Dnevnik, 23. decembar 2017 (RTV Bor)

 


feljton

 REKLA-KAZALA 

9..   TRAGIČNA SUDBINA

 Posle ćutačkog razgovora sa gospodjom Mirom, proročicom-magijarkom, ne stigavši da proveri šta mu je sve rekla, profesor je iznenada umro novmbra 1996. godine. Kažu da je bio dobrog zdravlja. Oni koji vole misterije, kažu, da se iznenada promenio, izbegavao je da sa ljudima razgovara, kao da se uvukao u neku ljušturu, a nisu ni znali razloge. Tek, kažu, da su sa njegovih usana čitali misli sa kojima se borio, a nije hteo da ih javno saopšti... Njegove krupne oči su mu otežale, i nije mogao da ih zadrži dugo na objektu-.stalno je treperio glavom, kao da nešto odobrava, proverava, ili odbija. Ruke su mu landarale uz telo, a noge je vukao kao po ledenoj ploči; izgledalo je da to nije bio onaj, mudri, ljubazni, veseo, kao čigra pokretljiv, profesor, koga su od ranije znali. Kao da ih gleda drugim očima, Činilo im se poslenjih mesec dana da je sa njima drugi čovek, što je svima bilo mučno, jer nisu znali kako da mu pomognu i šta da ga pitaju, da bi mu bilo bolje... Kud god da mrdne i sa kim da je bio osećalo se njegovo nepoverenje, kao da je predosećao da je tu pore njega gospodja Mira, proročica-magijarka i da ga opominje na opreznost. I jednom za 29.novembar, nije se pojavio, stigla vest, kao grom iz vedra neba: profesor umro! Na početku muk i neverica, a onda su počela.. uveliko prepričavaja, onoga što su svi predosećali kao razlog njegovog iznenadnog muka-tišine, da je profesor ubijen zbog zlata koje je pronašao u Šarkamenu, a da o tome Udba zna mnogo više. Drugi, pak, pripovedaju da je imao mapu rimskog puta zlata, koju je pronašao u Romulijani, i da su ga neki zlatolovci, dobro opili-otrovali i uzeli mu mapu. A potajno se priča, samo od uši do uši, ne javno i ne glasno; da je on živ i da samo neće da se kaže, kao Strados, mu je staro ime, zato što se čuva za tek predstojeće velike odlučujuće projekte, u daljem životu. Kažu, kako mu je ovaj svet čudan, a ljudi su mu kao divalje zveri. I još, kažu, kao da je to najveći razlog što se o njemu uveliko ne priča sada.… Samo nekoliko meseci posle njegovog odlaska u večnost, uveliko se širila priča da su kod njega pronadjeni spisi, mape i drugi arheološki zapisi njegovog profesora čiji je on bio asistent. I može se samo pretpostaviti da su mu upravo ti zapisi poslužili kao osnova arheološkog uspešnog rada. Na to mi je skrenuo pažnju protokolista kabineta Arheološkog instituta, koga profesor nije želeo da dalje angažuje, kao svog saradnika, što samo nameće sumnju na verodostojnost priče-optužbe … I treća priča je ona koju i ne treba pomenuti, a vezana je za profesorov privatni porodični, odnosno intimni život, čiji je cilj bio da umanji značaj njegovog rada. Na ovu tvrdnju posebno skreće pažnju piščeva koleginica, koja je bila u prilici da se lično uveri u njegov izbor, od nekoliko prelepih koleginica studentica, da sa njim, ipak, ostane kolega Joca, u noćnoj smeni. Ta noćna smena trajala je nekoliko dana zastoja u radu na terenu. Ali, ovakve intrige ne mogu da umanje njegova arheološka otkrića i izbrišu poslednje reči koje su sačuvane u emisiji Radio Beograda, koja je snimljena samo nekoliko nedelja pred smrt 1996.godine: ,,Na svima nama, na nekom više na nekom manje, je dužnost da o prošlosti brinemo i da se staramo o našim starinama. Ako toga ne bude na svim tim nivoima, onda naravno da ćemo imati žalosnu sudbinu i da naše perspektive ne samo da će biti ružne na planu kulture, nego, kako to obično biva, biće loše i na svim drugim planovima, i ekonomskom i političkom i osećanju gradjanske slobode, i sreće da živimo u jednoj uredjenoj zemlji!,, - tako je govorio, ili, bile su to poslednje izgovorene profesorove reči na talasima Radio Beograda. Danas se o profesoru retko piše, i govori; samo u naučnim krugivima. U Beogradu, Novom Sadu, Mirjevu i u njegovom rodnom Kragujevcu, po jedna ulica, nosi njegovo ime. Osnovana je i fondacija ,,Dragoslav Srejović,, za kapitalne, naučne i umetničke projekte. Skoro da je stala svaka