JOVAN  S. MITROVIĆ

            SLIKA NA     ZIDU




Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući,stupa na vrata barake kozarske ulice,gde smo nekada živeli.

Da vidi da li smo svi na broju.



Brzim pogledom,zaustavlja se na moj lik i kaže:

Još nisi porastao!

A majci:

Račun za ugalj,drva i struju niste platili!

Starijoj braći:

Još se kući kasno vraaćate,opet ste sa zida skinuli maršalovu sliku!

Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.

Rezervu šećera i kafe uvek da imate!



A istina je da kozarske ulice odavno nema.

Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu,begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.

Ima je na fotografijama,po novinama,u mojim knjigama i zapisima.

Sreo sam je u Parizu,Londonu,Čikagu,Nišu,Beogradu,Prokuplju.



Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim,njome sam uspravno koračao i tu se krio,kao po staklu hodao.

Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.



Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.

Da su braća otišla ,svako na svoju stranu.

Da je majka sada kao kućni kamen sama.

Da smo maršalovu slkiku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.



Istina je i to da ,zaista,sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta,2 konzerve,pakovanje makarona od 0,50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.

Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti,da sinove ne obruka,da muža ne izneveri.

Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:

Deco,samo da se ponovo ne zarati!

Gleda u očevu sliku i ponavlja: ti ništa ne razumeš,zvezde ti padaju na glavu,a ja se molim, samo da ne zarti!

1999.godine.

Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje.

JOVAN S . MITROVIĆ





1.





O POEZIJI DRAGOLJUBA ŠĆEKIĆA*

  ,,Pjesme more,, Novo delo,Beograd, 1987.


.



                               ,,Laazaret,, Univerzitetska riječ,Nikšić,1988



2

Krik magle

.

Nisam ni mogao pretpostaviti da ću se posle dvadeset godina vratiti na poeziju Dragoljuba Šćekića.Ovoga puta ne na brzinu,nego studioznije.

Ovo činim zbog toga što sam Dragoljubu, prijatelju iz najranije mladosti, to obećao.Na to obećanje,obavezao me je još 1994.godine, kada mi je i posvetio dve njegove knjige:,, Pjesme more,, i ‚‚Lazaret‚‚.Pre pet godina stigla je vest da je, iznenada, zauvek otišao pesnik, koji je ostavio značajne poetske tragove.

Otišao je pesnik , a ostali su stihovi koji svedoče, da se od njega tek očekivala dobra poezija.Ovaj pesnikov i prijateljev odlazak podsetio me na reči našeg nobelovca Andrića:

,,Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života smo ovo drugo.,, .................



Taj predosećaj sopstvenog kraja,kod pesnika pesimizma je stalno prisutan, mnogi ga potvrdjuju stihovima. Ta kob ih neprimetno proganja gde god bili i ma šta radili u životu .Tako pesnici vizionarski žive ,veoma,prisno,sa svojom smrću. Zbog toga se ne mogu, lako, osloboditi svojih predosećanja, vizije buduće smrti.

To potvrduje i poezija Vladislava Petkovića Disa,koji je svojom poezijom ranije najavio svoj životni kraj u Jonskom moru 1917. godine.

U ‚‚Nirvani‚‚,nastaloj još 1905.godine, pesnik kaže da su ga ;pohodili mrtvi i mora..i ničega nema,kaže, samo iluzija pred pustom kućom mirnog mrtvog mora..,a u ‚‚utopljenim dušama‚‚ dodaje

Gube se redom trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava...

Tu su i tragični stihovi pesnika Bojića te Petronijevića ,gde su zagrobni pesnički tonovi snovidjenja, smrti i truleži, samo potvda vidovitosti, kada pesnici naslućuju svoju smrt znatno ranije nego što će ih stići,jednog , na putu do bojišta , a drugog u bolesničkom krevetu.

Toj vrsti pesnika,zagrobnih snovidjenja pripada i Dragoljub Šćekić i to je i razlog više da se o njegovoj poeziji govori .



Za književne kritičare Dragoljub Šćekić bio je pesnik koji obećava,a ovo teoretsko saznanje o pomenutim pesnicima nikada me nije moglo podsetiti na njega.

Jedno sam znao sigurno,da je Šćekić bio iskren prijatelj, vrli drug i visoki intelektualac. Čija je pesnička reč bila: Duboka ,slojevita i značajna..Pročišćena je masovnim i emocionalnim usaglašavanjem i doslednošću u formalnom i izražajnom pogledu.

Još na prvim javnim nastupima, a to je objavio i zaječarski Razvitak u avgustu 1968.godine ;

,,od ukupno 13 mladih pesnika Bora,žiri je odabrao i nagradio Dragoljuba Šćekića i Jovana Mitrovića,učenike gimnazije.U istom broju Razvitak je objavio i stihove nagradjenih pesnika,stihovi Dragoljuba Šćekića su bili;

3.

u bilo kojem prostoru,lešine traže,davni spas života,sa lomače vatra bilo kojeg veka, u nama plašljivo živi.Ne dodirneš li je snaga će tebi ponestati,,.

To su prvi trenuci naše trajne povezanosti, koji su, za mene, uzvišeni i potvrda velike odanosti poeziji i stvaralaštvu.

Ali,tim , njegovim ,zagonetnim,odlaskom, nije prestalo moje prijateljstvo prema njemu ni obećanje, naprotiv.Možda je ovo višegodišnje, ćutanje o njegovoj poziji bilo nametnuto baš njegovim proročanskim stihovima, koji tek sada imaju pravo značenje , otkrivajući tako veliku pesnikovu poruku.

Tek, ponovno čitanje poezije otkrilo je pravi njegov realni život i poetski svet.

On ne peva svojom dušom,nego duša govori iz njega.

Zato njegovi stihovi neprestano iznenada izviru ispod maglovitog neba, na kome nema , vrelog sunca, ni čarnih zvezada.

Samo tajnovita senka baulja izmedju njih, odakle zaiskre reči i nadju se u jetki bolni , pesnikov stih.

Onda bljesne neodredjena vatra, koja se pretvori u usamljeni plamen,koji nestane u nekoj magli, da izazove duševna svetlucanja, dovolajna za žeravice,za požare i buduće oreole.

Upravo, njegovi stihovi, otkrivaju da je video životnu maglu, koja mu zaiskri u oči, i pretvori se u pesnički oblak da svedoči, kako da u njegovu glavu ne udje smrt.

u meni groblja niču

svakog dana ih ogradjujem

a ona ograde lomi

šire se

i nebo nad njima sve je dublje

i zemlja sve više zjapi

ljudi se rastaču

bez izvira

i uvira

kopne

....................

u medjuvremenu

vrata i prozori

srasli su sa zidovima

nije bilo ulaza

nije bilo izlaza

medj zidovima je počinjao

novi život

pasji

Taj njegov pesnički krik magle ušao je iznenada sa prvom njegovom pesmom i njenu tajnu čuvao bolje nego njegovu poeziju,koja ga je terala da ovako progovori.

Kažu,otišao je iznenada,misteriozno, ali mnogi nisu dobro razumeli njegovu poeziju, kojom je taj odlazak i najavljivao.. ..

nebo nepokretno

nadgleda mrtvace

cvjetovi

probijaju očne duplje

na putu ka gluvoj vodi

kojom plove gmizavci

puzavci

ljigavci

....

4.

čelu zadaju rane

čovjek meta

najduže istrajava

Tek novim čitanjem poezije Dragoljuba Šćekića,otkrivam da ga ta misterija prati čitavog žiovota i baš ona ga povezuje sa svojim vremenom..Zato svojim stihovima od

početka , spontano, najavljuje sve promene i manifestacije života,ali iza sebe uvek oseća senku koja ga prati i opominje. Zato o njoj ne govori, nego samo opominje sebe, kao da opominje ''drugo svoje ja''

Upravo njegova poezija svedoči o čovekovoj usamljenosti koja prati život dok prolazi kroz naše uzburkano vreme..

