srejović prekinu...

S:- ,,Uuu, kakvi su to, bili, čudni snovi mladiću, al znaj, ja ti tvrdim, ti snovi će se sigurno jednoga dana ostvariti. Vidiš kako je  Gaj sanjao i postao Imperator, ej Imperator cele rimske imperije!!.,, - ubedjuje ga Srejović, i pisac kao da čuje drugo pitanje, ali  ne vidi da Srejović otvara usta...

P: - ,,A zašto  toliko razmišljaš o Galeriju, pa i o njemu pišeš knjigu?,, - kao da je jedva čekao ovo pitanje, pisac, se začudi otkud  Srejović zna da on piše o Galeriju, ali se nije dao zbuniti, no  okrenu mikrofon i poče ozbiljno da priča, kao da se obraća televizijskim gledaocima, kao odrastao, i zreo čovek:

P: - ,,Profesore  Srejoviću,   čuo sam  Vas dok ste sebi objašnjavali  kada niste  bili spremni da odgovorite  na profesorovo pitanje iz Istorije ,,O rimskoj imperiji,, i kako ste obećali profesoru da  ćete  to naučiti za sledeći čas,  a vi ste to učili celog života! I  ja sam  imao isti slučaj; mom profesoru obećao  sam da ću napisati roman o  Rimskoj imperiji iz koga će on nešto novo saznati o  imperiji! I evo ja skoro  završavam dato obećanje zahvaljujući, Vama!,,

Sada se, Srejović, prvo začudi odakle je pisac čuo ovaj njegov dijalog, potom se nasmejao, ali, ipak, nije bio zadovoljan odgovorom, zato je ponovio pitanje:

S:- ,,Ma, lepa digresija, ali mora da postoji neki snažniji razlog, osećam ja to?,,

P:- ,,Znate,..davno, na studijama novinarstva pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti,, cilj mi je bio da  dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument vremena. Došao sam do gotovo neverovatnog poimanja istine. Tačka je najveći dokument svakog vremena i čoveka. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo gore, dole.Tačku stavljamo i na život, na dogadjaje...nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma. Kroz tu tačku protiče vreme, prolaze i nestaju ljudi, pa ipak tačka ostaje i dalje da  bude jedini svedok onoga što je proteklo. Kroz tu tačku protutnjale su mnoge imperije!,,- i nije još završio,  opa već čuje Srejovićevu upadicu:

S:- ,,Dakle, istina je da su postojali ljudi koji su vodili mnoge imperije! 
Postojali i nestali, a o svemu 
tome svedoči kamen ovaj i ta tvoja tačka Univerzuma... 
Dakle, postojala  je i rimska imperija, e sada

počinje moja priča, beleži ovo za tvoju knjigu, pišče... Sada treba da ide priča ko su ti ljudi, gde su rodjeni, kako su izgledali, koji su vodili tu silnu imperiju, e ja se time bavim celog života!,,

Srejović i dalje priča, gleda pravo, kao da je ispred njega kamera, a pisac  odmahuje  glavom, kao da mu da’ do znanja da sve te njegove priče zna iz njegovih knjiga, a neke priče je u  knjigu već ubacio i zato nastavi sa svojom pričom:

P:-,,Ravno pre  18 godina, nekako pre  bombardovanja Srbije, u  Stacionaru Gamzigradske banje, napisao sam kratku priču GALERIJEVA SMRT, objavljena je pod pseudonimom...,, Tek sada, kada je čuo, ovo pred bombardovanje, Srejović, stade kao ukopan ne verujući da je  bilo pre 18 godina  
 nekakvo bombardovanje...

P: - ,,Jeste profesore Srbija je bila bombardovana! Jeste profesore Srbija je bila bombardovana, od 24. marta do 15. juna 1999.godine!,,

Pisac primeti kako  Srejović poče da drhti, kao kada se nešto iznenada sazna, ono što se  očekivalo. Učinilo mu se da je  još za života Srejović znao da će Srbija biti u plamenu, i ako je, zaista, čitao prvi deo  romana, onda sigurno zna da  je Nato alijansa bombardovala 78 dana i noći  tadašnju Jugoslaviju. Htede da mu kaže, kako je  celom ovom krajinom, odjekivala  zakletva Hajduk Veljkova: ,,Glavu dajem krajinu ne dajem,, i da  ni jedna muška glava u rezervnom sastavu nije ostala bez vojne uniforme i puške. Još da mu je pomenuo žrtve, porušene civilne, objekte, bombardovanje gradova i sela... Bila bi to onda, druga priča, od one  koju su  započeli, ili nastavak odiseje o rimskoj imperiji u novim uslovimać. Zato, nije o tome  želeo da priča nego je nastavio o nastajanju romana, odnosno o početku plamena, koji se nikada nije gasio, na ovim prostorima:

P: - ,,Ali, moja poenta je bila, skrenuti pažnju na  besmisleni rat koji počinje, odnosno na povratak rimske imperije, u ovom slučaju to je Evropska unija. Ujedno otvorio sam sebi dilemo da se svi oni koji su u ratu nestali jednog dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se  legionari iz porušenog grada  Feliks Romulijane vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu, znači, vama gospodine Srejoviću. I kad god sam imao vremena, i gde, god sam putovao, vraćao sam  joj se i  produžavao, ulazio u duh vremena  s kraja 3. i početka 4. veka, i došao do razotkrivanja te dileme u pravi zaključak; da su se  vazda ratovi vodili zbog  zlata, i da je razlog svakog sukoba, zlato! Jeste zlato, zlato!!  Ovu svoju tvrdnju, proveravao sam raznim saznanjima iz  prošlosti u literaturi, ali sam sve to pečatirao, Vašom pričom, o Despotu Stefanu Lazareviću, koji na Novom brdu, za rad ljubavi svoje žene Irine, izgradi zlatni grad, ali ga Turci razoriše, popališe i zlato poharaše, tako da od zlatnog grada, danas ni traga od Novog brda..

                                                             NASTAVAK  SLEDI



          
.

Dnevnik, 23. decembar 2017 (RTV Bor)

 