aktivnosti ove fondacije. Nagrada ,,Feliks Romulijana,,- velika srebrna medalja sa likom rimsog imperatora Gaja Valerija Maksimijana, izgleda da je obavljen zadataki i nagrada se više ne uručuje zaslužnim umetnicima, čak se u njegovoj biografiji nigde i ne pominje. Dok je bio živ zvali su ga ''srećni arheolog'', donosio je prihode u vidu rimskih zlatnika, svi su bili uz njega. Sada se na osnovu njegovih otkrića svi ,,tudjim perjem kite,, šepure se, izigravaju velike mudrace, na njegovim lokalitetima prave cirkuse i tirade, zaradjuju besne novce od inostranih i nevladinih fondacija, slikaju se za novine i daju senzacionalne televizijske izjave, kao kakvi manekeni i filmske zvezde.. I ne samo takvi, ima i onih koji ga ne vole niti poštuju. Zadojeni su sujetom i mržnjom, čak su govorili da on nije jedan od naših najvećih arheologa. Da je živ njegov profesor Miloje Vasić najbolje bi potvrdio! Kao da su svi zaboravili šta je sve uradio za Arheologiju. U to se i sam pisac uverio... slušajući vodiče i kustose...Na Lepenskom viru i Feliks Romulijani, kao i na Šarkamenu, malo njih, ili niko nije pomenu profesorovo ime, ili ga, bar, naznačili izmedju redova. Uglavnom, besedu su završavali: ,,Eto to je značajno arheološko nalaziše na tlu Srbije, a naše knjige i brošure možete kupiti na izlasku!,, Čak su mu se pre nekoliko godina i narugali odlukom, da se štampa plakat gde njegov belutak-kamena glava ribolikog čoveka, sa Lepenskog vira, nosi sunčane naočare, kojim priziva turiste, a drugi belutak, čuveni kameni idol po njemu nosi naziv,,Dragana,,. Za neke je, pak, profesor bio i ,,Feliks čovek,, koji je zračio nekim nebeskim providjenjem. Za života je imao na 67 praistorijskih antičkih lokaliteta u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori. Objavio je preko 200 naučnih radova... Ali, nisu sve besede na ovu temu bile tako tendeciozne, pakosne, loše i besne... ima i onih koje su mogle da se naslove i kao ,,lirske besede o rimskoj imperiji,,. Takve besede, turističkog vodiča, pisac, je dobro upamtio i zabelžio, na proputovanju brodom kroz Djerdap do Lepenskog vira, krajem devedesetih godina prošloga veka. ,,Poštovani posetioci, vi ste sada na kapiji Balkana, na tromedji izmedju Jugoslavije, Rumunije i Bugarske, na istorijskoj vetrometini tri naroda. Ako vam kažem da su se od 28 do 103 godine nove ere na izgradnji puta duž Djerdapa angažovala četiri rimska cara, a sve to i danas svedoči Trajanova tabla, na Dunavu kod Djerdapa. Ili, ako još i možete zmialiti kako i danas svakog posmatrača čudno gleda dok proviruje, kroz dunavske talase, skulptura ,,Čoveko- riblja glava,, u Lepenskom viru, koja je stara osam hiljada godina, onda se lako može stvoriti slika o prisutnosti i zainteresovanosti svetske javnosti za ove naše krajeve. I tek onda možete razumeti zašto se sve imperije otimaju za ove krajeve. Još ako se pridodaju zlatonosna rudišta Bora i Majdanpeka to nasledje svevišnjeg, to prirodno čudo, taj Božji dar je velika obaveza i zavet, da se čuva ovaj kraj, da se koristi, da mu se radujemo i da mu se raduju oni koji će tek doći, uživati u ovome što imamo! Svojim umećem nastojimo da dostojno reprezentujemo našu prošlost, sadašnjost i budućnost. Hvala, za ovu posetu, dodjite nam opet i uverite se ponovo u sve ovo što ste, danas, čuli i videli svojim ušima i očima!,, To je samo deo, koji treba da znaju besednici usmene tribine ,,Rekla kazala,,! Ni to nije kraj, ima još. Gde god pisac mrdne, Srejović je pored njega, šapuće mu, kao da želi da ga ne probudi, gura ga u rame, opominje i usmerava ga da ide na pravu stranu i da govori kako valja! A pisac ćuti i trpi, čeka pravi trenutak da mu izmakne iz vidokruga..Ali, to je nemoguće...zna on i pamti šta mu je Srejoivić rekao, šta je domovina...Zato, je pristao da se nadje uvek tamo gde je beleg prošlosti srastao sa kamenom, da bi se bolje čula priča o našoj prošlosti!... Zato drugo dopunjeno izdanje, romana ,,Povratak u zavičaj- intervju plus,, ma kako sadržaj protumačili, pisac posvećuje Dragoslavu Srejoviću!