Stiuhovi su mu usamljeni,teturaju od jednog do drugog oblaka i zariju se u;

maglu života,u suzno oko i ljudsku kosu.Kao plamen medju talasima ,svaka reč, šiba na sve strane, lomi nevidjivo lice, traži tanke vlati za crna tkanja. Onda bljesne čudesna svetlost kao žarka munja,kao vodoskok i bistra tečnost,kao poljsko cveće i jutarnja rosa,,kao providjenje da će mo sutra možda biti opet slepi ,ili kao obećanje da će posle smrti opet ozdraveti,da će otac sa lučom u ruci opet doći dok san menja lice.Da se zbog zdravlja pije krv od kornjače,da se na glavu privija divlji zec i da se.... sve tako do bolnog saznanje da ništa nije pomoglo da jedan po jedan odlaze niz ulicu,zaboravljajući na povratak.Jer,noćas su mu reči nagrizle čelo i otišle od ogromnog prostranstva u glavi,nema hrabrosti da ponovo sanja...

I sve to kao stih izranja iz ljudske duše koja se već pretvara u žeravicu.Ponekad sve prodje,na sreću pesnika u zanosu nadahnuća kroz već poznate reči iz naroda.





nije nikakav grijeh



ako mu i dalje vjeruješ

ali nemoj ići za njim



istina nećete prevariti

jer je nema

...

drhtimo od blizine

od straha-

da li će nešto

pronaći

......

zemlja gori

ja bih

na drugu stranu

gde je druga strana

gde je druga straana



Najavljujući tragediju kroz svoje pesništvo, kao da je za trenutak, zaboravio na tu pravu stranu života i video tu kobnu senku koja ga prati sa druge strane.Zato se raspline i oseća sva zbivanja oko njega,kojima se raduje i ponosi što ih vidi i oseća dušom i srcem.Ali,životna magla,kroz pesničku senku mu ne da mira.Što je magla gušća ,senka je sve izraženija,što samo govori o prirodi pesničke mašte.Sada,ta pesnikova materija,koja predstavlja izvor i osnovu, preuzima njegovu svest i pretvara je u njegov spontani izvor, što predstavlja novi pesnikov lik.Tako stvaralačka mašta pretvara stih u životni zvuk i metaforu. A njegovo srce iznenada mu poručuje:

5.

sve me dublje guraju,ne bi li me naučili strpljenju.

U isto vreme pesnik odgovara:

noćima sanjam kako me zapljuskuje more,dok horizontom plove kovčezi sa razapetim jedrima...

A san pesniku odgovara:

u nedriama dan nesmije da sazri,čekajući rizikujemo da nam trave niknu pod pazuhom...

A sve njih zajedno pesnikov san pretekne i uznemireno im poručuje..

budni spavači nikako da dočekaju zoru da sa preostalim snovima pobjegnu.

Ta nova materija ,nije opipljiva,ne svetli,,nema je u prostoru,ali nas primorava da odaberemo pravu misao kao jedini pesnikov mogući odgovor na život koji ga potresa ili prožima,do najdubljih slojeva duše.Ta spontana veza izmedju pesnika i poruke potvrdjuje njegovu nadarenost da se i krikom u magli može saopštiti pesnikov duhovni lik. Sada ,kada je pesma objasnila svoj cilj,osetimo,da to pesnik,govori pre svega o sebi i o zagonetnoj pojavi koja ga proganja usred životne svetlosti koja je oko njega,ali nije u njemu.

U njegovim pesmama,nema treperenja života od lepote pune sunčevih zraka,kod njega se pojavljuje samo čudno bauljanje kroz život,koje prati ne uzdah,no čudan krik.

valja požuriti

da nas jutro ne pretekne

da nas zavičaj ne zaboravi

da ne izgubimo sličnost



Ali,i u takvim trenucima osećalo se prisustvo te senke i čuo se krik magle,pretvorivši se u jednu reč.. Tako je za njega ta nevidljiva magla bila,neobičan životni duh,koji, mu tumači, poetsku večnost i besmrtnost.



Njegovi stihovi su samo dugi nemi razgovori sa usamljenošću, koja ga sve češće obuzima,a da to nikom ne kazuje.

Baš to povlačenje u sebe potvrdjuje da sve više gubi stvaralačku dušu, koja će mu spaliti telo.


evo neko doba

sve mi je gore
Njegova poezija,još jednom potvrdjuje da pesnici,ustvari,stvarajući pooeziju,samo potvrdjuju sličnost svog života i poezije..Što dovodi u sumnju,da je ta neprestana senka magle koja ga prati u poeziji i u životu ustvari sam pisac , protagonista života i peoezije.. .

Možda je bio začaran životnom magijom i mističnom poezijom.

Tom poetičnom senkom smrti,osećalo se da samo ispituje hladnoću lica drugog svog ja,a da onaj prvi uspravno korača. ....

mojim tjelom

zjape jame

kolo nad jamom započinjem

manitim korakom

i gorom pjesmom

lomeći kosti predaka

vadim nož ispod strehe

o sunce ga kalim

6.

stavljam u njedra

dok ne zavežem jezik

počinjem da se hladim

jer

čemu lijek

u nevrijeme



U ogromnom životnom prostoru ,to prividjenje mira,pretapa se u tradiciju prošlosti .

Ono, drugo ja, nalazi se u haosu vremena sadašnjeg,.On, pesnik, mirno pred belim listom hartije ,konstatuje i otkriva tajnu,da je život magla,a da smo mi senke . Ova slova koja sada slede je otkrovenje tajne života, i svega što je trajno, odnosno tajnu smrti..



naspram lica

drugo lice

naspram neba

drugo nebo

naspram zemlje

druga zemlja

moju glavu

gradom nose

ljudi

drugi





Zato se pesnik obraća poeziji, ne ljudima, nego energiji poezije i pretvara je u žive ljude. Stihovima,traži pomć da otkrije veliku tajnu , kako se,stvara senaka



života,kako se ulazi u maglu i pretvara u enigmu koja izaziva , moguću, nadu za životom, koji je pred njim.



Ali, stihovi mu otkrivaju,pesnički naum, da ga senka sve više opčarava, a magla uzbudjuje i da sve češće misli na mogućnost izlaska iz krize života.

Ili da možda nadje neku drugu senku i skloni se od životne magle.Taj unutrašnji nemir, koji svako od nas nosi, prerasta u pesnikovu burnu imaginaciju koja se slobodno kreće. Neodredjenim mislima koje lutaju, daće poseban značaj. Zakačiće se za nešto i to nešto će dobiti svoj oblik. To je ponovni susret sa realnim stanjem,koje ga vraća u svakodnevni život..

Zato sve više govori o onome što je izabrano nadčulnim osećanjima.Govori o čudnim glasovima koje samo on čuje i zato ih ostavlja kao posebne belege , kao stihove. Možda je to samo njegova demonstracija apsurda,da se isti život,poezijom može tumačiti različitim pesničkim pristupom.

prokleto da je ogledalo

u koje zakoračih

ono što sam tražio

nijesam vidio

ono što vidjeh

ne da mi da zaspim

....

oni sredinom

7.

ja krajem

oni glasom

ja šapatom

kada su osetili da gube ljepotu

tražili su moju glavu

jedino se moj osmijeh

jače i dalje čuje
Njegova poezija je bila na ivici magije,uranjala je u neobične pojave koje izranjaju iz kobne pesnikove senke smrti koja ga prati i opominje..

Bez,sumnje,duboka nacionalna povezanost,uticala je i na njegovo pesničko stvaralaštvo. Čini mu se da ga jedino zavičaj razume i da mu on može pomoći,zato i precima poručuje ;da zna da su došli iz crnih gora,u bjela svitanja,a u isto vreeme ljuti se što su; zaboravili otkuda kada i zašto.Zato u svojim nedrima ima: slike zavičaja koje u nedrima čuva, ima i pesme koje su zapretene i zaboravljene.I opet ono što je moglo bez toaga: ima crne misli,ima u srcu poljsko cveće,ima jutra rosna koja greju jata ptica grabljivica. Jer,zavičaj je kao roditelj uvek uzvišen,silan,visok i slobodan kada je uz čedo svoje.I kada plamen sveće dogoreva pesnik je uz svoga oca,ali ne da mu ljubav svoju pokaže,nego da mu pokaže šta su mogli ,šta su hteli i šta su sada;

Danas, plamen sveće upaljen za očevu dušu progorjeva nebo.

I ovde pesnik ,kod mrtvog oca ne miruje,prkosi mu svojim apsurdima koji su srodni njegovoj nemirnoj duši i zato je njegova poruka jasna,ili se može samo naslutiti,kao refleksija čitavog Šćekićevog stvaralaštva;.

a mi smo htjeli da rastopimo led u grudima koji se hvata od vremena koje dolazi.

