Fejton
Jovan S.Mitrović

KAD PESNICI PLAČU

                ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ

                               FELJTON - 15

                 CVETNICI DEJANA TOMIĆA

        

Moma Dimić je bio nadahnut našom istorijom i narodnom poezijom.

Kad god je mogao,dovodio je znamenite svetske pesnik po Timočkoj krajini od Dunava do Timoka,uvek je govorio o bogatom narodnom stvaralaštvu i o znamenitim srpskim junacima.... Recitovao je neke pesme zadržavao se

pored raznih iskopina,znamenitih belega i krajputaša....

Ovo su knjiga tvoga kolege iz Novog Sada,redno je da o tome napraviš radijsku emisiju,


rekao mi je jednom u Negotinu na književnoj večeri,pružajući mi neke knjige.


Nisam ni imao vremena da mu bilo šta kažem,ali ćutnja je bila kao znak prihvatanja obaveze. Sa velikim zadovoljstvom pročitao sam sve knjige pod jednim naslovom CVETNICI DEJANA TOMIĆA.Emisija je uradjena,siguran sam da je Moma nije slušao.Ovom prilikom objavljujem samo deo teksta za CVETNIKE DEJANA TOMIĆA,potvrdjujući tako da sam obavezu ispunio.....


Ljudi davnih milenijuma su o sebi ostavljali čudne belege.Ovde na kapiji Balkana,na istorijskoj vetrometini naarod je to vazda ččinio. Još od 28. do 103 .godine nove ere na izgradnji puta duž Djerdapa angažovali su se četiri eimska cara,a sve to i danas svdedoči Trajanova tabla pored Dunava na Djerdapu.


Ili ako se može zamisliti,kako svakog posmatrača čudesno gleda skulptura čovdeko-ribljka glava u Lepenskom viru,koja je stara 8 hiljada godina,onda se lako može stvoriti sklika o ovim prostorima i našim precima.


A ova brda na Istoku nikuda nisu makla.Ispod istih zveszda neki drugi ljudi su odlazili i dolazili.Rimljani tražili zlato.Varvari rušili i pljačkali.Sasi donosili rudarske kapi.Dačani palili vatre.Fašisti gradili logore smrti.anas ni Rimljkana,ni Dačan,Arnauta,Fašista.


Već na ovim prostorima Srbi svedoče svoje prisustvo ostavljajući svoje narodne belege. O tome najstariji belezi u narodnom stvaralaštvu.Prepoznajemo ih zahvaljući Vuku Stefanoviću Karadžiću.Tako srpski narod veći stolećima piše ipotvrdjuje svoju istoriju. Kroz magični kristal savremenosti ne vidi se. Kraj. Trajkanje se ne može odrediti ..više što je autor narod čije misli osećaju mnogi,a osećanja misle stolećima.


Skoro da smo poverovali da će u novom stoleću postepeno nestati narodni belezi.Progutaće ih mašine kompjuteri..Ali,nije tako, ove knjige o narodnom stvaralaštvu nas demantuju..Svestan da živimo u civilčizaciji velikih protivurečnsoti,kada se uzleti nauke i umetnoszti mešaju sa recidivima srednjovekovnog varvarstva Dejan Tomić vredni sakupljač narodnog belega. Iz Novog Sada,ovim cvetnicima nudi saznanje da samo slobodan duh radja i formiraposebnu snagu za istrajanje,svakog ko ko se nadje u tom cvetniku.Čitajući ove knjige i sami oproveravamo pšta smo znali i novo saznali iz narodnog stvaralaštva ovog kraja.


Autor je iz obimne srpske baštine izabrao one priče,angedote i izreke koje će tematikom,karakterom i odlikama odgovarati savremenom čoveku koji je svedook epokaliptičnih pojava.Kao da su mnogi junaci naši savremenici,da su mnoge mudrosti izreečebne i potvrdjene našim iskustvom,ili da smo akteri nekih davnih dogadjaja.O toj prošlosti svedočće narodni belezi.koji nose u sebi elemente istorije,elemente duha prošlosti.Ti belezi na svoj način govore o sebi,o slavi,modi,blistavosti,ali i o neslozi Srba,vladara,velikaša,vojskovodja,narodnih prvaka.Takvi belezi mogu da posluže za rekapitulaciju istorije srpskog naroda. I kao što ćemo naći,čitajući ,,Cvetnik Znamenti Srbi u antologijama,, istorija se ponavlja,samo su drugi svedoci dogadjaja.O tome svedoče mnoge priče i anegdote naših velikana.Priče i anegdote se zansivaju na istinitim dogadjajima i ličnostima.U širokom vremenskom rasponu od prosvetitelaja Dositeja,srpskog Sokrata,o čudnoj rasprodaji njegovih stvari-O znamenitom Hajduk Veljku i njegovoj čudnoj pogibiji,za koju bi se u ovim uslovima moglo reći,,Ubi ga Srbin za šaku groša,,.O basloslovnom bogatstvu Miše Anastasijevića,najbogatijeg Srbina,iz ovih krajeva


Za mnoge savremene biznismene to je poučna priča,kako se bogatstvo stiče od od samo 200 talira.O visokom moralu srpskih vojnika,na primeru Kralja PETRA Prvog,koji bolestan odlazi u rov svoga vojnika.Mnoge bi sadašnje vojskovodje imale šta da nauče na primeru kolubarske bitke.O snalažljivosti Djordja Vajferta,koji dobi odlikovanje za šverc.


Nesloga je rak rana našeg etičkog bića i možda glavni i jedini razlog svim našim porazima.O tome svedoče istinite priče,kada se knjaz crnogorski Nikola na dvoru radovao srpskom porazu.


I tako redom do savremenika: Stepanovića,Mišića,Dučića,Andrića.Redjaju se anegdote,najkraće priče,sevaju varnice duha.Tu nema čudesa.Tu ima samo stvarnog života.Ono što se pripoveda zaista se zbilo.Ako se ne priča onda se nije zbilo. Ono što se u anegdoti priča moglo se desiti samo tu i tada,nigde i nikada više.To je ključaonica za reč. Reči ne mogu sve odjednom u priču na videlo duha.


Kroz ključaonicu se mnogo više vidi nego kroz širom otvorena vrata. Dovoljna je samo jedna reč pa da bude sve jasno.


A kuća je i kuća i stan,ali nije tako.Dejan Tomić beleži pesmu Boška Ivkova da :


Kuću čini kućom samo ona, neg i avlija i šarov u njoj i bašta i trešnja njena i golub i onaj grbaku i onaj pod strejom.Sve ostalo je samo stan i tek log...


Čovek nije ništa drugonego što taji.U anegdoti ogleda se čovek,njegov duh,vreme i sredina.


Ta kratkoća je zbog toga da se poruke zaborave,da dogadjaj ostanre trajni narodni beleg.


Redja se koloplet istinitih dogadjaja u kojima će čitalac otkriti mentalitet istorijskih ličnosti: filozofe,naučnike,pisaca,vojskovodja,ali i mentalitet naše nacije. Ti narodni belezi nam pokazuu ko smo,kakvi smo i zašto smo takvi. Nemamo kud,tu smo na vetrometini istorije...Brusi nas vreme, ali nas prošlost trajno omedjila.Takav je i ,,CvetnikNarodnih priča i pripovedaka,, .Sbvedoči narodno iskustvo,boluje sve naše rane. Poručuje kako se valja ponašati u pojedinomprilikama,šta valja činiti.Ali tada i sada ostala je i naša borba za naše nacionalno osvešćenje..Na to nas opominje i prva pruiča iz ovog cvetnika koji opominjen da se Srbi nisu dogovorili,,Šta će i kako će!,,.


