UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ----- 

 21.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- --

                                                             

                                  ----- ЖИВОТ ИЗЛИВЕН У БАКРУ ------

 

 Догађаји се памте или заборављају, слике избледе или нестану.Али, остају приче које нису још записане. Када буде све познато, како ће тада изгледати легенде. Једна од њих одавно је закорачила на Пут у тачку. Међед Хусеиновић, један од доајена борског рударства одавно је ушао у легенду. Свој рударски живот започео је давне 1937.године., још као дечак ушао је у јаму, када су власници рудника били Французи. Својим слабим рукама товарио је 2о вагона руде за 20 сати.Тако је пре педесет година започео своју животну рударску причу Међед Хусеиновић, који је целу своју младост и цели свој радни век провео у јами и због тога заслужује да прође својом причом кроз овај Пут у тачку. Он је био некада рудар само са обичним крампом, и старом карабитушом, тако је у полумраку продирао у утробу земље, зато и он понавља оно што сви камарати кажу: -Тежак је то посао, био и горак је хлеб који се зарађује у јами. Данас је у помоћ пристигла механизација и техника, док предратни власници нису ни помишљали да се радна снага може заменити машинама., каже стари Хусеиновић, рударски пензионер. Највише верује у младе, жели да што лепше, изграде ову лепу земљу, јер без омладине нема лепе будућности . – У оно време када сам ја био млад, поштовао се само рад и рад, а сада поред рада треба и знање, воља и љубав према свом пиозиву. Када је требало радити и дати много бакра, ја нисам користио ни своје годишње одморе, радуио, радио сам и тако треба сви да чине из љубави према свему ономе што је у домовини живело. Али, сада када је пензионер све је другачије, наставља Хусеиновић- У почетку сам мислио да ће ми бити досадно. Највећи део времена проводим у кући. Није баш много занимљиво. Знам да тако мора да буде, али није лако после толико година радити у јами.. Плакао сам када сам напустио јаму, сада ме само сећања везују за њу и за мој живот. Када се зажели, ја је посетим, вратим се неколико година уназад и чини ми се као да зидови јаме и карабитуша причају исту причу коју и ја знам, онда се поздравим са својим старим добрим камаратима и напустим рударско окно сав срећан што сам био ту. Сети се и повремено погледа Хусеиновић, некадашњи квалификовани јамски бушач, својих једанаест ударничких значаки и похвала. Оборио је и југословенски рекорд у обарању руде када механизација није постојала.. Али, најрадије се сећа својих камарата, и каже, -настојаће да их што чешће обилази да осети мирис влажне земље и чује рад буишалице и говор земље која се отима и презвара у злато и бакар у јами.. И нема веће признаље за радника и његов рад него када му за рад и труд долази признање од његовог града. Такво признање пратило је дуги низ година животни пут Међеда Хусеиновића, који се не завршава ни наградом 1968. године када је добио Повељу ,, Фрањо Шистек. Његов животни пут изливен је у сваком граму бакра, злата за последње четитири деценије. И на крају зато и он саам потврђује Када би могао да испише свој живот, најрадије би покушао да све то излије у црвени метал, са којим је друговао и да ту слику окачи о зид и да је стално гледа. А ту би се нашле све ударничке значке, похвале, оредење Председника Тита, најбољи југословенски рудар борског басена у неколико наврат, Орден рада Чехословачке првог реда. Све те слике да могу да говоре, причале би о о зноју, мирису влажне земље коју је осећао десетинама година, о хладним и врелим ноћима у рударском окну, или о тонама бакра, о злату које је копао, о штрајковима у којима је учествовао, о глади , несрећи. И напокон, о великим ударничким поратним данима, о времену када су рудари коначно изборили место које им припада. Наравно место најбољих и навреднијих.
  МЛАДОСТ , 1973.ГОДИНЕ

. .

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-----

 20.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

КОЗАРСКА УЛИЦА ЈЕ БИЛА ПОЗНАТА  ПО ТОМЕ ШТО ЈЕ БИЛО ПУНО  ДЕЦЕ 

 

