XIII  nastavak POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gladijatorske borbe nisu magurske igre,
-Ubij mene Cezare, rob postaje samo onaj ko se boji smrti !
-Ja  sam svoj gospodar, sada je Vaseljena moja ,- Rim je sada moj.
-Ulazak u carsku palatu,,kao  u svoju Maguru, ostvarenje  dečjih sniova.
- Ovo je   zavera!!





9.

Otišao je prvo na jug i tamo još uvek miruje, ćuti kao jelen oko koga su okupljeni lovci i čeka ko će prvi da potegne luk.

Sve mu se preokrenu, kada se jedne noći, nebo otvori, i put rasprostre pored krivudave reke, pravo u njegov dom.

I on vide svoj kamen, onaj koji je baka Oga postavila. Razapet na nebu, samo što se ne stropošta na njega, sa namerom da ga smoždi u oboru, ili pomeri u Rim !

Baš onako kako mu je i ona pretila kada ne bi nešto ispunio po njenom nalogu.

I on kao za sebe reče :
Hoću, ja to mogu, ja to moram!
Sve je tvoje i još više, bićeš prvi!

I pomeri se, a kamen ostade i dalje na nebu, kao da ga neko pridrža, ili da ga čeka.

Toga jutra, uhapsi i pobi zaverenike.
Valeriju posla u provod da sa svojim ljubavnicima uživa.

Umetnike svakave, filozofe, vajare, zidare, gradjevinare, klesare, posla u Split, da Dioklecijanu budu na usluzi, da mu palatu, što pre, završe.

Baš onako kako mu je I Cezar rekao, izazva i porazi Maksimijana,čuvenog Imperatora zapadnog carstva i II Avgusta, koji je ugušio pokret i pobunu Bagauda u Galiji i uspešno ratovao protiv Germana.

Odrekao se svog prestola, hteo je carstvo da preotme za svoga sina Maksencijana.

Od tada uz sve svoje titule, zvanja, dodade i ime Maksimijan .

Okupi, najbolje legionare.
Njih 5.000 darova jednim pozdravom :

Za večni Rim ! Sol Inveti !!

Za prvog zapovednika legije uze prelepog Askalapija, a samo ga jednom vide, ali to mu je Dioklecijan izabrao, i on mu poverova.

Pozva vidjene umetnike: slikare, vajare, pesnike, filozofe, umne ljude.

Izabara najbolje : gradjevinare, zanatlije, zidare, kuvare, pisare, zabavljače, i glumce.

I sa svima samo jednom prodje svetim putem na brežuljak Kapitol te se pokloni bogu Jupiteru.Prodje i pored Koloseuma, najvećeg cirkusa koji je mogao da primi i 50.000 gledalaca željnih ‚‚ hleba i igara‚‚

Učini mu se kao da i sada čuje kako sa svih strana dolaze Rimljani u to raskošno, hladno i krvavo središte grada, da uživaju gledajući borbe gladijatora.

Činio je takve nekontrolisane i divljačke trzajeve, kao da je i sada u toj Areni smrti.

Mlatarao je rukama kao da, lomi dvokolice, seče, ubija ljude, zveri, i na kraju briše znoj i krv.

Ali, taj najkrvaviji deo života nikada nije želeo da prizove u svoju svest.

Zato što je gledao iz te Arene u oči Rimljana, koji su uživali u tim stravičnim prizorima medjusobnog ubijanja, izmedju ljudi i životinja i izmedju gladijatora, ponaosob.

Imao je blizu 200 borbi sa gladijatorima i afričkim zverima i to sve u ime Cezara i njegovih predaka.

Ubio je preko stotinu gladijatora, zveri i konja.
Polomio i uništio toliko i dvokolica.

Golim rukama krivio gladiuse i kidao pranglije sa teškim kuglama.

Tudje štitove gnječio i šupljio, glave bacao na koplja.

Ali, se time nikada nije ponosio.

Pa krivice nema, da ti ljudi ginu, kad ja hoću i car traži.