Dejan Tomić je jdan od retkih stvaralaca koji se uputio Vukovim putem.


Za njegovo stvaralaštvo dr Nenad Ljubinković u jednom od predgovora je naglasio da su ovonarodne knjige,,Cvetnici srpske narodne duhovnosti u službi nacionalnog osvešćenja,,. To osvešćenje dugo traje.


Sve manje idumomci i devojke lepo obučeni,sve manje pevaju,sve se manje šale.vesele ipričaju.Sve je manje ojkača,ganga tolkovanja,vašara,sabora,prela ,mobi.Nema plandišta u pastoralnim predelima,pored reka, kroz koje voda žuborui. Sve su praznije kafane,svratišta dokoličara,pijanaca i profinjenih boema..Niko ne voili da govori,pogotovu da priča anegdote o životu... tako se jadao Vuk Karadžić,a ovo kao i danas da važi.

Ali,izgleda da ne važi za Dejana Tomića,muzičkog urednika Radio Novog Sada,predanog sakupljača narodnog i napisanog zaboravljenog duhovnog blaga srpskog naroda..


U knjizi,,Srpske narodne pesme,, ima 349 pesama,drugi cvetnik sadrži narodnih pripovedaka,dok je cvetnik,, Srpskih rodoljubivih pesama,, svojevrsna antologija 30 autora rodoljuboive poezije. I sve to Dejan Tomić,objavi u Prometeju iz Novog Sada,da se ne zaboravi ko smo ?






----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
















  

                       ŽIVEO ŽIVOT MOMA DIMIĆ

                                                                                                FELJTON-14

                     Ratna knjiga generacije

                     KRVAVA ŽETVA

 Saša-Slaviša Trifunović ,,Žetva života,,

Potresno svedočenje sa prve borbene linije.

Te 1991.godine nad Jugoslavijom kruže vizantijske spletek,cveta etička kriza i buja nacionalizam,o otome nismo mnogo znali,samo smonagadjali.Tek kada je počeo rat na području Hrvatske,sve je bilo jasno,ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada nije smeo da se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi,a ipak se dogodio. Dogodila se naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima,bili smo svedoci te i takve pokitike.

Bili smo svedoci političke nezrelosti i etičke krize,nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije u ratu.

Iz tog rata,sa prve linije,raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović,formacijski oficir,od 13 maja do 18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je 30 vojnika i samo 19.godina.Zato je napisao ,,Žetvu života,,,antiratnu knjigu cele jedne generacije vojnika devedesetih.

Slabviša Trifunović je tako postao pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vreemena i dokument dogadjaja generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti: Domovinu.

A šta je Domovina? Odgovor je u zakletvi: Ako treba,za nju ne žaleći i život svoj,da damo.

!Eto , to je Domovina,kažu junaci iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči i ova knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustoiv zločin,a vodjenje rata je genocid,toje čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila deca,ovde su umirala deca,tek sazrela deca,vojnici,devetnaestogodišnjaci.Čovek kadumre,čitav njegov život,u jednom blesku,proleće kroz glavu. Koliko je to malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da je ,, Žetva života,, blesak koji treba da osvetli čitav život generacije koja je tek stasala u zreele ljude- i to preko noći.U plotuno izmedju dva juriša,slavili su rodjendane i gasili svećice,čitali pisma i pisali ih.

Slaviša Trifunović Saša pipše ovu knjigu kao što preživljava sve što je prošlo,sve što je ostavilo ožiljke.Za celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i ostavlja pžiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već onaako kako mu se slike redjaju,u magnovanju:

,,Pošli smo nas 600,a vratili se 217. U grad bakra stigli stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava Miloševića,a onog iz Luke,neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo zaboravi...,, kaže Saša Truifunović.

Svi vojnici su imali posebno pismo za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime onih koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na realciji Glina- Bor,izmedju njega i člnova porodice,u predahu izmedju dve unakrsne vatre. Kao freska oostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja zakovana kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga koga su sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže: pucaj,pucaj,brate!!

To ratno luduilo i sada ga budi iz sna ,žetva ui sada traje,a sve je odavno prošlo,ali za njega traje, u ovoj knjizi zanavek.

On ne želi da se pravda,zaštoje sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti,iznosi činjenice,ogoljuje istinu.On traži,migolji,baulja. On humanističke motive otkriva,nudi lične primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcpr,zašto,zašto sve to moralo tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova knjiga postoji,zato je i napisana,da ponudi odgovor, a ada li ima odgovora!? Čitanjem knjige,,Žetva života,, nudi se jedan odgovor.

Razt se u Jugoslaviji dogodio uz odobrenje dvadeset vlada sveta.

Ubijalo se da bi se dokazala nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao tačne.Jeino su ginuli ljudi,to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi,vojnici.-deca,poručuje ova antiratna knjiga.

1999.

Timok,21.6.2001.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

   feljton-13

O poeziji Slavice Lalić

PRIBLIŽAVANJE VATRI

Stihovi Slavice Lalić su puni simbola onoga što oko ugleda i misao dotakne i sve nam se čini da ih prepoznajemo i da su deo našeg života. A ipak su deo onoga ko ih je napisao sa namerom da se odbrani i da opomene.Ovom poezijom Slavica Lalić (1947.Bor) se brani. Reč joj je bedem oko koga može sigurno da se zastane radi razmišljanja,rafdi oipomene. Ovo je prečišćeno saopštavanje života simbolima.Kao da pesnik štedi pesnički materijal.Zauzdava:duboko racionalizuje inspiraciju. Slavica Lalić stihove prigušuje svesno,da bol opstane samo njen,radi opomene naše.


O rodjenju svoga bića ne može biti,sve rečeno,Sali svako radjanje predstavlja radost života koji treba tek osvojiti.


Tako Slavica Lalić svojom prvom pesmom,,Vita,, najavljuje svoju žišku koja će obasjati njenu dušu i celu knjigu.Ovom knjigom ona otkriva sebe i svet oko sebe koji je sve više zaokupljen pitanjem opstanka. Traži odgovor za sve što nas okružuje,odakle dopire odjek i bat života,odakle se nikad ne čuje smiren glas i nikad ne vidi racan put. Razmljivo je što svojom pesmo,m registruje mnoge nama prepoznatljive sredine,dogadjaje i ljude,što je dovoljno da se razumeju njene poruke i njena privrženost s krajevima u kojima je boravila i ljudima kojje upoznala i zavolela.


Tako prepoznajemo more i Kotor,Vršku Čuku i Knin,Draginju Urošević i Momu Dimića.Zlot i zlotske pećine,Milića od Mačve.Ona ih samo poetski ooblikuje poštujući naše saznanje o nujima.