Ovde pesnik,samo za trenutak voli i priznaje zavičaj,ali i taj veliki prizor ljubavi,koji se retko u njegovoj poeziji susreće, opija ga i pesnički duh kruži iznad njega ,nadleće nad njim i u trenutku usamljenosti ,dok zbunjeni poeta hoda praznim i hladnim prostranstvima ,pesnička magla, osuje tugu gde god stigne,pa neka je to roditelj mio ili rodna gruda, i patnju prospe ushićeno i dirljivo na svoje pretke i potomke,na ono što je bilo i što će biti.Tako ovaj pesnik stoji usred života, ispred svoje rodne grude, pun neiskazane ljubavi, nesrećan i rezigniran,sa crnim mislima,ali ozbiljnim zagonetnim osećanjima, kojima poručuje; ako riječi zaboravimo,hoće li nas boljeti ,stope srasle za kamen i prazna usta.

U ovim stihovima Šćekić je malo razumljiviji, jasnije se naslućuje njegova pesnička snaga, koja će ga možda nadahnuti rodnim krajem i privući mu maglu k srcu u središtu života, ali i tu ne posustaji.Nema svetlosti,ima samo bleska i odbleska,jer sve je već na početku rečeno ,samo je zavičaj kroz poeziju prošao kao unutrašnji smisao pesnikovog postojanja u odredjenom prostoru i vremenu..Zašto pesnik često poseže za onim što je toplo,sjajno i lepo,a njemu takvo osećanje nikada nije blisko?

Odgovor daju samo njegovi stihovi i ta nevidljiva čudna materija od koje beži čitavog života.Tu je pesnik već svoj pravi tumač,a odgovor je njegova mašta koja radja slutnje,otkriva tajne svetlosti izmedju njegovog srca i duše koja je stihovima povezana



svake noći

u snu me zavičaj pohodi

8.

vjetrovi me dahom

beran gradu zapljuskuju

mrtvom rijekom kunu

i preklinju

u kam zatucaju

....

dok moje srce

žubori

poput lima

.....

kada zavičaj pominjem

pričaju

da breze pored lima plaču

da se ptice uznemire

da lim ne zna kud bi

da moja ulica oslijepi

da udara glavom o zidove.



Tako su Šćekićevi stihovi,najbolji svedoci , da nema čarobne reči za njegovo vreme, prostor , za poseban unutrašnji i spoljašni smisao života.One svemu daje drugi značaj,iznad svega samo za njega razumljiv kraj. A taj kraj samo što ne kaže; da posle smrti pesnika ostaju najverniji tragovi.Ovi tragovi su u toliko značajni u koliko su veći i dublji.Ostaci tih tragova su stisnuti izmedju korioca njegovih nekoliko



,knjiga, poezije, književnih hronika,ogleda i zapisa, koje se nalaze u sobama kuća njegovih prijatelja i biblioteka širom Srbije i Crne Gore.. Tako poezija nadživi svog stvoritelja..

Ovo su samo njegovi ostaci, koji potvrdjuju poetsku energiju ,što prerasta trajnu uspomena na njega.

Njegova poezija samo potvrdjuje da je bio siguran i autoritativan u proceni životne snage i energije,koju je imao.Prerano ga je prekrila životna magla.

A da je sada sa nama sigurno bi pisao o toj unutrašnjoj svetlosti do koje je došao bauljajući kroz maglu,ostavljajući u zalog svoje stihove.Takao bi ovu pesničku svetlost pretvorio u duh koji živi u sadašnjem novom rasvetljavanju tema ljudskog roda i postojanja.Tražio bi možda novu pogodniju pesničku metaforu koja daje novi blesak i žar svemu stvarnome oko nas..Sigurno bi rekao;

Čemu drugom da poezija posluži nego da bude samo simbol našeg duha,a da sve druge pojave budu samo oličenje neobjašnjivog poetskog izraza.

Poezija zaokuplja svakog mladog čoveka i ne ostavlja ga ravnodušnog,što je bio i slučaj sa Dragoljubom Šćekićem.

Februar , 2010. j.s.m.





* Dragoljub Šćekić je rodjen 1946.godine, u Zagradu kod Berana,gde je završio gimnaziju,a u Beogradu socijalnu politiklu..Poeziju objavljivao od 1963.godine; Stvaranje,Stremljenje, Razvitak,Polja,Bagdala i dr..

Živeo je u Herceg Novom,gde je vodio izdavačku kuću ,,Grad pisaca,,-Dom Iva Andriaća i bio je predsednik izdavačke kuće ,,Stupovi,, iz Vasojeviaća.

Objavio knjige;,, Pjesme more,, ,Lazaret‚‚, ,,100 pisaca-jedan grad‚‚, ‚Berangrad‚‚, ‚Na svetim vodama Lima,,....



Pod zagonetnim okolnostima završio svoj život pre pet godina u svom rodnom gradu.

Jovan S.Mitrović


                               DVA PESNIKA JEDNA POEMA

Moma   Milošević                                                                     

                                                                                   Avramović Živko
POSRĆU VETROVI CRVENI
Izdavač Bosanska riječ,Tuzla,2009.

Za poete kažu da imaju bujnu maštu, za one koji su sentimetalni da su liričari, za one koji su nerazumljivi da su avangardisti.za one koji se raskalošno i neobavezno odnose prema životu, kažu da su boemi.
Tu su još nadrealisi, futuristi, ekspresionisti, avangardisti...

Ima još pesničkih struktura, a sve imaju isti cilj, da pesničku misao, svako na svoj način, upotrebi za opisivanje individualnog stanja.

Za definisanje društvenih i ličnih odnosa prema sredini i životu.Jednostavno, za sve pesnike postoji po neka definicija, kako bi se lakše odredilo mesto,ili , kalup , njihove poezije.

Ali, ako dva pesnika u isto vreme o istom životnom trenutku razmišljaju isto i to pisanjem potvrdjuju, onda takvu definciju pesništva,treba nazvati dualističkom.
Da je još samo jedan pesnik više, potpisom uključen u stvaralaštvo, onda bi ovakvu poeziju svrstali u narodno pesničko epsko stvaralaštvo,jer njeni koreni dosežu do kolektivnog pesništva,i možda bi tu mogli tražiti odgovor, čemu ovakvo grupno stvaralaštvo? Tako, stihovi sa elementarno individualnog izraza, prerastaju u široko društveno nadahnuće, odnosno u narodno epsko stvaralaštvo.
Njihove zajedničke metafore opovrgavaju, individualna osećanja, sada su u službi nacionalnog indetiteta, proširujući tako njohov prostor življenja u tradicionalne nacionalne korene,da se pretvore u poklič.Poklič koji nije više samo ep, no oda o poemi uzvišenog epa..
Jer, kada poeta nije mogao sam, kao pesnički subjekt, potražio je svoje drugo ja i onda to njihovo ja pridružili masi, kako bi zajedničkim ridanjem nadjačali zlo koje naslućuju. .
U savremenoj književnosti, malo ima slučajeva,da jedno delo potpisuju dva autora, ako nije naučnog karaktera.Pomenemo samo Vesnu Parun(1922.) i Momu Dimića( Mirijevo 1944. – 2008) koji u isto vreme, razmišljaju i pišu kao jedan.Sedamdesetih godina prošloga veka, stvaraju knjigu razmišljanja ‚‚KAKO‚‚- autobiografska buncanja

2.

,koju,krajem 1994.godine, objavljuje veliki- mali izdavač Književna opština Vršac.
Dva pesnika Timočke krajine,nadasve dobra prijatelja,Momčilo Milošević-Moma (Boljevac 1949.-2007.) i Živko Avramović (Šarbanovac kod Bora 1952.), mogu stati u bilo koju pesničku definiciju,pa i u ovu koju nazivam dualistička poezija.
To potvrdjuju zajedničkom knjigom,poemom POSRĆU VETROVI CRVENI, koja je krajem prošle godine objavljena u izdavačkoj kući Bosanska riječ iz Tuzle.
U oba slučaja to je samo potvrda o indentičnom tumačenju vremena koje ostavlja iste pesničke tragove, ili ožiljke, čije su posledice dalekosežne, najavljujući tako, neko burno vreme ili društvenu krizu.
Šta je to važno kod pesnika što ih tera da zajedo misle kao jedan?..