Dragoslav Srejović rodjen   je u Kragujevcu 1931. godine, arheolog, izvrsni poznavalac Gamzigrada.Svoje naučno usmerenje posvetio je istraživanju i proučavanju balkanske praistorije i antičke arheologije.      Objavio je mnogobrojne rasprave i priloge iz te problematike, u domaćim i stranim publikacijama (dela: “Praistorija”, “Rečnik grčke i rimske mitologije” i dr.). Slavu velikana arheologije stekao je svojim znamenitim otkrićem praistorijskog arheološkog nalazišta Lepenski vir, na obali Dunava u Djerdapu. Taj lokalitet, do tada sasvim nepoznat, bacio je novo svetlo po više osnova na poznavanje preistorijske kulture čovečanstva. Tim otkrićem i njegovim tumačenjem u svojim delima “Lepenski vir” i “Umetnost Lepenskog vira”.Lepenski vir, naselje iz epohe mladjeg kamenog doba.Nalazi se na niskoj dunavskoj terasi pokraj Donjeg Milanovca. U kontekstu s drugim spomenicima, profesor Srejović  je stekao zavidnu medjunarodnu naučnu afirmaciju. Aktivno je učestvovao i u istraživanju više drugih arheoloških nalazišta, posebno Gamzigrada - ruševina kasnoantičkog i vizantijskog grada u blizini Zaječara.
Srejović je opisao Romulijanu i prvi izneo pretpostavku i tvrdnju (i pre nego što je otkopana i otkrivena kamena ploča s natpisom Feliks Romulijana-Srećna Romulijana da ovo nalazište ne predstavlja utvrdjen rimski vojni logor nego da je reč o carskoj palati u kojoj je rodjen i sahranjen jedan od rimskih careva (Gaj Galerije Valerije Maksimilijan).
Otkrio je i arheološka nalazišta Šarkamen. Šarkamen je carska palata, u istoimenom selu, kod Negotina, nastala krajem 4 veka u periodu rimske vlasti, koji je poznat pod nazivom tetrahije, vladavina četvorice. Tri godine po otkriću kamene Galerijeve glave, na lokalitetu Feliks Romulijana i mesec dana posle pronalaska spektakularnog nakita izuzetne velike vrednosti na lokalitetu Šarkamen, profesor Dragoslav Srejović je iznenada umro 29. novembra 1996. godine u Beogradu, a sahranjen je 3.decembra u Kragujevcu.

feljton

REKLA - KAZALA

8..  GOSPODJA MIRA PROROČICAI-MAGIJARKA

PROREKLA SUDBINU PROFESORU

Još čudnovatija priča,,Rekla-kazala,, je ona koju niko neće  javno da kaže, da je profesor, jednom, bez ikakve najave, banuo u sobu gospodje Mire, proročice-magijarke. I ona se nije iznenadila, dočekala ga je kao starog prijatelja, koga zna odavno...Ovom posetom, je potvrdjeno da je gospodja, proročica Mira, magijarka   iz  poslednjih kuća Gam banje, blizu Feliks Romulijane, tamo gde se nekada nalazila zemunica govedara Armentarijusovih, baš tamo gde je, još Strados, najveći Galerijev  drug iz detinjstva, stalno navraćao kada mu je trebala pomoć. Odavno se priča da je Mira, proročica-magijarka naslednica, ili da potiče iz loze Armentarijusovih, Romulijanine majke Oge, bake Galerijeve...koja je bila prva proročica u ovom kraju. Mira nije još progovorila, a sve je znala o crnoj magiji. Nalazila je majci stvari koje je gubila, ocu je pokazivala ljude koji mu podvaljuju i koji ga mrze.. Iz kuće je isterivala ljude koji nisu verovali u njenu magiju, u šta se i sam pisac uverio, kada mu je rekla: ,,A ti kupilje saduss la koljiba, ti ne veruje u moja moć, odma da si saduss-izašooo iz avlije!,,