Slike


Na hotelskoj terasi


S desne strane stolovi


Hleb i igre


Narod se vceseli


S leve bleji


Narod čeka


Mač sudbine






S desne izvor žubori


Prenosim mu vid da gori


I kitim ga cvetom zdravim.


Živ si


Zdrav si


Prvi rode Moj narode.










Svojom drugom pesničkom knjigom Slavica Lalić ne peva samo o sebi već o sudbini naroda i sveeta u kome živi.Ovo je njena opomena,ovo je njeno preživljavanje bvatre.Ona se inspiriše onim štoje okružuje ina taj način nam omogućava da 9i mi doživimo taj jedinstven poetski trenutak.


Po rečima Mome Dimića,novom knjigoom poezije Slavica Lalić će nam naznačiti koliko se približila toj vatri koja ume da opeče i u pepeo sve pretvori.Osim ovih stihova koji to potvrdjuju i on može sam potvrditi koliko je to opaka vatra života,kaže Moma Dimić za poeziju Slavice Lalić.


Inače, pored pesama,pripovedaka i dnevničke proze objavljenih u časopisima i zbornicima Slavica Lalić je štampala i pesničku zborku ;;Obredna pšenica;; Apostrof,1994.godine i svoje snovidjenje u knjizi ,,Sidra,, 2002.godine.






Tragovi,22.jun 1998. Bor.


-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

feljton-12

  O POEZIJI

 DRAGOLJUBA ŠĆEKIĆA*

Krik magle
 
                  

 Nisam ni mogao pretpostaviti da ću se posle dvadeset godina vratiti na poeziju Dragoljuba Šćekića.Ovoga puta ne na brzinu,nego studioznije.

Ovo činim zbog toga što sam Dragoljubu, prijatelju iz najranije mladosti, to obećao.Na to obećanje,obavezao me je još 1994.godine, kada mi je i posvetio dve njegove knjige:,, Pjesme more,, i ‚‚Lazaret‚‚.Pre pet godina stigla je vest da je, iznenada, zauvek otišao pesnik, koji je ostavio značajne poetske tragove.

Otišao je pesnik , a ostali su stihovi koji svedoče, da se od njega tek očekivala dobra poezija.Ovaj pesnikov i prijateljev odlazak podsetio me na reči našeg nobelovca Andrića:

,,Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života smo ovo drugo.,, ...



Taj predosećaj sopstvenog kraja,kod pesnika pesimizma je stalno prisutan, mnogi ga potvrdjuju stihovima. Ta kob ih neprimetno proganja gde god bili i ma šta radili u životu .Tako pesnici vizionarski žive ,veoma,prisno,sa svojom smrću. Zbog toga se ne mogu, lako, osloboditi svojih predosećanja, vizije buduće smrti.

To potvrduje i poezija Vladislava Petkovića Disa,koji je svojom poezijom ranije najavio svoj životni kraj u Jonskom moru 1917. godine.

U ‚‚Nirvani‚‚,nastaloj još 1905.godine, pesnik kaže da su ga ;pohodili mrtvi i mora..i ničega nema,kaže, samo iluzija pred pustom kućom mirnog mrtvog mora..,a u ‚‚utopljenim dušama‚‚ dodaje

Gube se redom trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava...

Tu su i tragični stihovi pesnika Bojića te Petronijevića ,gde su zagrobni pesnički tonovi snovidjenja, smrti i truleži, samo potvda vidovitosti, kada pesnici naslućuju svoju smrt znatno ranije nego što će ih stići,jednog , na putu do bojišta , a drugog u bolesničkom krevetu.

Toj vrsti pesnika,zagrobnih snovidjenja pripada i Dragoljub Šćekić i to je i razlog više da se o njegovoj poeziji govori .

Za književne kritičare Dragoljub Šćekić bio je pesnik koji obećava,a ovo teoretsko saznanje o pomenutim pesnicima nikada me nije moglo podsetiti na njega.

Jedno sam znao sigurno,da je Šćekić bio iskren prijatelj, vrli drug i visoki intelektualac. Čija je pesnička reč bila:

Duboka ,slojevita i značajna..Pročišćena je masovnim i emocionalnim usaglašavanjem i doslednošću u formalnom i izražajnom pogledu.

Još na prvim javnim nastupima, a to je objavio i zaječarski Razvitak u avgustu 1968.godine ;

,,od ukupno 13 mladih pesnika Bora,žiri je odabrao i nagradio Dragoljuba Šćekića i Jovana Mitrovića,učenike gimnazije.U istom broju Razvitak je objavio i stihove nagradjenih pesnika,stihovi Dragoljuba Šćekića su bili;



,,...U bilo kojem prostoru,lešine traže,davni spas života,sa lomače vatra bilo kojeg veka, u nama plašljivo živi.

Ne dodirneš li je snaga će tebi ponestati,,.

To su prvi trenuci naše trajne povezanosti, koji su, za mene, uzvišeni i potvrda velike odanosti poeziji i stvaralaštvu.

Ali,tim , njegovim ,zagonetnim,odlaskom, nije prestalo moje prijateljstvo prema njemu ni obećanje, naprotiv.Možda je ovo višegodišnje, ćutanje o njegovoj poziji bilo nametnuto baš njegovim proročanskim stihovima, koji tek sada imaju pravo značenje , otkrivajući tako veliku pesnikovu poruku.

Tek, ponovno čitanje poezije otkrilo je pravi njegov realni život i poetski svet.

On ne peva svojom dušom,nego duša govori iz njega.

Zato njegovi stihovi neprestano iznenada izviru ispod maglovitog neba, na kome nema , vrelog sunca, ni čarnih zvezada.

Samo tajnovita senka baulja izmedju njih, odakle zaiskre reči i nadju se u jetki bolni , pesnikov stih.

Onda bljesne neodredjena vatra, koja se pretvori u usamljeni plamen,koji nestane u nekoj magli, da izazove duševna svetlucanja, dovolajna za žeravice,za požare i buduće oreole.

Upravo, njegovi stihovi, otkrivaju da je video životnu maglu, koja mu zaiskri u oči, i pretvori se u pesnički oblak da svedoči, kako da u njegovu glavu ne udje smrt:

u meni groblja niču

svakog dana ih ogradjujem

a ona ograde lomi

šire se

i nebo nad njima sve je dublje

i zemlja sve više zjapi

ljudi se rastaču

bez izvira

i uvira

kopne

....................

u medjuvremenu

vrata i prozori

srasli su sa zidovima

nije bilo ulaza

nije bilo izlaza

medj zidovima je počinjao

novi život

pasji

Taj njegov pesnički krik magle ušao je iznenada sa prvom njegovom pesmom i njenu tajnu čuvao bolje nego njegovu poeziju,koja ga je terala da ovako progovori.

Kažu,otišao je iznenada,misteriozno, ali mnogi nisu dobro razumeli njegovu poeziju, kojom je taj odlazak i najavljivao.. ..



nebo nepokretno

nadgleda mrtvace

cvjetovi

probijaju očne duplje

na putu ka gluvoj vodi

kojom plove gmizavci

puzavci

ljigavci

....