feljton

 REKLA-KAZALA 

9..   TRAGIČNA SUDBINA

 Posle ćutačkog razgovora sa gospodjom Mirom, proročicom-magijarkom, ne stigavši da proveri šta mu je sve rekla, profesor je iznenada umro novmbra 1996. godine. Kažu da je bio dobrog zdravlja. Oni koji vole misterije, kažu, da se iznenada promenio, izbegavao je da sa ljudima razgovara, kao da se uvukao u neku ljušturu, a nisu ni znali razloge. Tek, kažu, da su sa njegovih usana čitali misli sa kojima se borio, a nije hteo da ih javno saopšti... Njegove krupne oči su mu otežale, i nije mogao da ih zadrži dugo na objektu-.stalno je treperio glavom, kao da nešto odobrava, proverava, ili odbija. Ruke su mu landarale uz telo, a noge je vukao kao po ledenoj ploči; izgledalo je da to nije bio onaj, mudri, ljubazni, veseo, kao čigra pokretljiv, profesor, koga su od ranije znali. Kao da ih gleda drugim očima, Činilo im se poslenjih mesec dana da je sa njima drugi čovek, što je svima bilo mučno, jer nisu znali kako da mu pomognu i šta da ga pitaju, da bi mu bilo bolje... Kud god da mrdne i sa kim da je bio osećalo se njegovo nepoverenje, kao da je predosećao da je tu pore njega gospodja Mira, proročica-magijarka i da ga opominje na opreznost. I jednom za 29.novembar, nije se pojavio, stigla vest, kao grom iz vedra neba: profesor umro! Na početku muk i neverica, a onda su počela.. uveliko prepričavaja, onoga što su svi predosećali kao razlog njegovog iznenadnog muka-tišine, da je profesor ubijen zbog zlata koje je pronašao u Šarkamenu, a da o tome Udba zna mnogo više. Drugi, pak, pripovedaju da je imao mapu rimskog puta zlata, koju je pronašao u Romulijani, i da su ga neki zlatolovci, dobro opili-otrovali i uzeli mu mapu. A potajno se priča, samo od uši do uši, ne javno i ne glasno; da je on živ i da samo neće da se kaže, kao Strados, mu je staro ime, zato što se čuva za tek predstojeće velike odlučujuće projekte, u daljem životu. Kažu, kako mu je ovaj svet čudan, a ljudi su mu kao divalje zveri. I još, kažu, kao da je to najveći razlog što se o njemu uveliko ne priča sada.… Samo nekoliko meseci posle njegovog odlaska u večnost, uveliko se širila priča da su kod njega pronadjeni spisi, mape i drugi arheološki zapisi njegovog profesora čiji je on bio asistent. I može se samo pretpostaviti da su mu upravo ti zapisi poslužili kao osnova arheološkog uspešnog rada. Na to mi je skrenuo pažnju protokolista kabineta Arheološkog instituta, koga profesor nije želeo da dalje angažuje, kao svog saradnika, što samo nameće sumnju na verodostojnost priče-optužbe … I treća priča je ona koju i ne treba pomenuti, a vezana je za profesorov privatni porodični, odnosno intimni život, čiji je cilj bio da umanji značaj njegovog rada. Na ovu tvrdnju posebno skreće pažnju piščeva koleginica, koja je bila u prilici da se lično uveri u njegov izbor, od nekoliko prelepih koleginica studentica, da sa njim, ipak, ostane kolega Joca, u noćnoj smeni. Ta noćna smena trajala je nekoliko dana zastoja u radu na terenu. Ali, ovakve intrige ne mogu da umanje njegova arheološka otkrića i izbrišu poslednje reči koje su sačuvane u emisiji Radio Beograda, koja je snimljena samo nekoliko nedelja pred smrt 1996.godine: ,,Na svima nama, na nekom više na nekom manje, je dužnost da o prošlosti brinemo i da se staramo o našim starinama. Ako toga ne bude na svim tim nivoima, onda naravno da ćemo imati žalosnu sudbinu i da naše perspektive ne samo da će biti ružne na planu kulture, nego, kako to obično biva, biće loše i na svim drugim planovima, i ekonomskom i političkom i osećanju gradjanske slobode, i sreće da živimo u jednoj uredjenoj zemlji!,, - tako je govorio, ili, bile su to poslednje izgovorene profesorove reči na talasima Radio Beograda. Danas se o profesoru retko piše, i govori; samo u naučnim krugivima. U Beogradu, Novom Sadu, Mirjevu i u njegovom rodnom Kragujevcu, po jedna ulica, nosi njegovo ime. Osnovana je i fondacija ,,Dragoslav Srejović,, za kapitalne, naučne i umetničke projekte. Skoro da je stala svaka aktivnosti ove fondacije. Nagrada ,,Feliks Romulijana,,- velika srebrna medalja sa likom rimsog imperatora Gaja Valerija Maksimijana, izgleda da je obavljen zadataki i nagrada se više ne uručuje zaslužnim umetnicima, čak se u njegovoj biografiji nigde i ne pominje. Dok je bio živ zvali su ga ''srećni arheolog'', donosio je prihode u vidu rimskih zlatnika, svi su bili uz njega. Sada se na osnovu njegovih otkrića svi ,,tudjim perjem kite,, šepure se, izigravaju velike mudrace, na njegovim lokalitetima prave cirkuse i tirade, zaradjuju besne novce od inostranih i nevladinih fondacija, slikaju se za novine i daju senzacionalne televizijske izjave, kao kakvi manekeni i filmske zvezde.. I ne samo takvi, ima i onih koji ga ne vole niti poštuju. Zadojeni su sujetom i mržnjom, čak su govorili da on nije jedan od naših najvećih arheologa. Da je živ njegov profesor Miloje Vasić najbolje bi potvrdio! Kao da su svi zaboravili šta je sve uradio za Arheologiju. U to se i sam pisac uverio... slušajući vodiče i kustose...Na Lepenskom viru i Feliks Romulijani, kao i na Šarkamenu, malo njih, ili niko nije pomenu profesorovo ime, ili ga, bar, naznačili izmedju redova. Uglavnom, besedu su završavali: ,,Eto to je značajno arheološko nalaziše na tlu Srbije, a naše knjige i brošure možete kupiti na izlasku!,, Čak su mu se pre nekoliko godina i narugali odlukom, da se štampa plakat gde njegov belutak-kamena glava ribolikog čoveka, sa Lepenskog vira, nosi sunčane naočare, kojim priziva turiste, a drugi belutak, čuveni kameni idol po njemu nosi naziv,,Dragana,,. Za neke je, pak, profesor bio i ,,Feliks čovek,, koji je zračio nekim nebeskim providjenjem. Za života je imao na 67 praistorijskih antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Objavio je preko 200 naučnih radova... Ali, nisu sve besede na ovu temu bile tako tendeciozne, pakosne, loše i besne... ima i onih koje su mogle da se naslove i kao ,,lirske besede o rimskoj imperiji,,. Takve besede, turističkog vodiča, pisac, je dobro upamtio i zabelžio, na proputovanju brodom kroz Djerdap do Lepenskog vira, krajem devedesetih godina prošloga veka. ,,Poštovani posetioci, vi ste sada na kapiji Balkana, na tromedji izmedju Jugoslavije, Rumunije i Bugarske, na istorijskoj vetrometini tri naroda. Ako vam kažem da su se od 28 do 103 godine nove ere na izgradnji puta duž Djerdapa angažovala četiri rimska cara, a sve to i danas svedoči Trajanova tabla, na Dunavu kod Djerdapa. Ili, ako još i možete zmialiti kako i danas svakog posmatrača čudno gleda dok proviruje, kroz dunavske talase, skulptura ,,Čoveko- riblja glava,, u Lepenskom viru, koja je stara osam hiljada godina, onda se lako može stvoriti slika o prisutnosti i zainteresovanosti svetske javnosti za ove naše krajeve. I tek onda možete razumeti zašto se sve imperije otimaju za ove krajeve. Još ako se pridodaju zlatonosna rudišta Bora i Majdanpeka to nasledje svevišnjeg, to prirodno čudo, taj Božji dar je velika obaveza i zavet, da se čuva ovaj kraj, da se koristi, da mu se radujemo i da mu se raduju oni koji će tek doći, uživati u ovome što imamo! Svojim umećem nastojimo da dostojno reprezentujemo našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Hvala, za ovu posetu, dodjite nam opet i uverite se ponovo u sve ovo što ste, danas, čuli i videli svojim ušima i očima!,, To je samo deo, koji treba da znaju besednici usmene tribine ,,Rekla kazala,,! Ni to nije kraj, ima još. Gde god pisac mrdne, Srejović je pored njega, šapuće mu, kao da želi da ga ne probudi, gura ga u rame, opominje i usmerava ga da ide na pravu stranu i da govori kako valja! A pisac ćuti i trpi, čeka pravi trenutak da mu izmakne iz vidokruga..Ali, to je nemoguće...zna on i pamti šta mu je Srejoivić rekao, šta je domovina...Zato, je pristao da se nadje uvek tamo gde je beleg prošlosti srastao sa kamenom, da bi se bolje čula priča o našoj prošlosti!... Zato drugo dopunjeno izdanje, romana ,,Povratak u zavičaj- intervju plus,, ma kako sadržaj protumačili, pisac posvećuje Dragoslavu Srejoviću!