Rekao je jednom u sred Arene Koloseum, kada je odbio da otseče glavu mladom unezverenom gladijatoru, sa preplanulom plavom kosom i uplašenim modrim očima, koje su drhtale zajedno sa celim okrvavljenim i znojavim telom, koje je izgledalo tako da će se na sredinu prepoloviti.

Dok je uzavrela Arena Koloseum groktala kao zver:
Ubij ! Ubji!
Budalo jedna zar je rob čovek !

Ubij, kad car to traži, zar to nije razlog !!

Ali, to ne uradi, baci gladius i gledajući ga pravo u oči reče :
Moju glavu odseci, Silni Cezare!

Na svaku reč Cezar se pomerao, kao da su ga strele bole, ali pogled nije skretao .
Iz tog pogleda moglo se razumeti pitanje:
Zar se ne bojiš smrti, robe?

Ne Silni Cezare, rob postaje, svako ko se boji smrti!

Zar se ne bojiš mene ?

U ovoj areni, punoj straha od tebe, ja osećam teskobu i užas pred ovakvim životom!

Pa ko je tvoj gospodar, robe?

Ja sam svoj gospodar, i idem do kraja staze života!
Zašto se onda ovde boriš ?

Ja ne vodim krvave borbe iz prestiža no da budem priznat od drugog gospodar.

Znam, silni Cezare da je to nemoguće, jer pravi gospodar je onaj što radije umire, nego da ne bude gospodar !

Taj dijalnog očiju samo su oni razumeli .

Umesto lovora, dobio je zaslužnu, jedinu, kaznu za neposlušnost.

Bačen je divljim zverima.

A one ni da se pomere, bulje u njega i mašući repom vratiše se u svoje kaveze.
Hvala vam !

Pa ja sam vaš večiti rob !

Gledao im je pravo u suzne oči dok im je govorio, a da usta nije otvorio.

Posle ovakvog prizora, Rimljani su zanemeli.
Samo je odjednom čuo, kako Koloseumom prolama :
Ave! Cezare ! Ave Cezare !

I sada kao da čuje divljačke usklike:

Ubij, ubij tog roba, postavi ga na krst, kad car to traži!

I možda je baš to :
Ubij mene Cezare ! Ubij mene !

Ili ono :
Ave Cezare ! Ave Cezare !

Augustus Cezare !

Sve to je uticalo na Cara da ga postavi uz svoje koleno.
Tako je nepoznati čovek, rob, gladijator, zakoračio u javni život Rima.

Preko noći je svojim nastupom skrenuo pažnju na sebe i začas se podigao do pijadestala uvaženosti i evo sada ide Svetim putem.

Panteon, hram svih bogova, večno mu se usadi u oči, sa svojim kupolama i zlatnim kuglama, koje mu odzvanjaju pri svakom pokretu zenica, koje se sve više šire na svako čudo koje vidi.

Sve ga strah da se ovo ne rasprsne kao mehur i on ne izdahne na ovom trgu.

Istovremeno Svetim putem, ispod slavoluka, sa njegove leve i desne strane mahali su mu razdragani Rimljani.

Sve do brežuljka Palatinu landarale su prazne dvokolice, koje su lenjo vukla dva gizdava belca.

On je želeo, a to je sigurno i mogao, jednim skokom u carski dvor.
Askalapije mu dade znak i on uskoči u dvokolice.

Tek se onda konji trgoše i ujednačiše kas.

On trijumfalno podiže zgrčenu levu ruku, a desnom prihvati uzde.

Tek sada ču kako ga Rimljani pozdravljaju:

Živeo Gaj ! Živeo ! Avgustus ! Avgustus!

Gaj! Cezar ! Živeo Rim !

A u njegovoj glavi odjekuju reči oca Armentarijusa:

Slušaj laži , ali u njih ne veruj.

Slušaj mase. ali radi po svome!

Neka reči budu mač za neposlušne!.

Tvoje oči su put ka ključu za mač!

Kada ga pogledaš podigni ga, kada to uradiš, poseci ono što je pored tebe.

Okrenu se, sa namerom, da vidi oca Armentarijusa.

Ali,čuje samo kako mu to iz mase neko dobacuje.