čelu zadaju rane

čovjek meta

najduže istrajava

Tek novim čitanjem poezije Dragoljuba Šćekića,otkrivam da ga ta misterija prati čitavog žiovota i baš ona ga povezuje sa svojim vremenom..Zato svojim stihovima od

početka , spontano, najavljuje sve promene i manifestacije života,ali iza sebe uvek oseća senku koja ga prati i opominje. Zato o njoj ne govori, nego samo opominje sebe, kao da opominje ''drugo svoje ja''

Upravo njegova poezija svedoči o čovekovoj usamljenosti koja prati život dok prolazi kroz naše uzburkano vreme..

Stiuhovi su mu usamljeni,teturaju od jednog do drugog oblaka i zariju se u; maglu života,u suzno oko i ljudsku kosu.Kao plamen medju talasima ,svaka reč, šiba na sve strane, lomi nevidjivo lice, traži tanke vlati za crna tkanja. Onda bljesne čudesna svetlost kao žarka munja,kao vodoskok i bistra tečnost,kao poljsko cveće i jutarnja rosa,,kao providjenje da će mo sutra možda biti opet slepi ,ili kao obećanje da će posle smrti opet ozdraveti,da će otac sa lučom u ruci opet doći dok san menja lice.Da se zbog zdravlja pije krv od kornjače,da se na glavu privija divlji zec i da se.... sve tako do bolnog saznanje da ništa nije pomoglo da jedan po jedan odlaze niz ulicu,zaboravljajući na povratak.Jer,noćas su mu reči nagrizle čelo i otišle od ogromnog prostranstva u glavi,nema hrabrosti da ponovo sanja...

I sve to kao stih izranja iz ljudske duše koja se već pretvara u žeravicu.Ponekad sve prodje,na sreću pesnika u zanosu nadahnuća kroz već poznate reči iz naroda



.



nije nikakav grijeh



ako mu i dalje vjeruješ

ali nemoj ići za njim



istina nećete prevariti

jer je nema

...

drhtimo od blizine

od straha-

da li će nešto

pronaći

......

zemlja gori

ja bih

na drugu stranu

gde je druga strana

gde je druga straana



Najavljujući tragediju kroz svoje pesništvo, kao da je za trenutak, zaboravio na tu pravu stranu života i video tu kobnu senku koja ga prati sa druge strane.Zato se raspline i oseća sva zbivanja oko njega,kojima se raduje i ponosi što ih vidi i oseća dušom i srcem.Ali,životna magla,kroz pesničku senku mu ne da mira.Što je magla gušća ,senka je sve izraženija,što samo govori o prirodi pesničke mašte.Sada,ta pesnikova materija,koja predstavlja izvor i osnovu, preuzima njegovu svest i pretvara je u njegov spontani izvor, što predstavlja novi pesnikov lik.Tako stvaralačka mašta pretvara stih u životni zvuk i metaforu. A njegovo srce iznenada mu poručuje:

sve me dublje guraju,ne bi li me naučili strpljenju.

U isto vreme pesnik odgovara:

noćima sanjam kako me zapljuskuje more,dok horizontom plove kovčezi sa razapetim jedrima...

A san pesniku odgovara:

u nedriama dan nesmije da sazri,čekajući rizikujemo da nam trave niknu pod pazuhom...

A sve njih zajedno pesnikov san pretekne i uznemireno im poručuje..

budni spavači nikako da dočekaju zoru da sa preostalim snovima pobjegnu.

Ta nova materija ,nije opipljiva,ne svetli,,nema je u prostoru,ali nas primorava da odaberemo pravu misao kao jedini pesnikov mogući odgovor na život koji ga potresa ili prožima,do najdubljih slojeva duše.Ta spontana veza izmedju pesnika i poruke potvrdjuje njegovu nadarenost da se i krikom u magli može saopštiti pesnikov duhovni lik. Sada ,kada je pesma objasnila svoj cilj,osetimo,da to pesnik,govori pre svega o sebi i o zagonetnoj pojavi koja ga proganja usred životne svetlosti koja je oko njega,ali nije u njemu.

U njegovim pesmama,nema treperenja života od lepote pune sunčevih zraka,kod njega se pojavljuje samo čudno bauljanje kroz život,koje prati ne uzdah,no čudan krik.

valja požuriti

da nas jutro ne pretekne

da nas zavičaj ne zaboravi

da ne izgubimo sličnost

Ali,i u takvim trenucima osećalo se prisustvo te senke i čuo se krik magle,pretvorivši se u jednu reč.. Tako je za njega ta nevidljiva magla bila,neobičan životni duh,koji, mu tumači, poetsku večnost i besmrtnost.



Njegovi stihovi su samo dugi nemi razgovori sa usamljenošću, koja ga sve češće obuzima,a da to nikom ne kazuje.

Baš to povlačenje u sebe potvrdjuje da sve više gubi stvaralačku dušu, koja će mu spaliti telo.



evo neko doba

sve mi je gore



Njegova poezija,još jednom potvrdjuje da pesnici,ustvari,stvarajući pooeziju,samo potvrdjuju sličnost svog života i poezije..Što dovodi u sumnju,da je ta neprestana senka magle koja ga prati u poeziji i u životu ustvari sam pisac , protagonista života i peoezije.. .

Možda je bio začaran životnom magijom i mističnom poezijom.

Tom poetičnom senkom smrti,osećalo se da samo ispituje hladnoću lica drugog svog ja,a da onaj prvi uspravno korača. ....

mojim tjelom

zjape jame

kolo nad jamom započinjem

manitim korakom

i gorom pjesmom

lomeći kosti predaka

vadim nož ispod strehe

o sunce ga kalim

stavljam u njedra

dok ne zavežem jezik

počinjem da se hladim

jer

čemu lijek

u nevrijeme



U ogromnom životnom prostoru ,to prividjenje mira,pretapa se u tradiciju prošlosti .

Ono, drugo ja, nalazi se u haosu vremena sadašnjeg,.On, pesnik, mirno pred belim listom hartije ,konstatuje i otkriva tajnu,da je život magla,a da smo mi senke . Ova slova koja sada slede je otkrovenje tajne života, i svega što je trajno, odnosno tajnu smrti..



naspram lica

drugo lice

naspram neba

drugo nebo

naspram zemlje

druga zemlja

moju glavu

gradom nose

ljudi

drugi



Zato se pesnik obraća poeziji, ne ljudima, nego energiji poezije i pretvara je u žive ljude. Stihovima,traži pomć da otkrije veliku tajnu , kako se,stvara senaka života,kako se ulazi u maglu i pretvara u enigmu koja izaziva , moguću, nadu za životom, koji je pred njim.



Ali, stihovi mu otkrivaju,pesnički naum, da ga senka sve više opčarava, a magla uzbudjuje i da sve češće misli na mogućnost izlaska iz krize života.

Ili da možda nadje neku drugu senku i skloni se od životne magle.Taj unutrašnji nemir, koji svako od nas nosi, prerasta u pesnikovu burnu imaginaciju koja se slobodno kreće. Neodredjenim mislima koje lutaju, daće poseban značaj. Zakačiće se za nešto i to nešto će dobiti svoj oblik. To je ponovni susret sa realnim stanjem,koje ga vraća u svakodnevni život..

