UNIVERZUMM**FELJTON ** PUT U TAČKU **

ФЕЉТОН ЈЕ ВЕЋ УШАО У ШТАМПУ, А ВИ ЈОШ УВЕК ШАЉЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И КОМЕНТАРЕ. ***** 

Анониман је рекао... ***DOBRO PIŠĆE TI PIŠEŠ O TVOJIM KAMARATIMA, ALI SADA SU TO KINESKI RADNICI, NISU VIŠE KAMARATI...O ČEMU ĆEŠ SADA DA PIŠEŠ, KAD NI RUDARI NI TI NE ZNATE KINSESKI. PITAM SE JA, I ETO TO TE PITAM...*********  

Занимљиво је ово питање. Сетио сам се када сам, пре тридесетак година на петом хоризонту где сам рударима говорио своје стихове, чуо скоро исто питање. Један од рудара је питаo: А зашто пишеш о рударима и то борским, кад ништа ту није атрактивно, нити интересантно.они рмбају и ћуте, а и добро лочу цујку, има много лепших тема за поезију?!!!!.....****** ******< div class="separator" style="clear: both;">

******** Наравно тада,а и на ово питање следи исти одговор, у једној песми која је Објвљена у збирци пасама ,,ОТВОРЕНИ РУДНИК,, 2001.ГОДИНЕ ОБЈАВИО ,,НОЛИТ,, БЕОГРАД,, 

....***** ПИТАЊЕ (Посвећено- Мајци Јасни)

 Питање је 

 шта бих радио

 да сам рођен у другом граду 

 и колико бих размишљао о рудару 

и ваздуху испред ума

 да ли бих величао нејасне ствари

 и радовао се дубинама 

 И да није било мало пара 

питање је 

 да ли би моја браћа и ја

 тако рано изашли из детињства

 да ли би мајку очи и данас пекле

 а отац се смешио само на зиду 

Питање је да ли бих куповао 

 Књижњвне новине и Политику суботом 

 да не волим поезију 

Одговор ишчезава 

док гледам у једну тачку

 и мислим на нову песму

 питање је шата бих друго радио (путујући у тачку.)--*******

UNIVERZUMM****FELJTON *** PUT U TAČKU 

ФЕЉТОН ЈЕ ВЕЋ УШАО У ШТАМПУ,

А ВИ ЈОШ УВЕК ШАЉЕТЕ ВАШЕ ПРИЧЕ И КОМЕНТАРЕ. 

ЖУРИМ ДА ИХ СПРЕМИМ НА ОВАЈ ПУТ. А ПОЗИВ ЗА СПОНЗОРЕ И ДАЉЕ ЈЕ ОТВОРЕН, ЈАВИТЕ СЕ !!

БИЛО ЈЕ ОВОЛИКО ОТВАРАЊА ФЕЉТОНА Укупно приказа странице 73,023 !! 

 

 Некадашњи твоји јунаци су сада пензионери и отишли су у заборав. Рудник сада има новог власника Кинезе, то је посебна тема за тебе, а не само прошлост рудника, како неко већ рече у једном коментару. Али велико је и питање: Зашто наши рудари раде за Кинезе, еј у сред Србије ти радиш за Кинезе. Знам имају велике плате. Значи продали су се за велике плате,а користе наше благо. Може да се прича о томе, али како ће сада канделабре да причају, када рудари не смеју, а и незнају језик њихов. Само има да испуштају дим да се рудари и становници Бора гуше у диму и кашљају. Жалосно много, како смо се продали Кинезима. Али, ми смо на све то навикли, кроз шта све нисмо прошли и ко се све није отимао за наше злато. Ово не бих смео јавно да кажем, али ево моја канделабра ми диктира: -Опорука коју сам оставио мојој деци више не важи. Повлачим је. Нећу да ме сахране овде, иако сам овде већ педесет година, ту сам завршио све школе и факултет, рођена су ми ту и деца и унуци. Нећу овде, хоћу да ме сахране у моју лепу Шумадију, а не у Бор кога сам исто толико волео. То ће постати кинески град сигурно јер су све почели да узимају једно по једно, па ће сигурно узети и гробље, опрости-боже !                                                                       Грозден Шумадинац из Бора, али враћа се у своју Шумадију сигурно

 

 

. ****** Ово путовање кроз прошлост рудара у Бору је права драма, или би могла да буде драматизован роман, јер је читав живот рударски такав, само што се о томе не прича јавно. Најважније је да су ти исти рудари ископали руде бакра и злата и да од тога сада може да се комотно живи. Златом се сада највише кинђуре, намигуше и старлете и оне се не скидају са телевизије. О онима који то злато копају не причају на телевизији и не пишу у новинама. Они о рударима пишу само два пута годишње, када је 6.агуст Дан рудара, или када се деси нека рударска несрећа. А иначе, имају редовне емисије о разним небитним стварима у нашем животу. Ни сада када су рудник преузели Кинези не пише се ништа о негодовању мештана околних села па и самога Бора. Када буде дошла та велика несрећа, да овде они буду газде, када преврну сва брда одавде до Мајданпека и када нам испразне села и прекопају путеве, е биће касно да се било шта напише, јер неће имати ко да чита, нити ће постојати путеви где могу да се твоје рударске приче казују ! Драги мој пишче, поздравља те бивши металуршки техничар, сада пензионер Сава .