U slučaju Parun – Dimić to je predočavanje stanja našeg življenja putem simbola, metafore..Autori,ili samo jedan autor to čine, saglasno, puna srca, bez uzajamnog unutrašnjeg ukrštanja. Tumače ono što osećaju i tako nas teraju na akciju duha.
Filozofska proza ‚‚Kako‚‚pulsira,narasta i jednako se usložnjava naplavinama novih priča ,dosetki,metafora i paradigmi iz životnog iskustva dva autora.Do kraja priča prati spoljni ali i unutrašnji tok autobiografskih dožiovljaja ne sučeljavajući autohtonu misao,naprotiv svoju misao nadodaju na razmišljanja baš čitalca,kojima se obraćaju.

U zajedničkoj poemi Milošević- Avramović nas vraćaju na sve ono što nas okružuje ,na tradiciju,i nacionalni indetitet, i više od toga, podsećaju nas na ono što je bilo, i nagoveštavaju šta će biti.
‚‚sakupljamo pepeo da iz njega iscedimo sagorelo sunce
da majušne nam ruke probiju oklope ozeblog neba‚‚.
Tako peoeziji daju ljudsku dušu i boju , teraju na razmišljanje, i kušaju nas sa porukom da se treba nadati i boriti.

U oba slučaja, možda je to pokušaj otvaranja novog pesničkog indetiteta u pokušaju suprostvaljanja društvenoj krizi, ili skretanje pažnje na moguće posledice zbog takvog načina razmišljanja, ako neko treba da bude kriv,onda to ,sigurno nisam ja nego poezija..
Tako društvena kriza nadvalda pesnikov indetitet, tako da pesnik nije više ono što je bio, nego ono što teba da bude,ono što je predodredjeno da bude,a već je definisano odredjenim društvenim faktorom.
To znači da pesnik kao pojedinac ima samo moralnu indetifikaciju kao deo društvene krize.
Ali, ako drušvena kriza nadvlada sopstven identit.,onda takvo stanje utiče na sveukupnu individualnost odnosa prema društvu.
Tako sami ,ali uz pomoć poezije, i ovakvih poeta, utičemo na sveukupno stanje, ne sluteći na moguće sopstvene i društvene posledice.
Ovde je poezija u funkciji revolucionarnog budjenja, na koje niko ne obraća pažnju.Medjutim, moguća tragičnost ostaje samo na papiru,a posledice se nagoveštavaju samo kao moguće tragedije . društvene i političke .
Ipak ovo je pojedinačno kazivanje, dva individualna najraskošnija liričara Timočke krajine Momčila Miloševića i Živka Avramovića, o jednom trenutku života kroz koji smo prošli. Kroz osam pevanja, nadahnuito,tako neprimetno,vode nas kroz nacionalni život i najavljuju poosledice koje će se tek mogo godina kasnije osetiti.

Kompopzicija poeme je jednostavana, mogli bi smo reći da je u pitanju pesnički feljton.. Uvod nagoveštava ,moguću, lirsko epsku

3.

tragičnost predodredjenu, sadašnjim stanjem prepoznatljivim iz prošlosti.

za rogove vučemo belutkom utovljene junce

i tražimo kćeri i sinove zaspale u srcu hleba
.......
setvama nas naučiše prosute kosti iz krvi
da nam orhideje u temenu omadjijane venu

U prvom i drugom delu imamo revolucionarnu genezu našeg roda, ko smo šta i odakle smo..Pesnički hod po mukama vodi nas kroz niz prizora revolucionarnih zbivanja, od kojih su neki već čvrsti temelji ,nacionalnog indetiteta.

poženismo se kćerima mrtvim obešenih na vrbe
a oči mrtvog zlopogledje pretočismo u krv i pesmu.
...
Zar nismo bili ludi kada smo balkan oteli
I mramorne palate sveli u pepeo groba
...
korov nas slavi u(svici se u tmini gase)
duše predaka u krila veštica se sele

naše kobi sa ratišta ne znaju da se spasu
a stene polja pretvaraju u lobanje bele

A onda zajedno kao jedan, Milošević i Avramović, nižu,ono što je već odavno prepoznatljivo,za naš rod, mitološke prizore najavljene u prvom i drugom pevanju ,opravdavajući tako sve ono što će tek doći. istoriojskim prizorima .
Tako poema postaje ličnost u prvom licu, što joj daje značanje bića sa lirskim osobinama oba pesnika.Sada se poezija,kao biće, sama obračunava sa prošlim vremenom.Zato što čovek nije mogao sam,nego je stvorio reč da se suprostavi onome što je oko njega.
Ako ta reč nije mogla sama,onda je pesnik stvorio metaforu i dao joj osobine doživljenog,da poezija agituje i poziva na poklič.Tako ovde poema postaje novi epski subjekt koji znatno utiče na pesnike i čitaoice..


madjije su nam utvare na kojoj se utvare legu...
hrast veka iz naših vena muziku predaka siše
....

pod bedemom kule odavno leži seme krvavog roda
(mi varvari pekli smo se ognjem drugih osvajača)

Njihovi mitološki stihovi uzaludno se odupiru, kao moguće rešenje nasledjenih nerešenih problema iz prošlosti.
Poema nagoveštava novo vreme,kakvo?Odgovor tek predstoji iz pogleda na prošlost.Ali, pesnici Milošević i Avramović ne posustaju od svoje prošlosti, svako hoće da ima primat kjoji izvršava subjektivni zadatak,po kome se prepoznaju kod onih koji znaju njihovo stvaralaštvo..Sada uzvišena pesnička novostvorena misao preuzima svoju ulogu i izjednačuje sa sa izgovorenim rečima pesnika,tako pozija uspeva da nadvlada pesnike i sama postaje subjekt.Sada neki novi duh progovora u ime poezije koja u potpunosti izvršava svoju mobilističku ulogu ljudskog duha.To više nije prepoznatljiva poezija pesnika Miloševića i Avramovića,no njihov novi pesnički duh koji priziva u ime poezije,prizivajući tako i same pesnike,koji su je stvorili.


4.

Ovo vreme zna koliko je teško budjenje naše

(severnjaci besni čupaju svele sede kose)
na ognjištima miruju devojke zmajevi i snaše
i ovce plodnice o vratu plandišta i zvono nose

Pustivši tako da poema govori, i u narednim pevanjima, sve do osmog,Milošević i Avramović, se nje ne odriču,ne odriču se ni svog prepoznatljivog pesničkog maksimalizma,jer su po njemu oba pesnika prepoznatljiva.Jedan po baba Joni,a drugi po crnom Timoku...
Ali ostavljaju da poema do kraja iskaže sve što ima reći:

O svim našim očajanjima i zapaljenim svećama,o kletvama i zavadjenim srećama,o hajdučkim ljubavima i našim neverama,o busijama i zasedama,o gujama i nevernim ljubama,o veštim zidarima, neimarima, vidarima, zapaljenim tragovima, kišnim okućnicama, o gujama za koje se molimo da same sebe pojedu,,o vremenu nekom čeznuće za balkan,o sakatim stopaama od kojih ni zveri nemaju mira,o poljupcima i kandilima,o crnim maramama,i simbolima na pola koplja, i o onom najcrnjem, kada pesama sama kaže:

mi nismo za slavlja gde muzika svira
srećni smo samo dok slušamo pesme u spisima zakopane ,
tako u venama nosimo otrove vampira kamena i bilja
pod jastukom krijemo novac hajduka
naše su duše smonice i zvezdana okrilja a propevali smo jaukom od najlepših muka. Srećni

Tu nadošlu poeziju duha,trpe oba pesnika. Trepe do kraja poeme,kada izgleda jedva čekaju da je se oslobode, jer ne mogu sa njom niti bez nje:

našli smo se pred sročenjem ove pesme
ona je zapis o vremenu naših uzglavlja
pevanja su ova našeg govornog klasja seme
jer do zenita mnogo je zla malo slavlja...

Poslednje osmo pevanje,vraća nas na početnu sintagmu autorstva dva pesnika istog duha. Oni sami odredjuju svoj životni put upravo neizostavnom pesničkom tvorevinom da se bore svim sredstvima,a njihov je način jedino životnim rvanjem,a to je poezija i zato zajedno poručuju:

Trnokopima ćemo ustati na protegnute medje
Da ponornicu poezije navedemo u našu pesmu
Gromkosti ovoj dali smo oči zlopogledje
Nastavljajući da čamimo i bolujemo u našiem ne snu.

