XXII nastavak     POVRATAK U  ZAVIČAJ

- razgovor u pećini,
-ja sam vazduh koji hoda ,
-ja sam tvoja Imperija
-ja sam tvoj korak dok se ti ne pomeraš, ....
-vaše čuvanje taj ne je odlazak u sigurnu smrt!!!.




A ko si ti ?
I ovo obostrano pitanje, pretvori se u strašan eho:

Aooooooohaaaaaaaahhaaaka!!

Prodjoše pored reke, mosta želja, i drugih pećinskih ukrasa stalaktita i stalagmita, a da nisu caligole ukvasili.

Dodjoše do manje carske odaje gde je samo na jednom mestu svetlelo i to samo, kao žižak.
Ovaj žižak kao da se malo pomeri, kada ih oseti.
Divlja žena pokaza prstom na Drugu Senku i zaćuta.
Na kamenom carskom prestolu, učini mu se da ugleda Heketu, boginju duhova i prividjenja, kako sedi u krilu Boga Podzemlja, sa raščepljenim nogama i kamenim ženskim otvorom.

On se okrenu da ne gleda sve ovo, ali oseti čudan prepoznatljiv miris koji opija.

Zapazi samo prozirnu senku.

Prva Senka otera Divlju ženu, i strese se od iznenadjenja.

A Druga Senka se poče još više tresti zbog čuda što je ovde vidi i to sa Prvom Senkom, htede da sidje sa kamenog prestola.

Izmedju Divlje žene, dve senke, počeše da se gledaju pre razgovora.

U pećini se samo promaja oseća.

Čuje se potmulo udaranje talasa podzemnog vodopada i let pećinskog slepog miša.

Čuje se brujanje vetra, i po koje nerazumno mrmljanje i šištanje.

Sa kamenog prestola, Druga Senka ustade i kao da obrisa oči, od magle i ruke od vlage.

Čulo se samo neko potmulo mucanje, jecanje i staračko ridanje.

Ali je to jecanje i dugotrajno mumlanje Prva Senka

razumela:

Zar ono nisi bio ti, maločas!?

Zato odgovori mudro, baš onako kako ga je učila baka Oga:

Ja sam uvek i ovo sada i tamo gde me ima uvek sam svedok istorije! Izgleda da je odogovor bio prepoznatljiv i Armentarijus nastavi sa pitanjima:

Pa dobro strpljivo te čekam, da te pitam!

Gde se ono denu baka Ogino zlato ?

To ja teebe treba da pitama, gde se denu zlato naših predaaka?!

Zašto si pobegao ?

To ja treba teebe da pitam, zašto si ti pobegao!?

Zašto nisi želeo sa mnom da pričaš o svemu ovome, zašto!?

Umesto odgovora, on ču ponovi isto pitanje:

Zašto si otišao u legionare, zašto ?

Zašto si poubijao tolike ljude i porušio Svetu Maguru, zašto !?

Poubijao si nevinu decu, svoju deciu, ej , svoju!

Strados, jedva živu glavu izvukao, hteo si i njega da ubiješ!

One koje nisi ubiuo, potrovao si sve koji su te voleli, kao carski ručak im daješ!

Proklet bio!

Tišina, umesto odgovora.

Druga Senka je nastavila da priča, ne čekajući odgovor:

Ja sam ostao zbog tebe s... da te dočekam i vidim !

Da ti kažem da ne činiš moju grešku i grešku naših predaka Divljeg Vetra Valhona i Snažnog Dagona.

To nam je u krvi, ali ja sam zakasnio da ti to kažem, ejjj!

Ali izgleda sve je kasno!

Ne, ti si ostao da ubiješ Rimskog Imperatora, ali ti to ne možeš!!

Čuo sam te kada si sa majkom razgovarao!

To nije istina, to je tvoje pretvaranje sna u javu, jeste sna u javu!

Laaži su to sin.., lažiii..!

Obećao sam im da ti to kažem, a ti to prenesi svojim potomcima :

Rdja se za zlato ne prima, niti se otac odriče sina svoga!

Zašto si se ti odrekao svega, zašto!?

Ono što je zapisano zbilo se !

Ono što će se zbiti ti ćeš pričati !

To sam obećao tvojoj majci Romuli i baka Ogi, a carsko se ne poriče.

Ti si za njih car ti, ti si... moj!!

Umesto odgovora Prva Senka se trže i poče da priča:

Dok te ne vidim, ja ne znam ko si ?

Kako da ti odgovorim, kako, kada i sam znaš odgovor ? !

Znam da postoje ljudi koji za vreme života znače nešto, a onda se zaborave!

Ja nikada neću zaboravioti moga oca Armentarijusa, kao što ti nisi zaboravio tvoje Dagone i Valhone, ako i tebi to ime nešto znači javi se !

Ko si, ko si !?

Ako si i Armentoiborin, javi se, i kaži gde su ostali pobunjenici !

Predaj se i tako mi budi pokoran!

To nije poraz već odanost!

Ti upravljaj svojim životom, a ne ja!

Umesto odgovora Druga Senka, Prvoj poče da šapuće:

Ja sam tvoj vazduh, koji hoda.

Ja sam tvoj korak, koji se vekovima cedi.

Ja ti misli redjam, glavu ti na sigurno mesto smeštam.

Ja sam onaj koji je budan dok ti spavaš!

Ja sam tvoja izvidnica!

Ja sam onaj što zna ko si ti:

Ti si onaj, koji hoda bez cilja, a ne pomera se!

Ti si onaj, ko je odavno pošao, a nisi mrdnuo, daljene su ti u snovima!

Ti si onaj ko ne može dalje od Magure, a ne priznaje strah!

Ja znam da su pobunjenici, u moju postojbinu Sirdiku, kod trakijanaca, ali ti neću reći.

Da mi ne kažu da sam izdajnik !

Neću ti reći ni za one što su pobegli ispred Trajanovog mosta kod Dačana, uz desnu obalu Velike reke.

Neću ti reći ništa, jer ti si onaj koji sve ovo zna!

Opet tišina, prva senka htede da se pobuni, zar ovaj može toliko sve da zna, a ne kazuje se, ali ga opet preteče i poremeti poruka Druge Senke :

Zlato je u duplom dnu velike zemljane posude za vodu u našem oboru.

Da ti je baka Oga živa spremila bi ti meleme za tvoju opaku bolest, ovako trpi sin.. !

Prva senka, umesto tišine,čuje svoje pitanje:

Otkud znaš za moju bolest ?

Druga Senka, nastavi:

Znam ja, znam, svi carevi je boluju !

To te žena Valerija sredila!

Kada bih ja mogao, umesto tebe da odbolujem.

Ćutiš, i trpiš i kamen sve trpi, odoleva nevremenu!

Hrabrost je čuvati tajnu!

Čuvanje tajne je odlazak u smrt !

Ne nudim ti pokornost,već deo sebe, a ti uradi ono što bi i ja tebii!

Sada me vodi i kazni, zato što te ja nisam kaznio kada je trebalo !

Kada ovo sve razume Prva Senka se strese, okrenu i ode.

Kao da je razgovor bio brzo završen, jer se iznenada približi Divljoj ženi, ona bez reči skoči na konja i nastaviše put do podzemnog jezera.

Prva senka se trže zbog, još jednog, iznenadjenja, ovde je već odavno bila.

Sa mnogim pećinskim vilama, ovde se kupala.

Sada se još više iznenadi, jer stoji uz najlepši slap, koji kada pršti kao da peva.

Čuje ženski umilni poznati glas i spazi, visoku, sa tankim nožicama, ali snažnu, prelepu, vitku, figuru sa nabreklim grudima, sa plavom kosom, prozračnim i dubokim očima, sa belim zubima i osmehom koji mu je odavno bio poznat i uvek mu je odavao sigurnost i hrabvrost.

Htede da vikne :
Ask....!

Od hladnoće ili čuda ostade bez glasa, i oseti nemoć da korača.

Ili sam nije mogao poverovati to što je video .

Možda su nju poslale ove pećinske mojre da ga čuva i prati do ispunjenja njihovog proročanstva.

I da su mu to one naredile da u Koloseumu ne učini zločin, nego kaže :

Uzmi moju glavu care !

Možda to on nije rekao, nego je car tako sam čuo.

I taj glas iznenadjenja se nije čuo, jer Prva Senka skliznu u vodu i poče da batrga nogama.

Prepusti se čarima dubine i oseti kako se sve više guši i ostaje bez daha.

Dok mu je u ušima još zvonio istančani ženski glas i dahtanje, uspravi se i dodje do daha, uhvati se za Divlju ženu, ali ga i ona povuče u penušavu vodu .

Počeše da se motaju, kao meso u vrelom kazanu.

A želeo je da krikne od bola koliko ga to njihovo drmusanje kida.

On ponovo oseti onu istu čudnu masu koja se lepi uz njega, i poče da se trese, sa namerom da je skine.

Hteo je da zauvek zaklopi oči, zapuši uši.

Ti njeni pokreti su mu odzvanjali u glavi, kao isprekidani zuj pčela.

Nadolazili su kao ogromni morski talasi, uz svaki ubod se trzao i teško da je čuo svoju molbu:

Imam samo jednu želju:
Da spavam, dugim večnim snom, bez uspomena.

Kada sam ovde prvi put bio ..

Hteo bih da ne mislim, na to vreme.

Svoju molbu nije čuo, ili je nije razumeo.

Kao da su mu misli same nadolazile.

Jedna bleda penušava senka izdužuje se, smanjuje i povećava na njegovom vodnjavom telu.

To beskrvno lice, izobličeno bolom, ponovo ostavlja penušave tragove na njemu.

Isti su ga nemiri razdirali kao onog dana kada je prvi put u glavi stvorio ovaj lik.

I sada je počeo da prati njen grozničav ritam.
Ogromno penušavo telo prevrtalo se sve do kraja obale, nije se dao utopiti.

Bio je zadihan, nekako čudno bled, ponovo prošaputa:

Dobro je, stigao sam do kraajaaa!
Star sam ... staar sam.
Ti si večno mladaaa, zapenušaš kad treba!
Drhtao je.

Ta vodena igra ninfe nije trajala dugo, a već je na konju jezdio prema svom šatoru.

Na nebu su počele da se gube zvezde.
Kada je otvorio oči bio je obučen i mokar .

Nije mogao, sebi da poveruje, već je i dalje mislio da je ovo samo san, koji je započeo pre mnogo godina.

I nije mogao da shvati kada je java, a kada san.

Nikada nije znao da njegov otac ima brata blizanca vodju pobunjenika.

Iako su svi mislili da je on duks, samo se pretvara da nije. Da je Divlljakuša, ustvari, njegova žena, sa kojom ima sina i kćer.

Iako svi misle da od svoje divljine ne može da kaža čija su joj deca, niti pak može da ostari.

Nikada nije ni pomislio da je Askalapijo, ta prelepa zver koja hoda, žensko.

I da je ovo njegova Sveta Magura, koju je sinoć uništio.

A svi kažu da on, tako, samo pokazuje silinu života od koga ljudi strepe.

Šta je ovo, sada, opet neka pećina!
Zar još sanjam ! Gde sam ja!?

Poče da viče i postavlja sebi pitanja.
Pa ko sam sada!?

Kada me Maguirani neće za cara!

Ma ko sam ja, kooo !?

Ej, jadna Rimska Imperijooo!

Šta ćeš mi Imperijo kada pored sebe nikog nemam !

Sam sam, saaam!.

Otvori šator, sa namerom da na sva ova pitanja dobije odgovore.