Kao i Baka Oga, i Mira, proročica-magijarka, gledala je u šarena zrna  pasulja, u dlan, po očiju i kosi čitala-kazivala karakter ljudi i proricala njihovu budućnost  i to po boji očiju, za plavooke je govorila; da će se negde  izgubiti i otići zauvek, a za crnooke da će se u mraku zaturiti; po njihovom glasu, po drhtaju nekima je najavljivala da će se u toku zime zalediti..

Kada je profesor ušao, gospodja Mira, proročica-magijarka, nije progovorila ni reč, gledala ga je dugo pravo u oči, kao prijatelj dobrog znanca, ali nije ćutala. Samo je ona mogla čuti svoje reči:

,,Oh,ohhh! Pa mi se vekovima već znamo lepooki moj  Stradose?! Odavno te čekam, mislišš da me i sada batališ, aa?!,, -i profesor je ćutao, dok su mu se nečujne reči valjale kao bujica iz mozga u grlo, ali usta nije otvarao, da i on ne progovori začudjeno, što vidi jednu od mojri ili sudjenica iz prošlosti, dok  prevrće oči, kao da se vraća u prošlost,  sve mu se činilo da ovu ženu odavno poznaje i sada zna šta ona govori. Ovo ćutanje je medjusobni dijalog dva ćutača, kojima se grla suše od  protoka vekova i nečujnih reči, koje je milenijumsko vreme prestiglo. Odjednom, kao da je sve rečeno, vreme se zaustavilo, gospodja Mira, proročica-magijarka, mirno pored njega baci nekoliko grudvica truta, zatvori oči; i tako, su ćutači medjusobno razgovarali sve dok se nije pojavio dim. Onda je gospodja Mira, proročica-magijarka, prvo ritualno počela da maše rukama, kao da skida odeću, pa  da se  trlja rukama po telu kao da se kupa, pa jednim korakom pokazuje da   prilazi drugom izvoru gde pije vodu, i onda,  kao da nešto žvaće, izvijala  usta i pokazivala kvarne zube, a onda se , kao mnogo  umorila i ponovo sela na tronožac.

 Za svaki pokret, profesor je imao objašnjenje, kao da je to odavno  video, ali se sada ne može setiti gde. Možda je to lično doživeo-video na filmu, možda sanjao ili pročitao, ali, zna dobro, da je ovo mahanje rukama, i ritualno skidanje odeća bilo kupanje na zamišljenom svetom izvoru..., ovaj kez i  razvlačenje  usta nije ništa drugo, no žvakanje opojnih miirisa lavande, ili ti drogiranje.., a sada dolazi  trans i mumlanje-izgovaranje reči..., i upravo, te reči su  prava tajna, proricanja...Kako se od njih gradi izoštrena misao koja se pretvara u proricanje sudbine-budućnosti...Koliko god da je o tome znao, profesor,  kao, i sve naučne zagonetke pripisuje kao bogonadahnuti dar, svojstven samo malom broju  izabranih......misli u sebi, ali ne sme da se kaže, ko je, nego čeka da čuje njen glas. Tako je započeo, tajnovit-spektakularni susret sa gospodjom Mirom magijartkom, koja je počela da mu nešto šapuće, pa da mumla, i očima prevrće, da se trese i tako nekoliko minuta, dok trut nije progoreo i izgoreo, pretvorio se u pepeo i nebesa se otvorila...