Zato sve više govori o onome što je izabrano nadčulnim osećanjima.Govori o čudnim glasovima koje samo on čuje i zato ih ostavlja kao posebne belege , kao stihove. Možda je to samo njegova demonstracija apsurda,da se isti život,poezijom može tumačiti različitim pesničkim pristupom.



prokleto da je ogledalo

u koje zakoračih

ono što sam tražio

nijesam vidio

ono što vidjeh

ne da mi da zaspim

....

oni sredinom

ja krajem

oni glasom

ja šapatom

kada su osetili da gube ljepotu

tražili su moju glavu

jedino se moj osmijeh

jače i dalje čuje



Njegova poezija je bila na ivici magije,uranjala je u neobične pojave koje izranjaju iz kobne pesnikove senke smrti koja ga prati i opominje..

Bez,sumnje,duboka nacionalna povezanost,uticala je i na njegovo pesničko stvaralaštvo. Čini mu se da ga jedino zavičaj razume i da mu on može pomoći,zato i precima poručuje ;da zna da su došli iz crnih gora,u bjela svitanja,a u isto vreeme ljuti se što su; zaboravili otkuda kada i zašto.Zato u svojim nedrima ima: slike zavičaja koje u nedrima čuva, ima i pesme koje su zapretene i zaboravljene.I opet ono što je moglo bez toaga: ima crne misli,ima u srcu poljsko cveće,ima jutra rosna koja greju jata ptica grabljivica. Jer,zavičaj je kao roditelj uvek uzvišen,silan,visok i slobodan kada je uz čedo svoje.I kada plamen sveće dogoreva pesnik je uz svoga oca,ali ne da mu ljubav svoju pokaže,nego da mu pokaže šta su mogli ,šta su hteli i šta su sada;

Danas, plamen sveće upaljen za očevu dušu progorjeva nebo.



I ovde pesnik ,kod mrtvog oca ne miruje,prkosi mu svojim apsurdima koji su srodni njegovoj nemirnoj duši i zato je njegova poruka jasna,ili se može samo naslutiti,kao refleksija čitavog Šćekićevog stvaralaštva;.

a mi smo htjeli da rastopimo led u grudima

koji se hvata od vremena koje dolazi.

Ovde pesnik,samo za trenutak voli i priznaje zavičaj,ali i taj veliki prizor ljubavi,koji se retko u njegovoj poeziji susreće, opija ga i pesnički duh kruži iznad njega ,nadleće nad njim i u trenutku usamljenosti ,dok zbunjeni poeta hoda praznim i hladnim prostranstvima ,pesnička magla, osuje tugu gde god stigne,pa neka je to roditelj mio ili rodna gruda, i patnju prospe ushićeno i dirljivo na svoje pretke i potomke,na ono što je bilo i što će biti.Tako ovaj pesnik stoji usred života, ispred svoje rodne grude, pun neiskazane ljubavi, nesrećan i rezigniran,sa crnim mislima,ali ozbiljnim zagonetnim osećanjima, kojima poručuje; ako riječi zaboravimo,hoće li nas boljeti ,stope srasle za kamen i prazna usta.

U ovim stihovima Šćekić je malo razumljiviji, jasnije se naslućuje njegova pesnička snaga, koja će ga možda nadahnuti rodnim krajem i privući mu maglu k srcu u središtu života, ali i tu ne posustaji.Nema svetlosti,ima samo bleska i odbleska,jer sve je već na početku rečeno ,samo je zavičaj kroz poeziju prošao kao unutrašnji smisao pesnikovog postojanja u odredjenom prostoru i vremenu..Zašto pesnik često poseže za onim što je toplo,sjajno i lepo,a njemu takvo osećanje nikada nije blisko?

Odgovor daju samo njegovi stihovi i ta nevidljiva čudna materija od koje beži čitavog života.Tu je pesnik već svoj pravi tumač,a odgovor je njegova mašta koja radja slutnje,otkriva tajne svetlosti izmedju njegovog srca i duše koja je stihovima povezana



svake noći

u snu me zavičaj pohodi

vjetrovi me dahom

beran gradu zapljuskuju

mrtvom rijekom kunu

i preklinju

u kam zatucaju

....

dok moje srce

žubori

poput lima

.....

kada zavičaj pominjem

pričaju

da breze pored lima plaču

da se ptice uznemire

da lim ne zna kud bi

da moja ulica oslijepi

da udara glavom o zidove.

Tako su Šćekićevi stihovi,najbolji svedoci , da nema čarobne reči za njegovo vreme, prostor , za poseban unutrašnji i spoljašni smisao života.One svemu daje drugi značaj,iznad svega samo za njega razumljiv kraj. A taj kraj samo što ne kaže; da posle smrti pesnika ostaju najverniji tragovi.Ovi tragovi su u toliko značajni u koliko su veći i dublji.Ostaci tih tragova su stisnuti izmedju korioca njegovih nekoliko,knjiga, poezije, književnih hronika,ogleda i zapisa, koje se nalaze u sobama kuća njegovih prijatelja i biblioteka širom Srbije i Crne Gore.. Tako poezija nadživi svog stvoritelja..

Ovo su samo njegovi ostaci, koji potvrdjuju poetsku energiju ,što prerasta trajnu uspomena na njega.

Njegova poezija samo potvrdjuje da je bio siguran i autoritativan u proceni životne snage i energije,koju je imao.Prerano ga je prekrila životna magla.

A da je sada sa nama sigurno bi pisao o toj unutrašnjoj svetlosti do koje je došao bauljajući kroz maglu,ostavljajući u zalog svoje stihove.Takao bi ovu pesničku svetlost pretvorio u duh koji živi u sadašnjem novom rasvetljavanju tema ljudskog roda i postojanja.Tražio bi možda novu pogodniju pesničku metaforu koja daje novi blesak i žar svemu stvarnome oko nas..Sigurno bi rekao;

Čemu drugom da poezija posluži nego da bude samo simbol našeg duha,a da sve druge pojave budu samo oličenje neobjašnjivog poetskog izraza.

Poezija zaokuplja svakog mladog čoveka i ne ostavlja ga ravnodušnog,što je bio i slučaj sa Dragoljubom Šćekićem.



Februar , 2010. j.s.m (objavljeno na Blogu

UNUIVERZUMM.BLOGOSPOT.COM )



* Dragoljub Šćekić je rodjen 1946.godine, u Zagradu kod Berana,školovao se u Boru i Beograduje gde je završio gimnaziju, isocijalnu politiklu..Poeziju objavljivao od 1963.godine; Stvaranje,Stremljenje, Razvitak,Polja,Bagdala i dr..

Živeo je u Herceg Novom,gde je vodio izdavačku kuću ,,Grad pisaca,,-Dom Iva Andriaća i bio je predsednik izdavačke kuće ,,Stupovi,, iz Vasojeviaća.

Objavio knjige;,, Pjesme more,, ,Lazaret‚‚, ,,100 pisaca-jedan grad‚‚, ‚Berangrad‚‚, ‚Na svetim vodama Lima,,....



Pod zagonetnim okolnostima završio svoj život pre pet godina u svom rodnom gradu.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------



feljton-11  

DVA PESNIKA JEDNA POEMA

POSRĆU VETROVI CRVENI

Za poete kažu da imaju bujnu maštu, za one koji su sentimetalni da su liričari, za one koji su nerazumljivi da su avangardisti.za one koji se raskalošno i neobavezno odnose prema životu, kažu

da su boemi. Tu su još nadrealisi, futuristi, ekspresionisti, avangardisti...