Tamo je već stajao Askalapije sa prelepom niskom belih zuba, klimanjem glave i pogledom u sunce, poželeo mu je dobro jutro.

Ispod kožne kacige virio je mokar pramen plave kose, odakle se još cedila voda.

Iz plavih očiju još su klizile kapi vode na prelepo Askalapijevo lice.

Sa konja dizala se neka uspara i osećao se čudan zadah.

Bio je beo, na njegovim mokrim sapima, kao da je sneg, koji se sada topi, a u zelenilu ispred šatora njegova figura je bila začaravajuća.

Izgledao je, kao divlji konj koji se ne da uzjahati.
Bio je brži i od vetra.

Kada ga Gaj uzjaše, umiljat je i pitom, tek kada ga podbode i poleti,podivlja.

Imao je braon oči veliku grivu, ogromne sapi i vižljave, dugačke noge, koje su se u kasu savijale do zemlje, pazeći tako da u boju neko sečivo, ili u hodu neka grana ne dohvati jahača.

Samo je on umeo da mirno, bez suvišnog trzaja, paradno prodje pored legionara, koji su mu se divili.

Zato ga je jahao u izuzetnim prilikama, ne javljajući se konjušaru, sam ga je posebnim zviždukom dozivao.

Uživao je dok jaše Belca.

Nekada ga je sam i napasao, davao mu vodu iz šaka, koje su izgledale kao nepresušni izvor .
Vodu nikako da popije, kao da mu iz šake izvire,

Belac mu liže šake, ili mu miluje dlanove, tako dugo, dok ga ne pomiluje po glavi.

Halapljvo je gutao onu vodu, bojeći se da izvor ne presuši.

Mirno je pasao sočnu travu, gledajući ga ispod braon očiju, kao da mu namiguje, činio mu tako zadovoljstvo što je pored njega.

Počeo je da izbacuje neku vrelu balegu i mlaz žute mokraće koja zapršta oko njegovih caligola, koje su bile mokre i kaljave.

Konjušar prvo očisti čizme, a posle mokrinu i konjsku balegu.

Iz Gajovih čuljavih nozdrva šištala je vrela para, dok se iz košulje cedio poslednji mlaz hladne vode.

Ovo već nije san, pomisli on i pogleda Askalapija.
Vrteći glavom hteo je da zadrži njegov pogled i tako dobije pravi odgovor.

Ali, on mu kao i u svim dosadašnjim situacijama, ne pruži priliku da ih umiri do kraja.

Jednim treptajem oka upita ga:
Šta treba dalje da radi ?
Tek je počelo da se razdanjuje .
Na nebu nije više bilo zvezda.

U šatoru je baklja ugašena i sada se oseća samo dim.

Raširi prste i pokaza na razrogačene oči, što je bila naredba:

Dovedite mi onu Divlju ženu i Mladića sa dečjim licem!

Nije dugo čekao, a već se ispred šatora čula galama i dreka.

Dva stražara su nosila ženu kao vreću, odakle se cedila voda i staviše je na konja.

Na drugog konja uzjaha Gaj, a trećeg Askalapije.

Dečaka vezaše ispred šatora.

I odoše do špilje.

Tamo ih je već čekao Armentoiborin, duks pobunjenika.

To nije bila ona Druga Senka, već oronuo čovek, koji je želeo sam da se preda, ne zato što je pobuna ugušena, nego što je, posle dvadest godina, ispunio svoju želju da pronadje sina.

To mu je zavet predaka Valhona i Dagona.

Gaj dobro zagleda Armentoiborinu, čak bez trunčice ratničke mržnje gledao mu je pravo u ugasle oči.

Želeo je da zapazi neki pokret, da čuje neku reč, kako bi se još jednom uverio da je to njegov otac.
Ne kazaše se ko su.
Ostadoše nemi.
Od svega onoga što je želeo da mu kaže, sada, ostade nem i samo spusti oči, ali ne pogleda u Armentoiborinu i u Askalapija, već u svoje noge, kao, kada se čovek stidi i moli za oproštaj.

Tek kada vide mokre caligole, podiže glavu i raširi prsti što je značilo:

Armentoborina, duksa pobunjenika, stavi u kavez.

Askalapije poče da grči ramena i krši prste, što je bio znak da kaveza za ovog zarobljenika nema:

Bolje da ga odma ubiju.

Gaj sklopi oči u znak odobrenja, ali naredi da to učini Askalapijo.

A tek što se razdanilo i mogao je da vidi bolje lice Armentoborina, duksa pobunjenika.

Pritiskivalo ga je ovo opustošeno avetinjsko lice.

Glava se uvukla u ramena iz zgrčenih usnica osećao se neki omamljujući zadah, koji prerasta u miris memle.

Škiljave, plave, oči titraju kao da se brane od neke suviše jake svetlosti.

Ni glas da se čuje, da poremeti ovu sliku, koja još uvek u njegovom mozgu traje.

Ispred, puklo magursko polje, opšiveno rekom i vrbacima.

Sa desne strane iznikle zemunice, kao da se od straha pribile uz zemlju.

On sada iz najvećeg obora vidi lik baka Oge, koja zuri u njega i čuje njeno mumlanje i negodovanje:
Zar oca! Zar oca! Dete moje !

Zar ocaaa, da ubiješ !

Gaj kao da sve ovo ne čuje od nje, nego želi da to čuje od Armentoiborine, koji i dalje ugaslo tinja.

Želeći tako da ga kazni, zbog svega onoga što je učinio porodici i Maguri i što neće da mu se kaže!

Ćuti i ne pomera se .

Askalapije se obradova, jer druge komande nema, protrlja ruke, izvadi gladius i htede to na licu mesta da učini.

Gaj trepnu očima, što je moglo jedino da znači:

Vodite ga odavde !
Askalapije ga povede prema njegovom oboru, prodje veliki kamen i stade uz glineni vrč za vodu.

Baš kada izvadi gladius, oseti tup udarac u glavu i stropošta se.

Čovek Miš htede da mu pridje i pomogne, ali je bilo uzaludno, jer Askalapijevo ogromno telo nije mogao ni da pomeri, a kamo li da ga nosi.

I vide, kako duksa nečija ruka povuče u šupljinu cevi za vodu.
Čovek Miš je bespomoćno skako i cijukao pored Askalapija, želeći da ga što pre probudi.

Usput, mu izvuče kesu iz njegovog tajnog džepa sa solidusima, i izgubi se u obližnje šipražje.

Samo nekoliko trenutaka kasnije Askalapijo se držao za glavu i kao da se ništa nije dogodilo, namesti bolje kacigu.

Činilo mu se da se ovo dogodilo bez prisutnosti svedoka.

Uveren da je bio sam pruži nekoliko koraka posrćući i zato stade.

Oči mu se razrogačiše od negodovanja i nemoćnog besa, zato što nije znao, da li spava ili je budan.
Da li je zadatak izvršio ili ne?
Pogleda u nebo, sa namerom da dobije odgovor. Neka svežina mu udari u lice, a njemu se ponovo smrači i kao da udje u jedno veliko oko, koje ga celog života prati.
Učini mu se da vide svoje selo Kantakuzinos.

XXI  nastavak  POVRATAK U   ZAVIČAJ


-Pobuna je ugušena,-dolaze bolji dani,
-prošlost može biti samo razlog strahu radi budućnosti,
-potraga  za duksom,koji ne priznaje rimskog cara.duks je senka koja prati!


14.







Bližila se i druga noć, kako je ovde ulogorena vojska.
Na nebu su već počele da se pojavljuju zvezde, kao baklje koje prvo počinju da tinjaju, a onda zasvetle u punom sjaju.
Vojska je imala smo jednu borbenu formaciju, i to onu najstrašniju.

Usta, koja je služila samo kao najteža kazna.

Čak nisu upotrebljavali, u potpunosti, ni svoje najubitačnije oružje: bacače kamena i vatre.

Svi šatori nisu rasklopljeni, samo Gajov i njegovih zapovednika.

Hrana nije podeljena, umesto toga vojnici su stalno žvakali neko zeleno lišće.

Za konje nije pravljen poseban obor.

Prve noći kada su stigli nisu upalili ni jednu baklju .

Straže nisu postavljane, cela Magura je bila straža .

Zato, je sada Askalapije očekivao da će Gaja videti, na čelu vojske što je značilo :

Idemo dalje, pobuna je ovde ugušena.

Ovde je za dve noći učinjeno sve što treba.

Varvari su rasterani, progutala ih je crna planina i odnela crna reka.

Duks je pobegao, krije se negde!

Zdravi mladići su pokupljeni u legionare.

Žene, starci i zanatlije vraćeni su u svoje domove.

Mlade, žene i devojke su podeljene vidjenim i zaslužnim legionarima i čuvarima limasa.

Zlato je za cara, a ostalo bogatstvo je pokupljeno i plen razdeljen legionarima.

Naplaćen je zaostali porez od Timokusa do Danubiusa.

Oni koji nisu želeli da poslušaju prošli su kroz otvorena usta, ili su stavljeni u kaveze i sada čekaju sudjenje.

Mnogi su za kaznu oterani u rudnike zlata i bakra.

Dacia Ripensis je sada mirna.

Dolazi bolji dani.

Umesto pokreta, Gaj pokaza malim prstom na oči, što je značilo:

Upaliti samo jednu baklju, i to pored njegovog šatora.

Još nije stigao, a već je baklja u šatoru svetlela.

Sjaha sa konja, koji je već, znao ritual:

Prvo se okrenuo da dobro pogleda jahača, potom je klimnuo glavom, stresao se jednim podmuklim rzanjem .

Počeo je i da izbacuje prvo uzavrelu žutu mokraću, pa kasnije crn, konjski izmet i tek bi onda otišao u zobnicu.

Askalapije pokaza konjušaru da sve to očisti i da ispred šatora dovede drugog odmornog i opremljenog, konja.

U šatoru je i dalje tinjala baklja, nije, baš dobro zagledao, da li je Gaj legao da spava.

Učinilo mu se da je, ipak, ispod jastuka uzeo bočicu i počeo da pije, što je bio uobičajni ritual, pre spavanja.

Ovu staklenu bočicu, u strasne dane ljubavi, dala mu je Valerija i ispija je još iz Rima, tako bojažljivo, da jednom ne dodje do saznanja da Valerijinog napitka više nema, i posle neće moći da živi bez njega.

Dok je ispijao ovaj čarobni napitak uvek mu je ispred očiju bila Valerija.

I sada čuje njen zvonki glas i oseća kako se lepi za svaki deo njegovog tela.

Vidi je u purpurnoj svilenoj halji, zasukanih rukava, laganu, i hitru, kako trčkara s jedan na drugi kraj carske sobe.

Poput ptice, donosi svako zrno ponaosob i sprema mu taj čaroban napitak.

A ona ga gleda gleda pa joj je milo i još zanosnije melje i stiska one meleme i očima se mota oko njega.

A on sluša je i probajući onaj napitak, sve više poželjno želi da legne sa njom što pre.

I sada je Valerija tu , samo sa druge strane logora, ali on ne želi da je pozove i da bude blizu njega.

Sada sve više oseća malaksalost i kao da posrće od lakoće sopstvenog tela.

Magura se uvukla u noć.

Askalapiju se učini da sada iz njegovih plavih očiju, koje se sklopiše za trenutak, mirano curi noćni peščani sat.

Iz šatora sasvim neprimetno, iskliznu neka senka i vešto se prilepi uz konja koji polete.