Profesoru  je gledala u žar i njegove oči, na to je imala prava samo jednom u svom magijarskom životu da uradi. I prorekla mu tešku sudbinu, rekla mu je: ,,Eto, ponovo smo se sreli, ovdenak, dragi moj lepooki Stradose, i neće nam se opet. Izgoreo si ponovo čovečee, preuzele su te druge magijarke-mojre i sudjenice! Ma, jok, ti, znam, stojiš tu, al tebe i ovde više nujee-nemmaa! Da, da, bićeš slavaan, kao što si nekad bio, ali zaboravljen, i  pre ti je rečeno i evo opet ti ponavljam, da se već maneš ćorava posla oko tih lažova; izvajali su tvoju glavu, polomili ti nos*, pa kažu, e sad, to je Galerije, napravili ti onu  gipsanu ploču*, i rekli, e sad, kopaj tu i tu, to ti je obeležje Romulijane, kao to je bilo ime Galerijeve majke, kao to je njena lična-karta, rimska isprava- a sada tvoja,lična, kao, karta i  zato se grad tako zove, malo cvrc, osim te ploče ne postoji ni jedan drugi, beleg, kakva naiva samo za tebe! Eeee, moj Stradose, šta si ovde doživeo! Pazi, ima još za tvoju naivu, našo si zlatnike, a lopovi sve uzeli i posle tebe jure! Ma, mani se zidara-majstora, koji su oko tebe, hoće samo da koriste tvoju dobrotu i tvoj mozak; isto ti kažem kao pre drži se samo oko žena i da se maneš toga muškog kola, i da se manešš  te jurnjave, i kopanje rupa i potrage za zlatomm, zlato donosi nesreću, to znašš, da ti ja ne kazujem! Pazi sad ovo, Stradose, ostaviće te najbolji prijatelji, glava ti je već u kamenu.....i uskoro će  kod teb doći  neki veliki čovek, oči ovolike-ko tvoje, čovek-ko stena i to iz dalekaa,  a možda i odozgorr, i da će te on prepoznati, kao rod rodjeni i imaće miša čoveka pored sebe! Evo traži te traži, samo što te nije ščepao, ej, da ga se čuvašš, beži odavde, sadus što pre, beži! Beži, saduss! Za tvoje dobro kažem velika je njegurica-tmina i veliki je mrak. Sva su svetla pogašena. I kome ja sada da pričam, kome? Tebe mošulje buljavi više nuje-nema, samo si sada potros-kamenit si! Da pamtišš  ovo što ti reko! Ti celog života patišš od tvoje skromnosti, a ovi to ne vole! I ne mogu da pričam više takve stvar!! Ti više kod men ne mož da dolazišš, tebe više kod mene nema ti više ne postojišš u moj mozak, izgoreo si ko zvezda padavica!,,

Onda je nastala tišina, ali su i dalje ostale  da odjekuju reči; ,,Stradose, već vekovima te verno služim, i ne mogu se radovati tvome kraju i zato ti sada govorim, da imaš veliku budućnost, ali i najskoriju smrt ti vidim, ovi te ne vole. Ti i ne znaš da si i ovde Strados, i da  sada postojišš, kao neki veliki profesor, i zato treba da se čuvašš za budućnost!,,-reče gospodja Mira, proročica-magijarka, svoje poslednje  reči i izgubi se, kao da nije ni bila.

 Profesor, okreće glavu oko sebe,  začudjeno gleda u šarene zidove velike sobe, u načičkane raznobojne tračke-trake, kamenčiće i koščice, još uvek oseća dim iz  truta, koji se pomešao sa mirisom njenog znoja, i lagano, dok Mira žmuri i trse se,  ustaje sa gvozdenog kreveta sa belim tablama i  crveno-plavim golubovima. Izgleda kao da se probudio iz nekog sna-bunila i još uvek ne zna gde se nalazi i šta je radio ovde. Oseća nečiju prisutnost, ne vidi je, ali čuje šaputnje  gospodja Mire, proročice-magijarke, iz Gam banje, naslednce  Galerijeve bake Oge: ,,I sada se pitašš, odakle ja znam tvoje pravo ime? Pa da ti kažem i ne znam tvoje pravo ime! Ali, znam da si profesor, tako te okaju, ako  se sećaš 1975.godine kad si prvi put došao ovde, rekao si da je  ovo Romulijana, i da je to Galerijeva, velika carska palata; i dal se sećašš, koji si kamen prvo pomerijoo? Zaboravio si moj Stradose, a stalno si se slikao sa njim za novne, za televiziju! Bio je to Stradosov grobni kamen, izgledao je kao da je pao iz svemira, izbrusilo ga vreme, pa je izledao tako tajanstven i zagonetan, a ti reče: ,,Ovo ću da čuvam, ovo sam ja!,,- i time si sebi odredio budućnost i vratio svoje vekovno ime, odnosno nazvao sebe Strados, eto tako je bilo i  ja to tako znam!,,

 