Ima još pesničkih struktura,
a sve imaju isti cilj, da pesničku misao, svako na svoj način, upotrebi za opisivanje individualnog stanja.


Za definisanje društvenih i ličnih odnosa prema sredini i životu.Jednostavno, za sve pesnike postoji po neka definicija, kako bi se lakše odredilo mesto,ili , kalup , njihove poezije.

Ali, ako dva pesnika u isto vreme o istom životnom trenutku razmišljaju isto i to pisanjem potvrdjuju, onda takvu definciju pesništva,treba nazvati dualističkom.


Da je još samo jedan pesnik više, potpisom uključen u stvaralaštvo, onda bi ovakvu poeziju svrstali u narodno pesničko epsko stvaralaštvo,jer njeni koreni dosežu do kolektivnog pesništva,i možda bi tu mogli tražiti odgovor, čemu ovakvo grupno stvaralaštvo? Tako, stihovi sa elementarno individualnog izraza, prerastaju u široko društveno nadahnuće, odnosno u narodno epsko stvaralaštvo.


Njihove zajedničke metafore opovrgavaju, individualna osećanja, sada su u službi nacionalnog indetiteta, proširujući tako njohov prostor življenja u tradicionalne nacionalne korene,da se pretvore u poklič.Poklič koji nije više samo ep, no oda o poemi uzvišenog epa..


Jer, kada poeta nije mogao sam, kao pesnički subjekt, potražio je svoje drugo ja i onda to njihovo ja pridružili masi, kako bi zajedničkim ridanjem nadjačali zlo koje naslućuju. .


U savremenoj književnosti, malo ima slučajeva,da jedno delo potpisuju dva autora, ako nije naučnog karaktera.Pomenemo samo Vesnu Parun(1922.) i Momu Dimića( Mirijevo 1944. – 2008) koji u isto vreme, razmišljaju i pišu kao jedan.Sedamdesetih godina prošloga veka, stvaraju knjigu razmišljanja ‚‚KAKO‚‚- autobiografska buncanja


,koju,krajem 1994.godine, objavljuje veliki- mali izdavač Književna opština Vršac.


Dva pesnika Timočke krajine,nadasve dobra prijatelja,Momčilo Milošević-Moma (Boljevac 1949.-2007.) i Živko Avramović (Šarbanovac kod Bora 1952.), mogu stati u bilo koju pesničku definiciju,pa i u ovu koju nazivam dualistička poezija.


To potvrdjuju zajedničkom knjigom,poemom POSRĆU VETROVI CRVENI, koja je krajem prošle godine objavljena u izdavačkoj kući Bosanska riječ iz Tuzle.


U oba slučaja to je samo potvrda o indentičnom tumačenju vremena koje ostavlja iste pesničke tragove, ili ožiljke, čije su posledice dalekosežne, najavljujući tako, neko burno vreme ili društvenu krizu.


Šta je to važno kod pesnika što ih tera da zajedo misle kao jedan?..


U slučaju Parun – Dimić to je predočavanje stanja našeg življenja putem simbola, metafore..Autori,ili samo jedan autor to čine, saglasno, puna srca, bez uzajamnog unutrašnjeg ukrštanja. Tumače ono što osećaju i tako nas teraju na akciju duha.


Filozofska proza ‚‚Kako‚‚pulsira,narasta i jednako se usložnjava naplavinama novih priča ,dosetki,metafora i paradigmi iz životnog iskustva dva autora.Do kraja priča prati spoljni ali i unutrašnji tok autobiografskih dožiovljaja ne sučeljavajući autohtonu misao,naprotiv svoju misao nadodaju na razmišljanja baš čitalca,kojima se obraćaju.






U zajedničkoj poemi Milošević- Avramović nas vraćaju na sve ono što nas okružuje ,na tradiciju,i nacionalni indetitet, i više od toga, podsećaju nas na ono što je bilo, i nagoveštavaju šta će biti.


‚‚sakupljamo pepeo da iz njega iscedimo sagorelo sunce


da majušne nam ruke probiju oklope ozeblog neba‚‚.


Tako peoeziji daju ljudsku dušu i boju , teraju na razmišljanje, i kušaju nas sa porukom da se treba nadati i boriti.


U oba slučaja, možda je to pokušaj otvaranja novog pesničkog indetiteta u pokušaju suprostvaljanja društvenoj krizi, ili skretanje pažnje na moguće posledice zbog takvog načina razmišljanja, ako neko treba da bude kriv,onda to ,sigurno nisam ja nego poezija..


Tako društvena kriza nadvalda pesnikov indetitet, tako da pesnik nije više ono što je bio, nego ono što teba da bude,ono što je predodredjeno da bude,a već je definisano odredjenim društvenim faktorom.


To znači da pesnik kao pojedinac ima samo moralnu indetifikaciju kao deo društvene krize.


Ali, ako drušvena kriza nadvlada sopstven identit.,onda takvo stanje utiče na sveukupnu individualnost odnosa prema društvu.


Tako sami ,ali uz pomoć poezije, i ovakvih poeta, utičemo na sveukupno stanje, ne sluteći na moguće sopstvene i društvene posledice.


Ovde je poezija u funkciji revolucionarnog budjenja, na koje niko ne obraća pažnju.Medjutim, moguća tragičnost ostaje samo na papiru,a posledice se nagoveštavaju samo kao moguće tragedije . društvene i političke .


Ipak ovo je pojedinačno kazivanje, dva individualna najraskošnija liričara Timočke krajine Momčila Miloševića i Živka Avramovića, o jednom trenutku života kroz koji smo prošli. Kroz osam pevanja, nadahnuito,tako neprimetno,vode nas kroz nacionalni život i najavljuju poosledice koje će se tek mogo godina kasnije osetiti.


Kompopzicija poeme je jednostavana, mogli bi smo reći da je u pitanju pesnički feljton.. Uvod nagoveštava ,moguću, lirsko epsku


tragičnost predodredjenu, sadašnjim stanjem prepoznatljivim iz prošlosti.

za rogove vučemo belutkom utovljene junce


i tražimo kćeri i sinove zaspale u srcu hleba


.......


setvama nas naučiše prosute kosti iz krvi


da nam orhideje u temenu omadjijane venu






U prvom i drugom delu imamo revolucionarnu genezu našeg roda, ko smo šta i odakle smo..Pesnički hod po mukama vodi nas kroz niz prizora revolucionarnih zbivanja, od kojih su neki već čvrsti temelji ,nacionalnog indetiteta.






poženismo se kćerima mrtvim obešenih na vrbe


a oči mrtvog zlopogledje pretočismo u krv i pesmu.


...


Zar nismo bili ludi kada smo balkan oteli


I mramorne palate sveli u pepeo groba


...


korov nas slavi u(svici se u tmini gase)


duše predaka u krila veštica se sele


naše kobi sa ratišta ne znaju da se spasu


a stene polja pretvaraju u lobanje bele






A onda zajedno kao jedan, Milošević i Avramović, nižu,ono što je već odavno prepoznatljivo,za naš rod, mitološke prizore najavljene u prvom i drugom pevanju ,opravdavajući tako sve ono što će tek doći. istoriojskim prizorima .