Sasvim je neprimetno došla do kaveza, otvori ga i oslobodi, Divlju ženu i privi je uza se.

Ona se prvo poče otimati, a kasnije se sve više pribijala uz njega, ali nikako da ga dodirne, već ga je samo osećala po mirisu, koji je odavno u njenoj duši ostavio tragove, sada je ovaj miris samo još više razdraži, i ona htede da se prilepi uz njega kao čičak, kako bi bolje osetila njegovu muškost.

Divlja žena prvo sa nevericom pogleda u senku, koja tečno poče da govori njihovim jezikom, i htede da kaže kako je podseća na Maksima Armenta Mladjeg, sa kojim je pre mnogo godina živela i decu mu izrodila.

Ali, senka joj stavi ruke na usta i kažiprstom joj dade do znanja da ćuti.

Jer prošlost nikada ne može biti sadašnjost.

Prošlost može biti samo razlog straha radi budućnosti.

Ako želi napredak, pametan čovek ne sedi tamo gde je rodjen, nego ide tamo gde treba tek da ga upoznaju.

Gde izmišlja sebe da bi uneo strah kod drugih.

Gde je onakav kakav želi da bude.

A on ovde želi samo da bude ono što je već bio, maksim Armento Mladji i to mu ,čak , niko , sada, ne veruje.

Jedino što treba da mu pokaže, to je ulazak u pećinu, gde se krije Armentoborina, duks pobunjenika.

Nije ni imao vremena da se seti koja je ovo žena, a već su razbacivali neke grane.

Pored ogromne špilje, gde je bio ulaz u pećinu, razbeža se neka divljač koja je tu bila okupljena, na parenje.

Dočekaše ih razjapljena kamena usta pećine, odakle udari neki ustajali vlažni zadah prošlosti.

Ali, ga ova hladna zapara ne uspava niti uplaši .

Divlja žena kao srna, ili uplašena veverica, poče da skakuće, preko potočića, a senka se stade ljuljati kao da će svakog časa da padne.

Tako udjoše u pećinu.

Prodjoše pored ogromne šupljine .

Stena ih proguta i učini mu se kao da skliznuše niz neku glatku ledenu strminu.

Prodjoše pored začaranih i bešumnih slapova.

Učinilo mu se da samo vidi penušavu kamenu vodu, koju di ovog trenutka rado popio .

Kao ukopan stade pored kamene carske dvorane, koja svetluca.

Od poda do kamenog neba, izgleda kao da je sva u zvezdama, i htede da zastane da ih izbroji.

Hodajući dalje zapazi posebnu ložu, pomisli da je to carska, ili, možda je to ona zlatna Trajanova stolica.

Ali to je bila samo loža za kamenog osmatrača, koji je u njega nemo i hladno buljio, kao da mu je brojao kapi iz oka.

Predvorje je bilo okićeno draperijom, i on vide kako udaraju uplašeni slepi miševi.

Učini takav pokret da nešto razvuče ili da se odbrani od slepih miševa, ali trže ruku, jer zamahnu u prazno i kamene draperije nestadoše, kao da nisu ni postojale.

U posebnom uglu zapazio je dve bigarne i kalcitne prazne male uvaline kao otvorene šake, koje su ličile na drveno produbljeno deblo gde ga je kupala baka Oga.

Ulazni deo te ogromne dvorane, držali su stobivi, koji su ličili na dva ogromna blizanca.

Očekivao je da vidi Dioklecijana, kako neumorno šeta parkovima i priča mu istoriju i budućnost Imperije!

I čuje kako mu govori:

Galerije, sine moj, zar ovo nije Panteon u kamenom hramu svih bogova!

U Rimu je gradjen osam godina, a ovde ga priroda stvara od kamena vekovima.

Pogledaj, ona svetleća kamena kupola je savršeni krug, koji me podseća na zemlju i zvezdani svod.

Tamo nas posmatraju naši bogovi.

Ono, što se presijava, tamo je zlatni štit, meri vreme.

Ovde se ne mere satovi no vekovi, izbroji koja je po redu zvezda što na ovom svodu sada sija.

Kada senka padne na tvoju glavu, onda će te bogovi uzvisiti.

Ona voda je nebo na zemlji.

Galerije, sine moj , to nije kiša, to su božje suze!

Pogledaj koliko je jezerce ispred ulaza u kameni Panteon.

Sine moj, Panteon je hram svim bivšim i budućim našim bogovima.

Panteon je kosmosu dom odakle si došao!

Ako se uzvisiš do njih i tebi će biti posvećen.

Zato, Galerije, sine moj, ne traži suvišnu pokornost od naroda.

Mir je proizvod rata, zato se posle prve pobede povuci, da uživaš!

A mir postižeš pobedom u ratu i tako dolazi stabilnost Iimperije.

Obaveza Imperije je da izaziva strah, ali i poštovanje.

Galerije, sine moj, nudi im da budu deo te pokornosti i da njome upravljaju.

I sve što radiš ne radi zbog sebe, nego zbog onih kojima služiš.

A oni će svi tebi služiti.

Odredi granice Imperije, ali i obaveze naroda.

Odredi one koji će čuvati te granice i brinuti o izvršavanju obaveza prema Imperiji.

Galerije, sine moj, jedno se ne deli, to je večito, kao ova Imperija, sine moj!

Hteo je još da sluša Dioklecijana, ali je kameni Panteon ostao iza njega.

Već je stigao do novog kamenog čuda.

A ovo, ovo je kao Koloseum.

Očekuje da izleteti podivljali gladijatori iz neke šupljine !

Ono tamo je rimski sveti brežuljak Kapitol.

Eno ga i hram boga Jupitera.

Tamo je pozorište, ali se ne čuje ništa.

Govorio je sebi Gaj, okrećući se sve brže i brže.

Kada je pogledom zašarao drugu stranu pećine, zapazio je naslagane stogove sena, i još neka uzvišenja koja mu liče na načičkane zemunice i pomisli da je to njegova Sveta Magura.

Ispred omanjeg stoga vidi , prvi put, zajedno oca i majku. Ako samo bliže pridje,videće ih bolje i čuće šta to pričaju.

Majka beše odevena u nekakvu staru izbledelu nagorenu tuniku, a glava joj zamotana nekim zelenim listovima.

Otac, je imao ogromni požuteli plašt sa kapuljačom.

Sve mu to zaliči na dva skamenjena ali živa plasta sena.

I sa ove daljine vide samo uplašene i naduvene njihove oči.

U isto vreme pored njih su prolazili ljudi, a oni ne obraćaju pažnju na njih, prolaze u koloni .

Ćuteći stade izmedju njih.

Srce mu je jako udaralo.

Sve se više grči i drhti, kao da očekuje neki ljuti prekor.

Medjusobno su razgovaralii, a on sve misli da se neko od njih njemu obraća, pa je sve klimao glavom kao potvrdu onoga što čuje, ili kao kada se na vetru ljulja izdvojeni snop sena.

Kada ga majka vide, poče se pomerati kao da napravi mesto za onaj izdvojeni plast, ali tim istim pokretom, baci onu maramu i ostadoše samo oči, koje se onako mutne i suzne odobrovoljiše.

Sedeli su zgrgureni, a ona je u krilu, držala neko dete. Pomisli, možda je to on, dok je bio mali, ali nikada nije bio u ovakvom očajnom stanju.

Dečak je jedva disao.

Imao je isečeno i krvavo lice sa okrnjenim nosom, a telo mu je bilo prekriveno opekotinama.

Desna, polomljena noga je landarala, dok se celo stopalo sa rascepljenim domalim prstićem pridržavalo na levu opečenu nogu.

Kao da su posumljali da ih neko gleda, uplašeni, promrzli i mokri nastaviše da koračaju.

Njemu se učinilo da dva kamena stoga puze.

Otac je uzeo dete u jednu ruku, a drugom je držao majku da ne propadne.

Dražao ih je na uzvišenje, dok je, neko, išao ispred njih razmačući , trnovito kameno blatnjavo žbunje.

Dok ih je posmatrao kako se probijaju, kroz blatnjavu žutu livadu, sada Maksima Armento Mladji pomisli:

Ovo dete će im umreti !

Potom je, iz mraka, čuo pitanje:

Šta se dogodilo sa ostalima?

Nije čuo odgovor, ali je znao da to govori njegov otac.

Svi su poubijani, selo je spaljeno .

Da sam bio tamo sigurno bih rekao gde je duks!

Zar..?!

A zar celo pleme da nestane!

Taj rimski imperator je lud, ludji nego ja!

Ludji nego ovaj duks!

Ma, to nije duks , to je stoka, to je šuma kada treba, čista borovina!

Dok je ovo govorio, kameno žbunje se zatalasalo.

Neka prilika, prekrivena žutim ljigavim blatom, probija se kroz tamu, noseći nešto u naručju.

Bila je to baka Oga.

Položi zamotuljak ispred sebe i pokaza se dečak, star odprilike dve godine.

Od raskomadanih krvavih delova tela, što su ležali unaokolo Magure, samo sam ovom život spasila!

Da nije bilo mene deca bi sva izgorela.

Videla sam i čula kako bespomoćno viču i zato sam naredila, da se svi odrasli uhvate za ruke i tako naprave krug, i da tu uvedu decu !

Da skinu odeću i bace pored njih, i da tako vatra obuhvati samo odeću.

Napravili smo živi štit, da zaštitimo decu.

Plamen je suknuo iznad nas i otišo u borovu šumu.

Ona sedi, i pogledavši mu u oči reče.

Sada će nam doći car, tvoj sin, moj unuk, budi dobar s njim!

Kao poparen Armentarijus se brecnu:

Nemmam ja sina !

Ne priznajem ja tog Rimskog Imperatora!

Ma, kaži jasno zašto si došla posle toliko godina!?

Oga ga pogleda u oči, nemarno se nasmeja, govoreći:

Sada će nam doći Armi , a ti budi lepo s njim, razumeš li!

Kao poslušno dete koje otplaćuje ranije zasluge Armentarijus reče:

Razumem!

I nastavi, obraćajući joj se veoma pažljivo:

Ti ga nisi videla već 30 godina, to nije onaj Armi, nego monstrum

legionar!

Kao da sastavlja dve razdvojene strane baka Oga reče smireno:

Ne poznajem ga, ali on će se kazati, da je Armi i videćeš da je to onaj tvoj pravi sin, bakin unuk !!

Baš dobro, ako mi se kaže ko je dobiće...!

Učini mu se, da ga se baka Oga boji, te zatvori oči, zadrhta, poblede, odskoči od njega pitajući šapatom.

Pa nećeš ga valjda!?

Šta me tako gledaš , Armentarijuse, Armentarijuse!

I nalaktivši se o kameni sto, Gaj htede da pobegne, kada ovo ču, ali stade još nešto da čuje do kraja.

Trže se, nastavi polako i mirno da razmišlja:
Uvek su se oko mene svadjali!
Uvek!
Nikada me nisui voleli, uvek su po svojoj volji terali, uvek su imali neki uzvišeni razlog da se ovako ponašaju, uvek!.
On se podiže, pa opet sede.
Stisnu ogromne šake i ponovo skoči na noge.

Beše mu teško disati, baš kao da ga dave neke neviljive ruke.

Samo što se pomeri, ceo ovaj dogadjaj nestade za tren, kao da nije ni bio.

Ovo što se tanko migolji je kao njegova crna reka Timokus .

Ponovo tu srete oca Armentarijusa, dok uteruje i prebrojava goveda, stavlja neke crte na tor i uz onu poslednju stavlja podebljanu garavu tačku.