Dragoslav Srejović rodjen   je u Kragujevcu 1931. godine, arheolog, izvrsni poznavalac Gamzigrada.Svoje naučno usmerenje posvetio je istraživanju i proučavanju balkanske praistorije i antičke arheologije.      Objavio je mnogobrojne rasprave i priloge iz te problematike, u domaćim i stranim publikacijama (dela: “Praistorija”, “Rečnik grčke i rimske mitologije” i dr.). Slavu velikana arheologije stekao je svojim znamenitim otkrićem praistorijskog arheološkog nalazišta Lepenski vir, na obali Dunava u Djerdapu. Taj lokalitet, do tada sasvim nepoznat, bacio je novo svetlo po više osnova na poznavanje preistorijske kulture čovečanstva. Tim otkrićem i njegovim tumačenjem u svojim delima “Lepenski vir” i “Umetnost Lepenskog vira”.Lepenski vir, naselje iz epohe mladjeg kamenog doba.Nalazi se na niskoj dunavskoj terasi pokraj Donjeg Milanovca. U kontekstu s drugim spomenicima, profesor Srejović  je stekao zavidnu medjunarodnu naučnu afirmaciju. Aktivno je učestvovao i u istraživanju više drugih arheoloških nalazišta, posebno Gamzigrada - ruševina kasnoantičkog i vizantijskog grada u blizini Zaječara.
Srejović je opisao Romulijanu i prvi izneo pretpostavku i tvrdnju (i pre nego što je otkopana i otkrivena kamena ploča s natpisom Feliks Romulijana-Srećna Romulijana da ovo nalazište ne predstavlja utvrdjen rimski vojni logor nego da je reč o carskoj palati u kojoj je rodjen i sahranjen jedan od rimskih careva (Gaj Galerije Valerije Maksimilijan).
Otkrio je i arheološka nalazišta Šarkamen. Šarkamen je carska palata, u istoimenom selu, kod Negotina, nastala krajem 4 veka u periodu rimske vlasti, koji je poznat pod nazivom tetrahije, vladavina četvorice. Tri godine po otkriću kamene Galerijeve glave, na lokalitetu Feliks Romulijana i mesec dana posle pronalaska spektakularnog nakita izuzetne velike vrednosti na lokalitetu Šarkamen, profesor Dragoslav Srejović je iznenada umro 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3.decembra u Kragujevcu.