Tako poema postaje ličnost u prvom licu, što joj daje značanje bića sa lirskim osobinama oba pesnika.Sada se poezija,kao biće, sama obračunava sa prošlim vremenom.Zato što čovek nije mogao sam,nego je stvorio reč da se suprostavi onome što je oko njega.


Ako ta reč nije mogla sama,onda je pesnik stvorio metaforu i dao joj osobine doživljenog,da poezija agituje i poziva na poklič.Tako ovde poema postaje novi epski subjekt koji znatno utiče na pesnike i čitaoice..










madjije su nam utvare na kojoj se utvare legu...


hrast veka iz naših vena muziku predaka siše


....


pod bedemom kule odavno leži seme krvavog roda


(mi varvari pekli smo se ognjem drugih osvajača)






Njihovi mitološki stihovi uzaludno se odupiru, kao moguće rešenje nasledjenih nerešenih problema iz prošlosti.


Poema nagoveštava novo vreme,kakvo?Odgovor tek predstoji iz pogleda na prošlost.Ali, pesnici Milošević i Avramović ne posustaju od svoje prošlosti, svako hoće da ima primat kjoji izvršava subjektivni zadatak,po kome se prepoznaju kod onih koji znaju njihovo stvaralaštvo..Sada uzvišena pesnička novostvorena misao preuzima svoju ulogu i izjednačuje sa sa izgovorenim rečima pesnika,tako pozija uspeva da nadvlada pesnike i sama postaje subjekt.Sada neki novi duh progovora u ime poezije koja u potpunosti izvršava svoju mobilističku ulogu ljudskog duha.To više nije prepoznatljiva poezija pesnika Miloševića i Avramovića,no njihov novi pesnički duh koji priziva u ime poezije,prizivajući tako i same pesnike,koji su je stvorili.

Ovo vreme zna koliko je teško budjenje naše






(severnjaci besni čupaju svele sede kose)


na ognjištima miruju devojke zmajevi i snaše


i ovce plodnice o vratu plandišta i zvono nose






Pustivši tako da poema govori, i u narednim pevanjima, sve do osmog,Milošević i Avramović, se nje ne odriču,ne odriču se ni svog prepoznatljivog pesničkog maksimalizma,jer su po njemu oba pesnika prepoznatljiva.Jedan po baba Joni,a drugi po crnom Timoku...


Ali ostavljaju da poema do kraja iskaže sve što ima reći:






O svim našim očajanjima i zapaljenim svećama,o kletvama i zavadjenim srećama,o hajdučkim ljubavima i našim neverama,o busijama i zasedama,o gujama i nevernim ljubama,o veštim zidarima, neimarima, vidarima, zapaljenim tragovima, kišnim okućnicama, o gujama za koje se molimo da same sebe pojedu,,o vremenu nekom čeznuće za balkan,o sakatim stopama od kojih ni zveri nemaju mira,o poljupcima i kandilima,o crnim maramama,i simbolima na pola koplja, i o onom najcrnjem, kada pesama sama kaže:






mi nismo za slavlja gde muzika svira


srećni smo samo dok slušamo pesme u spisima zakopane ,


tako u venama nosimo otrove vampira kamena i bilja


pod jastukom krijemo novac hajduka


naše su duše smonice i zvezdana okrilja a propevali smo jaukom od najlepših muka. Srećni.






Tu nadošlu poeziju duha,trpe oba pesnika. Trepe do kraja poeme,kada izgleda jedva čekaju da je se oslobode, jer ne mogu sa njom niti bez nje:






našli smo se pred sročenjem ove pesme


ona je zapis o vremenu naših uzglavlja


pevanja su ova našeg govornog klasja seme


jer do zenita mnogo je zla malo slavlja...






Poslednje osmo pevanje,vraća nas na početnu sintagmu autorstva dva pesnika istog duha. Oni sami odredjuju svoj životni put upravo neizostavnom pesničkom tvorevinom da se bore svim sredstvima,a njihov je način jedino životnim rvanjem,a to je poezija i zato zajedno poručuju:

Trnokopima ćemo ustati na protegnute medje


Da ponornicu poezije navedemo u našu pesmu


Gromkosti ovoj dali smo oči zlopogledje


Nastavljajući da čamimo i bolujemo u našm ne snu.






Poema kao pesnički duh je rekla svoje. Svedoci smo svega onoga što se kasnije desilo: nestala je jedna zajednica u kojoj je živelo blizu 20.000 ljudi.Tih sedamdesetrih godina mladi ljudi su na pesničkom Mladoim maju,snevali o lepoti života,zajedništvu i ljubavi,a u isto vreme pevali i strahoval...


To su činili, sigurno znam, Milošević i Avramović.U isto vreme, krajem dvadesetog veka, svedoci smo i bombardovanja te iste zemlje u kojoj se snevalo.


Samo pre dvadeset godina poema je, nagoveštavala kraj, ridala je o tom kraju. Ima još,ali i to je dovoljno da se pesnička prividjenja o jednom kraju potvrde. Da su mogli pesnici bi sve to sprečili, streljali bi ubojitije,samo da je moglo streljati tu reč.


Znam,kada nisu mogli pesnici su se povukli do tačke usamljenosti, pevanjem o nekim ljubavima,potocima,i nekim alama.


Ali,sve to nije moglo biti ispaljeno ubojitim pesničkim oružjem kao što je to bio pokušaj ovom poemom.


Tako je poezija izgubila svog pravog autora, poetsku reč koja ubuja. Poema je bila samo žrtva, ali pesnici se nisu odrekli svoga duha, oni sada ponavljaju sami sebe.


Ne daju poemi da više govori u ime njihovo, sumnjaju da novotvorevine duha mogu bolje da iskažu no sami pesnici.






I na kraju da li bi ovakva stihotvorevina mogla biti nastavljena,i kakav bi sadržaj bio? Da li bi,naime,autori imali kao nekada onoliko volje i energije da krenu i novim prostorima svakodnevice,prema svemu što je nepoznato i neispitano,jedva prisno,a toliko blizu,kao nedotecivom ammbisu.

Sa ovim autorima sigurno ne!


U primeru Vesne Parun i Mome Dimića,zato što su krajem prošloga veka, živeli u dvema državama,a jedan od autora, Moma Dimić je 2007.godine umro..


Takav je slčučaj i u pesničkom duetu Momčilo Milošević Moma Živko Avramović, gde je Milošević umro 2007.godine.


Jedini je ostao Živko Avramović,pred životnim ambisom,koji je u poemi opevan, a svuda oko nas je.


Znam Živka,sada, ne sme da se pomeri.Sutra, možda, o tome će sigurno pevati u narednim stihovima. kao i do sada, oplemenjujući pesnički život koji ga stalno nadahnjuje.


Avramović je poeta koji opaža,koji se kreće duhom i telom,doseže do svojih i nacionalnih visina.