Čuje baka Ogu i ne veruje da je toliko ostarela da još živahno, vabi živinu:

Pilu, pilu, koko, koko, još jaja doco, koko daj, daaaj!!

Ili čuje majku Romulu kako peva, jedinu pesmu koju je znala :

Nana, nina! Nana nina! Muama mja! Muma mja, mjaaa, kolaaa šjjaaa!

Ali ugleda kamenog uspavanog čuvara goveda, a okolo mirno stoje kamene lepotice, koje su ispod svečanih halja krile isukane mačeve, odakle se cedile kapi krvi.

Uplaši ga ogromna senka koju nije mogao da odgonetne čija je, nego čuje kako senka govori:

Ko si ti ?

XX nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ


-Nevernike u  zemlju i na nebo, u plamen i pepeo,
-to nije vojska to su gladni vukovi,
odanost se stiče porazom i predajom,-
Zar je ovo malo , sve sam učinio,
-nedostaje tvoja glava.- a baš je tu bilo moje ognjište!!

Nije želeo da čuje divlje usklike legionara.
Zavlačio je kacigu na uši da ne čuje zastrašujuće životinjske priče, poplašenih ptica, zgaženih zmija, izmrcaverih konja.

Skakavci i mravi su se sklupčali u krvavi izmet.

Jato gavrana je već kružilo nad Magurom.

Svojim zenicama je titrao po bojištu kao da je prebrojavao mrtve, ili proveravao šta nije još učinio.
Ali im se, ipak, pogledi sretoše i sudariše kao dve munje.
Njegove su bile hladne i skamenjene, skoro prazne.
Askalapijeve modre oči, polupokrivene plavim čuperkom kose ispod kožne kacige, zakrvavljene od umora i suzne od dima, podrhtavale su, tražeći odgovor :
Šta sada, duksa nema? !
Tišina nije dugo trajala.

Gajeve zenice se popuniše plavilom i on njime poče da plovi, a trepavicama poče da zamahuje :
Nevernike,u zemlju i na nebo, u plamen i pepeo !

Očima je pokazivao i kratkim pokretima ruku, bez otvaranja ustiju, bez ijedne reči izdavao naredjenja šta treba dalje uraditi,

I dok je trajao taj dijalog očima Askalapije je sklapao redosled reči i tako razumeo naredbu :

Mrtve ljude, životinje i sve ono što je stradalo, staviti i zapaliti ovde nasred brda.
Svako od bogova će uzeti svoje, a car će kazniti sve za neposlušnost.
Mojre će još jednom potvrditi svoju moć.
Razoriti, popaliti pobiti, kazniti Magurane za sve njihove grehove !
To je zemlji i nebu dar, a kazna za sve one koji su cara izdali!

Udarao se Gaj desnom šakom u levu stranu grudi, pokazujući na srce, koje samo što ne izleti iz grudi, koje su poskakivale na svaki njegov udarac, kao najveći morski talas.

Tek kada Askalapije pomeri oči, što je bio znak da je sve razumeo, prekinu da mlatara desnom rukom, kao da se brani.

I spusti mirno glavu, gledajući u zemlju, kao dete kada se pokorava nardebi roditelja.

A on se sada pokorava svojim mojrama, i trosisatim Krezubim ženama.

Želeo je da im pokaže da je ispunio njihove želje.

Iznenada podiže glavu, kao da će iskočiti sa ramena, razrogači nemirne plave, krvave oči k nebu i reče:
Zar ovo nije dovoljno?

Dok je tražio odgovor Magurom je zaduvao neki snažni vetar, ili je to samo nečiji smeh, umesto odgovora:

Treba još, još, još !
Zar je ovo malo, sve sam učinio, sve !

Ponavljao je, grčeći lice i stežući pogiu, sa željom da ga izvuče i zarije sebi u srce.

Nedostaje tvoja glava!

Na ove reči se iznenada trže, kao da je želeo da zaustavi glavu koja polete da zaustavi smeh i izgovorene reči.

Dalje nije čuo ništa, samo mu je neki hladni vetar ledio lice, koje se sve više kočilo.

Dok se smeh prolama Magurom, bulji u jednu tačku očekujući da, bar sada, opazi zlatokosu Krezubu trosisatu najlepšu ženu.

Umesto nje tačka se sve više širila i on je nasred carske palate u Rimu.

Zaustavio se tu da pomoć potraži od cara oca.

I sada kao da vidi i čuje Dioklecijana, sa kojim šeta carskim vrtom.

Nesme da ga pita ništa, ili ne sme da ga prekine dok car otac besedi :

A jedan se ne deli po količini, što je ne deljivo po količini to je jedinstvo, to je Imperija.
Ono što je jedno ili je to, ili nije jedno .

Ili je Imperija ili to nije!

Imperija neće nikada propasti, nego će se samo promeniti ime, sine moj!

Može se deliti samo po položaju, a što je deljivo po položaju može samo levo i desno, zapad i istok, gore i dole, to je površina!

Tu će u razna vremena živeti razni ljudi, sine moj!

Ta površina može da bude i tačka, od te površine zavisi naša snaga!

Od te snage zavisi život svih bića koja su ovde.

Ta bića se potvrdjuju svojim radom za veličinu Imperije.

Odanost se stiče predajom i porazom.
A vidiš, nije tako, sine moj!.

Svi hoće da je podele .
Ono što je deljivo u dva smisla, to su bića, čija je materija opet jedna.

Ono što se deli ima dimenziju i materiju i to ide u dva dela:

U zemlju i u nebo, to je čovek, to je svako biće, koje je deljivo.

Materija ide u zemlju, a duh u nebo.
Ti si taj koji odlučuješ o Imperiji i po količini, po položaju, dimenziji i materiji. Imperija, se ne može podeliti, ali ljudi mogu.
Ti si jedan koji odlučuješ o sudbini zemlje i ljudi.
Odluči se, stavi već tačku.

Kada je staviš ti si već odlučio.

Ne zaboravi da je to sve jedna materija, koja je u ljudima na zemlji i duh na nebu, to su bića čija materija postoji radi naše Imperije, a duh radi naših bogova!

Znači, opet je to jedno, a što je jedno ne deli se, razumeš, sine Galerije!

Upamti, što je jedno ne deli se, što je tvoje drugi ne sme da ima.

Ne kaj se za ono što sam uradiš, već za ono što time ne zadovoljiš sebe, ma čuješ li ti mene sine Galerije, nešto si mi zabrinut, ili ljut ?!

Čuo ga je Gaj dobro, ali mu ništa ne reče šta mu se zbilo i šta se pripoveda.

Zbilo se ono što je moralo, a pripoveda se još i ovo : Postoji samo jedan bog, koji je otac sviju nas, pa su pred njim svi jednaki:

Rimljani, nerimljani, gospodari, robovi, siromašni, bogati, muškarci i žene.

Kao deca istog oca svi su ljudi jedno!
To će nas jedino spasiti !

Možda je i to Dioklecijan rekao sebi, ali ostavio je da Gaj sve sam čuje i razume.

A on već odavno nije u Rimu, kao da je i zaboravio kako izgleda vrt gde je često šetao sa carem, ocem, koji mu je mudro pričao i filozofirao o životu i budućnosti Imperije.

Učini mu se kao da je car, otac, nestao, a sa njima i Sveta Magura.

Kao da je nestao jedan deo njega ili da se završio jedan dugotrajan san.

Sada je to neka druga zemlja, velika i snažna Imperija.

To je neko drugo brdo.

Tu su neki drugi ljudi, njemu nepoznati, a dobro znani.

Kamenje što je sa neba padalo sada je to ono isto kamenje koje je postavljala baka Oga, pri rodjenju svakog deteta.

Ili su to zvezde padale koje nije uspeo da izbroji.

Sada su to temelji velikog carskog grada.

Videće oni šta je novo Rimsko Carstvo i ko je Gaj Velerije Maksimijan, Maksim Armento Mladji !

Videće oni šta je Mons Soicero Magura, šaputao je Gaj.

Nasred dvora kao da vidi baka Ogu i majku Romulu.

Čuje isprekidanu dečju ciku i razdragani smeh.

Kao da oseti očev dah alkohola od kukuruza i vonj na krave i ovce.

Pomisao na Divlju ženu, kao da mu pomeri žilu izmedju nogu.

On učini takve pokrete, da im se javi, ali pri prvom pokretu vide Askalapija kako ispred sebe gura neku ženu.

Gaj završi pokret dizanjem šake, što je značilo zaustaviti se.

Askalapije je i pomislio pre ovog znaka da stane, jer nikada do sada nije bio blizu njega, sada je to možda neki izuzetak, ili zajednički propust.
Stade ukopan, očekujući sada reči prekora zbog prekršaja.

Ljutito povuče onu ženu, koja je odjednom počela da melje svoj bes:

Ej rimski care, na Svetu Maguru si poslao ne čuvenu vojsku nego gladne vukove.
Ubili ste nevine ljude!
Oni glavni su pobegli!
Mi nismo krivi!

Oni varvari koje predvodi Armentoiborina, Armentarijus. oni su krivi.

Sada su pobegli kroz onu Šiljatu planinu.

Ej, ej, ejjjj , čuješ li ti mene Maksime Armento Mladji , gaju, rimski care!

Gaj se trže na ove reči, jer ih je osećao kao poslednji očev šamar.

I on sada ispred sebe vidi onog Mladića sa dečjim licem koga ova Divlja žena šamara ljutito i još uvek viče:

Na svoje stado, ne pastire ni pse čuvare, nego gladne vukove si poslao, rimski care, naš govedare, sa zapaljene Svete Magure.
Na sin.. !

Sve je dobro razumeo reči, ali Askalapijo mu ukratko ponovi šta je ova žena rekla.

I htede još da priča, Askalapije trže i diže gladius, ali ne zamahnu, jer ga Gajov pogled zaustavi i on je ljutito odgurnu, tako da se strmoglavi na zemlju i pade ispred njega.

Učini mu se kao da je stena pala i samo se kamičak otkotrljao.

Okrenu se i nije želeo da je pogleda, dok je ona netrimice gledala u njega i dalje izbacivala plamene reči.

Da je ostao samo još jedan tren sigurno bi od te žestine reči i sam izgoreo.

Učini mu se kao da se raspada kao kada pada gromada sa neke ogromne visine.

Raširi prste i dade do znanja Askalapiju da je odvede u kavez.

Askalapije je naredbu razumeo, ali se ne pomeri, čekao je nastavak.

Umesto toga Gaj samo mahnu kažiprstom, što je značilo, ovoga puta bez trijumfalnog stroja, jer ovo nije bila nikakva bitka, ovo je bio samo deo nedovršenog sna.

Mladića odvesti u...!

Ali, mladića pored Askalapija nije bilo, pobegao je.

Askalapije pogleda u stranu, jer je znao da se tamo već nalazio čovek Miš.

I bez reči šmugnu da traži dečaka.

Gaj učini takve pokrete kao da se budi iz nekog sna, okrenu se i kao da nije bilo ništa, polako ujaha svoga konja.

Nije stigao ni do prve legije, a već mu je Askalapije dao do znanja da se dečak Armi nalazi u selu sa desne strane velike kolibe pokrivene slamom.

Gaj okrenu konja.

Nije imao vremena da sklopi celu sliku svog skrivanja, a već se kao vetar našao pored obora svoje zemunice, gde se kao dečak sakrivao od ljutitog oca.

Sjaha sa konja, koji nastavi da pase sočnu zelenu travu.