UNIVERZUMM****FELJTON *** PUT U TAČKU

 OVO SU VAŠI KOMENTARI       ZA PUT U TAČKU

 ČEKAJUĆI SPONZORA VI IMATE REČ

 

 

 

 Bravo, originalna tema, za one koji ne žele da govore istinu, onda za njih kandelabre lažu ili samo izmišljaju laži, pa kako mi prihvatimo. Оnda, eto im karabituše, eto im Jova će im prevede sve što kandelabre, lampe znaju! Hvala, ti Jovo, ti si jedini koji si se setio i pišeš o životu rudara. Skoro, da čovek ne veruje. Cela civilizacija se upravlja po vrednosti zlata, a nikada niko ne pomišlja na ljude koji proizvode to zlato, kopaju ga iz zemlje, drobe ga i tope, liju i raduju mu se, zbog njega i ratuju, pa ga stavljaju u trezore da se bogate. Ej bre, a niko da pomisli na ljude koji su ga proizveli. E ti si Jovo čudo, rekao si ono pravo o zlatu, a to je, ko ga ima taj je sila. Ali, mi u Boru ga imamo, a nikada nismo bili nikakva sila, nego, uboga sirotinja iz kozarske ulice. 

 Tvoj Kozarac Neša.

 

 

UNIVERYUMM ***ПУТ У ТAЧКУ ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА ПОРУКЕ СА ЗИДА

Гледајући ове фотографије, када сам хтео да завршим и ставим тачку, чујем, како једна карабитуша из неког ћошка, мрмољи, нешто, као да негодује, а мени се чини да су те речи одавно написане знам их напамет, остале су записане у многим књигама, и зато их сада опет чујем, али, није тако, карабитуша жели да их поново кажем глеајући у фотографију као да јој се баш сада обраћам, јер она то заслужује и највернији је сведок времена од пре педесет година, кроз које смо прошли и ето желимо да га заборавимо, али карабитуша не даје, све памти, па ето, нека буде тако, да и она пође на овај Пит у тачку: Мој отац Светислав, сваке вечери кашљуцајући, ступа на врата бараке Козарске улице, где смо некада живели. Да види да ли смо сви на броју. Брзим погледом, зауставља се на мој лик и каже : -Још нииси порастао! А мајци Рачун за угаљ, дрва и струју нисте платили! Старијој браћи: Још се кући касно враћате, опет сте са зида скинули маршалову слику! Са прага Склоните празне кутије Међународног црвеног крста. Резерву шећера и кафе увек да имате! А истина је да Козарске улице одавно нема. Истина је да само пре педесет година напустили улицу, бегство није било могуће и она је пошла. Има је на фотографијама, по новинама у мојим књигама и записима. Срео сам је у Паризу, Лондону, Чикагу, Нишу, Београду, Скопљу, Љубни, Прокупљу, Дубровнику и Сплиту. Када нисам имао излаза и када нисам знао шта да радим, њоме сам усправно корачао и ту се крио, као по стаклу ходао. Њоме непрерстано ходао, одлазио и долазио у свој живот за Пут у тачку. Истина је да се сада у топлој соби новоградње играју моји унуци поред рдијатора. Да су браћа отишла свако на своју страну:. Старији брат је педесет година у Француској, средњи, већ 40 година јури по јами да као електричар, осветли пут за злато, а ја сам 4 пута сечен-оперисан како би жив остаа, да путујем на Пут у тачку. Мајка је сада као кућни камен сама. Да смо маршалову слику одавно скинули и да за струју мајка има велики рачун. Истина је и то да сада заиста прима хуманитарну помоћ Црвеног крст сваког месеца: 12 кутија детрџента, 2 кнзерве, паковања макарона, од 0,50 кг и дтуго што јој није сада потребно. Истина је да на све то мајка ни реч неће да проговори, да синове не обрука, да унуке не осрамоти, да мужа не изневери. Као да и сада очекује да је на фронт позову иде кроз собу и прича: Децо, само да се не зарати, Гледа у очи слику и понавља; Ти ништа не разумеш, џаба си сe борио против фашиста, сада ти звезде падају на главу, а ја се молим да не зарати! Тако сваке вечери, разговарам са фотографијом која је закачена на зиду собе 345, а очева канделабра као амајлија је поред мене, као нека контрола, у Стационару Гамзиградске бање, где сам већ месеца дана на рехабилитацији-1999.године. На овој слици је мој отац Светислав имао 48 година, 7.фебруара 2011.године мајка Јасна, када му се придружила у вечност, имала је 88 година , 39 година су били одвојени сада су заувек заједно.