недеља, 28. фебруар 2010.

JOVAN  S. MITROVIĆ
            SLIKA NA     ZIDU




Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući,stupa na vrata barake kozarske ulice,gde smo nekada živeli.

Da vidi da li smo svi na broju.



Brzim pogledom,zaustavlja se na moj lik i kaže:

Još nisi porastao!

A majci:

Račun za ugalj,drva i struju niste platili!

Starijoj braći:

Još se kući kasno vraaćate,opet ste sa zida skinuli maršalovu sliku!

Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.

Rezervu šećera i kafe uvek da imate!



A istina je da kozarske ulice odavno nema.

Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu,begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.

Ima je na fotografijama,po novinama,u mojim knjigama i zapisima.

Sreo sam je u Parizu,Londonu,Čikagu,Nišu,Beogradu,Prokuplju.



Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim,njome sam uspravno koračao i tu se krio,kao po staklu hodao.

Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.



Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.

Da su braća otišla ,svako na svoju stranu.

Da je majka sada kao kućni kamen sama.

Da smo maršalovu slkiku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.



Istina je i to da ,zaista,sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta,2 konzerve,pakovanje makarona od 0,50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.

Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti,da sinove ne obruka,da muža ne izneveri.

Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:

Deco,samo da se ponovo ne zarati!

Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš,zvezde ti padaju na glavu,a ja se molim, samo da ne zarti!

1999.godine.

Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje.
JOVAN S . MITROVIĆ





1.





O POEZIJI DRAGOLJUBA ŠĆEKIĆA*





















  ,,Pjesme more,, Novo delo,Beograd, 1987.


.



                               ,,Laazaret,, Univerzitetska riječ,Nikšić,1988



2

Krik magle

.

Nisam ni mogao pretpostaviti da ću se posle dvadeset godina vratiti na poeziju Dragoljuba Šćekića.Ovoga puta ne na brzinu,nego studioznije.

Ovo činim zbog toga što sam Dragoljubu, prijatelju iz najranije mladosti, to obećao.Na to obećanje,obavezao me je još 1994.godine, kada mi je i posvetio dve njegove knjige:,, Pjesme more,, i ‚‚Lazaret‚‚.Pre pet godina stigla je vest da je, iznenada, zauvek otišao pesnik, koji je ostavio značajne poetske tragove.

Otišao je pesnik , a ostali su stihovi koji svedoče, da se od njega tek očekivala dobra poezija.Ovaj pesnikov i prijateljev odlazak podsetio me na reči našeg nobelovca Andrića:

,,Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života smo ovo drugo.,, .................



Taj predosećaj sopstvenog kraja,kod pesnika pesimizma je stalno prisutan, mnogi ga potvrdjuju stihovima. Ta kob ih neprimetno proganja gde god bili i ma šta radili u životu .Tako pesnici vizionarski žive ,veoma,prisno,sa svojom smrću. Zbog toga se ne mogu, lako, osloboditi svojih predosećanja, vizije buduće smrti.

To potvrduje i poezija Vladislava Petkovića Disa,koji je svojom poezijom ranije najavio svoj životni kraj u Jonskom moru 1917. godine.

U ‚‚Nirvani‚‚,nastaloj još 1905.godine, pesnik kaže da su ga ;pohodili mrtvi i mora..i ničega nema,kaže, samo iluzija pred pustom kućom mirnog mrtvog mora..,a u ‚‚utopljenim dušama‚‚ dodaje

Gube se redom trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava...

Tu su i tragični stihovi pesnika Bojića te Petronijevića ,gde su zagrobni pesnički tonovi snovidjenja, smrti i truleži, samo potvda vidovitosti, kada pesnici naslućuju svoju smrt znatno ranije nego što će ih stići,jednog , na putu do bojišta , a drugog u bolesničkom krevetu.

Toj vrsti pesnika,zagrobnih snovidjenja pripada i Dragoljub Šćekić i to je i razlog više da se o njegovoj poeziji govori .



Za književne kritičare Dragoljub Šćekić bio je pesnik koji obećava,a ovo teoretsko saznanje o pomenutim pesnicima nikada me nije moglo podsetiti na njega.

Jedno sam znao sigurno,da je Šćekić bio iskren prijatelj, vrli drug i visoki intelektualac. Čija je pesnička reč bila: Duboka ,slojevita i značajna..Pročišćena je masovnim i emocionalnim usaglašavanjem i doslednošću u formalnom i izražajnom pogledu.