On se saže zari glavu i poljubi zemlju, a potom nastavi da lagano korača prema svom kamenu, koga je baka Oga postavila kada se rodio.

Ispred kamena nalazio se veliki glineni vrč, koji je služio za vodu.

Ispod vrča je čuvao najbolje svoje igračke.

On pruži ruku bojažljivo i izvuče zamotuljak, znao je sigurno da je to kožni znak legije sa likom Cezara.

Stisnuo ga je u šaku, kao da je želeo da ga izdrobi.

Pope se na kamen i pogleda u vrč.

Umesto vode u njemu je, kao mladi sir, drhtao mladić.

Približi se otvoru vrča i tiho reče:

Armento! Armii! ustani, ustani ! neću ti ništa!

Učini mu se kao da to nisu njegove reči.

Još mu i sada odzvanjaju očeve reči :

Armi sine izadji neću ti ništa!

A potom dolaze teške reči prekora, posle kojih zapljušte muški udarci levom i desnom rukom.

Sve dok ne dodje baka Oga da ga odbrani.

Mladić sa dečjim licem Armento bojažljivo ispruži desnu ruku.

Gaj je prihvati i podiže ga, bio je lak kao perce.

Prilikom pada ispred njega, ispusti nešto iz leve šake.

Čim se na zemlju dočeka, Mladić sa dečjim licem, poče bežati, šepajući.

Ali, nije pružio ni tri koraka, a Askalapije ga uhvati.

Gaj uze ono što je Mladiću sa dečjim licem ispalo iz šake.

I tek sada vide da je to kožni legionarski znak sa njegovim likom, i solidus .

Askalapije je i dalje čvrsto držao Mladića sa dećjim licem, koji je cupkao i otimao se bez reči, očekujući svakog trenutka da se otrgne i pobegne. Negde iz neke mrkline, Gaj čuje zvonki glas:

Armi da li sam ti pričao,kada sam bio mali, ali ne mnogo mali nego kao ti sada, baš taki, imao sam velike svoje snove?

Gaj se trže, jer je to pitanje već čuo nekoliko puta i nikada nije mogao da utvrdi ko to sada izgovara, i na brzinu ga pita.

A šta,ti sada o nečemu maštaš?

I sada Gaj poče da klima glavom, misleći na odgovor.

Askalapijo pomisli da je to znak da ga oslobodi, i on to učini.

Iskazujući pri tom svu svoju spoljašnju grubost i zlobu, unutrašnju nežnost i blagost, potvrdjujući, tako, svu čudnu, pokornost prema Gaju.

I Mladić sa dečjim licem, koji je imao isto ime kao on u mladosti Armi, kao strela šepajući polete.

Posle desetak koraka se okrenu, kao da se naruga Askalapiju, što mu je još jednom pobegao, ali se okrenu prema Gaju, kao da mu zahvali ili da ga pozove na igru.

Gaj se okrenu da vidi da li je u blizini njegovog pogleda Askalapije.

Do sada ni jedan korak nije učinio, a da prvo njega nije pogledao.

Čini mu se da mu on daje neku posebnu nadljudsku snagu i sigurnost.

Kada je pomislio da je za trenutak dalje od njegovog pogleda, on zamisli da je sada Armijev vršnjak i da je došao da se igraju, trče, skaču i preskaču virove na Timokusu, da se veraju sa vrbe na topolei da odozgo zapišuju penušavu vodu.

Da prenose najteži kamen preko reke.

Potrča ne da stigne Armija, nego da proveri da li još može, onako kao mali ždrebac da se ćifta i to sada beše tako smešno, da se dečak Armi poče, divljački, smejati.

Ova scena, je ličila na dečju igru i Askalapije umalo da se pridruži, ali se samo neprimetno nasmeja.

Ispod prelepog lica, pojaviše se beli zubi.

On nastavi ubrzano da prati dečaka Armija i gospodara Gaja.

Tek na kraju iza njih šunjao se čovek Miš.

Blizu male kolibe, pored ogromne stene, koja je visila iznad reke, kao da je tu namerno postavljena, svi stadoše, jer mladić Armi neprimetno šmugnu u zemunicu, pa izadje na drugu stranu.

Gaj stade kao poparen koprivom, jer je tu već jednom bio.

Strese ruke i noge, kao da želi da odbaci nešto što je za njega bilo zalepljeno odavno.

Taj osećaj peckanja koprivom i te čudne pokrete činio je baš na ovom mestu, kada je prvi put bio sa nekom mladom ženskom osobom.

Okrete se oko sebe da bolje zagleda, ili da poroveri, da li je baš to mesto, ili da proveri da možda i sada nije tu baka Oga, ili možda ona Divlja žene, koja je izgovorila najtežu klevetu za baka Ogu u trenutku oprosta.

Jer, je ona za svoga unuka uzela njenu unuku koja mu rodi sina i kćer, blizance.

Umesto njih sada je tu samo Armi, njegova sestra je nestala, odveli su je divlji vojnici.

Njihova majka Divlja žena je sada u kavezu i čeka presudu.

Gaj stoji i dalje kao ukopan.

Još jednom se uveri da je to baš ova zemunica, dom njihovih komšija, da je baš iz nje ona Divlja devojka koja je spavala s njim jedne noći, baš tu iza tog kamena, i tako postala njegova žena.

Dečak Armi spremao se da skoči sa stene pravo u reku i još jednom da potvrdi da je Maksim Armento Mladji, sada Gaj, gospodar rimske Imperije, došao u njihov obor.

Gaj se okrenu, ljutito, ka izlazu i onako kao za sebe, reče:

Ne, Armento, ne Armi sin... moj !

Na kraju obora već ga je čekao Askalapije držeći konja za uzde .

Gaj ga uzjaha i kao da niko nije pored njega, poče da se smeje divljački.

Nije to bio pravi smeh, oduševljenja, već smeh koji je prerastao prvo u neko ustezanje, šištanje, pa šmrkanje kroz čuljav nos, groktanje, i pretvarao u dečji polusmeh i plač, kao kada se detetu uzme nešto milo i drago, ili mu se igra na silu prekine.

Od kada je sa njim Askalapije ga prvi put vide ovako nemoćnog, a on ne može da mu pomogne.

Zato htede da ga pogleda popreko, ili da ga prekori, da ga ovakvog musavog i slinavog, legionari ne vide.

Ali se smeh već prekinu i ispred sebe vide Gaja u pravoj njegovoj veličini.

Askalapije pogleda iza sebe i dade znak čoveku Mišu, da o ovome ne treba pričati nikome.

Na pragu atara ove zemunice, već je stajao mladić Armi i učinilo mu se kao da i on plače, ali se ništa ne čuje, ili to i dalje Gaj jeca i usteže konja da ne ide brzo.

Gaj je već lagano prolazio kroz svoj obor i tu još uspori konja.

Činilo mu se kao da odavde nikada ne želi da izadje, ali konj nastavi paradnim korakom.

Prolazeći pored svakog kamena, klimao je glavom, kao pravi legionarski paradni pozdrav.

XIX nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gušenje pobune u  Imperiji,
-Neće biti boljeg boga od moga,
-borbena formacija USTA znači UNIŠTITI SVETU MAGURU!
-prošara pogledom da ugleda svoju glavu,
-kakvi ste vi to ljudi,zbog jednog  dukas  stradate svi!!!

13.


Gde god je do sada gušio pobune, postupak je bio isti, a ishod se zna.

Iza njih su ostajali mrtvi, ruševine, pepeo i zgarišta.

Uvek bi prvo dobro osmotrio, da to možda nije već stigao u Moesiu Superiore i da li je to njegova Sveta Magura Monsi Soicer ?

Tek sada je znao da je tu i zato sebi ne veruje, no hoće da mu i dalje sve ovo bude samo san.

Šta je najbolje da sada uradi?

Samo što htede sebi da odgovori, čuje nečije korake.

Opet je video komandanta legije Askalapija.

Sada mu je pokazivao na usta i video je kako ih otvara ne ispuštajući nikakav glas.

To je moglo značiti :

Treba nešto da pojede.

Gaju se za trenutak učini da ga to majka Romula na večeru zove i on kao da potrča prema plotu.

Već je u ustima osećao grudičastu kašu od raženog brašna, što ga je baka Oga danima mlela, a u njemu je sve više rastao strah da to nije ona

Ipak je to bio samo Askalapije, koji je odsečno stao pored njega i rukom mu pokaza na glavu, što je značilo:

Nije li mu možda zlo?

Gaj mu još jednom dade do znanja da ga ostavi na miru.

Rukom opipa čelo, da se i sam uveri da možda nema groznicu.

Još jednom odmahnu glavom, što je značilo:

Ne, nije bolestan, i nije gladan.

Može on danima bez hrane.

Tek sada, pošto je dobio odgovor da je sve u redu, Askalapije se dostojanstveno okrenuo, kao svaki vojnik kada ispuni svoj zadatak i ode samo desetak koraka dalje od Gaja, ne ispuštajući mač iz leve ruke.

Vojska pored koje je do maločas bio kao da se gubila u daljini.

Bio je gotovo siguran da se nije ni zaustavljala nego mu se učinilo da nastavlja put prema istoku.

Ali, to nije bila nikakva vojska, a kamo li njegova, koja nikada nije bežala i bila u ovakvom metežu i rasulu.

Jednostavno kretalo se celo brdo.

Očima je tražio Askalapija, koji mu je već dao do znanja da to nije njihova vojska.

Brdo se pomera zato što narod beži, objašnjava Askalapije.

Gaj samo pomeri palac, umesto pitanja:

Zašto ?

Askalapije se nervozno strese, što znači :

Ljudi beže, zato što se boje nas!

Gaj podiže desnu ruku kao znak čudjenja, ali i kao naredjenje:

Da se brdo zaustavi !

Askalapije se uhvati za gladius, što je značilo:

Da li da sve to pobije, ili uništi!

Ukočene plave oči, u koji je on neprestano gledao ne pomeriše se.

To mu je bio ujedno i dogovor, na nepostavljeno pitanje, koje se u ovakvim prilikamo samo nametnulo.

Askalapije okrenu konja i podje do začelja, gde ga je već čekala vojska u formaciji za borbu. Isukani gladius vrati u korice.

I on oseti kako ga obasu zadah srdžbe svih vojnika, koji već dva dana stoje i čekaju.

Samo nekoliko minuta smirenog hoda na Belcu stiže i Gaj, a huk srdžbe legionara se stiša.

Brdo je već bilo opkoljeno i Gaj dugo posmatra ljude, očekujući da nekog prepozna.

Iz čitavog meteža ugleda samo onog dečaka, koga je maločas zapazio kako je stajao uz majku.

Ni jednu ljudsku reč da čuje, ni plač, ni bes, a kamo li neko pitanje.

Čuje samo neko, zujanje, brundanje, šaputanje i mumlanje, što razumede kao jecanje.

Sam ne veruje da ga Mons Soicero tako pozdravlja i dočekuje.

Bilo mu je čudno što čuje i neko šaputanje i mrmorenje.

Svaki šum je prepoznao, ali mu se čini da iza takvog žamora vidi kako stoje samo trupine, a ne ljudi.

Prošara pogledom dok ne ugleda svoju glavu.

Buljeći u ovo maleno truplo, učini mu se da mu je glava strašno otežala i da hoće da se odvoji od tela kako bi zaspala.

Samo mu se glava ljulja čas na jednu,čas na drugu stranu.