  Dok je sve ovo slušao, nije ni mnogo mario šta čuje, ili to nije pokazivao. Profesor, bled i iscrpljen, kao da je radio dan i noć, hodao je u polumračnoj sobi, ili mu se to samo činilo, da se pomera, očima je šetao po plafonu sobe, a reči su same izlazile iz njegovog mozga, tako da ih nije mnogo kontrolisao: 

..To nije moguće..to nije moguće...to nije mogué! Da me izdaju moji prijatelji...! Gospodja Mira...ona, potomak baka Ogina, i to nije moguće, kakve gluposti priča...smatra da sam ja odavno mrtav, kao da me ona oživela, i to je glupost!,,

Kao u omamljen, koračao je lagano, ali mu se činilo da pored  njega, korčaju i drugi ljudi, ne govore, nego samo dišu  lagano, umorno, ili uz neke teške uzdisaje šapućuu nešto nerazgovetno...Kada je opazio vrata, nakićena nekim travnatim cvetnim venčićima,  hitro se uhvati za kvaku i vrata se otvoriše sama, tek onda shvati gde se nalazi, u tom trnutku učini mu se da neko viče: ,,Miroo, profesore sadaus la koljiba, Mirooo!,, -a profesoru se treslo celo telo, dok je izlazio iz ove začarane sobe; u mozgu, u ušima još mu odzvanjaju reči: ,,Ma  kakav profesor, koga mi to dovodite, što ni reč neće da mi kaže, kao da nije profesor, ma ni u oči da me pogleda?!,, -potom se ništa nije čulo, a profesor pored uveta, čuje šaputanje:

,,Stradose, Sssstradossseee, vekovima očekujem tvoju  poslednju reč, a ti šuneli. I sada, čekaš novi vek, ovde te, kao, ne vole, divlji su kažeš. Ovi ljudi su ti tudji divlji, kažešš, a ti si mnogo pametan!,, -u polumračnoj sobi, professor razrogačio oči sa namerom da vidi ko mu to šapuće, i da razazna likove koji mu lete ispred nosa, ali osetio je samo čudan memljiv i opojni miris, i šaputanje se nastavi… ,,Moj Stradose, uvek će za tebe biti  stradanja na pretek! Ma čuješš li ti mene Stradose, proklecit da si! Tebe više nuje, nuuuje! Duće drakulje...!,, - nije ni čuo kada ga je neko pozvao, nego se trgao, kao poparen, tek kada ga je uhvatio za ruku i rekao mu:

,,Profesore, ovamo, ovamo, idemo, idemoo!,, Posle nekoliko  koraka koji su bili nesigurni reče mu da sedne na klupu, i on mu se  pribi uz lice i nastavi da priča:

,, Profesore, da Vam kažem, zna ona ko ste Vi..zna dobro, nemojte se mnogo žestiti na gospoju Miru...Kod nje su dolazili veliki ljudi: političari, biznismeni, advokati, glumci, da im kaže kakva ih budućnost očekuje, dolaze i bolesni da traže lek, i zdravi da  im kaže ko ih mrzi, dolaze i žene da prave  magije-zarezoju za muškarce da ne jure po kurvaluci...po druge žene, i mnogi drugi... i  skoro da im je sve isto rekla. Ali, i nekima pogodi a za neke se i ne sazna kako su prošli! Dolazili su ljudi i iz inostranstva, evo, evo pre mesec dana   dolazio jedan advokat Boža iz  Petrovca i sve mu sredila da dobije parnicu...Kada je  sud izlazio na lice mesta...ona poslala  golu ženu da se krije, na raskrsnicu, kao  Mumapadure i da tamo izigrava  neku šumsku snadjamu-luudaču i tako advokat  dobio parnicu.  Sudska ekipa je prešla preko magije i nisu mogli da presude kako treba, nego kako advokat rekao..Ali, pre mesec dana tog advokata  neko otrovao,  kažu ta ista sandjama ga otrovala, Postoji verovanje da ta Mumapadure kažnjava onoga ko prvi prodje preko podmetnutih čini, i ako ih je upotrebio u lošoj nameri, zlo će ga nadje, a Mira mu tako i  rekla, da se pazi  i čuva žena sa  kojima  živi!!...Eto sve tako ona radi. A radi i dobre stvari.. Pazi, došo neki čovek  Slobodan čak iz Švajcarske da traži lek za svoju mladu i lepu žeunu..Mira mu dala neku   vodu od   28 travke,..i  to da pije...i zamisli  žena  se izlečila  i  taj mi   strendžer  posla  100 šilinga..ej! To ona svima tako. Evo ovo je za tebe spremila beleg, nije ti lično dala, zato što  je nisi gledao u oči, a kad se  gleda u oči  nešto se tutne u ruke... i rekla da ovaj  beleg  baciš preko nekog mosta u reku, i da popiješ ovu vodu iz  ove flašice, i  pljuneš na  raskrsnicu kada prolaziš i da kažeš  tvoje ime onima koje pljuješ!-...Eto to je rekla! A To su nju tako naučili, oni, odozgor, nevidljivi vladari! Da plaši narod, da bi oni  lakše  vladali svatom,  Eto rekao sam ti profesore, ne seekiiraj se mnogo, ali se čuvaj i ono što ti rekla Mira, ništa ne mari za  tvoju glavu što su ovi mafijaši  izgipsirali i napravili te je prikazuju kao Galerijevu glavu, sa krnji nos, i ono sa  pločom, napisali mnogo lepu kaligrafiju..Reko ti, to ona samo pretpostavlja, pravi maštu od to..izmišlja...Pa i  ima priča da  Amerikanci nisu  sleteli na Mesec, pa to je samo priča  ,,Rekla-kazala,,!!!.... .,,