Poema kao pesnički duh je rekla svoje. Svedoci smo svega onoga što se kasnije desilo: nestala je jedna zajednica u kojoj je živelo blizu 20.000 ljudi.Tih sedamdesetrih godina mladi ljudi su na pesničkom Mladoim maju,snevali o lepoti života,zajedništvu i ljubavi,a u isto vreme pevali i strahoval...
To su činili, sigurno znam, Milošević i Avramović.U isto vreme, krajem dvadesetog veka, svedoci smo i bombardovanja te iste zemlje u kojoj se snevalo.
Samo pre dvadeset godina poema je, nagoveštavala kraj, ridala je o tom kraju. Ima još,ali i to je dovoljno da se pesnička prividjenja o jednom kraju potvrde. Da su mogli pesnici bi sve to sprečili, streljali bi ubojitije,samo da je moglo streljati tu reč.

5.

Znam,kada nisu mogli pesnici su se povukli do tačke usamljenosti, pevanjem o nekim ljubavima,potocima,i nekim alama.
Ali,sve to nije moglo biti ispaljeno ubojitim pesničkim oružjem kao što je to bio pokušaj ovom poemom.
Tako je poezija izgubila svog pravog autora, poetsku reč koja ubuja. Poema je bila samo žrtva, ali pesnici se nisu odrekli svoga duha, oni sada ponavljaju sami sebe.
Ne daju poemi da više govori u ime njihovo, sumnjaju da novotvorevine duha mogu bolje da iskažu no sami pesnici.

I na kraju da li bi ovakva stihotvorevina mogla biti nastavljena,i kakav bi sadržaj bio? Da li bi,naime,autori imali kao nekada onoliko volje i energije da krenu i novim prostorima svakodnevice,prema svemu što je nepoznato i neispitano,jedva prisno,a toliko blizu,kao nedotecivom ammbisu.
Sa ovim autorima sigurno ne!

U primeru Vesne Parun i Mome Dimića,zato što su krajem prošloga veka, živeli u dvema državama,a jedan od autora, Moma Dimić je 2007.godine umro..
Takav je slčučaj i u pesničkom duetu Momčilo Milošević Moma Živko Avramović, gde je Milošević umro 2007.godine.


Jedini je ostao Živko Avramović,pred životnim ambisom,koji je u poemi opevan, a svuda oko nas je.
Znam Živka,sada, ne sme da se pomeri.Sutra, možda, o tome će sigurno pevati u narednim stihovima. kao i do sada, oplemenjujući pesnički život koji ga stalno nadahnjuje.
Avramović je poeta koji opaža,koji se kreće duhom i telom,doseže do svojih i nacionalnih visina.
Njegovi stihovi, jure, galopiraju da pesnik stigne svoje pretke, ili da ih pretekne.Oni mu mirno uzvraćaju svojom lepotom, mudrošću i mirnoćom.Poručujući mu hrabri preci da kroti sebe i druge,da pamti i ostavlja belege uz svoje staze života, kao što su to oni činili, a on ih opevao.Avramović ume da iskoristi tu oštrinu, lepotu i visinu mudrosti predaka i sve pretoči u poeziju. Tako za njega poezija postaje junak, kome je neizdrživo tesno u životu koji ga okružuje i tera pesnika da izadje iz svoga u nacionalni stih.. Avramović iz knjige u knjigu to uspešno i čini.

j.s.m* (  može se objavljivati)
januar 2010.Bor


Sa  promocije knjige u Narodnoj biblioteci u Boru,3.2.2010.
Živko Avramović,Milen Milivojevi,Šimo Ešić  i Jovan S.Mitrović

O ljudima,dogadjajima i knjigama pisao sam,uglavnom,po profesionalnoj obavezi.Priloge sam objavljivao na radio  i tv  talasima i periodici.
Drugu vrstu tekstova pisao sam za svoju dušu,onako kako sam razmišljao i želeo,neki tekstovbi će  biti i ovde objavljeni.......


              ŽIVEO   ŽIVOT  MOMA  DIMIĆ




 

  Moma Dimić crtež  Milića od Mačve                                  

                                            

                                                             Joavan S.Mitrović,crtež Milića od Mačve



Deset godina kasnije – jedan dnevnik 


                    ŽIVI DNEVNIK

Moma Dimić:‚‚Pod bombama‚‚ , Matica srpska, Novi Sad,1999.



‚‚E moj ratni dnevniče, juče si doživeo da su prethodne tvoje stranice, samo sat nakon njihovog nastanka, čitane, javno u Udruženju književnika Srbije, na protestinom skupu pisaca‚‚Beograd nije prag Vašingtona‚‚. Doživeo si,dnevniče, da se u mom liku i mom telu pojaviš i tokom nekoliko proteklih sekundi,u TV Dnevniku..‚‚

Dnevniku se Moma Dimiuć(1944 . - 1998.god.) pesnik,romanopisac i filozof obraća, kao živom biću.

Ana Frank,trinaestogodišnja Jevrejka iz Frankfurta na Majni,od 14.juna 1942.godine iz skrovišta u Prinseemgracht 263 u Amsterdamu,vodi dnevnik. Dnevniku se obraća kao živom biću.



Zlata Filipović,dvanaestogodišnja devojčica iz Sarajeva, tokom 1992.godine piše dvnevnik.Dnevniku se obraća kao živom biću.



Slaviša Trifunović,vojnik,u toku vojevanja 1991.godine,kao formacijski oficir u predelu Gline i Petrinji 1991.godine,piše svoj ratni dnevnik pod nazivom ‚‚Žetva života‚‚.

Dnevmniku se obraća kao živom biću i članu porodice.



U Dnevniku pod nazivo.‚‚Da je Platon živ‚‚ .(J.S.M. pisac ovih redoava) vodi dijalog sa svojim dnevnikom:‚‚Nećeš da pišeš,a... Istina li je to,ili samo sanjaš,kao i pre,pesniče !?‚‚

Dnevniku se obraća kao živom biću.



I ko zna kokliko još takvih živih dnevnika ima?

Izgleda da je svakom autoru tako najbolje i najsigurnije. Da ima svedoka vremena i dogadjaja,kome može i sme, sve da kaže.Tako će se najbolje uveriti da ima neko ko će sve što napiše verovati.Jer, ono što je napisano,kao da nije napisano, kao da nije istinito, već samo imaginacija,jednog darovitog pisca.

A dnevnik živi svoj život i u njega svi veruju.Svedoči vreme.

Pisac je ovde ,samo,privilegoavan svedok stvaronosti u kojoj živi,samo njegov senzibilitet omogućava da registruje signale i promene koje promiču običnom posmatraču.

Otuda toliko bola,hrabrosti,plemenitosti,blata, ekoloških katatrofa,bombi , suza i tiranije.Hiljade izbeglica lutaju bez cilja,sloboda je siromaštvo ,put ka masakru. U nijednom zabeleženom danu nema milosrdja,a milosrdje je vrlina,a ne mana ni slabost.Savaki zabeleženi dan ima svoje junake,svoje poruke i suze.

Poruke su izložene preko sudionika dogadjaja,nisu izmišljene,već doživljene i preživljene.Suze su naše,ljudske.Dogadjaji se nižu hronološki,logički povezuju,naglašavaju,često se izlažu samo činjenice sa mesta dogadjaja.



2.

Suze će same poteći,nećemo ih osetiti ni obrisati.Kreativnim postupkom i reprodukcijom stvarnosti osnažuju se autentičnosti dogadjaja.Mi smo jedini svedoci zbivanja.U slikanju te stvarnosti ne dolazi do izražaja samo lična impresija,nego senzibilitet, visok etički i umetnički doživljaj, te odnos autora prema dogadjaju,njegova nacionalna pripadnost,njegova prošlost i istorijska nabojenost.

Zato pisac postaje tumač stanja i potreba.Beležeći svaki dan on ustvari učestvuje u datim dogadjajima.Ali,jedno je isto:Težnja pisaca je da bude neposredni i verodostojni svedok stvarnosti.Ako se drže činjenica,dosežu visok estetski i umetnički sadržaj i kvalitet.Stavrnost je samo suza,odnosno dogadjaj,koji ima svoje ličnosti ,aktere, i ne treba ništa izmišljati.Ovde je stvaralačka mašta izostavljena,stvar je samo dožvljaja, koji ne sme povrediti stvarnost,odnosno istinu.Da ne postoje pomenuti svedoci pomislili bi smo da je ovo pomenuto i izrečeno,opisano pre mitski,nego stvarno. I jednom kada svcedoci dogadjaja nestanu,dnevnici će živeti kao jedini svedoci.Na ovaj način mi im sada dajemo dušu i srce i mi ih ovlašćujemo da budu svedoci minulog. Eto šta radimo mnogo godina ranije,nego što uistinu ožive.