                                          ---------     ПОВРАТАК ----------

Ређајући ова слова према Путу за тачку, опет сусрећем Козарску улицу, а на то ме сада натерала илустрација Југослава Балаша, ликовног и графичког уметника штампарије ,,Бакар,, . Када сам навраћао у Козарску, улицу свог детињства, увек сам осећао разлику између људи новог дела града и ових овде. Осећам како сви гледају у земљу, неповерљиво, па као и да се стиде., као да нам завиде, што станујемо у солитеруима. Козарска лежи усред некадашњих узораних њива, сада је ту рудник и има доста јаруга, куће ниске и дуге по неколико десетина метара, подељена на четири улаза, покривене су црниом цреповима.И увек је била дилема, како је ова улица добила баш овакво име. Многе су приче уважаване. Али, најуверљивија је ова; Kада су Саси из Ердеља дошли у ове крајеве да буду први рудари, мештани су их упутили да иду право уз стазу коју су направиле козе, брстећи дрвеће и растиње, тако су дошле чак до места где није било много растиња, већ само црвене и жуте стене. Од тада улица је стециште многих дошљака, који овде остадоше . Тако је некада изгледала, а тако и сада велика радничка колонија. Сећам се уличних светиљки, целе те улице, под којима смо се некада играли- киш-киш, жмурке, нека-бије-нека бије, клис... Сада се само једно Циганче играло на улици која је раније врвела од деце.Тај дечак је мирно клечао, а врпољио се као да је уморан,. јер је правио тунеле од песка. Када сам пришао подигао је главу и поново је спустио. Игра је била занимљивија од мог присуства. Погледао сам високи зид, који је некада делио нас малишане и оно друго што се збивало иза зида. Једно је остало исто, земља је била пуна зелене прашине, која је ту падала из флотацијског димњака, а ми смо је користили за прављење тунела. И нико није знао да направи лепши и бољи тунел од Сафета Зећиног, који је тврдио да ту може сада комотно да прође и мали воз,,ћира,, . Сафет је мало говорио, смешкао се јер му је све ишло од руке. Он је увек волео да помаже у прављењу зелених тунела. Личио је на птицу која стално нешто ради по мрачном кавезу. Сем сафета волео сам и Мићу Глишу, трапавка који никада није могао да направи тунел зелене боје. Он је гледао неким чудним мрким осмехом, волео је да се туче и зато су му очи раширене као од физичког бола. Тако је наша улица живела са нама чудно и увек у непријатељству с децом других улица. Када је падала киша, нисмо правили тунеле, бројали смо раднике, који ту пролазе за рудник и флотацију. Наслоњени испод стрехе свађали смо се око рачуна, јер нам се бројеви нису слагали. Сафет никада није бројао свога оца који је ту пролазио. Сви смо му праштали зато што смо знали да то није његов отац. У то време у Козарској улици доста је било деце без рудитеља. , или деце без родитеља, који су имали такав осећај да су свака врата њихов дом. Понекада се Сафет искраде из куће и непримећено дојури, разруши нам све тунеле и побегне кући. Ми смо већ знали да је под казнон, да га је Зећа нешто казнио и не сме да изађе са нама да се игра. Зато смо му све праштали и правиоли нове тунеле, можда и лепше. И увек смо се слагали да је тог дана прошлу 304 радника, пет мање него јуче. И нико није бројао Сафетовог оца.. Тако нам није било досадно и све наше игре имале су чудно трајаље и увек исти завршетак, игре смо завршавали грлећи се и певајући; Пионири малени, По шумама и горама .. Дуго сам сада стајао поред неуморног ,,мајстора,, тунела, чије се мршаво тело тресло као пихтије. Дечак се напрезао и са задовољством мазио тек започети тунел, кошуља на леђима му је позеленела од прашине. Понекд би само погледао у моје радознало лице и неким нарочитим гестом одвараћао ми радозналост. Кроз рупе на његовим панталонама видела се сивкаста кожа и оштра колена пуна модрица.. Мислио сам да же побећи, јер се његове крупне очи узнемирише, и то изрази његов страх. Чудно је некако растао преда мном и осетих како се поред мене зачас нађоше Сафет , Глиша, Раце, Буга, Нега, Ема. Мики и сви остали моји мафијаши клинци, сада већ одрасли и озбиљни људи. Стајао сам усред хучног детињства хладан као стена у мору око којег се разлеже грмљавина дечјег гласа. Још и данданас се сћам шта сам у том тренутку осећао. Пре свега, смешну страну целог мог понашања , неко иронично презрење према оном изливу осећања, али и још нешто што сам сам себи нерадо признао: неку благу завист према онаквом узбуђењу, према животу који сада само сећања достижу. Али, једном Сафет се није појавио. Чекали смо га дуго. Онда смо почели да бројимо раднике који одлазе у другу смену, Миша се радовао када је чуо да нам се бројеви слажу. Ипак, ми се нисмо радовали, недостајао нам је Сафет.Почела је да пада киша., а ми се нисмо склањали, бројали смо и даље промалазнике. Миша је бројао да сви чујемо. Људи су ишли кроз шарени метеж, ћутећи. Када је престала киша неки тихи ветарић из оближњих рудина доносио је своје таласе, миришљаве на руду. Можда то није баш такав призор, али га ја нисам обухватио, оно страћно узбуђење које нас је у тај час прожимало. Тада је Миша, одједном викнуо: -Ено Сафета! Почели смо да вичемо да трчимо. Сафет се није ни покренуо. Гледао је испред себе у сандук. Неко је за себе из масе рекао: ,,Ех! Оде Зећа!,, Тада смо задрхтали од страха као да смо схватили да смо одавно постали велики. Своју љутњу на погрешно познавање душе био сам одавно заборавио; нешто ме је подстицало да сед још једном поиграм зеленим песком. Крочих мало ближе, прибих се уза зид, одакле сам могао да привучем што више песка, клекох на колена и својим очима потражих дечакове. Он то запази, окрену се мало али покретом који је изгледао као сасвим сличајан. Његове очи кружиле су непрестано и мотриле моје покрете, али ни на чему се нису зауставиле. Нисам ни уочио када ми је порушио тунел. Б. НОВОСТИ 1975.ГОДИНЕ. 

 СЛЕДИ НАСТАВАК

 UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН--------   ПУТ У ТАЧКУ------ 

19.------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА -------------- 

ЋИРА ЈЕ ВОЗИО УЗАНОМ ПРУГОМ ШИРОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ, ПА И ДО БОРА,

 АЛИ НИКО НЕ ЗНА ЗАШТО ЈЕ ДОБИО ИМЕ ЋИРА?!!!!!! 

 

                                       