Ovaj  čovek sprovodnik kroz Mirine, polumračne odaje, da je mogao pričao bi još, ali, profesor je već lagana koračao niz uski hodnik, kada su stigli do izlaza, nije ni saznao da li ga je profesor  dobro razumeo i dobro upamtio celu priču. Dok ga je pozdravljao, tapšući ga po ramenu, uzaludno je očekivao da mu profesor, za tu priču tutne neki dinar..... Kada se vratio na radilište u svoj kontejner, niko ga nije video, i nije imao potrebu da objašnjava gde je bio. Ali, posle toga, na radilištu, zastoj je bio dva dana, zbog  njegove  bolesti. I svi su imali svoju priču, počev od kartanja, pijanke, do kurvaluka. Ni sebi nije mogao da objasni, a kamo li  doktoru, odakle tolika glavobolja, nesanica, bolovi u stomaku, i temperatura, jedino je čuo sebe dok se tešio:

,,Ovo je velika životna igra i ja tamo nikada nisam bio! Kao da se moć Mirine magije  ovde  nastanila,,

 Ovaj razgovor sa gospodjom Mirom, proročicom-magijarkom nikada nije pomenuo u intervju, već je imao sasvim drugu priču, pravu priču, onako, samo za  televizijske gledaoce, ili za novinarsku rubriku ,,Dokumentarnost u književnosti,,!  Svaku njenu reč i postupak može da  argumentuje i naučno objasni, a takve poruke, su samo želje iz budućnosti…,,Ritual pripreme za izricanje budućnosti, padanje u trans, nije ništa drugo nego samo, blebetanje  reči, od kojih  ti koji to slušaš biraš smisao poruke za budućnost, a to, opet, nije ništa drugo nego  rekla-kazala, I od toga previše  boli glava i srce treperi! E moj profesore!,, -rče sebi Srejović  u oči, dok je stajao ispred ogledala i brijao se, spremajući se za izlazak na teren, posle   tri dana zastoja. ,,E  moj profesore Srejoviću, a smatra  se  da je proročište odavno odumrlo, ali ono, evo, živi u izmenjenim  okolnostima.. Eto, ovde je sada Mira postala proročica Pitija. Ostalo je  neodgonetnuto pitanje kako je i čime je to proročište ostalo da živi i steklo ugled, širokih narodnih masa, počev od političara, glumaca, švalera, pa do  radnika i seljaka, I širokih narodnih masa!?

 I tu još nije kraj i neće ga ni biti...! 

 Šumska majka-Mumapadure,  najmoćnija demonica u drevnoj  mitologiji, naroda ovog kraja, koja živi daleko u šumi. Veliki je zaštitnik žena i vanbračne dece.  Posvećena je svim bebama koje su ostavljene po, dubokim jamama i neprohodnim šumama...Takodje, biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu sa šumom, koja je  za mnoge bilo sveto mesto. Kada nije bilo svetilište obredi su se činili u šumama, Majka je  bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta. Kada bi išla šumom  drveće bi se savijalo do zemlje..