Ali,izgleda da je najteže biti svedok svoje istine.Ili najteže je objasniti ono što je samo po sebi jasno,ono što je doživljeno.Ili objasniti,zapravo, ono pravo što se tog trenutka desilo,što se uzelo kao takvo,kako se pojmilo,shvatilo i doživelo.To je sudbina svakog dnevnika.



To je sudbina i dnevnika Mome Dimića‚‚Pod bombama‚‚,koji sadrži zabeležene dogadjaje u vremenu NATO bombardovanja tadašnje Jugoslavije od 24.marta do 9.juna 1999.godine.



Moma Dimić impresivno i emotivno,angažovano i radno na društvenom planu,opisuje dogadjaje i stradanja srpskog naroda,ali i mnoga razaranja nacionalnih i kulturnih objekata.Beleži mnoge dogadjaje u Udruženju književnika Srbije, u vreme bomnbardovanja.

Prenosi poruke,apele,putuje,recituje,telefonira. Oružje koga se prihvatio,pošto nije dobio ono pravo,zato što je trećepozivac,a iskreno je priželjkivao,je jedino njegovo pravo oružje,pisana reč.Ubojito je od bilo koje bombe,ulazi u srce,u mozak,u svaku kuću.Razara sve barijere.Probija se od jednog do drugog praga,putuje preko okeana,ostavlja tragove na licu,po koži,samo onima koji umeju da čitaju prošlost,sadašnjost i budućnost istorije našeg naroda.

Dimić,filoziof po vokaciji i ovde piše jednostavno,kao što živi:

O savom Mirijevu i Beogradu,o Srbiji i prijateljima po svetu rasutim na četiri strane.Knjiga ima dramaturški sadržaj.Šta će se sutra dogoditi,hoće li se još neko javiti,kada će se sve ovo završiti? Savakom se dogadjaju suprostavlja razumom,ljudski,kao univerzum i to ga uzdiže do životne filozofije, ali i do samoodbrane razuma.Ne koristi ratni rečnik , ni poklike, da bi opisao ratno stanje,već reči patnje zbog tog rata.Kako bi , u jednom dahu, bilo kog dana,Dimić zapisao ono što Desanka Maksimović u jednoj pesmi kaže:‚‚ Javite i kada se radosti gdegod dese‚‚.



3.

Dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ razvija se hronoiloški.Smenjuju se dogadjaji i doživljaji kao u nekom filmu.

Već u prvom obeleženom ratnom danu 25.3. 1999.godine,kao još u nedoumici,Dimić konstatuje:‚‚Bombardovanje je tek signal da oni tamo na Kosovu zauzimaju svoje položaje. I kako stvari stoje zauzeli su.

U isto vreme iz daleke Švedske stiže poruka njegovog sina Emila(Mileta):‚‚da nam se ništa neće desiti,dobro je obavešten..‚‚ Iza te zabirnutosti filozofa i utešnog odgovora zabrinutog sina,zapravo, ispisani su svi dani kao mogući odgovori zašto ovaj dnevnik Dimić piše?

Tako dramatično prvo pisanje ,beleženje, je i u pomenutim dnevnicima:

‚‚Ana Frank:27.april 1942.godine: Jevreji moraju nositi žutu zvezdu.Hrana nam je bedna.‚‚

Zalata Filipović:‚‚15.april 1992.godine: Neprestano nas bombarduju..‚‚

Slaviša Truifunović:‚‚Od 13.maja do 18. oktobra 1991.godine,pošli smo nas 680,a vratili smo se 217.rat je ubrao svoju žetvu,naše živote.‚‚

J.S.M.‚‚24.aprila 1999.godine: Moja najveća radost unuka Danica,ima samo dva meseca i ona je u skloništu.‚‚

Moma Dimić: ‚‚9.aprila 1999.godine:‚‚Upravo se oglašavaju sirene s koje će strane uslediti napad!? To su prvi,očajnički, dani života dnevnuika.Neprebolno stradanje nedužnog naroda.Ali,to su dani naznačeni krvavim znakom.

Ni trunke ljubavi,čovečnosti,plemenitosti,milosrdja.

Dimićev dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ beleži,takozvane, velike i male stvari.Dogadjaje,poruke i vapaje,malih i velikih,poznatih i nepoznatih.Ali,prigušeno,istinito i ljudski,toplo i nadahnuto,danju i noću,pred zoru i u mrklu noć, a tugom bliskosti , stalno se obraća savesti čovečanstva i svetskim piscima,svojim kolegama,prijateljima , poznanicima,traži od njih da se i njihgova reč čuje:‚‚Neka se i glas razuma čuje tamo gde živite‚‚ ,poručuje Dimić.

Svojim promišljanjima Dimić je došao do saznanja da ne može biti van istine koju preživljava zajedno sa svojim narodom i da se ne može držati van prožimanja istine,već mora izneti na videlo,kako je sam vidi,pa možda i ne bio dobro shvaćen. Odbolovaće svaki dan.U Kontinuitetu će se poistovećivati sa mnogim dogadjajima i ličnostima:‚‚Prestajem da razmišljam o smislu onoga što se meni dešava.Ipak je to previše egoističko‚‚. Zato nas podseća na našeg, velikog, Andrića:‚‚Nikada nije ponovio svoje plodne ratne godine (mislio je na svoj bogat književni rad).Ovim kao da potkrepljuje ćinjenicu da su najveća dela književnosti i umetnosti stvorene u bolu,žalosti,bedi,ogorčenju,vatri i razaranju.

‚‚Jači je u svakom slučaju onaj koji preživi.Svakom smo pobožnošću čitali tekst-poruke Miodraga Pavlovića.Ni M.Bećkoviću sirene nisu ‚‚upadale‚‚ u reč,da se uplaši, niti su mu je bombe oduzele.‚‚ Ovo su primeri ushićenosti poeziji i pesnicima.Koliko je samo željan autor vedrine,bezbrižnosti,sete i radosti. Dimić beleži i onu drugu stranu ljudskog razuma. Jednog trenutka beleži i dramatične trenutke običnih ljudi. Lepo doterana gospodja, u jednom trenutku kaže:



4.

,‚Naše najveće bogatstvo je što su nam sada oba sina u inostranstvu.‚‚ Moma joj odgovara : ‚Moj sin Mile,dvadesetpetogodišnjak,u ovom

trenutku upravo dolazi iz inostranstva ovamo.‚‚ Ova dama me gleda zapanjeno. I stvarno Mile je došao na očev ručak sa mirisom baruta.

Tamo gde nije mogao da stigne,Moma je zvao je telefonom.Uzaludan je i telefonski razgovor sa švedskim piscemPetrom Vestergom,da izrekne(napiše) izjavu solidarnosti.Tu molbu neće uslišiti ni izraelski slepi pesnik Erza Bitona,on će čak preko telefonske slušalice poručiti:

‚‚ Pa ovde svi loše govore o Srbijima‚‚. Kakva gadost.Ali,zato će drugi Dimićevi provereni, a i srpski prijatelji,poput Besona,reći: ‚‚Uništi će nas.‚‚ kaže Beson. ‚‚Koga to nas?‚‚ pitam Besona. ‚‚Nas Srbe‚‚.Prvi put osećam da se nimalo ne šali dok izgovara to ‚‚Nas Srbe‚‚.. To je prava Dimićeva angažovana slika odnosa prema životu .da mobiliše sve,da okupi oko sebe sve radi istine.

Stojeći uspravno na dohvatu sadašnjosti,ali na takav način da on poprima prkosno dolaženje u sadašnjost,bez mogućnosti da bude upitan da li to što se dogadja uistinu želi.

Ovo je dnevnik o kazivaču jedne istine i o veri u postojanje te istine: o smrti i razmišljanju,ljudskog duha i materijalnih dobara.To je dnevnik o krvavim pesničkim molbama i suzama,o drveću koje raste, o travi koja zeleni ćutke,o deci koja se ne plaše kada sirene zavijaju,o jednoj S.

Ovoje pesnička drama o životu i smrti ljudi jednoga vremena .

Ovo je dnevnik da je minuli dvadeseti vek,vek svetskih ratova,krematorijuma,atomskih bombi,smrtnih kazni,genocida,tragedija,jednog naroda,gde izbeglice lutaju bez cilja.