                                                   ******* ЋИРА***** 

Када се мој отац, пре педесет годин, вратио из Дубровника са лечења, објаснио је мајци да се све, од Бора до Дубровника, возио ,,ЋИРОМ,, : Србијом, Босном, Црном Гором и Хрватскоме. Тада, а ни данас нисам могао да разумем, каква је то вожња ,,ћиром,,. Чак ни отац није знао мајци да одговори, -Какав је то ,,Ћира,, који вози целом Југославијом? То је и разлог што ову причу о ,,ћири,, стављам у слова за Пут у тачку, коју је дословце пре тридесет година забележио мој отац: -Наш град је приљубљен у рудине. Одавно се пробудио. У пећима вазда су паљене ватре. Обично је са црних кровова дим одлазио у небо нарумењено од пахуљица бакра из димњака. Гледам на сат-пола пет. Од раног јутра деца се роје низ улицу и трче по иструлелим праговима и нико их не дира, испраћају своје родитеље у рудник. Овде више не пролази воз и све је опустело. Камење је побледело, једино се деца играју фрљачина. Одавно је почела врућина и скоро да је све опустело око пруге. Пред кафанама које су поређане уз пругу, седе, пензионери. Пију кафу, и причају своје, по ко зна који пут, приче из рударског живота. Једно псето је легло насред колосека, али је изненада скочило и легло у сенку дрвета. Засвирала је фабричка сирена. За све је почео радни дан. Оно псето и даље дрема, дебели конобари, растребљују своје столове. Сунце је већ заузело свој положај не може се више напоље боравити, одлазим у моју собу и почињем да пишем, незнајући ни сам шта ћу написати.. Наравно, нема дилеме, тема мора бити ова пруга одакле сам се вратио. Наш град сада има нормалну пругу и осведтљену железничку станицу. Има већ десет године како је ,, ћира,, занемео и скоро да су га заборавили. Сећам се, како су се железничари радовали. Један је стајао крај пруге где она ширико гледа у град, као да би хтео да ишчита све странице давно записане о ,,ћири,, , када је милио кроз град, док су се деца тркала са њим трчећи поред пруге. Свуда око пруге се ређају људи, а њихов се говор преплиће као да једним гласом хоће сви нешто да кажу. Њихове велике влажне очи последњи пут опијају се погледом овом маленом машином, која их је возила целог живота. Људи и даље долазе као да ничу из земље. Посматрам како је машиновођа загрлио локомотиву, као да је то његово најмилије чедо, рукује се са колегана, али и даље грли своје малено гвоздено чедо. Локомотива је сва у сјају окићена је паролама, лепршају заставе, људи је обилазе, заглеђују је чудно и као да се опраштају од живог бића. Страх ме је од оваквих речи, јер у њима нема топлине. Осећам како низ пругу узаног колосека теку, само речи страха, остављајући задимљена брда насред неба изнад рудника. Ветар је дунуо изненада и неразумни гласови се изгубише. Неки страх се још више увукао међу све ове људе. Поред њих видим бакарне бобуице уздигнуте и непомичне, као да нешто очекују. Али, на мах ми душа букне пуна радости, као што трава ниче после кише. Зато сам почео да се гурам грудима размичући људе, који су стајала један уз другог. Иза мене остајала је празнина која ми је пунила моју радозналост где то одлазе ове бакарне бобице које још увек горе вијорећи се поред оволико народа, који поздравља ,,ћиру,, као да поздрављају живо биће. Ја сам се много возио тим спорим возићем, чак сам се управљао по њему. Нисам имао сат. Када бих спазио како се запушта у град из првца Суве реке и Метовнице, знао сам да ми није много остало још времена за посао, а тек касније фабричка сирена најављивала је почетак радног времена. А било је и тренутака када би ,,ћира,, толико успорио код Суве реке, испред кривине, да смо ми Козарци искакали из вагона, трчали испред локомотиве и када би машиновођа убрзао локомотиву, дао би нам знак и ми смо ускакали као зечеви. Сви путници су нам тапшали, а неки и грдили, зашто се излажемо опасностим и играмо животима.. Сада навиру успомене и то оне из зимског доба. Тога дана моја жена је била путник. У тим приликама када је воз каснио, много, није се питало зашто, знали смо да је негде био завејан. Па ипак то се десило и овога пута. Тако смо похитали у мрклу ноћ у лелујаву светлост, где нас је негде чекао завејани ,,ћира,,. Један човек је највише журио, није ни приметио, да је само у кошуљи. Старија жена је скинула свој кавтан са бунде и дала му да се загрне. Пред мојим очима и овај снег је имао боју прашине из рудника, коју нико није могао да обрише, чак ни ветар да одува.И данас овај снег на фотографији се није отопио, али има исту чудну боју као и пре,, као да није снег него какао. У то нико неће ни поверовао док не види ову фотографију. Ваздухом се проломи неки глас, то се на фотографији не може чути, али знам;qуди се тргоше и умирише. Чини ми се да је изнад наших глава полетео пламен, као из ужарене топионичке пећи, све се више разговетно чуо. А затим је настала луда трка речи, дозивања својих најдражих. Метални звок локомотиве, мешао се као узбуђени и уплашени људски глас. Затим се тај метеж изгуби. Почела је музика. Шта ли се то сада догађа? Довбро сам знао ту музику само ја чујем. Али, страх ме је обузео све док нисам видео моје најдраже, а онда сам заћутао. Јер радост и срећа нагоне на ћутњу, која боли. И данас када се вратим у те дане посвећене ,,ћири, радујем се што су прошли и што су увек били корак даље од мене. Ова фотографија је највернији сведок тог расположења. Сада, иако одлази , осетио сам срцем да и овакав крај имају људи, али машине то не показују. Зато иза свега тога пажљиво мотре људи. И стално се комешају ко ће ближе прићи овој малој покретној локомотиви која одлази на своју задњу туру, у заборав. Кривудавим сокацима и даље пристижу људи. . И још једном неки глас запара небом.Моје очи, уплакане, узнемирише се. Гледам у велики златоносни облак, као да се утркује са сунцем. Како је леп дан, како вреди живет. Један човек застаде, чудно ме погледа, као да је желео разговор, повуче два три дима и оде. Ја наставих да тумарам погледом, као да желим да стигнем своје мисли о зими, али стижу ме тупи погледи познаника, дубоко удишући задимљени ваздух. Гледај какав крај имају машине- Видиш ли! Рекох поново себи, савијајући прсте. Желео сам да чујем свој глас. Нешто данас треба да нестане. Ови окупљени људи, су узнемирени, као да чекају неко зло. Јутрос многи нису отишли да раде. То је исто као када је воз каснио због тога што је био завејан. Опет сећања навиру сама. Ватра је била наложена поред немоћне машине. Око ње су седеле жене држећи децу. Железничари у радним комбинезонима бацају снег. Смењују се и путници са топлим капутима. Неки су се расправљали тупкајући око локомотиве. Сва лица су чудна и уплашена. Тек после сат времена ,,ћира,, је кренуо, као да се ништа није догоодило, све је живнуло, а деца су почела да певају. Ево ме поново на перону главне железничке станице, прибијам се уз неке људе тако да нам се дах мешао. Њихова лица су шарена, а очи узнемеирене од узбуђења. Један младић је љубио девојку, била је црвена као јагода. Постарија жена је стајала поред њих и влажила уста језиком. Старац поред мене, објашњавао унуку шта се то збива са Ћирициом. Друга лица су била тврда и узнемирена. Неки људи су поседали на шине поред локомотиве. И пушили цигарете. Плавкасти дим који је излазио из локомотиве губио се према Сунцу, где се појавио велики круг, као да има ореол. Изгледало је као да се небо клања. Осећам бобице зноја и како ми се сва крв цеди из жила.. Људи и даље пажљиво слушају, поздравне послење речи захвале ,,ћири,,. Ја сам буљио у празнину, као да сам био сам. Покушао сам поново да се вратим у минуле дане проведене возећи се ,,ћиром,,. Опет сам чуо само писак локомотиве. Руке сам спустио и главу високо подигао према небу. Нешто плива по њему и испуни ми образе руменилом. Постао сам јак. Мој пут је био одређен. Пошао сам у сретање, будућности. Био је диван летњи дан. Жиле ми се зацрвенуише од крви. Очи се пуниле сузаама и ја их испружи још јаче ка Сунцу. Више волим свежину. Никада до сада нисам размиђшљао како ствари умиру и како је леп сунчан дан. Идем лагано а рамена ми се додирују са пролазницима.. Њихова лица су остала тврда.Сада сигурно знам путеве којима сви ходе. Људи су постали река што се у таласима котрља низ улице овог града. Али, мени из памети не одлази ,,ћира,,.Волео сам да машем кроз прозор, њудима које воз престиже. Гледао сам их у очи, са жељом да и они мене виде док машем. Страшно је што не могу бар још једном да махнем пољима набреклих жита, испод врелог неба што је капало. Данас не могу да се сетим колико је бандера било од Зајечара до Бора, али увек када сан се возио знао сам да стижемо на време када избројим до две хињаде бандера и тачка. Од толиког заноса, почела је да ме заноси главобоља.Глава, је отежала и почех да падам према земљи. Људи потрчаше између шина. Неко је раширио руке уместо загрљаја. Потом је све било тихо. Само је и даље, шумело црвено небо у сунчевој светлости. људи су отицали низ улице. Град се пунио рудом и сунцем које је нестајало према западу. Са перона чуо се последњи,,ћирин,, писак локомотиве, а са звучника: -шинобус за Зајечар и Ниш полази у 19 часова! Тако је овом белешком мога оца испраћен ,,ћира,, на својe последње путовање Али, воз узаног колосека, звани ,,ћира,, ево овим словима наставља узаном пругом. свој Пут у тачку. И ако сазнате више зашто је овај воз назван ,,ћира,, додајте још једну тачку и проширите ову причу. Испраћај,,ћире,, .био је 25.маја 1968,године, са старе железничке станице у центру Бора. а са тог истог места први пут је започео своју вожњу, на релацији Бор-Зајечар-Ниш, пругом узаног колосека, 1911.године, kao воз у власништу Белгијског железничког друштва.******* ********** **--- Следи наставак---- 