Gde god se okrene čuje glas:

Kada u kasnu jesen ne opadne hrastovo lišće i kada su jele visoke, zelene i lepe sa mnogo šišarki, onda umire mnogo mladih ljudi.

Okreće se da vidi ko ga podseća na ove reči .

Zato se pomeri kako bi se uverio da mu je glava na ramenu, ali oseti njenu težinu, i on samo shvati da je umoran.

Gaj pogleda u Askalapija, a on u ljude.

Što je bilo naredjenje:

Da se pronadje glavni čovek, duks!

Svi i dalje ćute, kao da ne razumeju naredbu.

Gaj pomeri levu ruku sa mača i otvori usta, kao da se smeje.

Taj podmukli smeh je ujedno i pitanje:

Gde je duks pobune ! ?

Ovo pitanje se proširilo u unutrašnji dijalog:

Ako ne kažete, magura će biti spaljena!

Da, svi će biti streljani, svi!

Iz gomile se izdvoji jedan,zdepasti mladić,sa podignuitim rukama,koje su štrčale na širokim ramenima.

Koračao je smušeno,naglašavajući hod desnom nogom. Sagnutom kosmatom, buljavom glavom i zrikavim očima , gledao u svaki svoj korak, i razmišljao šta će da keže, samo se čulo:

Evo ja ću da ka....... i!

Ali ostalo se nije čulo, ljudi ga sjatiše i on propade, kao da nije ni postojao.

Galerije, poče da se okreće levo desno,sa željom da vidi i čuje ovog mladića.

Ili,kao da želi da istakne kako je to sasvim obična stvar da kažu ko ih to buni i zlostavlja i treaba da se nadajuda će im sada biti bolje uz ovog cara!

Ravnodušnim i odmerenim glasom ponavljao je:

Da se pronadje glavni čovek pobune!

Bacio je nemaran pogled u daljinu, sa namerom da zagleda ko se to, možda, u daljini krije.

U njegovim ušima odzvanjali su prepoznatljivi šumovi i nadao se da će čuti i duksov glas.

Ali nije samo šum odzvanjao nego su to tutnjale grane borove šume, koji su raširile svoje zelene kićanke nad stazama gde se duks, možda krije .

Ako nam ne kažete, gde je, Magura će biti spaljena, a vi mrtvi!

Ponavljao je Gaj.

Da li vi razumete, da vam niko ne može zameniti živote!

Ako se sam prijavi neće se desiti ništa!

Tek se sada iz te gomile, izdvoji jedna žena i Askalapije je povede do Gaja, koji je stajao okrenut ledjuma.

Pridje mu sa prednje strane i dade do znanja da je zbeg zaustavljen i da je ovde neka žena.

Bez pitanja počela je da priča, veoma brzo, želeći tako da što pre kaže sve ono što je važno:

Zna se, da pravi duks ne postoji, ili ga pak oni nisu videli zajedno sa crnim legionarima.

Smrde na kučiće i dolaze samo noću.

Zna se da se duks u toku dana krije u borovoj šumi i zato ga zovu Iborina.

Da ovde narod više ne može da plaća četvorostruki porez: glavnom duksu u selu, glavnom u vojsci , rimskom caru i kučevskoj crnoj legiji.

Mobilišu ljude za crnu legiju, za rudnike, pljačkaju, pale, siluju, otimaju, eto zato narod beži.

I sada više nema kud, silni Cezare!

I htede još da priča:

Kako je nerodna godina, kako zanatlije ništa ne rade i kako deca umiru od kuge, a narod gladuje, i ovde žena poče da plače.

Iako, samo, Gaj ču uplašeni glas, on se od njega trže, jer mu u ušima odzvanja još kada ga je prvi put čuo.

Taj isti glas je izgovorio tešku klevetu za njegovu baka Ogu, i on sada ponovo čuje, ono mumlanje i šištanje, što je značilo:

Ma bacite tu kučku psima!

Kao da ništa nije čuo, ni razumeo Gaj se okrenu.

Umesto one divlje žene, koja je izgovorila te reči zlobe, prilikom oprosta od baka Oge, on sada ugleda senku i prepozna njegovu Divlju ženu koja je stajala smireno, ali uplakano, pored njega, želeći da mu zaviri u dno zenica, i tako da mu se bolje prikači uz telo.

Da mu se tako najbolje kaže koja je ona!

Ali, mu se učini da se trese, i ne završi okretanje.

Pogleda u Askalapija, koji povuče ženu u stranu, ne spuštajući pogled sa Gaja, jer njegova naredba još nije izrečena.

Nemi razgovor nije bio završen.

Treba još da odluči o subbini ove žene.

Treba još i narodu reći...!

Učini mu se, da nešto zasmrde na kučji mršalj, ali kao da čuje Stradosov glas i okrenu se da pogleda ko to ima hrabrost da ga prekida dok govori.

Smrad nestade, ali se i dalje čuje isti glas:

Jeste, treba reći: car Gaj, je zato i došao ovde, da uguši pobunu i da kazni sve one koji zlostavljaju narod .

Zato i traži da mu se kaže gde se krije Duks!

Gaj, diže ruku, i glas se više nije čuo, a govornika nije video, ali je znao da to bio Strados.

Učini neke pokrete od zemlje do neba i od istoka do zapada što je značilo:

Da treba, sada, ćutati, jer celu ovu priču znaju bogovi.

I oni će odlučiti o daljoj sudbini Mons Soicero.

Magurani znaju tu naredbu, ali neće da je prihvate, ćute Zato će biti kažnjeni.

Iznenada, podiže zlatni gladius i dodirnu usta.

Samo je on čuo svoje misli:

Uhvatiću ja tog duksa, pa makar se u kamen pretvorio, pa i na mrtvački trulež da smrdi.

Hoće on svoga boga da nadje !

Ovakva mi smrdljiva Mons Soicero Sveta Magura ne treba!

Napraviću ja bolju i lepšu Maguru !

Kada bih ja ovde imao vlast, svi Magurani bi bili srećni !

Zastade malo, jer ne zna šta da kaže, sve je besmisleno, što se rečima kaže, a delima se ne učini, u odbrani ponosa.

Sad će videti ko sam ja.

Izaćiće iz svoje rupe, taj vaš kučevski duks, ili će tu ostati!

Neka odluči sam, koga će boga da prihvati !

Neće biti boljeg boga no moga, ni bolje palate no moje, videće oni !

Zagrme Gaj, a da ga niko nije čuo, no svi videše podignutu ruku sa isukanim mačem.

Askalapiju se zenice raširiše, a noge zaigraše, jer je ova naredba značila, zauzeti borbenu formaciju Usta

Miš Čovek pedalj od zemlje, legijska luda, koji je bio tik uz Askalapija, ali ga Gaj nikada nije video, poče da se prevrće, šišti i skače, već je javio vojnicima ovu formaciju.

Ne jednom, u svim dosadašnjim završnim borbenim operacijama to je značilo:

Opkoliti neprijatelja i ostaviti samo jedan prolaz kroz koji će oni koji pokušaju da prodju biti pobijeni.,

Ta naredba je i sada važila isto.

Ali, izgleda da nije bio odlučan da i ona ovde bude primenjena.

Čeka da mu se duks sam prijavi.

Zato, još uvek drži gladius na usta kao da ga ljubi, ili kao da očekuje oprost.

Tek što ga odsečno spusti i zabi u korice, još uvek na vrhu usana oseti hladnoću svoga gladiusa.

Askalapije je već odjurio do vojske da izda novo naredjenje.

Ali, vojnici su znali, da predstoji borbena formacija Usta,

Askalapije je znao da je čovek Miš ispunio svoj zadatak, kao što će to učiuniti Maksima Armentos Mladji sa Svete Magure, baš onako kako su mu i proročice izrekle na dan rodjenja :

Da uništi Mons Soiceru Svetu Maguru !

Gaju se učini kao da se nebo ponovo otvori, počelo je da se cepa kao prepuna vreća.

Kao da je došao do kraja livade i ugledao cveće, raširi zenice da ih pogledom miluje.

Vreme se iznenada promenilo, nebo se sklopilo sa zemljom.

Zaduvao je neki hladni vetar i sa neba je počelo kamenje da pada.

Tek kada je čuo jauke, plač, zapomaganja, kletve, naricanja, molbe, proklinjanja.

Video je decu kako bespomoćno trče, padaju, ustaju, šire unezvereno ruke.

Čuo je kako leleču, pište, mole, mjauču i na kraju samo krkljaju kao mačići.

Poče da treperi kapcima, kada oseti dim.

Učinilo mu se da lebdi, dok mu je Belac uzigravao sve četiri noge u nebo, izbegavajući da gazi crveni pesak , u meso koje je još vruće i cvrči.

Zubima poče da melje, kao žrvanj, kada oseti miris paljevine.

A u ustima mu gorko , kao pregrena majčina proja.

Konji suludo galopiraju i ržu, uz penu koja se protezala sve do zemlje.

Konji i ljudi, gaze sve ispred sebe, upinju se u nebo da potraže pomoć.

Pišti, jauče, leleče, cvrči , zapareli i uskovitlali vreli vazduh.

Pršti, siplje, odronjava se u krupne komade krvava magurska zemlja.

U smrtonosnom galopu, legionari sve to ne vide.

Kao da im je na očima neka nevidljiva koprena, samo vitlaju hladna sečiva.

Ne čuju, ne od mržnje, nego od kožnih kaciga koje jedino mogu da čuju Galerijevu komandu.

Oni samo izvršavaju naredbu : Usta!

Učestalim pogledima u Askalapija očekuju sledeću naredbu.

Očekuju da mu zapaze ruku sa spuštenim gladiusom, što bi značilo prekinuti pokolj.

Ali, on još uvek vitla gladiusom, kao da borba tek počinje.

Gaj se iz nekog bunila probudi i učestalim potresima glave, kao da nešto potvrdjuje, ili negira, shvati šta je to uradio.

Duksa još uvek nema, a niko neće da kaže gde je.

Tren koji protekne više se ne vraća.

Pomisli na baka Ogine reči i poče da posrće želeći tako da nešto zaustavi, ili uhvati nekog što beži.

Šapućući jedva daje glas od sebe, kako bi se uverio da se ne zanosi u snu, ni od bolesti, već od žestine kojom ga dočekuje zavičaj.

Nije imao vremena da pogleda u Askalapija, kao da ga je bilo strah od tog pogleda, koji bi ga sigurno prekorio, zahtevajući da se ovaj pokolj prekine.

Dok je kamenje letelo sa svih strana, prštala je vrela smola i ulje vrčilo u jedan mlaz kao kiša.

Ljudi su panično bežali pravo u zasek u Usta, gde su ih čekali razjareni i podivljali legionari.

Dok su fijukala koplja bušeći vazduh, kao šilo, i sevali gladiusi, poput dalekih munja, ginuli su nevini ljudi:žene, deca, starci...

Bespomoćno riču krave, tužno mekale ovce, svinje se u galopu zarijale u ljudsko meso i crvenu zemlju, konji galopirali napred a nazad.

Samo se dim vitlao i odlazi u nebo.

Nestajalo je sve ono što se kreće, a zajedno sa njima i Sveta Magura je bila na izdisaju.

Duksa još nema. Niko neće da kaže gde je !

Kako je čudan ovaj narod i koliko se promenio, od mog odlaska!

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj ?

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj?

Pa kakv ste vi to narod, mislite da ćete večno živeti!

Pomisli Gaj, nesvesno diže levu ruku bez gladiusa i sve stade.

Nebo se, kao otvorena vreća, sa vidiljivom zakrpom preklopi.