I uovoj drami nije zaćutao njegov Tola,oživeo ga je ponovo Petar Kralj.

Iz daleke Švedske,da ponovim,došao mu je sin sa svim svojim imenima: Emil,Mile,Stanislav,Johan,bilo koje ime,ipak je došao njegov potomak.Okupio je oko sebe mnoge srpske i jugoslovenske pisce.Posebnu težinu ima i pesnička suza koja ne govori,koja se ne piše,dok se mrtvi zbog živih dele i prebrojavaju.

Ovo je knjiga dokument i svedočanstvo o reagovanju mnogih naših prijatelja na odredjeni dogadjaj, koji pogadja nas kao individue, ali i čitav naš narod. I u tome se oseća ta veličina subjektivnosti i prisutnosti prema istini.‚‚Pisci nisu mnogo u ovoj borbi mogli‚‚,kaže Dimić.

Poziva i dalje svoje prijatelje:filozofe,pesnike,novinare: Šifera,Handkea,Besona,Volkova,prenosi njihove poruke, putuje

danima.On aktuelizira svoj dnevnik time što se zalaže za progres,za mir,za pesničku reč,ali i saoseća sve posledice i sve zablude,kolektivne ,nacionalne i lične.

Dimić odabira faktografske elemente i unosi lično vidjenje i doživljvanje i tako ostvaruje vrednost, objektivnost, u čemu se ogleda njegova pripovedačka nesebičnost,požrtvovanje,visokoetičnost i dramatičnost.

Ovo nije,niti može biti,konačna istina o dogadjajima u toku NATO agresije,na našu zemlju,jer bi to značilo i negiranje dogadjaja,kao istorijsku kategoriju.

Već samo početak kazivanja te istine,za sada samo početak,a kasnije umetničko vrednovanje,kada sve ode u prošlost i negiranje te prošlosti, jer mnogi neće u nju ni poverovati.

Ali,govoriće svedioci,kao što sada govore:



5.

Ana Frank je pisala svoj dnevnik poslednji put 1.avgusta 1944.godine:

Gestapo je provalio u sklonište i uhapsio sve koji su se našli.Niko nije preživeo rat.Jedino dnevnik.Objavljen je posle rata i preveden na 52 jezika.

Zlata Filipović je još u Sarajevu.Delovi njenog dnevnika objavio je u avgustu 1993.godine ‚‚The Europeu‚‚.

Slaviša Trifunović je u knjizi ‚‚Žetva života‚‚ ostavio potresno svedočanstvo sa prve borbene linije.

Dnevnik J.S.M.‚‚Da je Platon živ‚‚ dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i pismo:

‚‚U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka‚‚

Moma Dimić: ‚‚9.6.1999.godine: ‚‚Ostaje kletva‚‚.Kapitulacija-to znači pogubiti sva prava.Možda čak i pravo na gorčinu.kapitulacija znači i prestanak vodjenja dnevnika.Jutro je i ja to činim. Sve drugo što bih zapisao,bilo bi njegovo iverje,dodaci,dodaci bez kraja i konc,traženje utehe‚‚.Ali,to nije kraj.

U decembarskom broju,proteklog milenijuma ‚‚Književnih novina‚‚ oglasio se i Moma Dimić,a povodom dogadjaja u Udruženju kniževnika Srbije. Živi dnevnik izmedju ostalog piše: ‚‚ Da živim u Švedskoj bio bih ,svakako,jedan od naj bogatijih pisaca, a da sam opet živeo u Sovjetskom Savezu(čiji se model udruženja toliko satanizuje),barem jedanput-dvaput‚‚zakačio‚‚ bih letnjikovac na Crnom ili Balčtičkom moru (‚‚mesto odiha‚‚ tj odmora).Ipak ne žalim što sam kao 22-godišnjak,još uvek bez objavljene knjige( doduše,bila je u štampi,i to su u tadašnjoj Upravi znali) bio primljen i dakle potreban Udruženju književnika Srbije,koje i vama želim... I to je bio živi dnevnik Moma Dimić.

JOVAN S.MITROVIĆ .

XIII nastavak  romana  POVRATAK  U ZAVIČAJ  GAMZIGRADSKI  ZAPISI

Ovo  je početak  romana  POVRATAK   U  ZAVIČAJ,a kraj  objavljivanja   na   Blogu   UNIVERZUMM.
Od 12.novembra 2009.godine do sada (25.1.2010.) u II  serije  objavljeno je  49 nastavaka, sa  više  od  100  fotografija,što je    blizu  420  strana,knjige A5.
Prema   podacima  koji  su  prikazani  ,autoru ,  Blog je otvaran  blizu  300 puta . 

Autor  zahvaljuje  svima  koji su imali  strpljenja za  čitanja,kao i  za  sve   korisne  predloge i primedbe.....
Ovim  se    ne  završava   put  ka  čitaocima, sada  tek predstoje  pregovori i dogovori  sa   mogućim  izdavačima,kako bi roman  dobio pravu   formu.








Umesto predgovora




Na studijama novinarstva, pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u književnosti‚‚ .

Cilj je bio da dosegnem do poimanja, koliko je informacija istinski dokument vremena.Došao sam do gotovo neverovatne spoznaje .

Tačka je najveći dokument svakog vremena. Njome nešto počinjemo, završavamo, odredjujemo, gore, dole, levo, desno, tamo, ovamo.Tačku stavljamo , na život, i dogadjaje.I nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma? Istina, da je postojala Rimska imperija i tu je tačka.To je dokument, ali sada počinje priča, kakva je to država, ko je i kako živeo i još milion pitanja posle tog saznanja!?

Ravno pre deset godina, nekako, pre bombardovanja Srbije, u Stacionaru Zavaoda za prevencije,lečenje i rehabilitaciju bolesti perifernih sudova u Gamzigradskoj banji, napisao sam i objavio pod pseudonimom,kratku priču GALERIJEVA SMRT.

Poenta je bila, skrenuti pažnju na rat koji počinje i sve nas iznenadio?

Time se potvrdjuje naša ukletost da svaka generacija prodje kroz rat, i rušenja?Ali, ništa iznenadjujuće, svi oni koji su u ratu nestali jednoga dana će se vratiti u zavičaj, kao što su se legionari iz porušenog grada vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući arheologu Srejoviću.

I kad god sam imao vremena, i gde god sam putovao, vraćao sam se temi i produžavao, ulazio u duh vremena s kraja 3. i početka 4. veka nove ere.

I došao do zaključka da su se vazda ratovi vodili zbog zlata.

Postavljao sam pitanje, a gde ima zlata? Pa na ovim prostorima!

A ko želi da ga najviše ima? Uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I tako redom, nizala su se pitanja,da bi na kraju došao do mogućeg odgovora. Zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove krajeve?

Bio je to moj izazov da produžim priču o rimskom imperatoru Gaju, jednog od 17 imperatora iz ovog kraja..

Zato sam, pre pet godina, od te priče napisao , na stotinak strana, roman POVRATAK U ZAVIČAJ i opet sam stao . Skoro da ne verujem, pa kažem:

Bože, Armento će i dalje biti zatrpan ciglama i kamenjem, ali i zaturen , negde u Vordu mog kompjutera u nekom folderu -Maj dokument!

Kako je ogromna ova tačka, iz prošlosti.Očekujem kako će iz kompjutera Armento jaukati u tmini istorije.

Moma Dimić, kao moj veliki prijatelji i profesionalac, podstiče me da nastavim sa pisanjem, traži da mu tekst dostavim..

Čekam sa nestrpljenjem, njegov tekst, ali ujedno mu uzvraćam i mojom recenzijom na njegovu knjigu,dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ tekstom ‚‚Živi dnevnik‚‚ .Naš poslednji susret, bio je maja 2007. godine, kada je već kobna bolest najavljivala tragičan kraj života. Uz žaljenje da nije mogao detaljnije da se bavi ovom tematikom, zato što ga sada interesuje crna magija u Timočkoj krajini i traži da mu donesem knjigu koja je sa ovom tematikom, dao mi je ovaj tekst:

Rudnik je neotkriveni prostor ljudskog tragalaštva i stvaralaštva, to je večiti izazov za čoveka. Jamski hodnici su poput ljudskog mozga, nedokučiva tajna, to je tvrdjava koja se teško osvaja. Naslagani milenijumi koji su sakriveni danima se skrnave za rad života, a oni traže žrtvovanje.