 

* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 18. СВАКОДНЕВНИ УЛАЗАК У ЈАМУ ЈЕ ЗА КАМАРАТЕ ДОБРОВОЉНА РОБИЈА -------------------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

                                        

                                                         РУДАРСКИ ПЕЈЗАЖ 

Тешко је замислити како изгледа рударски пејзаж. Али, један Марко ће нам га најбоље испричати, пред овај Пут у тачку. Његова фотографија првог сусрета са јамом остала је у вечитом паћењу. Али, први улазак у рударско окно, дефинисао је као добровољну осмочасовну робију сваког камарата. -У тренутку спуштања зеленкаста изглачаност остављала је иза себе влажан траг у плавичасти сумрак. Велика корпа се отимала. Знојни рудари у грубој одећи једва стоје. Исцеђеним лицем Марко заустави грч. Зачу шкрипање. Осeти да је близу циља. Безброј завереничких знакова. Усред влажног зеленила Марко се скљока као сломљена кост, од страха. Између заостале гомиле руде учини му се да је вода постала мутнија, а да се боја зарђалог бакра одваја као пара. Затвори очи да не гледа. Бела и крта сликам са Сунцем умири га и очи више не трепере. Зажели да се врати али улазно окно било је далеко, а лифт ће догњурати за осам сати. Учини му се као да иде на једнодневну осмочасовну робију, и још да копа злато за другога. Пређе неколико узенгија, бројећи све шлипере, подупираче, шрафове, капљице зелене воде. Седе поред сигнала између заостале гомиле руде. Да боље осмотри све неравнице, да упамти заувек овај рударски пејзаж, које му се претворило у златно робијање.. Угрејани јамски ваздух лепио се за његова уста. Чини му се да је нешто заборавио. Али, све је ту, када затвори очи, мрак је највећи пејзаж. Једино што је знао, сигурно, то је, да се зелена вода пенушаво сада цедила из рудина. Светлост канделабре , као прозрачни паук одвоји му шири део ходника и учини му се да је већ у свом обору. Мрежом ове светлости заустави све дневне слике као да их групно фотографише. Данас би могле да се десе немогуће ствари. Јутрос док је полазио био је веома узбуђен. Соба пуна дечурлије још се њихала и није све добро упамтио, жена је била у кухињи.Али, он је осећао да мирише на јутарњи зној. Намештај се љуљао између таласа. Памти, какав је град оставио, пре него што је пошао на једнодневну робију. Град је тонуо у сумпорна испарења, док се корпа котрњала низ окно. Дим из великог оџака испуштао је цветове од црвенкасте вруће прашине. Цветови случаја су се ширили по граду и осећао се чудновати мирс. Дневна светлост је још мало продирала кроз решетке.. Све се изгубило и измешало у даљини. У јами није било важно где је почетак дана. Још се није зауставла  корпа, а једина му је жеља била да се што пре врати кући жени и деци и да провери да ли је слика  града коју је упамтио  иста , та ко да би могао да је смести и  у ово рударско окно, које је једва стало у  његове  уплакане очи. Али, смирио се када је угледао миран   рударски пејзаж.Познато  зеленило, које донесе када  улази у окно  већ му годинама доноси и радост. То рударско растиње,  испод његових зеница поткожно зеленило, јегуљасто и несхватљиво свакодневно се претвара у неизвесност. Све рударске покрете начио је напамет, све пејзаже зна како изгледају и зато је још увек задржао слику дневне светлости, белу и крту, да је не умрља или изломи. Тако је упамтио први пејзаж, једино недостаје канделабра коју је носио са собом, као своја два ока у глави. Зато што је канделабру, много година касније, заменила батеријска лампа коју је носио око струка. Јамска неравнина, збрчкана и сува, личила је на склопљене очи. Познавали су се трагови оних који су прошли низ неравну стазу. Нешто златно заискри, испружи руке као да га дохвати, али осети празне шаке.. Зелена вода му овлажи руке. Имао је утисак да се вода распукла у све зглобове и претворила у лепљив сок. Тело је почело губити топлоту. Унаоколо није било никога, да посведочи ту његову јагму за зчатом.. Кратким покретом Марко удари неколико пута руком, ехо је заронио. Топло испарење, као плаво стакло распршта се у средишту великог пејзажа, који се окретао и рашчлањивао у безброј скривених тајни, а он је све мислио ту је и негде то сакривено злато.. Осећао је како полако ураста у рудине и раствара се у густе минерале. Распада се дубоко у бакарне плодове. Страх ураста у кожу, као сок. У свест, у нешто чиму није знао име. Био је то велики кружни ток његовог рударског пејзажа, који је све више личио на месечеву површину. Ситна прашина која гребе лице шумела је у ушима. Осећао је набрекле жиле и очекивао да се нешто догоди. Ко зна откуда, ширила се нека светлост. Чуо се неодређени шум полукружног кретања носећег ваљка. Поглед поче да се пуни светлошћу. Сломи се укочени мир и неки звиждук потече ходником. Мир оде у непознате дубине. Осмехивао се даљинама. На крајевима видокруга појави се нешто звонасто и очврсну у ваздуху. Нешто лепршаво појави се по крајевима и опет нестаде. Зелено звоно ишчезе као неки запис. Очекивао је још коју непознату појаву. Зачу се само шуштање прашине и све ствари су се поставњале на своја места, као пре двадесет година.. -Ево овде, рече Марко. –Ево и заборављене бушалице, искиданог паламара, зарђалог кључа, цвенгела. – Ево овде, ево, ширио је руке Марко вртећи се, као да тражи своје погинуле камаратр... Поређана сећања као барутски штапини.-Ето то је... ееетооо! Нова сећања расла су на тлу дванесетог хоризонта, као кружни омотач носећи све мртве рударе кроз његово сећање. Он безглаво јурну. Туп ударац га обори. Марко виде на грудима златну бодљикаву мрљу, која се расцветавала у ружу. Сударао се сам са собом. Са недовршене слике дизао се дим, невешто замишљен заплете се у чвор као црвено саће. Ваздух је био лепљив. Марку се учини као да је подскакивао и лебдео у ваздуху. Губио се у бљештању зелене воде. На крају ходника треперило је испарење из парчади зелене руде и звонило као поломљено стакло. Недостајао је само Марков глас- да ли је сачувао рударски пејзаж за овај Пут у тачку, није рекао, или није смео да отвори очи