Preko njegovih očiju kao da su se cedile crvene suzne kapi.

Razjapljena usta se sklopiše, i sada se samo čuje onaj ostatak u ustima koji se samo mljacka i žvaće.

Još uvek su se čuli razgovetni jauci i zapomaganja.

Iz nozdrva konja i ljudi šištala je para i krv, a iz ustiju osećao se smrtonosni zadah.

Okrenu se da ne vidi šta je njegova vojska V makedonska legija, učinila.

Bilo ga je strah da ne zapazi Divlju ženu sa Mladićem dečjeg lika.

Bojao se da ga možda sada neko ne prepozna.

Da mu se tek sada ne pojavi pravi duks.

Da ne vidi porušenu svoju zemunicu.

Gledao je u nebo da tamo ne prepozna neki znak, ili poruku mojra.

Uz sve ovo, sada, je nedostajao samo vetar, što je i inače, poslednji čin borbene formacije Usta.

Izbegavao je da pogleda Askalapija u oči, krio je od njega krvave ruke

XVIII nastavak  PPOVRATAK U  ZAVIČAJ

-Armento se  ženi, -večiti san da bude  car, 
- beži od kuće  u susret  ispunjenju  večitog sna,
-ali gde god da je  misli o povratku , -susret sa ocem,
-uveke ćemo biti vazduh,voda i zemlja,- kud god pogleda  ostaje pustoš..




  U selu se već pročulo :  
Armento se oženio !

Za tu priliku Armentarijus je ispekao vola.

Baka Oga je uveliko častila svojim specijalitetima sve goste.

Romula je bila najsrećnija majka, vazda je pevala:

Nana, nia, nana mija mja!

Armento još uvek nije mogao shvatiti, šta se to sada sa njim desilo.

Jedino je prema Svetoj Maguri, ocu Armentarijusu, majci Romuli i baka Ogi imao uzvišena osećanja.

Zato se bojao da izadje iz obora, da možda ne sretne ovu Divljakušu ili Trosisate krezube mojre .

Eto to u najranijoj mladosti nije znao, ili nije hteo da zna.

Sve je zaboravio istog trena kada je ženski čičak otišao iz obora.

I da nije čuo, kako i malo čas, deca viču :

Armi! Armi!. Armentarioooo! Čekaj,čekaj, nasss!

I da nije uočio koliko liči na njega, iz najranijeg detinjstva, ne bi se ni setio tog fizičkog kontakta sa Divljom devojkom koju su svi njegovi vršnjaci priželjkivali.

Njegova želja to nikada nije bila.

I takvi doživljaji strasti i požude za ženama, o kojima su mu vršnjaci pričali, sladeći se, za njega nisu značile ništa.

Želeo je da pronadje kamen koji je postavljen kada je Divljakuša rodjena i da ga razbije na paranparčiće.

Te da tako navek završi sa njom.

Ovu devojku, više nikada nije video, sreo, niti nju poželeo.

Ali, je osećao da ga takva osoba vezuje za ovaj kraj i da će je jednog dana videti.

Ili da je ona prilepljena uz njega,i stalno je sa njom.

Kada je bio sa Valerijom on je u duši mislio na svoju Divlju ženu.

Samo po glasu, po tom prvom jauku koji je ispustila pri prvom dodiru, mogao bi i sada da je prepozna.

Još čuje te jecaje, ali i reči:
Neka si večan koliki ti je veliki Armi, lepotančiću moj !

Tu negde iza kamena, oseća on, smejulji mu se baka Oga.

I sada Gaj, kao da čuje, kako narod viče:

Živeo! Živeo, Imperator! Živeo Gaj!

A tamo iz te gomile vidi kako jedna žena zapomaže i viče da joj se dete izgubilo.

Čuje kako viče:
Armento, Armento! Armi, lepotančiću moj, gde si, javi se, evo ti...!

Te poslednje reči Gaj nije čuo, od prevelike galame i buke.

Kako je veličanstveno, kako je divno !

Reče Gaj neznajući kako da iskaže svoju sreću što sve ovo vidi i čuje.

Pomeri se i ponovi sve ovo, kao da sebe nije jasno čuo.

Učini mu se da je, tek sada, ugledao svoju baka Ogu kako se geguri pored obora.

Gaj je pričeka da pridje bliže, želeći da je pozdravi, ali ona bez pozdrava prodje pored njega.

Zadrža se uz ogradu i učini pokret kao da nešto namešta.

Dok je baka Oga ulazila u zemunicu već je odjekivao neki glas koji je pre ličio na mrmljanje.

Njemu se jasno učinilo da to ona neprestano viče:
Ooooo Romula! Oooo Armentarijuse ! Ooo Armentoo ! Oooo Romulaa! Ooo Armentarijuse ! Ooo Maksimaaa!!

Još uvek je stajao nepomičan i jednim uhom slušao šta će baka dalje pričati, a kraičkom oka gledao je u drugi kraj puteljka.

Iz tog dela oka njegova se majka Romula probijala blagom strminom iz potoka, koji je bio tik uz crnu reku Timokus .

Koračala je nogu pred nogu noseći nešto ogromno na ledjima, a u ruci je držala zemljanu posudu sa vodom.

Prošla je pored Gaja ne okrećući se.

Čuje kako je razgovetno ljutito pitala :
Zašto se toliko dere !
Nije se čuo odgovor, znao je da majka Romula nikada nije mogla tako razgovetno da priča, pa ni sada.

Baka Oga je i dalje kamenom udarala zrnevlje žita i mumlala:

Ooo! Ooo Armentooo! O Romulaaa! O Armentarijuseee!

Gaj htede da se javi, ali ostade bez glasa.

Seo je pored majčine odore, isto onako kada su čekali oca da se sa puta vrati.

Dušio je okrnjelim nosom i milovao onu odeću obema šakama i očima nešto pokazivao.
Odjednom se trže, kao da se nečega prisetio.

Tako je uvek činio kada mu pomenu crnu Šiljatu planinu.

Jedini je on smeo sa ocem preko začarane reke, stoku da vodi kroz područja zle planine, koja na nebeski pupak liči.

Nisu mnogo čekali, a otac je već bio na vratima.

Znao je on, ako ne dodje do jutra, sutrdan će majka poći rano da ga traži, a tamo će naići na divlje i lude hunske, crne ratnike.

Sada ga dugo čekaju, a majka je mirna kao kamen.

Gaj se odjednom zalete i vinu konju na ledja.

Leteo je kao vetar uz zlu planinu da presretne oca pre majke.

Raspitivao se usput da li su videli kravara Armentarijusa.

Ali, su svi stočari sa žaljenjem slegali ramenima uz odgovor: Armentarius je otišao od kuće da traži sina Armenta koji je sa rimskom legijom negde odavno otišao.

Ostale su samo slepa starica Oga i obneznala Romula, sirote da ga čekaju.

Drugi su govorili :

Odmetnuo se, ima svoju crnu kučevsku vojsku!

Hoće caru da se sada osveti, hoće svoju zemlju da ima!

Oko sebe okuplja pobunjenike!

More i on nametnuo porez!

Dugo je Gaj zurio u obrise stabala pored svoga doma, kao da sa ljudima razgovara, želeći da im kaže :

Evo Armento se vratio kući, pa neka i Armentarijus sada dodje!

U zemunici je odavno tišina, baka Oga je zaćutala.

Slaba mesečina još nije doprla medju zidove zemunice.

Gaj je još uvek krajičkom oka razgledjivao poznate stvari.

Kao da se ništa nije promenilo !

Trže se kada je čuo ove reči, a nije ništa progovorio.

Iza desnog ugla, pored kamena su njegove stvari.

Na samom ulazu u veliku sobu je sakriven parče kože sa cezarovim likom.

Iako već zna sadržaj saže se da ga ponovo uzme.

Šta ti ov-de ra-diš? !

Grmnu isprekidan glas, odma iza njega.

Sada je čekao da fijukne i vrbov štap kojim ga je otac obično tukao kada nešto učini loše.

Ali, senka ostade smirena, kao u iznurenog i jadnog čoveka.

Sama ruka, činilo se, zaklati se od svoje lakoće, samo što se ne otkači sa ramena.

On okrenu glavu da vidi oca, ali spusti pogled zbog stida, što je pobegao od kuće.

Taj glas mu je prišao sa suprotne strane, da bolje čuje odgovor:

Ništa, samo gledam!

Čekam da se vratiš, da malo popričamo!

Nije potrebno da više gledaš i čekaš, ja sam odavno ovde, a tebe nema!

Pobegaoooo siii!
Čujem da vodiš vojsku na oca!

Odbrusi mu ovaj glas, odjekujući kao iz neke šupljine.

Majka Romula i baka Oga su već rasprostrle rogoz pored ognjišta.

Legle su bez reči, kao da se pored njih ništa ne dešava.

One ne čuju ovu raspravu i nevide ništa u mraku.

Samo su dva mesta, pored ognjišta, ostala prazna.

Baka je ispružila ruku i učinila pokret kao da pokriva Armenta.

Romula se privlačila uz nešto što joj liči da je Armentarijus.

Mesec je odavno otišao sa otvora zemunice, a dve senke se nisu pomerile niti se neki glas čuo.

Samo su oči bleštale, kao kada u daljini pre grmljavine nešto sevne

Nastala je tišina kao mrak posle nevremena i večnost posle smrti.

Tu tišinu poremeti neka galama, neko rzanje i lavež pasa.

Već se čulo kako neko doziva Armentarijusa.

Nikako nije mogao razaznati šta to ovaj muški glas viče.

Ali, u oboru su konji uzrujano rzali i nogama lupkali, a krave rogovima navaljivale na ogradu.
Zar je moguće da je ovako brzo prošla noć.

To sigurno viče neki pastir, koji želi da kupi stado.

Ponovo se čuo muški glas iz dna zemunice.

Tako će Armentarijus saznati da je na vreme pokupljeno sve ono što je tokom noći doneto pored kožne zastve.
Sada će početi polako svi da se bude.

Prvo će otac ustati i pustiće stoku da pastir izabere.

Potom majka Romula će razgoreti vatru i počeće da udara u zrnevlje žita.

Na kraju će baka Oga prvo potražiti vodu, okrenuće se na drugu stranu da malo gleda u unuka Maksima Armenta Mladjeg , koji je skutren spavao izmedju oca i majke .

Ustaće tek kada sunčevi zraci budu udarili u prvi otvor njihove kuće od blata.

Počeće da cmizdri i slinavi kada oseti da je sam.

Tek kada ga baka ugnezdi uz skut, Maksima Aremento će početi da se smeje, dok ga baka ne izvede napolje da izbaci mokrinu.

Tada će, svi ukućani početi da se dovikuju i nešto žurno rade.

Majka Romula će raditi druge poslove i usput će mrko gledati u oca, dajući mu do znanja da je ljuta što sa njom nije spavao, nego lunjao noću kučevskim planinama, i evo čitav obor zaudara na kučeći mršalj.

Bolje mu je da ode što pre i okupa se u Timokus.

Baka će nastaviti da udara i okreće žrvanj i da melje žito.

Jednim kraičkom oka uvek će motriti na unuka Maksima Armenta da negde ne odluta, a drugim na Romulu, da ne načini neku glupost, koju obično nesvesno uradi kada je ljuta na Armentarijusa.

Otac će polusanjivo posvršavati žurno prve poslove oko stoke.

Svirajući ustima, pucketajući prstima i pevušeći pravio se da ne razume Romulinu ljutnju, kada joj je na vreme došao, a ona spavala.