Još na prvim javnim nastupima, a to je objavio i zaječarski Razvitak u avgustu 1968.godine ;

,,od ukupno 13 mladih pesnika Bora,žiri je odabrao i nagradio Dragoljuba Šćekića i Jovana Mitrovića,učenike gimnazije.U istom broju Razvitak je objavio i stihove nagradjenih pesnika,stihovi Dragoljuba Šćekića su bili;

3.

u bilo kojem prostoru,lešine traže,davni spas života,sa lomače vatra bilo kojeg veka, u nama plašljivo živi.Ne dodirneš li je snaga će tebi ponestati,,.

To su prvi trenuci naše trajne povezanosti, koji su, za mene, uzvišeni i potvrda velike odanosti poeziji i stvaralaštvu.

Ali,tim , njegovim ,zagonetnim,odlaskom, nije prestalo moje prijateljstvo prema njemu ni obećanje, naprotiv.Možda je ovo višegodišnje, ćutanje o njegovoj poziji bilo nametnuto baš njegovim proročanskim stihovima, koji tek sada imaju pravo značenje , otkrivajući tako veliku pesnikovu poruku.

Tek, ponovno čitanje poezije otkrilo je pravi njegov realni život i poetski svet.

On ne peva svojom dušom,nego duša govori iz njega.

Zato njegovi stihovi neprestano iznenada izviru ispod maglovitog neba, na kome nema , vrelog sunca, ni čarnih zvezada.

Samo tajnovita senka baulja izmedju njih, odakle zaiskre reči i nadju se u jetki bolni , pesnikov stih.

Onda bljesne neodredjena vatra, koja se pretvori u usamljeni plamen,koji nestane u nekoj magli, da izazove duševna svetlucanja, dovolajna za žeravice,za požare i buduće oreole.

Upravo, njegovi stihovi, otkrivaju da je video životnu maglu, koja mu zaiskri u oči, i pretvori se u pesnički oblak da svedoči, kako da u njegovu glavu ne udje smrt.

u meni groblja niču

svakog dana ih ogradjujem

a ona ograde lomi

šire se

i nebo nad njima sve je dublje

i zemlja sve više zjapi

ljudi se rastaču

bez izvira

i uvira

kopne

....................

u medjuvremenu

vrata i prozori

srasli su sa zidovima

nije bilo ulaza

nije bilo izlaza

medj zidovima je počinjao

novi život

pasji

Taj njegov pesnički krik magle ušao je iznenada sa prvom njegovom pesmom i njenu tajnu čuvao bolje nego njegovu poeziju,koja ga je terala da ovako progovori.

Kažu,otišao je iznenada,misteriozno, ali mnogi nisu dobro razumeli njegovu poeziju, kojom je taj odlazak i najavljivao.. ..

nebo nepokretno

nadgleda mrtvace

cvjetovi

probijaju očne duplje

na putu ka gluvoj vodi

kojom plove gmizavci

puzavci

ljigavci

....

4.

čelu zadaju rane

čovjek meta

najduže istrajava

Tek novim čitanjem poezije Dragoljuba Šćekića,otkrivam da ga ta misterija prati čitavog žiovota i baš ona ga povezuje sa svojim vremenom..Zato svojim stihovima od

početka , spontano, najavljuje sve promene i manifestacije života,ali iza sebe uvek oseća senku koja ga prati i opominje. Zato o njoj ne govori, nego samo opominje sebe, kao da opominje ''drugo svoje ja''

Upravo njegova poezija svedoči o čovekovoj usamljenosti koja prati život dok prolazi kroz naše uzburkano vreme..

Stiuhovi su mu usamljeni,teturaju od jednog do drugog oblaka i zariju se u;

maglu života,u suzno oko i ljudsku kosu.Kao plamen medju talasima ,svaka reč, šiba na sve strane, lomi nevidjivo lice, traži tanke vlati za crna tkanja. Onda bljesne čudesna svetlost kao žarka munja,kao vodoskok i bistra tečnost,kao poljsko cveće i jutarnja rosa,,kao providjenje da će mo sutra možda biti opet slepi ,ili kao obećanje da će posle smrti opet ozdraveti,da će otac sa lučom u ruci opet doći dok san menja lice.Da se zbog zdravlja pije krv od kornjače,da se na glavu privija divlji zec i da se.... sve tako do bolnog saznanje da ništa nije pomoglo da jedan po jedan odlaze niz ulicu,zaboravljajući na povratak.Jer,noćas su mu reči nagrizle čelo i otišle od ogromnog prostranstva u glavi,nema hrabrosti da ponovo sanja...

I sve to kao stih izranja iz ljudske duše koja se već pretvara u žeravicu.Ponekad sve prodje,na sreću pesnika u zanosu nadahnuća kroz već poznate reči iz naroda.





nije nikakav grijeh



ako mu i dalje vjeruješ

ali nemoj ići za njim



istina nećete prevariti

jer je nema

...

drhtimo od blizine

od straha-

da li će nešto

pronaći

......

zemlja gori

ja bih

na drugu stranu

gde je druga strana

gde je druga straana



Najavljujući tragediju kroz svoje pesništvo, kao da je za trenutak, zaboravio na tu pravu stranu života i video tu kobnu senku koja ga prati sa druge strane.Zato se raspline i oseća sva zbivanja oko njega,kojima se raduje i ponosi što ih vidi i oseća dušom i srcem.Ali,životna magla,kroz pesničku senku mu ne da mira.Što je magla gušća ,senka je sve izraženija,što samo govori o prirodi pesničke mašte.Sada,ta pesnikova materija,koja predstavlja izvor i osnovu, preuzima njegovu svest i pretvara je u njegov spontani izvor, što predstavlja novi pesnikov lik.Tako stvaralačka mašta pretvara stih u životni zvuk i metaforu. A njegovo srce iznenada mu poručuje:

5.

sve me dublje guraju,ne bi li me naučili strpljenju.

U isto vreme pesnik odgovara:

noćima sanjam kako me zapljuskuje more,dok horizontom plove kovčezi sa razapetim jedrima...

A san pesniku odgovara:

u nedriama dan nesmije da sazri,čekajući rizikujemo da nam trave niknu pod pazuhom...

A sve njih zajedno pesnikov san pretekne i uznemireno im poručuje..

budni spavači nikako da dočekaju zoru da sa preostalim snovima pobjegnu.

Ta nova materija ,nije opipljiva,ne svetli,,nema je u prostoru,ali nas primorava da odaberemo pravu misao kao jedini pesnikov mogući odgovor na život koji ga potresa ili prožima,do najdubljih slojeva duše.Ta spontana veza izmedju pesnika i poruke potvrdjuje njegovu nadarenost da se i krikom u magli može saopštiti pesnikov duhovni lik. Sada ,kada je pesma objasnila svoj cilj,osetimo,da to pesnik,govori pre svega o sebi i o zagonetnoj pojavi koja ga proganja usred životne svetlosti koja je oko njega,ali nije u njemu.

U njegovim pesmama,nema treperenja života od lepote pune sunčevih zraka,kod njega se pojavljuje samo čudno bauljanje kroz život,koje prati ne uzdah,no čudan krik.

valja požuriti

da nas jutro ne pretekne

da nas zavičaj ne zaboravi

da ne izgubimo sličnost



Ali,i u takvim trenucima osećalo se prisustvo te senke i čuo se krik magle,pretvorivši se u jednu reč.. Tako je za njega ta nevidljiva magla bila,neobičan životni duh,koji, mu tumači, poetsku večnost i besmrtnost.



Njegovi stihovi su samo dugi nemi razgovori sa usamljenošću, koja ga sve češće obuzima,a da to nikom ne kazuje.

Baš to povlačenje u sebe potvrdjuje da sve više gubi stvaralačku dušu, koja će mu spaliti telo.


evo neko doba

sve mi je gore
Njegova poezija,još jednom potvrdjuje da pesnici,ustvari,stvarajući pooeziju,samo potvrdjuju sličnost svog života i poezije..Što dovodi u sumnju,da je ta neprestana senka magle koja ga prati u poeziji i u životu ustvari sam pisac , protagonista života i peoezije.. .

Možda je bio začaran životnom magijom i mističnom poezijom.

Tom poetičnom senkom smrti,osećalo se da samo ispituje hladnoću lica drugog svog ja,a da onaj prvi uspravno korača. ....

mojim tjelom

zjape jame

kolo nad jamom započinjem

manitim korakom

i gorom pjesmom

lomeći kosti predaka

vadim nož ispod strehe

o sunce ga kalim

6.

stavljam u njedra

dok ne zavežem jezik

počinjem da se hladim

jer

čemu lijek

u nevrijeme



U ogromnom životnom prostoru ,to prividjenje mira,pretapa se u tradiciju prošlosti .

Ono, drugo ja, nalazi se u haosu vremena sadašnjeg,.On, pesnik, mirno pred belim listom hartije ,konstatuje i otkriva tajnu,da je život magla,a da smo mi senke . Ova slova koja sada slede je otkrovenje tajne života, i svega što je trajno, odnosno tajnu smrti..



naspram lica

drugo lice

naspram neba

drugo nebo

naspram zemlje

druga zemlja

moju glavu

gradom nose

ljudi

drugi





Zato se pesnik obraća poeziji, ne ljudima, nego energiji poezije i pretvara je u žive ljude. Stihovima,traži pomć da otkrije veliku tajnu , kako se,stvara senaka



života,kako se ulazi u maglu i pretvara u enigmu koja izaziva , moguću, nadu za životom, koji je pred njim.



Ali, stihovi mu otkrivaju,pesnički naum, da ga senka sve više opčarava, a magla uzbudjuje i da sve češće misli na mogućnost izlaska iz krize života.

Ili da možda nadje neku drugu senku i skloni se od životne magle.Taj unutrašnji nemir, koji svako od nas nosi, prerasta u pesnikovu burnu imaginaciju koja se slobodno kreće. Neodredjenim mislima koje lutaju, daće poseban značaj. Zakačiće se za nešto i to nešto će dobiti svoj oblik. To je ponovni susret sa realnim stanjem,koje ga vraća u svakodnevni život..

Zato sve više govori o onome što je izabrano nadčulnim osećanjima.Govori o čudnim glasovima koje samo on čuje i zato ih ostavlja kao posebne belege , kao stihove. Možda je to samo njegova demonstracija apsurda,da se isti život,poezijom može tumačiti različitim pesničkim pristupom.

prokleto da je ogledalo

u koje zakoračih

ono što sam tražio

nijesam vidio

ono što vidjeh

ne da mi da zaspim

....

oni sredinom

7.

ja krajem

oni glasom

ja šapatom

kada su osetili da gube ljepotu

tražili su moju glavu

jedino se moj osmijeh

jače i dalje čuje
Njegova poezija je bila na ivici magije,uranjala je u neobične pojave koje izranjaju iz kobne pesnikove senke smrti koja ga prati i opominje..

Bez,sumnje,duboka nacionalna povezanost,uticala je i na njegovo pesničko stvaralaštvo. Čini mu se da ga jedino zavičaj razume i da mu on može pomoći,zato i precima poručuje ;da zna da su došli iz crnih gora,u bjela svitanja,a u isto vreeme ljuti se što su; zaboravili otkuda kada i zašto.Zato u svojim nedrima ima: slike zavičaja koje u nedrima čuva, ima i pesme koje su zapretene i zaboravljene.I opet ono što je moglo bez toaga: ima crne misli,ima u srcu poljsko cveće,ima jutra rosna koja greju jata ptica grabljivica. Jer,zavičaj je kao roditelj uvek uzvišen,silan,visok i slobodan kada je uz čedo svoje.I kada plamen sveće dogoreva pesnik je uz svoga oca,ali ne da mu ljubav svoju pokaže,nego da mu pokaže šta su mogli ,šta su hteli i šta su sada;

Danas, plamen sveće upaljen za očevu dušu progorjeva nebo.

I ovde pesnik ,kod mrtvog oca ne miruje,prkosi mu svojim apsurdima koji su srodni njegovoj nemirnoj duši i zato je njegova poruka jasna,ili se može samo naslutiti,kao refleksija čitavog Šćekićevog stvaralaštva;.

a mi smo htjeli da rastopimo led u grudima koji se hvata od vremena koje dolazi.

Ovde pesnik,samo za trenutak voli i priznaje zavičaj,ali i taj veliki prizor ljubavi,koji se retko u njegovoj poeziji susreće, opija ga i pesnički duh kruži iznad njega ,nadleće nad njim i u trenutku usamljenosti ,dok zbunjeni poeta hoda praznim i hladnim prostranstvima ,pesnička magla, osuje tugu gde god stigne,pa neka je to roditelj mio ili rodna gruda, i patnju prospe ushićeno i dirljivo na svoje pretke i potomke,na ono što je bilo i što će biti.Tako ovaj pesnik stoji usred života, ispred svoje rodne grude, pun neiskazane ljubavi, nesrećan i rezigniran,sa crnim mislima,ali ozbiljnim zagonetnim osećanjima, kojima poručuje; ako riječi zaboravimo,hoće li nas boljeti ,stope srasle za kamen i prazna usta.

U ovim stihovima Šćekić je malo razumljiviji, jasnije se naslućuje njegova pesnička snaga, koja će ga možda nadahnuti rodnim krajem i privući mu maglu k srcu u središtu života, ali i tu ne posustaji.Nema svetlosti,ima samo bleska i odbleska,jer sve je već na početku rečeno ,samo je zavičaj kroz poeziju prošao kao unutrašnji smisao pesnikovog postojanja u odredjenom prostoru i vremenu..Zašto pesnik često poseže za onim što je toplo,sjajno i lepo,a njemu takvo osećanje nikada nije blisko?

Odgovor daju samo njegovi stihovi i ta nevidljiva čudna materija od koje beži čitavog života.Tu je pesnik već svoj pravi tumač,a odgovor je njegova mašta koja radja slutnje,otkriva tajne svetlosti izmedju njegovog srca i duše koja je stihovima povezana



svake noći

u snu me zavičaj pohodi

8.

vjetrovi me dahom

beran gradu zapljuskuju

mrtvom rijekom kunu

i preklinju

u kam zatucaju

....

dok moje srce

žubori

poput lima

.....

kada zavičaj pominjem

pričaju

da breze pored lima plaču

da se ptice uznemire

da lim ne zna kud bi

da moja ulica oslijepi

da udara glavom o zidove.



Tako su Šćekićevi stihovi,najbolji svedoci , da nema čarobne reči za njegovo vreme, prostor , za poseban unutrašnji i spoljašni smisao života.One svemu daje drugi značaj,iznad svega samo za njega razumljiv kraj. A taj kraj samo što ne kaže; da posle smrti pesnika ostaju najverniji tragovi.Ovi tragovi su u toliko značajni u koliko su veći i dublji.Ostaci tih tragova su stisnuti izmedju korioca njegovih nekoliko



,knjiga, poezije, književnih hronika,ogleda i zapisa, koje se nalaze u sobama kuća njegovih prijatelja i biblioteka širom Srbije i Crne Gore.. Tako poezija nadživi svog stvoritelja..

Ovo su samo njegovi ostaci, koji potvrdjuju poetsku energiju ,što prerasta trajnu uspomena na njega.

Njegova poezija samo potvrdjuje da je bio siguran i autoritativan u proceni životne snage i energije,koju je imao.Prerano ga je prekrila životna magla.

A da je sada sa nama sigurno bi pisao o toj unutrašnjoj svetlosti do koje je došao bauljajući kroz maglu,ostavljajući u zalog svoje stihove.Takao bi ovu pesničku svetlost pretvorio u duh koji živi u sadašnjem novom rasvetljavanju tema ljudskog roda i postojanja.Tražio bi možda novu pogodniju pesničku metaforu koja daje novi blesak i žar svemu stvarnome oko nas..Sigurno bi rekao;

Čemu drugom da poezija posluži nego da bude samo simbol našeg duha,a da sve druge pojave budu samo oličenje neobjašnjivog poetskog izraza.

Poezija zaokuplja svakog mladog čoveka i ne ostavlja ga ravnodušnog,što je bio i slučaj sa Dragoljubom Šćekićem.

Februar , 2010. j.s.m.





* Dragoljub Šćekić je rodjen 1946.godine, u Zagradu kod Berana,gde je završio gimnaziju,a u Beogradu socijalnu politiklu..Poeziju objavljivao od 1963.godine; Stvaranje,Stremljenje, Razvitak,Polja,Bagdala i dr..

Živeo je u Herceg Novom,gde je vodio izdavačku kuću ,,Grad pisaca,,-Dom Iva Andriaća i bio je predsednik izdavačke kuće ,,Stupovi,, iz Vasojeviaća.

Objavio knjige;,, Pjesme more,, ,Lazaret‚‚, ,,100 pisaca-jedan grad‚‚, ‚Berangrad‚‚, ‚Na svetim vodama Lima,,....



Pod zagonetnim okolnostima završio svoj život pre pet godina u svom rodnom gradu.