 РАЗВИТАК, ДЕЦЕМБАР 1975.ГОДИНЕ.  

СЛЕДИ НАСТАВАК

  

 

* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

17. ОДАВНО ЈЕ МИТАР ТАРАБИЋ КАЗИВАО ДА ЋЕ У ОВЕ ПРЕДЕЛЕ ДОЋИ СТРАНИ ЖУТИ ЉУДИ КОПАТИ ЗЛАТО И НОСИТИ У ЊИХОВУ ПОСТОЈБИНУ

                                    ************ СКИЦА ЗА РУДАРСКУ ПРИЧУ********* 

Мој први комшија је рударски пензионер. Зна он да ова слова сведоче о рударском животу и да се тако спремају за Пут у тачку. Предлаже ми да и његова прича, пође на овај пут, он неће о тешком, рударском животу..... . ,,Хтео бих да се вратим у оне прве дане мог рударења. Данима се врти свака мисао и то ме збуњује. Али, почетка нема. Свуда је разапета мрежа и ни да мрднем. Или ме нико не слуша, или ми нико неће веровати. Вучем стопала по пепељавом тлу рудног тела Ф. Познајем га. Знам све ходниике, подупираче, сваку златну жицу, видим сталагмите налик на кестене без лишћа.. Ето, тако оживљавају моји дани рударења, од пре педесет година.. Прво сваки дан улазим у у шести хоризонт., петсопедесет метара испод површине земље. Опет рудно тело Ф. Дугачко као улица, Козарска.. Прво су вагонете вукли коњи, а после електрични мали воз. За превожење руде. Видим претрпану леву страну ходника. Све мирише на руду и зној. Отимају се неки неразумљиви звуци и као да се просипа тужбалица пуна тешке руде.. Крцата композиција наставља своје урлање јрком која се увлачи у душу сваког рудара и ту остаје заувек. И ма где да нестане, та музика остаје присутна: један део се претвара у тајну и тражи мир, а други део: ,, Ми рудари батлије не можемо без ракије, без ракије и без цујке, лелеле мујке!,, Руда се и даље данима вади, дроби, преврће и топи у славу живота, који нестаје усправно као тавка у пролећа. Само се мењају дани са једнаким звуцима... Седми хоризонт 600 метара. Океан без воде. Језеро што светли.Злато које уцењује. То је граница без без царина. Гробница рударска. Ту највише лаје музика док се шуштањем одваја руда, Узнемиравају се заједничке гробнице. Једино игра ветра обузима одсјај светла на води. Раскошни облак односи смех.. Подсећам се на сан од исцрпљујућег рада. Откривам слике. Поново искрсавају заборављене црте, снага и вечити сан о лепоти живота.. Осећам лупкање по леђима. Сусрећем људе без циља.. Срећно! Срећно, камарати! То више вреди од злата и свих парола заједно. И тако стално руда се превози. И мора да сам тамо оставио један део себе. Пржионица-цвокоћем од хладноће-,,Сајмонс,, дробилица разлажемо се заједно са рудом у прах. Флотација - вибрира моја тужбалица, одлазе сви моји снови у пену. И тако стално. Окрећем се и берем љускице злата. И све бљешти и претвара се у накит. Зауставим се и почнем да бројим на прсте. Колико би метара златне жице требало да испружим од рудника до куће. Много, много би робијао за такву реализацију мојих мисли. А , тек, колико је година прошло од мог рударења? Много много за један рударски поштен живот, десет, двадесет, охо педесет. И ето ме имам све, а ни парче злата из рудника. О како може да буде леп овај шум живота, само мали потрес сећања. Стрпљив сам и пун нажености. Пун живота који лагано нестаје. Али, ето забележио сам га пред овај, Пут у тачку и то све захваљујући овој карабитуши, која ме стално враћа на оно што сам заборавио... И ту није крај, мој комшија има нешто посебно за ову нашу тачку, каже, док ми поклања ову карабитушу, која једино памти ову причу коју ћу ти сада рећи, бележи дословце. На ову причу га карабитуша не подсећа., он се сам чуди како је заборавио, али га садашњост на њу враћа.  

 -Нећеш ми веровати, да сам ти причао ово пре само тридесетак година, сигурно ми не би веровао, то нису могли ни предпоставити сви моји камарати, али ово смо доживели и сами се уверили....

