******* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 

 15. ВРАТИ МИ МАСТ И ЛЕБА ШТО ТИ ЈЕ ДАЛА МОЈА МАЈКА И КИДАВЕЛА ИЗ КОЗАРСКЕ

                                         2. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 

 

 

 

Када сам насамо са овом фотографијом почнем да говорим исте речи. Врати ми маст и леба што ти је дала моја мајка са алевом паприком. И да те више не видим у Козарској улици:кидавела. На сјајни папир сузе се саме поајве. Прошло је само педесет година. У најљући камен живота срезах име улице које више нема. Овде почну да излазе.Смрдљиви, прашњави, рашчупани, погани моји Козарци. Из подрума уџерица, плетуша, камених зграда. Барака, бункера, француских зграда. Тако су се све станови звали. Целом се улицом возају једином моторно машином. Говњаром цистерном, што при крају улице, поред кожаре проспе смрдљиву текућину из рударске колоније. И тако данима крстаре с једног на други крај. Излазе и залазе. Излазе и залазе. Кроз мећаву улазе у мој живот. Будум се и чујем како са фотографије улазе опет у мој живот. Кроз мој мозак клопарају њихове босе ноге. Иду из ока у око. Све празно. Улазе у мозак а тамо прашњава и ледена мисао. Улице одавно нема. Они су сви по булеварима и трговима мога мозга. По крововима и фасадама снова. Годинама лутају дивљином живота. И ти моји козарци сада су светски људи. Путници без овереног пасоша. Факири, вагабунде, клошери, сакупљачи снова.Радници треће смене. Ратници светских бојишта. Капетани. Учитељи, рудари, флотери, професори, песници снова. Једини су људи који су видели Јосипа Броза Тита и Кенета Каунду у блиндираним колима, док су ови пловили њиховом улицом која води до Златаре. Успомене из детињства о мом граду и овој улици. Могу да се стисну у иглене уши. Међу мојим млечним зубима смештен је цео Мендељејев систем. У утроби мојој јалови песак.Између зуба змијуљице јутра. У ноктимс смрдљиви ваздух. Уз ову фотографију најбоље иду речи: Боже, боље је у Дантеовом паклу него овде живети. Пре много година у моди је била групна фотографија. Цртачи снова су најтраженији. Као да смо заиста све имали. Вештачки осмех. Овакво одело, кравате и озарена лица са толико година. Тако смо овековечили оно што никада нисмо имали. Ову.фотографију мајка једино чува. Не види се добро, овај грч представља позив и плач. То је прошлост. Сада само долазе давне плиме које предвиђају будућност. И губе се у таласима садашњице. То једино на овој фотографији вечито траје. Последњи очев осмех. У јами су ове канделабре морске очи. Море плавооко. Овај далеки поглед значи мајчину патњу, кад год отац пође у јаму. Животну буру до очевог следећег доласка и новог форшуса и следеће плате. Стара железничка станица је уз саму улицу. Када је одлазио последњи пут ,, Ћира,, цела улица се окупила. На овој фотографији нису сви могли да стану, али ја знам, били су многи Козарци. Та машина са узаног колосека. говезла их је из свих крајева Југославије, сада је сви испраћају.Машиновођа загрлио локомотиву као љубавницу. Његове зреле узнемирене очи гледају у небо, као да моли. Велики облак као купина црна, надвила се над градом. Ветар дуну и однесе га. Зато је овако ведро и свечано. Ћира одлази на свој послењи пут. Уместо камарата, сада вози пароле захвалности: Живео СКЈ, Живео Тито, Живела Партија. У њима нема топлине.Један је младић љубио девојку. Била је бела као креч. Старац поред мене је објашњавао унуку како је овим возом први пут дошао у ову вукојебину, у ову недођију у ову вечну робију. Друга лица су била тврда. То сам добро упамтио, и пароле Живео СКЈ. Овде се све не види. Види се само река људи што се између шина узаног колосека и сада ваља на фотографији. И сунце које нестаје према западу, да се никад не појави. Траве ове поред јаловине, сасушене, сведоче да је баш тако било као што је на слици пре песесет година. Страшно овај арсен убија. Из Козарске преко јаловине водио је пут до школе ,,Б.Радичевић,, фотографија из првог разреда,држе ме оба родитеља за руке, као да ћу да побегнем, пре еешездесет година, овековечила је полазак. Али, и сада. када је погледам, обузима ме страх. Када сам се враћао, преко улице на Другом километру, ми козарци нисмо ту смели да идемо, морали смо преко пирита и потока до куће. Али, зато та господска деца нису смела да дођу у борски поток поред козарске да се купају, брчкају и пецају рибе,Т0 на овој фотографији и данас важи неписано правило. Играју се облаци. Сунце виисоко. Пружам руке да га дохватим. На овој фотографији то могу сада. И зар је могуће да из мале кутије трешти музика и људи говоре?  Зар постоје тако мали људи? Чује се шапат тишине.Исто питање, када посматрам ову фотографију са првим радио-апаратом марке Космај,који је и сада на прозору, прве бербернице у козарској улици.Чујем себе како прижељкујем да и ја говорим из те мале кутије,а знам, сигурно знам, да сам четредест година био радио новинар. Овом пролећу од пре тридесет година недостају кише и птице. Пупољци рани и сада цветају у мом крилу. Костури кућа Козарске још се диме.још се диме, на многим фотографијама. Ниски кровови самачких зграда. У трбуху радничке колоније стоји промрзла птица, док на фотографији једем зелено воће. У дечјем летоавалишту на Савачи. Постројени у ставу мирно и с приљубљеном песницом уз слеппочницу, поздрављамо, уз химну Хеј, Словени пионирску мараму и заставу, док нас помно и брижно прати чика Рех. Слушамо откуцаје срца у прашини дечјег ума. Прижеељкујем морнарско одело које сам тада носио. Песму исту не чујем док стискам пест. Чујем крик обмане. И збуњује ме властити глас. Напиши све то, у име певача химне Хеј Словени, и уместо узвика стави тачку. 

СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995. .... 

.......СЛЕДИ НАСТАВАК....