feljton

                REKLA-KAZALA

11...          INTERVJU PLUS II DEO
                 SREJOVIĆ INTERVIJUŠE PISCA

                                      (nastavak) 2.

....

I  zato sam, profesore, postavljao sebi pitanje, a gde ima  zlata? Pa na ovim prostorima. A ko želi da ga najviše ima? Pa uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I  tako redom...došao sam do mogućeg odgovora, zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove karajeve. Pa , kod nas je II svetski rat je počeo napadom Nemačke armije na borski rudnik, a ne bombardovanjem Beograda. Nemci su hteli prvo u Bor da udju!  Pa naravno zbog zlata, onog istog zlata za koje Šekspir, kako Vi pomenuste u izlaganju, kaže:   ‚‚Ovaj žuti prah stvoriće haos od ljudi. Uzdići lopove, dati im titule. Ko njega ima gospodar je svega. Pomoću njega se duše mogu, čak u raj  uvoditi‚‚....

S:- ,,Ili zlata koje je u svakom domu, u novčaniku i visi na ušima ili oko vrata svake žene!,,- dobaci Srejović, uz smeh, ali ga pisac nije ni čuo, nego nastavi:

P: - ,,Bio je to moj izazov da priču produžim sa pričom o rimskom imperatoru Gaju, jednom od 17 imperatora iz ovog dela naše zemlje. Zato sam, pre petnaest godina, od te priče napisao, na stotinak strana, roman  POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao, jer  mi moj prijatelj Moma Dimić,  kaže: ,, Ovo je tema  koja zaslužuje barem roman od 5oo strana!,,    

...I tu Srejović ponovo prekinu piščevu priču:

 S:- ,,Pa u pravu je bio Dimić, pametan i razuman je to bio čovek. Nije rimska imperija bila toliko mala. Jednim delom te imperije mi smo danas  baštiinci i to jedne od najblistavijih kultura, imamo spomenike na koje treba da budemo ponosni, spomenike koji ne pripadaju samo nama, nego pripadaju celom čovečanstvu!,,

P: - ,,Jeste profesore, zahvaljujući Momi, koji me je podržavao,  čak je uradio i recenziju, završen je ovaj rukopis, ali on, nije doživeo da ga vidi u formi knjige ..,,- prekinu ga pisac, duboko uzdahnuvši uz ove, setne, reči sećanja na Momu Dimića i nastavi: ,,Koliko ste samo u svojim izlaganjima govorili da se Rimska imperija prostirala od Britanskih ostrva do Indije i od Severnog mora do Sahare i sve što je bilo najbolje sakupilo se ovde u Gamzigradu i mi imamo tu sreću... da raspolažemo jednim takvim spomenikom bez koga će biti nemoguće proučavati našu prošlost, a sve radi budućnosti!,

S:- ,,Svako ima svoju  nezavršenu priču!,,  , opet se čuje Srejović  i nastavlja tamo gde je stao:

S:- ,, Jeste, dobro si upamtio to pišče. Ali, ima i onih koji ne misle tako…Ti takvi preko noći  ruše sve ono što mi arheolozi pronadjemo. Divljački razaraju i rasturaju, u nekoj potpuno  besmislenoj iracionalnoj želji da nadju nešto što ne mogu. Iskopali su, povukli su kamene blokove, razvukli su kamene ploče, počeli su da uništavaju taj beleg prošlosti da bi zadovoljili svoju neku trenutnu pohlepu, za zlatom, ne misleći na svoju decu, na svoje sugradjane, na svoju zemlju…I nije samo to što rastužuje čoveka, kada si  maločas pomenuo zlato, zbog toga su i kod mene dolazili ovi iz Udbe, zamisli, tražili od mene izveštaj gde je   pronadjeno 38 predmeta od zlata, igde se denu zlato iz Gamzigrada?!,, - pisac klimnu glavom kao da sve zna i da razume njegovu ljutnju  i nastavi sa pričom, tamo gde je maločas zastao:

P: - ,,Stao sam i zbog toga, što sam u profesiji prihvatio jednu  ozbiljnu i odgovornu  dužnost, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ  ostao da čeka..