Ако се сећаш, одавно је Митар Тарабић, казивао, да ће у ове пределе доћи страни, жути, људи па ће вуда, на ову салатушу златушу, копати разно камење и носити ову златну земљу, и то злато носити у њихову постојбину. Казивао је да  ће то да будне, а можда и неће, како ми то дозволимо. И као што видиш то његово пророчанство од пре сто година, сада се обелоданило; борско злато већ две године копају наши камарати, а користе га жути људуи, како рече Тарабић, а ја само да додам, Кинези сада  се ките нашим златом........ Нарвно, да се сада моји мртви камарати пробуде, не би веровали зашта су своје животе оставили у јами. И не само то чудили би се како су брзо нестала брда око рудника и куда нестадоше оближња села.... И сада на крају питање за све, шта ће тек бити кроз сто година, овде, посведочиће неко други, а овај Пут у таччку је само део будуће прошлости. 

следи  наставак....

ОМЛАДИНСКЕ НОВИНЕ 1973.ГОД.

* * UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

16. У ДАЛЕКОЈ АУСТРАЛИЈИ ЂОРЂЕ КОЗАРАЦ ШЕТА СВОЈОМ УЛИЦОМ------

 

 

                                      3.  ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА----------        

                                           .     *****   УЛИЦА******

 

 

Улица је била позорница живота, на којој су се ређале људске судбине. Најтеже животне улоге казивале су се лако. Од почетка до краја без страха изговаране су животне рударске улоге, које је писала судбина. Али, зашто баш овде да се изговарају? Козарска одавно не постоји, а камарати ми причају да вазда шетају њоме. Није се имало где нити кад. Није се мислило на лепоту живота. Рудник је нудио само несрећу, опомињао је да постоји живот и зато га треба ценити. Тако је и ова прича и пошла на Пут у тачку. Ово су сада само слике из рударског живота, претворене у ова слова. Свако има своју причу о овој улици. Овом улицом Ђорђе већ данима шета. Из сваког угла тражи лице своје младости. . Жури да препозна себе у најранијој младости, у дане њубави у школске дане, и дане када је пошао уз ову улицу право у рудник. Загледа људе, окреће се. Тражи годинама одговор на питање: Како и где је прошло толико времена? Зна да у овом градо одавно постоје, широке, веселе и живе улице, уличице и булевари. Њима је пуних педесет година пролазио уздуж и попреко. Безброј дана и ноћи. Стотине људи је прошло кроз његов живот.. Они најтежи дани га сада пеку, прже као жар. И после толико година сваког јутра је на почетку улице, само што сада не жури да пре фабричке сирене стигне до окна. За њега је, улица, постала живо биће. Узимала и давала радовала се и мрзела. Када је спавао, чинило му се као да уместо улице, види мртвог човека са отвореним очима. Препознао је, као да су то Зећине очи.. Чинило му се као да његова уста хоће нешто да кажу. И заиста су нешто причала, али то је само он чуо. На крају улице као да га је чекао отворени гроб., или давно упаљена карабитуша, затрпана на петом хоризонту. Онда је одустајао од тражења, чији је то трајни смештај био. Том улицом прошао је његов живот као олуја. Започео га је уз рударску колевку и очеву канделабру, коју је често празнио мислећи да је карабит стегнут сладолед. А када је узрастао, тај исти карабит из канделабре употребљавао је да уз помоћ њега када га запишава, шаље у небеске висине конзерве међународног ЦК. Тако се са својим пајташима такмичио чија ће конзерва узлетети више.... Али, сада, уз страшну експлозију заостале бомбе из рата, будио се сваке ноћи, све док није заборавио лик погинулог млађег брата, а себи обећао да више никада неће дирати незнане предмете испред ђубране. Која се налазила, поред самог потока. Ту су најмлађи козарци вазда чекали, Ђубретара, да искипује борску старудију коју је покупуио у центру града.. На тај бљесак враћала га је и свака прослава 1. маја када су небом парале разнобојне ракете. Увек му се чинило да је лик његовог брата јаснији него икада. И да је његов брат ту на плочнику ове улице и да шета стало до оне ђубране, која одавно не постоји. Носио је први пут ципеле када је ишао поред мајке, којој је доктор објашњавао: -Трбух му је пун гноја, гуштерача је натечена као балон. Операција је успела, али смо само покупили гној. Сада ће почети труљење панкреатитиса. То је оно најгоре, рудник ће узети свој данак! Са лицем пуним гнева млада жена гледала је у јединца чије се очи нису одвајале од нових ципела, које је отац донео чак из Београда. Отац није доживео да му купи нове веће ципела. Та улица је била сведок свих његових мука, немаштина и беде. Том улицом корачали су и немачки војници када су водили логораше у рудник, а он је као млади партизан Девете бригаде победоносно корачао истом улицом 1944.године. И највећи каранфил забо је на почетку ове улице, одајући пошту свим изгинулим логорашима. Као да се тог тренутка у њему рађало нешто ново. После су пролазиле добровоњне бригаде да раде у руднику. Па је прошло доба Инфорбироа. Доба када су се камарати гледали исппод ока, а срцем договарали. Доба када је инжењер Танчић све заврбовао за Стаљина. Само Ђорђа није могао. И таман да га пошаљу на Голи оток, а он овом истом улицом побегао у Аустралију. Кажу тамо има свој рудник, али нема ову улицу. Зато само у сновима њоме корача и са козарцима разговара... Прошло је време када су од сто умрлих и погинулих у току године сахрањивани мештани, то је сваки десети, остали су враћани одакле су дошли. Па време петолетке и време пресудно за овај рудник. Као да и сада чује причу секретара: ,, Другови, анализе говоре и показују да рудник морамо затворити. Људе ћемо негде распоредити, то је одлука комитета. Ко је за?,, . Тог истог тренутка овом уличицом одјекнуло је: -Не! Ово је политичка саботажа. Затварају рудник који нас храни. Е, па нећемо тако, као да и сада ове речи одзвоњавају. -Има рудник да ради. Има нову коту да започнемо, ако ова није рентаблна, започећемо нову коту. Разумеш ти бре секретару руски. Овде смо сви рударски синови. Не може то тако секретару. Треба прво да из наших мозгова и наше крви истиснеш ово наше тврдо рударско семе.. Ударај ти колико хоћеш, али ми не дамо рудник. Хоћеш га за Стаљина да причуваш, а! Јок, бре, јок, иди одакле си дошо...! Испод овог рударског неба ми другачије не мислимо. Овом истом улицом Ђорђе је пошао у Београд, код председника и иобјаснио му: -Не тражимо ми, председниче, да нам проблеме решава држава и партија, јок. Има сами да радимо и то уз пола плате. Људи су, друже Председниче, људи су и под оваквим околностима спремни да раде за Партију. Гди може рудник без рудара и где може да се друг остави кад посрће. То смо још у рату научили. Враћен је живот руднику који му припада.. И сада било где да оде, он је део тог живота с нестрапљењем очекује да што пре стигне до своје улице. Он једино зна праву истрину. Касније је све то имало другу причу. И када је далеко затвори очи и види идиличну слику; поред улице дремуцкају пензионер, а около се играју малишани. Ту је негде и он, држи затворене очи све док га неки пролазник на поздрави или га тресне по рамену. Онда, наваљен на једну чесму гледа низ улицу и очекује да , се појаве позната дечја лица. Сва та лица су одавно остарела, а улице одавно нема.. Осећао је да га неко гледа не људским очима, него очима времена. Али, у таквим очим туга је велика. Зауставља време када је његов отац, жени која је тражила бар нешто од градског живота, нудио само визију будућности великог града и рудника, где ће њихова деца бити срећна.. Путеви снова младе жене завршили су се на самом почеткуз ове улице живота. Ту је започела њена тешка женска мука, али пуна рударске љубави, да би се издржао дан и дочекала будућност, требало је кроз улицу босониого трчати. Будућност је чекала само у сновима. За многе је то био само рђав сан. То је време камених зграда и време када су рудари од места где су добијали плате па до места становања крчмили новац, прво код ,,Кривогх оџака, па код љубавница, па остало што остане за голи живот, а онда је живот гутао своје. И сада је ред дошао и на Ђорђа. Али, он се одупире, тражи да му се младост врати.. Тако већ годинама на почетку је Козарске улице и упорно тражи лице младости. И увек се губи ту на почетку тражења. Данима нема мира. Ноћу скаче из сна и нешто довикује, као да је низ улицу прошло нешто неприметно, тамо негде у далекој Аустралији. Можда је то била његова младост, сада га опомиње и плаши. А колико је само доброте било у њему. Само се живот таложио и раздирао му лепоту годинама.. Ни клетве ни псовке, стотину богова, нису могле да отерају тегобу живота. Пун страха и лепоте ишао је кроз живот и као да се није наслањао на ноге. Као да је читавог живота лебдео. Запињао из све снаге да уради много више. Младост је то тражила. Та његова слика младости нестаје, као да је није ни било. Никако да се до краја нагледа. Увек види нове детаље, нека нова лица и онда сам каже: Ово је моје, ја сам сам! Тако већ годинама прича. Само на то мисли. За многе становнике ове улице остао је невидљив и непознат. Ђорђе је ту, окрените се, да не буде сам. Зато је и пошао чак из далеке Аустралије на овај Пут у тачку да га сви упознају, после шедесет година, а они су сви били вазда са њим, то ова прича потврђује.... НАРОДНЕ НОВИНЕ, ОКТОБАР 1985.ГОДИНЕ. 