Armento će ići od jednog do drugog, a potom će ponovo stati uz baka Ogu, da se malo odmori, uz njen rašireni skut, dok se ponovo za kratko ne uspava.

Sećao se Gaj da je odavno tako, a kao da je to juče, bilo.

Okreće se sa namerom da ih ponovo sve vidi i čuje njihovo dozivanje.

U glavi mu je sve titralo zbog toga što nije znao na koju stranu će misao prevaliti.

Želeo je da još uvek bude u krevetu pored baka Oge sve dok ga majka ne uzme u krilo da ga malo podoji.

A bio je siguran da će misao prevagnuti na ovu drugu stranu, gde ga otac, koji ga još uvek nije prepoznao, ili se samo tako pretvarao, odavno čeka.

Oči su počlele da mu se vlaže suzama, pre nego što je bio svestan da je sve ovo samo njegova iluzija, neki besmisleni surovi san, od koga, zasigurno, neće odustati, samo zbog susreta sa ocem.

Maksima Armento Mladji sa Svete Magure, Gaj Galerije Valerije Maksimijan, gospodar rimske Imperije, bog na zemlji, ovog prohladnog jutra poče iznenada da drhti od pomisli na susret sa ocem.

Želeo je da taj susret bude susret dva odrasla čoveka.

Otac Armentarijus neće više biti samo senka.

Moraće, ipak, da prepozna pridošlicu, sina, koji je odavno otišao.

Sina koga je godinama tražio, po svim vrbacima uklete reke.

Po vrtačama začarane Šiljate planine, otvorima, vododerinama, zjapinama i lednicima, zavirivao u sve jazbine, plašio i rasterivao divljač.

Obilazio napuštene rudaraske jame.

Otkopavao grobove.

Gledao u skitnice, rukovao se sa njima, gledao im šake, brojao prste.

Obilazio sve slobodne Divljakuše i mojre trosisate Krezube žene

Noćima je ostavljao upaljenu vatru, kako bi znao da se vrati u svoj dom.

Dozivao je sina koji je obećao da će se vratiti .

Tražio odbeglog sina zbog koga se i on odmetnuo i postao duks crnih legionara..

I sada ne zna ko je prvi pobegao iz njihovog doma.

Prekorevao je sebi što mu je stalno govorio da ne radi ono što je on i sam želeo.

Da ostvari , davnu želju svojih predaka.

I sada kao da čuje njihov zavet:

Jednoga dana i mi ćemo biti vazduh, zemlja, šuma i voda.

Ako ne sada, onda za drugo neko vreme, kada budemo imali zemlju!

Imaćemo i našu dušu!

I bvaš zbog ovog zaveta, obećao je sebi, da mu neće ništa uraditi, samo da ga još jednom vidi .

Evo sada mu se Maksima Armento Mladji vraća kao Gaj, veliki vojskovodja i vladar.

Da li je to njegov sin, ili silni imperator?

Moraće da mu odgovori na pitanje :

Zašto je pobegao od kuće?

Zašto je ostavio Svetu Maguru?

Ili, ako je zaista Imperator da ga ubije, kako je obećao svojim precima.

Ništa se nije čulo.

Samo je Maksima Armento Mladji i dalje osećao da pored njega neko stoji i gleda ga pravo u oči.

Pogledom mu probija zenice odakle kaplju crvene suze.

Kao da sebe gleda i sam plače .

Sigurno Armentarijus , stoji pored njega i on to sada isto čini.

Stoji, sada samo senka, tužnih očiju i mlakog pokreta, senka koja ne govori, ali koja misli i oseća.

Ništa se ne čuje, ali se i od te tišine i takvog Armentarijusa Gaj Galerije boji i dalje drhti .

Ne zna šta će reći.

Ako progovori prvo će pitati za baka Ogu, pa za majku Romulu, pa..

Misao mu prekide neka vika.

Čuje on kako mu otac Armentarijus upućuje prekore.

Oseća njegovu ruku koja zamahuje vrbovim štapom.

Zato ćuti, ni glas da ispusti iz sebe.

Samo ćuti, onako kako ga je baka naučila:

Kada ćutiš, um najbolje govori, čuvajući tajnu svakog zla.

Radi ono što moraš, a osećaj srecem ono što možeš.

Osmehom potvrdjuj što želiš, i što ti je dobro !

Kad ćutiš kao da spavaš, nizašta nisi sposoban.

Zato, koračaj budan, ali se ne pomeraj, sine moj !

Stisnu zube da reči same ne izlete, da ne kaže ono što sada oseća, i kao da mu se pojavi blagi osmeh, a sve radi budućnosti Imperije.

Trpi bol udarca koji nije dobio, ali je želeo da ga oseti .

Uzalud je stisnuo zube.

Osećao je udarac prošlosti, ali i dalje čuo očeve reči koje ga stalno prate:

Sine moj, najveću vlast imaš kada vladaš sobom !

Ako hoćeš car da budeš spremi se da ratuješ celog života!

Ako treba i na oca da udariš, sine moj!

Pa oče zar na tebe, zar..?!

To si dužan svojim precima, oni su mene zadužili, a ja tebe!

A koga ja oče, koga, kada me se svi boje!?

Svoj narod, ali znaj, kada se dobar čovek pokori slabijem postaje zlikovac!

Sine moj, ništa se ne isuši brže od suza, ništa!

So sa suza će nagristi vreme!

Suzama ćeš zdrobiti i kameno srce, ako treba, sve zaboraviti!

Sada su mu misli bile spore, jer je želeo da vremenski bude što više pored senke, čije drhtanje čuje.

Dodiruje obraze da proveri da možda nema suza na njima.

Poznati zadah i neku vrelinu oseća iza vrata.

Činilo mu se da hoda po vazduhu, da dodiruje sve stvari u kući, da miluje majku čije su oči suzne i prepune svetlosti, a glava puna tišine.

I sada oseća očev zadah i miris na stočnu balegu.

Čini mu se da umesto odgovora pruža pločicu rimske legije.

Ali, Armentarijus ni da je pogleda.

Već je odavno znao šta ona znači.

U svojoj mladosti i on je imao takvu oznaku legije.

Gajova ruka je i dalje ostala ispružena i drži ploćicu.

Neka senka, za trenutak nestade i pločica pade pored majčine rogoze, koja se trže kao iz nekog najdubljeg sna.

Trže se i Gaj Galerijus Valerije Maksimijan, jer je tik uz njega ponovo bio glavni komandant V makedonske legije Askalapije.

Gledao ga je čudno i bez reči dao do znanja da vojska dan i noć čeka naredjenje, a njega nema.

Niko ne sme da pita:
Šta se to sada čeka ?

Umesto odgovora još jednom se pomeri, što beše znak da ga Askalapije napusti.

On i dalje ostade da čeka oca, da nastave započeti razgovor senki.

Dok se otac ponovo ne pojavi, zagledan po krajoliku Mons Soicero Svete Magure, očekivao je da se iz nekog vrbaka pored reke gromoglasno pojave njegovi vršnjaci, čija je imena odavno zaboravio.

Još se verao izmedju okolnih koliba, kako bi ga seljani zapazili.

Želi da pridje pored prvog čoveka na koga naidje i da pita:

Da li možda znate, gde je kuća Armentarijusovih?!

Ili možda bolje:

Da slučajno ovde nije bila jedna bela kuća u kojoj su živeli Armentarijusi, koji su došli sa Sera i Sirdike!

Jeste, imali su i jedanog dečaka... ?!

Ne sećate se, bilo je to odavno !

Bolje da kaže:

Znate ovde na sredini obora bio je ogroman vrč, gde se sakupljala voda, a kada je bio prazan tu sam se krio!

Tamo, obor za stoku, kada sam bio gladn udjem u obor i ispod prve ovce sisam mleko do mile volje.

Htede da se nasmeje, ali ozbiljno lice vrati se u grč i nastavi rukama da pokazuje:

Tamo velika kuća, ona je bila najveća u Maguri.

Znate u toj kući sam živeo ja!

Hteo je još da postavi neko pitanje, ali je osećao prestravljeno zamišljeno lice.

Čekajući bar neki poptvrdni odgovor, zastade malo da proveri da li je sagovornik još tu, samo je čuo:

Sada sam se setio, ali sam zaboravio kako se taj dečak zvao , drugari su ga zvali Magurski car!

Kažu, da su ga ubili legionari!

Ali to je bilo odavno, odavno!

Htede da se javi, i da se potvrdi lično da je taj dečak on i da je živ, ali se zbuni, uz reči :

E, e, eee, magurski , ili rimski !

I tu zaneme, kao majka Romula, ne zna šta dalje da kaže.

Nastojao je da bude nespretan i da se ponaša kao da je odavno tu.

Kad god bi čuo neko šuštanje, činilo mu se da je to bio očev korak, i da ga je ipak pronašao.

Bojažljivo bi podigao glavu i oslušnuo da nešto čuje.

Tek onda je shvatio da je Maksima Armento Mladji , čudo od deteta, veliki rimski vojskovodja Gaj Galerije, usamljen.

Sada, dok ga samo nekoliko koraka iza njega brdo vojske čeka, nemoćan je, da bilo šta uradi, ili naredi.

Vreme kao da je za njega stalo.

Mutni oblaci ga nadleću.

Drveće ga mimoilazi ni da mu se pokloni.

Ptice preleću ni da se jave.

Trave se suše,a nije im vreme.

Učini mu se da mu smrt počiva na ramena, pa mu ledja otežala.

Začaurio se u svoju učmalost, što ga posle toliko godina niko ne prepoznaje, nisu ga valjda zaboravili !

Kada čuje neki prepoznatljiv šum, u njemu nešto živne.

I sada može Timokus u dva skoka da preskoči, topolu da nadvisi.

Može i pticu da u letu dohvati.

Kada mu se hoće može ovce, krave, kobile, sve medju noge.

Zmije otrovnice, jezikom da miluje.

Oman i debelicu da namiriše na sto koraka.

Može, sa onog uglačanog kamena pravo u vreli izvor da skoči .

Kada bi im to pokazao možda bi se setili za njega

Vatra je odavno nestala, ali kada bi im samo rekao da je na dan njegovog rodjenja ovo brdo gorelo.

Setili bi se mladića sa lepim dečjim likom i okrnjenim nosićem.

Setili bi se onog šepavka, što je brži od vetra i senke.

Onog što izmedju nogu ima zmijuljicu, odakle izleće plava mokraća i kada mu se hoće on sve može.

Onog što sa životinjama priča i sa ptiicama se nadpevava.

Tako mu prošlost u telu bukne i učini mu se da se naduvava.

Zapljusnu mu misli, snažno poput vodopada, da mu se učini da on odavno nije više ovaj koji sada ovde stoji, nego da je onaj što je odavde, odavno otišao.

Umesto očekivane sreće i radosti što je sve ovo postigao i što se evo vratio, obuzela ga je neka malodušnost.

Ni trunčice dostojanstva.

Kud god pogleda ostaje pustoš.

Niko neće da mu se raduje.

Kud god stane sve je prazno i svi ga se boje.

Zato se i on uplaši .

Uhvatio je, jednom, sebe, kako usred logora u Grčkoj, pomišlja da izgovori:

Ti se bojiš Maksima Armenta Mladjeg uplašio si se povratka, moj silni Galerije!

Bojiš se mene!

Niko te neće voleti, moj Aremento, bojaće se samo Gaja!

Umesto odgovora on podiže mač visoko, što beše znak da V makedonska legija krene na sever Imperije.