Njegovi stihovi, jure, galopiraju da pesnik stigne svoje pretke, ili da ih pretekne.Oni mu mirno uzvraćaju svojom lepotom, mudrošću i mirnoćom.Poručujući mu hrabri preci da kroti sebe i druge,da pamti i ostavlja belege uz svoje staze života, kao što su to oni činili, a on ih opevao.Avramović ume da iskoristi tu oštrinu, lepotu i visinu mudrosti predaka i sve pretoči u poeziju. Tako za njega poezija postaje junak, kome je neizdrživo tesno u životu koji ga okružuje i tera pesnika da izadje iz svoga u nacionalni stih.. Avramović iz knjige u knjigu to uspešno i čini.






j.s.m* ( objavljeno na Blogu UNIVERZUMM,BLOGOSPOT.COM)



januar, 2010.Bor




-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------










O  PRIJATELJIMA

FELJTON -10


O PESNICIMA

                      
O DESANKI MAKSIMOVIĆ

DARIVALA NAM JE LJUBAVSVOJIM PRISUSTVOMTVOM

Desanka Maksimović je volela posebno borske rudare
Ovaj tekst pokazujem kćerima,budućim
profesorima muzike i filosofije,želeći da

tako potvrdim svoju bliskost i privrženost pesnikinji i njenom delu.Ali i one mi to pokazuju(Marjani i Ivani od Desanke Maksimović 
Taj potpies je pečat jednog naroda,pečat koji je osvedočio jedno stoleće. Taj pečat ima živu I čvrstu formu,ima dah,snagu,karakter I čudnu energiji.Taj potpies je u mnogim domovima I sveskama učenika.Taj potpies je unarodu.Desanka Maksimović je nekoliko puta bila u Boru.Na reportersko- magnetofonskoj traci ostala su zabeležena dva njena boravka.Kada je povodom 8.marta 1978.godine upriličen njen dolazak sala Doma kulture je bila premala,

prve njene reči su bile:

,,Jedan kompliment,a onda će doći

jedna zamerka. Zida se svaki put

kada dodjem,sve više je divnih

kuća I to je vrlo lepo I to je sada

 moglo bi se reći evropski grad.Ali,jednu stvar niste vi gradjani uspeli,da taj dim

koji truje vašu decu,niste mogli da uzaptite,niste našli načina,kako je to moguće?Svega se odrecite,automobile, večeri,šta će vam sve to.Dimove te,dimove sklonite!,,
Posle toliko godina taj njen prozračni I piskavi glas I danas pominje ljude I stručnjake Basena Bor da se moraju baviti ekologijom.

,,Ja ne umem da pametujem,, govorila je a ostavila je tu trajnu poruku.

,,Mogu samo da pišem,, I pisala je najviše za srpski narod.Desanka

 Maksimović još poručila I ovo:


,,Ovi modernisti se ništa ne razumeju ne zna se šta hoće da kažu.Onda kome oni to pišu,za koga.Zato ja hoću da pišem,uglavnom patriotske pesme,to mi se dopada,to je za narod.Srbija ima dosta pesnika.I to dobrih,a Hrvati imaju prozaiste,a I Makedonci imaju pesnike,dobre osećam da to dobro pokažemo svima”.

Poslednji boravak poetese Desanke Maksimović u Boru,septembra 1999.godine,na Četvrtim,balkanskim susretima pisaca,kada je dobil najveće priznanje ove smotre-nagradu ,,Vuk”

 ostavio je najupečatljivije tragove. Svojim prisustvom odavala je posebnu draž I značaj cele manifestacije.Plenila je I zračila svojom dobrotom I duhovnošću.Kada je predsednik opštine dr Stojadin Stanojević saopštio ime dobitnika najveće nagrade u prepunoj sali Doma kulture svi su na nogama,čuje se dugotrajni aplauz.Svi žele da su bliže pesnikinji,da joj čestitaju.Ona je vidno uzbudjena.Statua Vukovog poprsja je teška za slabe poetesine ruke.Adam Puslojić I Moma Dimić priskaču joj pridržavaju nagradu,ali I nju.Tu su I pesnikinje Branka Vuković I Darinka Jevruić I one je pridržavaju,asistiraju.Desanka počinje da recituje svoju ,,Gračanicu” I samo što ne poleti od uzvišene sreće. Govoreći stihove”Tražim pomilovanje” I “Opraštanje”.Učestali aplauzi I ovacije odavali su puno poštovanje prema pesnikinji,ali se osećalo da njeno držanje odaje potištenost I čudnu setu,kao da se zaista oprašta. Zahvaljujući na nagra“Ako je ovo nagrada narodna zaista mi je milo,što je Vukova.Mislim da je nekako prirodno,što sam je dobila.Vuk je učio idući svetom,a ja sam kao profesor u razredu sve to tumačila,oblikovala,objašnjavala.Hvala vam!”

I bronzani madjarski pesnik Mikloš Radnoti je bio domaćin,oko njega,na borskom jezeru,80 književnikaiz svih balkanskh zemalja.Svako na svoj način sa njim razgovara.Desanka mu ushićeno prilazi,briše suzne oči I govori:”Bože, samo da vidim tog čoveka,patnika.”


U Gamzgradskoj banji,u carskoj palati”Feliks Romulijana” pesnici uručuju srebrne medalje I plakete akademicima Dragoslavu Srejoviću I Miodragu Pavloviću,sa njima je I Desanka Maksimović.Iz počasti svi stoje,stoji I ona,noge staračke klčecaju.Svi vino piju,pije I ona,glava ne miruje.Ima vremena za sve I za bugarskog pesnika Svetlozara Igova,koji joj prenosi pozdrave I poruke bugarske poetese Elisavete Bagreanu.Generalni direktor Basena Bor Jovan Milošević joj uručuje zlatnik sa motivima Pećke patrijaršije. Poklone joj uručuje I Zoran Stankvić,svoj reljef Gračanice.Tu su još pokloni grnčara Velimira Djordjevića.Ima vremena za sve učesnike susreta.Moma Dimić,Adam Puslojić I Toma Mijopvić su uvek pored nje kao pravi domaćini,usput objašnjavaju gostima gde smo I šta pve iskupine znaće.


DA IZVORI NE PRESAHNU


Završavajući pismo koje sam želeo da pošaljem učesnicima balkanskih susreta pisaca,a kao pozivnica za Pete susrete,pozvao sam se na njene reči,kojima su I završeni Četvrti susreti u Boru.


“Hrvati nas odbacuju Evropom,Slovenci opet Evropom,bio je red da se okupimo I mi koji nismo Evropa,a u Evropi smo. Svi smo mi na Balkanu iste sudbine.Toliko smo davali za slobodu I literaturu I toliko toga su nam zaboravili.Bože,kako je lepo sa ovim ljudima,u ovom gradu.”


“Poštovani književnici,krote nam I pesničku reku,moćnici.Tu pesničku reku koja je potekla iz Bora,plavile su reči nade,reči iz srca,na mnogim jezicima Balkana.Evo sada nam krote I pregradjuju tu reku,a vi Balkanski pesnici,gde ste?Zato I pišem,molim Vas da ne izdate rečiovde izgovorene.Ne dajte da vam izvori presahnu I zaustavite bakarnu reku. Mi jesmo I mi ćemo biti na balkanu u Srbiji.Mi vas očekujemo.Desanka Maksimović I jeste I biće sa nama…”


Radi trajnog sećanja na nju zlatara u Majdanpeku izlila je pesnički srebrni lik sa šeširom.

To je pesništvu na dar,to je trajno sećanje na najveću srpsku pesnikinju Desanku Maksimović.


1997

----------------------------------------------------------------------------------