 

******* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 

 15. ВРАТИ МИ МАСТ И ЛЕБА ШТО ТИ ЈЕ ДАЛА МОЈА МАЈКА И КИДАВЕЛА ИЗ КОЗАРСКЕ

                                         2. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 

 

 

 

Када сам насамо са овом фотографијом почнем да говорим исте речи. Врати ми маст и леба што ти је дала моја мајка са алевом паприком. И да те више не видим у Козарској улици:кидавела. На сјајни папир сузе се саме поајве. Прошло је само педесет година. У најљући камен живота срезах име улице које више нема. Овде почну да излазе.Смрдљиви, прашњави, рашчупани, погани моји Козарци. Из подрума уџерица, плетуша, камених зграда. Барака, бункера, француских зграда. Тако су се све станови звали. Целом се улицом возају једином моторно машином. Говњаром цистерном, што при крају улице, поред кожаре проспе смрдљиву текућину из рударске колоније. И тако данима крстаре с једног на други крај. Излазе и залазе. Излазе и залазе. Кроз мећаву улазе у мој живот. Будум се и чујем како са фотографије улазе опет у мој живот. Кроз мој мозак клопарају њихове босе ноге. Иду из ока у око. Све празно. Улазе у мозак а тамо прашњава и ледена мисао. Улице одавно нема. Они су сви по булеварима и трговима мога мозга. По крововима и фасадама снова. Годинама лутају дивљином живота. И ти моји козарци сада су светски људи. Путници без овереног пасоша. Факири, вагабунде, клошери, сакупљачи снова.Радници треће смене. Ратници светских бојишта. Капетани. Учитељи, рудари, флотери, професори, песници снова. Једини су људи који су видели Јосипа Броза Тита и Кенета Каунду у блиндираним колима, док су ови пловили њиховом улицом која води до Златаре. Успомене из детињства о мом граду и овој улици. Могу да се стисну у иглене уши. Међу мојим млечним зубима смештен је цео Мендељејев систем. У утроби мојој јалови песак.Између зуба змијуљице јутра. У ноктимс смрдљиви ваздух. Уз ову фотографију најбоље иду речи: Боже, боље је у Дантеовом паклу него овде живети. Пре много година у моди је била групна фотографија. Цртачи снова су најтраженији. Као да смо заиста све имали. Вештачки осмех. Овакво одело, кравате и озарена лица са толико година. Тако смо овековечили оно што никада нисмо имали. Ову.фотографију мајка једино чува. Не види се добро, овај грч представља позив и плач. То је прошлост. Сада само долазе давне плиме које предвиђају будућност. И губе се у таласима садашњице. То једино на овој фотографији вечито траје. Последњи очев осмех. У јами су ове канделабре морске очи. Море плавооко. Овај далеки поглед значи мајчину патњу, кад год отац пође у јаму. Животну буру до очевог следећег доласка и новог форшуса и следеће плате. Стара железничка станица је уз саму улицу. Када је одлазио последњи пут ,, Ћира,, цела улица се окупила. На овој фотографији нису сви могли да стану, али ја знам, били су многи Козарци. Та машина са узаног колосека. говезла их је из свих крајева Југославије, сада је сви испраћају.Машиновођа загрлио локомотиву као љубавницу. Његове зреле узнемирене очи гледају у небо, као да моли. Велики облак као купина црна, надвила се над градом. Ветар дуну и однесе га. Зато је овако ведро и свечано. Ћира одлази на свој послењи пут. Уместо камарата, сада вози пароле захвалности: Живео СКЈ, Живео Тито, Живела Партија. У њима нема топлине.Један је младић љубио девојку. Била је бела као креч. Старац поред мене је објашњавао унуку како је овим возом први пут дошао у ову вукојебину, у ову недођију у ову вечну робију. Друга лица су била тврда. То сам добро упамтио, и пароле Живео СКЈ. Овде се све не види. Види се само река људи што се између шина узаног колосека и сада ваља на фотографији. И сунце које нестаје према западу, да се никад не појави. Траве ове поред јаловине, сасушене, сведоче да је баш тако било као што је на слици пре песесет година. Страшно овај арсен убија. Из Козарске преко јаловине водио је пут до школе ,,Б.Радичевић,, фотографија из првог разреда,држе ме оба родитеља за руке, као да ћу да побегнем, пре еешездесет година, овековечила је полазак. Али, и сада. када је погледам, обузима ме страх. Када сам се враћао, преко улице на Другом километру, ми козарци нисмо ту смели да идемо, морали смо преко пирита и потока до куће. Али, зато та господска деца нису смела да дођу у борски поток поред козарске да се купају, брчкају и пецају рибе,Т0 на овој фотографији и данас важи неписано правило. Играју се облаци. Сунце виисоко. Пружам руке да га дохватим. На овој фотографији то могу сада. И зар је могуће да из мале кутије трешти музика и људи говоре?  Зар постоје тако мали људи? Чује се шапат тишине.Исто питање, када посматрам ову фотографију са првим радио-апаратом марке Космај,који је и сада на прозору, прве бербернице у козарској улици.Чујем себе како прижељкујем да и ја говорим из те мале кутије,а знам, сигурно знам, да сам четредест година био радио новинар. Овом пролећу од пре тридесет година недостају кише и птице. Пупољци рани и сада цветају у мом крилу. Костури кућа Козарске још се диме.још се диме, на многим фотографијама. Ниски кровови самачких зграда. У трбуху радничке колоније стоји промрзла птица, док на фотографији једем зелено воће. У дечјем летоавалишту на Савачи. Постројени у ставу мирно и с приљубљеном песницом уз слеппочницу, поздрављамо, уз химну Хеј, Словени пионирску мараму и заставу, док нас помно и брижно прати чика Рех. Слушамо откуцаје срца у прашини дечјег ума. Прижеељкујем морнарско одело које сам тада носио. Песму исту не чујем док стискам пест. Чујем крик обмане. И збуњује ме властити глас. Напиши све то, у име певача химне Хеј Словени, и уместо узвика стави тачку. 

СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995. .... 

.......СЛЕДИ НАСТАВАК.... 

 

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

                    ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,,

 

                  14.******                  УЛИЦА НАШЕ МЛАДОСТИ 

 Хоћу да склопим албум, али сећања не могу да зауставим, чујем свој глас: ,, Добро вече драге бивше комшије, другари, пријатељи, Козарци моји!,, Скоро да не верујем, у свим мојим књигама, говорио сам о њима, а они би и сада да крену на овај Пут у тачку. Нека буде тако, али, веомна кратко ћу, можда има нешто што сам до сада изоставио. Чујем свој убрзани глас, који жури да све што пре саопшти, како га не бих прекинуо. -Припала ми је дужност да вас у име организационог одбора поздравим и да вам зажелим угодно вече, са жељом да се још много година овако здрави и чили сусрећемо. Ово је први пут у историји овог рударског града да се бивши становницим једне улице овако сусрећу. И да је разлог њиховог сусрета једна улица. За нас није ни чудо јер козарска више не постоји. Али, постојимо ми Уствари постоје широке, лепе веселе, живе улице, уличице. И булевари живота. Њима пролазимо уздуж и попреко, њима нам протичу неприметно дани, године живота. За нас некадашње становнике Козарске улице, која сада више не постоји, такви дани протекли су и стопили се у овај град, који управо ове гоодине обележава 80 година постојања.То су дани незаборава. Као послератни дани када је Козарска улица била уточиште за све неимаре из свих крајева наше земље. Као дани обнове, када се из рудника ишло право у кревет, а из кревета право на градилиште. Као дани када се живело у собама без завеса, када се спавало на поду и јело из једне посуде. И дани када су писма стизала само на једну адресу: ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,, Као дани социјалистичке изградње и дани што се памте по првом водоводу и градској чесми, по првом члану Радничког савета, по првом радију и телевизији по графитима на флотацијском зиду Добро јутро голуб бели срећу дели..Или живоо СКЈ... Или, дани када су женама рудара расли трбуси и када су се рађали нови клинци, или долазили бољи и лепши дани њеним становницима.. Али, постоје и још неки дани који су наговештавали крај живота једне улице, због ширења рудника. Било је још дана за које је сада немогуће да их се сетимо и дана кроз које смо прошли и ули у време које је непрестаноп мењамо. И да се то време бар мало заустави од заборава ето нас овде поново заједно да драгујемо. Јутрос смо обишли улицу и са широким осмехом и испруженим ру7кама за загрљај вратили смо се у сећање на дан када смо у овој проводили део живота. Јутрос је поптекло безброј сећања који су прошли и на део онога што смо имали и што смо у тим тренуцима могли имати. Сусреле су се три генерације ове улице и обишле старицу која је усамљена.- Али, чекала их је раздрагана та некадашња жива и најлепша улица пуна дееце. И ти некадашњи голуждрави малишани, сада озбиљни људи, некадађње девојчице, са кикицама сада мајке и озбиљне ежене, закорачиле су јутрос у део онога што је прошло и показале су оно што је сада.. Ето тако изгледају та прва сећања на овај дан, а да сећања не избледа договорено је да овакви сусрети буду традиционални..

 

 Бор 1983.године, СУСРЕТ КОЗАРАЦА ,,ИЗ КОЗАРСКЕ СМО БОСОНОГИ ДОШЛИ У БУДУЋНОСТ,, Али, то није било довољно да умирим сећања. Појавише се добро знане слике, почеше да ми се церекају моји козарци, да ме провоцирају, како то они цинички умеју и знају, да цитирају неке моје стихове из козарске... И зато да их умирим, ево враћам се поново на Козарску улицу, листајући добро знане фотографије да и њих поведем на Пут у тачку....