Jovan S.Mitrović
JA OVO NE PIŠEM SAM
Ja ovo ne pišem sam.Kada se malo bolje zagleda pored mene je moj neprebolni drugar Moma. Samo stoji i gleda me,gde god mrdnem on je tu..
Čujem kako mi kaže;
,, Samoća čini čoveka starim,iskusnim i plašljivim da u svaki čas traži izlaz.Deca stare umah,stari podetinje.Ako je čovek pri tom umetnik,čitavo njegovo biće postaje kreda,more krede što kani da celim svojim obimom ostavlja tra,otiske-ne tek vrhom izoštrena pera! Ne sunčevim zrakom samo! Ima dana kada je pisanje isto tako pitko i lagano kao disanje,ukoliko se samo podrazumeva da ste zdrav.,,
Kao da je ovakva njegova premisao najavljivala njegovu bolest , a meni predstavlja teško breme provere i potvrdjivanja u narednim danima ili godinama života.I sada me opterećuju te njegove napisane misli i poruke Stoje bez reči njegovi junaci,i ne znaju šta da mi kažu,jer Moma im je sve
ranije rekao. Načičkane tako,učini mi se da sede i otvaraju usta..Kao da negoduju, ili se smeju. Ali,sve mi se čini,kao da se spremaju da negde zajedno odlete.i da tako izraze svoje nezadovoljstvo,što ih je tvorac tako rano ostavio.
Postoji već čitavo brdo napisanih i objavljenih knjiga,kao i drugih publikacija,o surovostima besprimernog NATO bombardovanja Srbije s proleća 1999.godine.Pesnici su,sasvim prirodno,medju prvima progovorili:
KOJIH NEMA
dok 77 dana ono
zemljom srbijom
mostovi leteše ko klis
pod bombama
deca sricaše kletvu
za potonjih sto godina
pod bombama
vi se braćo iz ugarske
baš naigraste
vidim na stranicama snn
srpskih narodnih novina
krutog i sjajnog nato papira
koji mi valjda jedino uredno
stizaše u sanduče
pod bombama
bože nadjipaste li se
oko svojih starih slava i preslava
sred porte crkvenih i po binama
najsete se torti rodjendanskih
sa svećicama
naigraste se šaha
s osmehom zinulih uvrh čela
prosto neka vam je sentandrejci
celog sveta iže slavni
što se ne ogledaste drukčije
ne krivim vas
jer
biće da na toj strani
vas srba više nema
živih
77-mog dana nato bombardovanja 1999.
Постови