Pre pet godine, otišo sam u penziju, i eto meni slobode, vratio sam se ponovo Galeriju. Za šest meseci roman je dobio konačnu  formu i sada ima  550 strana. To  je taj fizički nastanak romana, a kako izgleda život u njemu...To  su  dileme kroz 24 priče o istinitim dogadjajima  i ljudima...koji su živeli na ovim prostorima, odnosno u tadašnjoj rimskoj imperiji. Tu je i Vaša priča, kroz intervju, o  Galeriju, odnosno o govedaru Armentu!. Dakle, svi  Vaši ljubimci su tu! Ostala  je  jedna dilema i Vi ste tu opet uskočili, definicijom zavičaja;

E sada šta je zavičaj, u globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali  u smislu odredišta možda  je to domovina!

S:- ,,A gde je domovina?,,- čuje se pitanje, profesora.

P: - ,,Pa, za mene, to je  Univerzum, to više  nije samo  zemlja, nije ni planeta, već je to svemir!,, - odgovario je pisac kao iz topa, i očekje, sada ono, odlično sedi pet, ali uz tišinu  nastavlja  svoj monolog o zlatu! ,,A za zlato se smatra da  su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da  smo svi po malo  svemirski rudari, pa možda i  Gaj!,, - i tu Srejović, opet  ulete  sa svojom pričom, o zlatu tamo gde je maločas stao:

S:- ,,Velika je to tajna, bila, ostala i ostaće za sva vremena. Uvek će ga svi želeti. Zbog njega se ratuje, u svim etapama ljudske civilizacije. Po njemu se odredjuje moć, njime se definiše status, njime se najbolje iskazuje, nečija lepota i ljubav.Njime se sve plaća, pa i životi se daju za njega.To su najlepši i najdragoceniji darovi; bogatstvo i sreća se definiše njime. Svi ga žele, a imaju ga samo najsilniji; traže ga,vekoviima, skrivaju ga po pećinama, jarugama, u nedra i slamarice ga skrivaju, u trezore  okivaju i u  banke ga oročuju .  Za mnoge je upravo ono najveća nesreća i zlo, zbog njega se laže, zaklinje,vazda ratuje i krvari..

A u Hemiji  stoji jednostavno: ,,To je plemenit metal, postojan, niko i ništa mu ne može nauditi i promeniti, samo ga mogu ljudi  oblikovati u najlepše oblike zlatnika, ogrlnica, narukvica...,, - i tu  Srejović stade, sa namerom da  nabraja dalje, uz lepše i slikovitije metafore o zlatu ,ali  pisac, nastavi sa svojom  pričom, koju je Srejović maločas prekinuo:

P: - ,,Upravo, to profesore, ovo je priča o fenomenu za sva vremena o zlatu!  

Ustvari, ovo je priča o  rimljanaima s kraja  trećeg veka, ali i priča o nama, o našem  večitom izazovu da budemo neko i nešto, prvi i najvažniji. Kako kaže recenzent Dimić: -,,Spremni smo da se odreknemo svega, radi zlata.To je priča o našim,  manama i vrlinama,  željama, htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima. Skoro da se ništa nije promenilo, od rimljana do danas, u načinu  razmišljanja i životu ljudi. Puni smo mistike i tajni!,,

...Tišina, samo nekoliko sekundi, a traje kao večnost. Srejović zamišljeno ćuti, naslonio desnu ruku na čelo i sluša, pisca, koji je očekivao i  profesorovo mišljenje , ili pitanje, pa nastavi:

P: - ,,Upravo tako, profesore, dolazimo do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe. I sada  imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se sada govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično, zlatni tragač. Pa zar nije  sadašnje svetsko  globalno  stanje ustvari  težnja da se od  Evrope, napravi nekadašnja  Rimska Imperija, a mi da budemo samo  ponovo  Gornja Mezija. Zar se ne vraćamo na ono što je Dioklecijan  rekao Galeriju kada ga je proglasio za prvog Cezara:  ‚‚Sine moj, ono što je jedno ili je to ili nije. Ili je Imperija, ili to nije. Uništi svakog ko ti se suprostavi na tom jednom putu. Sine moj, jednoga dana i mi ćemo biti  samo vazduh, zemlja, šuma i voda, nauči ljude kako da se prema  tebi  sada ophode! Ako ne sada onda za neko drugo vreme, kada budeš najbogatiji nećeš imati ništa!,,

Profesore Srejoviću, niste ni mogli, Vašim pronalaskom  Galerija, usred Gamzigrada, predvideti da je to početak prave, moje priče, koja počinje; krajem trećeg veka naše ere, kako je  Armenatarijusov sin, od govedara, postao Galerije, rimski car? 
                                                     (sledi nastavak)