Digni mač, digni visoko!!

Neka se tvoj glas do bogova čuje!

Dalje čuje samo reči, a zamišlja da je otac pored njega.

Tvoja je Vaseljena i još više, bićeš prvi sine moj!

On samo jednim zamahom ruke skinu zlatnu krunu.

Otpozdravi Rimljane, koji su ga i dalje slavili.

Ovo putovanje je završeno, a drugo, ono najvažnije, tek počinje, Prošaputa, uzdišući tako slatko kao da je ušao u svoju zemunicu na Maguri.

Prvi put udje u carsku palatu, koja je sagradjena od mermera i ukrašena zlatom i srebrom.

Ogromna tavanica je imala oblik svoda, koji drže mermerni stubovi i njemu se učini kao da će svakog časa to ogromno nebo da mu se sruči na glavu.

Malo je zastao, kao da se nećka da krene dalje ili da vidi ko to dolazi.

Nije znao u šta prvo da gleda.

Imao je tako izoštren pogled da je u jednom uglu, zapazio ogromnog pauka, kako se neprestano, kao smrtonosno klatno, ljulja i plete mrežu, baš za njega.

Što mu oštri i mudri um dade do znanja da bude oprezan.

Učini mu se da se odjednom preznojio.

Ali, mu to voda iz bazena, obli čitavo telo, jer je prolazio pored ogromne fontane .

I da bi se smirio on pomisli da ga to kvase kapi crne reke Timokusa.

Tek kasnije će saznati, da se na ovaj način vršila dezinfekcija, svakog onog ko udje u carski dvor, pa, eto i samog cara.

Kada oseti hladnu i toplu vodu trže se iz sna u koji je već zakoračio.

Jer, ga izlazeći iz terme dočekaše dve mlade nage Rimljanke, koje ga za tren svukoše i u tepidarijumu počeše ga trljati mirišljavim uljem.

Očekivao je da će se iznenaditi kada osete veličinu njegove muškosti.

One ga mirno namazaše i odvedoše prvo u kaldarijum.

Nije imao vremena da se načudi ovakvom hladnom držanju, golišavih lepotica, a one ga već vode u frigidarijum.

Kada ga uvedoše u unklorijum, počeše da ga mese i on oseti kako mu rastržu svaki deo tela ponaosob .

One ne razmišljaju koji je to deo tela već ga, gaze nogama, trljaju, mese rukama, ližu jezikom, brišu očima i kosom .

Tek kada ga dovedoše do perfurnijuma ostaviše ga samog u latirnu, da se isprazni i odmori.

Od tolike blizine i dodira mladih i vrelih devojaka, pa vodene pare, hladne i tople vode, nije ni osetio šta je sve sa sebe skinuo i kakvu je ljigavu tečnost izbacio.

Za tren oka se sve ponovilo, sada je samo imao nove mirišljave odore, i kosu nameštenu kao u Cezara sa zlatnim lovorovim listovima kao krunom.

Izlazeći odatle prodje pored spomenika koji je posvećen Heraklitu i začudi se šta će pa on, mudrac, u ovoj carskoj termi.

I kao da čuje dok mu govori:
U jednu istu vodu nemoguće je dva put ući !

Ovo kad se izmeni, jeste ono što imaš, i obrnuto, ono izmenjeno, postaje ovo što ti treba!

I sada Gaj stade osluškivati još nešto da čuje, poče i da se osvrće oko sebe, kao da traži nešto sakriveno.

Prodje i pored dvorane za gimnastiku, a on pomisli da su to guštaci i vrbaci pored reke, htede da se zaleti i skoči, ali se okliznu, posrnu i umalo ne pade.

Za koncertnu dvorani i dvoranu za skupove nije imao uporedjenje.

Bila je to ogromna ledina pored njegove Magure, gde su se seljani uvek okupljali kada treba nešto da saznaju, saopšte, prikažu, ili nekog da optuže i javno presude.

Za čudnu muziku, koja se iz patosa sa raznovrsnim mozaicima, jednolično čula, tek će kasnije, kada počnu hladni dani, uočiti da je to strujanje vodene para za grejanje prostorija.

Sam će se, kasnije uveriti, da se iz naročitih prefurnijuma, preko hipokausta, ispod podova odredjenih carskih prostorija, voda zagreva toplim vazduhom koji se dovodi kroz zidove na odredjena mesta, gde se nalazi hladna voda.

A svuda u dvoranama i hodnicima bili su kipovi i poprsja, bogova, slavnih Cezara i predaka, koji njemu ništa nisu, sada, značili.

U predvorjima dominirali su ogromni polukružni lukovi, sa kamenim žljebovima, za koje će on tek kasnije saznati da je to vodovod.

Zidovi su bili ukrašeni mozaicima, freskama i u svakom od njih tražio je predele Moesie Superiore .

Okrenu se oko sebe, neverujući, još uvek, da stoji sam izmedju zlatnih slavoluka pored ogoromnog carskog prestola.

Opipa sebe rukama, počeša čuljavi nos, zatvori jednom oči, da se ubedi da to nije san, pa ih ponovo otvori.

Zadrhtaše mu misli, ali su mu reči bile jasne i razgovetne :
Ovde može da stane i moja Magura!

Neka sada slave i svi Rimljani !

Rim je moj !

A ispod njegovog pogleda i dalje su stajali svodovi Rima.

Njemu se učini da se carska palata otvori i nebo puče u plavim očima.

Samo što udje, u carsku dvoranu, htede da uzme ogroman ukrašen dijamantini štap, koji je bio pored prestola.

Učini mu se da više nema snagu da stoji, već poče da se ljulja.

Zato, sede na presto i, mahinalno, štapom udari dva puta.

Kao ogromna dvorska kapija, otvoriše se zlatna vrata.

Učini mu se da udje njegova žena Valerija, jer je od cele figure uočio, belu svečanu odeždu, plavu dugu kosu i nisku belih naredjanih, kao pod konac, zuba.

On malo trže glavu i sada dobro uoči da je pored njega, na desetinu metara, stajala visoka snažna figura sa dugom plavom kosom i očima koji bljesnuše u njega, tako da nije mogao da zadrži dug pogled.

Ali ! je znao da je to Asklapije još uvek u svečanom odorama, stajao pored njega.

Ni sada nije mogao da uoči tanak struk i vižljave, koščate noge, samo ču, kako mu prozračan i mio glas reče :

Ave Cezare !

Htede da mu još nešto, očima da do znanja, ali iza njega se već nadjoše tri naoružana vojnika sa isukanim kratkim gladiusima, u ratnoj uniformi.

Zavera!
Zavapi , nesvesno Gaj !

Učini korak napred sa željom da skoči kroz razapeti zlatni svod i da se prebaci na vrh plafona, jer je tako uvek činio kada je hteo da se iz najvećeg vira na Timokusu prebaci na vrh topole.

Ali, Askalapije već isuče pogio ispod svečane toge i kao jelen skoči ispred Cezara Gaja i poseče tri zaverenika.

Koliko li ih još ima ?
Zabrinuto upita Gaj .

Rim je imao milion stanovnika, a cela Vaseljena bila je rimska Imperija.

Steže pesnicu, sede na presto, kao na svoj kamen i kao razapet nasred neba, poče da viče:

Ne dam carstvo !
Ne dam rimsku Imperiju, ne dam Maguru !

U isto vreme u glavi su mu bubnjale reči koje je maločas čuo:

Mi smo poslati da te ubijemo care, ali ti ubij nas !

Ovde te mrze.
Vrati se na istok.

Tamo si jak !

Uzalud se okretao da vidi ko to izgovara te reči poruke.

Askalapije je stajao mirno pored njega, kao da se ništa nije dogodilo i da ništa ne čuje, niti razume.

Stražari su već odvukli mrtve zaverenike.

I to je Imperija, moj Cezare!

Bubnjalo mu je u glavi dok se okretao oko sebe, želeći da se uhvati za nešto njemu drago i milo.

Ruke mu ostadoše prazne, a oči uprte u maglu zavičaja