Saša Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚

J. Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji portretiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚

M.Lazić potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog dostojanstva‚‚

S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno veruje u vrednost podzemljaša‚‚

A.Puslojić: ‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .

Uz mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru, samo dodajem:


Koje god vreme i kakvog god junaka da opisuje Jovan S. Mitrović smešta u rudnik i o njemu piše. Stvaralaštvo mu se odlikuje lirskim i verističkim iskazima, a preokupacija mu je rudarski život.

Njegovo celokupno stvaralaštvo je sumiranje pogleda na milenijumsko vreme i njegove protagoniste.

Tako već 4o godina, koliko intenzivno pratim njegovo stvaralaštvo i zato smo toliko , inače, već po peru braća.

U svih do sada objavljenih 17 knjiga, jedan deo je, prošao kroz moj recenzijski uvid, glavna tema je težak život podzemljaša kamarata.

Svoj najnoviji roman POVRATAK U ZAVIČAJ Jovan S.Mitrović je posvetio graditelju Felks Romulijane Gaju, rimskom Imperatoru, koji je rodjen na ovim prostorima, reklo bi se istorijskoj temi.

Ustvari i ovo je priča iz rudarskog života i tu Mitrović sebe nije izneverio. Zar je Galerije bio rudar , pitanje je na početku romana? Bićete u nedoumici do karaja ovog zanimljivog i nadahnutog rukopisa koji već dugo nastaje.

Ovo je priča o Rimljanima s kraja 3.veka, ali i priča o nama, o našem večitom izazovu da budemo uzvišeni. To je priča o našim , željama, maštanjima, manama i vrlinama,htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima .

Pisac se bavi odnosima u porodici i to ličnostima iz rimskog doba, a moglo bi da se kaže i sadašnjim. S mnoštvo portreta nas uvodi u minuli svet,a mogli bi smo da kežemo i u naš svet.To je duboka drma izmedju istorijskih dogadjaja i najobičnijeg ljudskog života ma kad i gde da se zbili.



Kroz čitavu priču,koja ima dva dela, o Srejoviću i o Galeriju, mešaće se fantastika,mitologija i realnost.Njegov junak sretaće ljude iz svoga detinjstva,niko ga neće prepoznati. Proplancima pored Timoka, šetaće uporedo sa drvećem,razgovarati sa životinjama,plivati kao riba i leteti kao ptica.To je roman o večitim dečjim snovima da budu carevi i prinčevi.Skoro da se ništa nije promenilo, od Rimljana do danas, u načinu razmišljanja o životu.

Kada završite sa čitanjem ove knjige ne sklapajte korice, ne okrećite ledja, ne zaustavljajte snove, neka vam ne suze oči, neka vas ništa ne boli, ne zaustavljajte svoj hod ka zvezdama.

Okrenite se oko sebe junaci iz ove knjige su tu pored vas, čekaju da im ključ predate sa ovog zgarišta, jer je i naš nebeski grumen izgoretina svemirska.Čovek je sazdan od mistike i večita je tajna.......

M. Dimić (1944.-2008. godine, Mirijevo)1.11.2006. godine, Beograd.



I pored ovakvog teksta , stao sam, zbog toga što sam u profesiji prihvatio jednu ozbiljnu i odgovornu dužnost, bio sam direktor Šrifa, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu sva lična nadahnuća.

Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ ostao da čeka, skoro tri godine.

Sredinom prošle godine, opet sam se vratio Galeriju i Feliks Romulijani . Osećao sam da je ovo dug prema ,mom velikom prijetelju Momi Dimiću, koji je početkom juna 2008.godine za navek otišao.

Osećao sam i da je ova priča deo mene, da sve ljude iz priče dobro znam, susrećem ih stalno i ovde sam odavno bio, osećam da se neki dogadjaji iz prošlosti ponavljaju .Javljaju se i neki ljudi sa istim osobinama, manama i karakteristikama, i sve mi se čini da liče na ljude iz davne prošlosti. .

Za šest meseci roman je dobio konačnu formu.

Gaj se posle 1.700 .godina, vratio u svoj zavičaj!

E sada šta je zavičaj? U globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali u smislu odredišta možda domovina, a gde i šta je domovina? Pa to je Univertzum, to više nije samo zemlja, nije ni planeta,već je to svemir.

A za zlato se smatra da su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da smo svi po malo rudari, pa možda i Gaj.

Dolazim do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe, a da su ciljevi uvek isti, biti večiti deo Univerzuma.

I sada imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično u Vaseljeni.

Kako je Armenatarijusov sin, odnosno Galerije postao rimski car?

Ovu misteriju otkrivam iz intervjua, koga je Srejović dao mladom televizijskom novinaru.

Posle, sam, danima gledao dve slike: sliku,kako je Srejović uputio svoj pogled u prazninu i sliku sa Gajovom glavom; jednog trenutka mi se učinilo da je to jedna ista glava, onda sam čuo sebe kako ponavljam već izgovorene Srejovićeve reči :To je to !

I naravno kroz imaginaciju Gaj je u meni oživeo,i to su Srejovićeve reči.

Pratio sam njegovo detinjstvo kao i svakog sadašnjeg dečaka koji mašta o budućnosti. Gajevo detinjstvo je proticalo na Maguri pored Timoka, pre 1700 godina, a kako?

Prataim njegov spektakularni dolazak u Rim, pa ratovanja.Mora da je Galerije bio po svemu nadčovek, mogao je da skoči uvis do pet metara, da razgovara sa životinjama, imao je muškost dužu od svih gladijatora. Zbog toga ima problema sa ženom Valerijom. I potom dolazi izgradnja Roimulijane i na kraju, tragična, njegova smrt,od venerične bolesti. I tako sve do Magure gde će se napraviti dve tumule i sa svojom majkom Romulom se uzvisiti medju bogove.Ono što je pomalo mistično najveći broj junaka će tragično nestati.

To je možda nova tema, o povratka u zavičaj, ili potvrda da je ovaj kraj bio i ostao mističan. Zato ga je i Evropa preuzela u zaštitu, vratila ga u zavičaj. To je novi izazov za pisanje o nekim drugim rudarima iz svemira, ili o rudarima robotima iz uzavrelog rudarskog grada.

Autor.

XII  NASTAVAK   ROMANA    JOVANA  S.  MITROVIĆA  -
POVRATAK  U  ZAVIČAJ -  GAMZIGRADSKI  ZAPISI -- RAZGOVOR  SA SREJOVIĆEM

 -O  sudbini  aktera  ove   priče!!!!!




Posle razgovora, novinar se teško razboleo, ostao je sakat u obe noge, diplomsku emisiju nije završio.

O njegovoj daljoj sudbini ništa se ne zna.

Kažu, da je u toku ovog rata poginuo , negde u Vojvodini, kao prva žrtva novinarske profesije.

Emisija nikada nije uradjena ni emitovana.

Trake su greškom izbrisane, ili negde zaturene, a ovo je samo prepis tona iza magnetofonske trake.

Skinuto sa novinarskog diktafona, koji je bio sastavni deo pomenutog pisma

Nesudjeni zlatolovac Zoran i danas luta ovim krajevima tražeći deset sanduka sa zlatom.

Po scenariju ‚‚Zlatna groznica‚‚ nikada nije snimljena televizijska serija.

Arheolog Dragoslav Srejović, akademik, je posle razgovora, iznenada, umro 29.novembra 1996. godine.

Ono strašno što je očekivano, dogodilo se tri godina kasnije.

NATO ALIJANSA počela je da bombarduje, krajeve nekadašnje Rimske Imperije.

Toga marta počela je da gori nekadašnja Moesia Superiore Gornja Mezija.

Palamen se nije gasio 78 dana i noći.

I sada ostaje pitanje:

Da li zlatna groznica tek počinje ili se to neko rodio,što će vladati novom imperijom.
Možda tajna o svemu ovome leži u tome što je Dioklecijan rekao Gaju, kada ga je posinio:

Ti si došao pravo sa neba, otamo odakle je, došlo zlato, kao nebeski prah,koje se najviše stislo u tvome kraju.


Te zlatonosne čestice su naši preci, I što ih imaš više silniji si,to upamti sine moj!!


Ili se to neko vraća u zavičaj da potraži izgubljeno blago,svoje  pretke ?

Još uvek, naša zemlja čeka da bude primljena u Rimsku imp..... odnosno Evrpsku zajednicu!?

Tek je ovo kraj razgovora.

Ali i početak priče o povratku u zavičaj.

Ovde je sada čitate: