* * UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

16. У ДАЛЕКОЈ АУСТРАЛИЈИ ЂОРЂЕ КОЗАРАЦ ШЕТА СВОЈОМ УЛИЦОМ------

 

 

                                      3.  ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА----------        

                                           .     *****   УЛИЦА******

 

 

Улица је била позорница живота, на којој су се ређале људске судбине. Најтеже животне улоге казивале су се лако. Од почетка до краја без страха изговаране су животне рударске улоге, које је писала судбина. Али, зашто баш овде да се изговарају? Козарска одавно не постоји, а камарати ми причају да вазда шетају њоме. Није се имало где нити кад. Није се мислило на лепоту живота. Рудник је нудио само несрећу, опомињао је да постоји живот и зато га треба ценити. Тако је и ова прича и пошла на Пут у тачку. Ово су сада само слике из рударског живота, претворене у ова слова. Свако има своју причу о овој улици. Овом улицом Ђорђе већ данима шета. Из сваког угла тражи лице своје младости. . Жури да препозна себе у најранијој младости, у дане њубави у школске дане, и дане када је пошао уз ову улицу право у рудник. Загледа људе, окреће се. Тражи годинама одговор на питање: Како и где је прошло толико времена? Зна да у овом градо одавно постоје, широке, веселе и живе улице, уличице и булевари. Њима је пуних педесет година пролазио уздуж и попреко. Безброј дана и ноћи. Стотине људи је прошло кроз његов живот.. Они најтежи дани га сада пеку, прже као жар. И после толико година сваког јутра је на почетку улице, само што сада не жури да пре фабричке сирене стигне до окна. За њега је, улица, постала живо биће. Узимала и давала радовала се и мрзела. Када је спавао, чинило му се као да уместо улице, види мртвог човека са отвореним очима. Препознао је, као да су то Зећине очи.. Чинило му се као да његова уста хоће нешто да кажу. И заиста су нешто причала, али то је само он чуо. На крају улице као да га је чекао отворени гроб., или давно упаљена карабитуша, затрпана на петом хоризонту. Онда је одустајао од тражења, чији је то трајни смештај био. Том улицом прошао је његов живот као олуја. Започео га је уз рударску колевку и очеву канделабру, коју је често празнио мислећи да је карабит стегнут сладолед. А када је узрастао, тај исти карабит из канделабре употребљавао је да уз помоћ њега када га запишава, шаље у небеске висине конзерве међународног ЦК. Тако се са својим пајташима такмичио чија ће конзерва узлетети више.... Али, сада, уз страшну експлозију заостале бомбе из рата, будио се сваке ноћи, све док није заборавио лик погинулог млађег брата, а себи обећао да више никада неће дирати незнане предмете испред ђубране. Која се налазила, поред самог потока. Ту су најмлађи козарци вазда чекали, Ђубретара, да искипује борску старудију коју је покупуио у центру града.. На тај бљесак враћала га је и свака прослава 1. маја када су небом парале разнобојне ракете. Увек му се чинило да је лик његовог брата јаснији него икада. И да је његов брат ту на плочнику ове улице и да шета стало до оне ђубране, која одавно не постоји. Носио је први пут ципеле када је ишао поред мајке, којој је доктор објашњавао: -Трбух му је пун гноја, гуштерача је натечена као балон. Операција је успела, али смо само покупили гној. Сада ће почети труљење панкреатитиса. То је оно најгоре, рудник ће узети свој данак! Са лицем пуним гнева млада жена гледала је у јединца чије се очи нису одвајале од нових ципела, које је отац донео чак из Београда. Отац није доживео да му купи нове веће ципела. Та улица је била сведок свих његових мука, немаштина и беде. Том улицом корачали су и немачки војници када су водили логораше у рудник, а он је као млади партизан Девете бригаде победоносно корачао истом улицом 1944.године. И највећи каранфил забо је на почетку ове улице, одајући пошту свим изгинулим логорашима. Као да се тог тренутка у њему рађало нешто ново. После су пролазиле добровоњне бригаде да раде у руднику. Па је прошло доба Инфорбироа. Доба када су се камарати гледали исппод ока, а срцем договарали. Доба када је инжењер Танчић све заврбовао за Стаљина. Само Ђорђа није могао. И таман да га пошаљу на Голи оток, а он овом истом улицом побегао у Аустралију. Кажу тамо има свој рудник, али нема ову улицу. Зато само у сновима њоме корача и са козарцима разговара... Прошло је време када су од сто умрлих и погинулих у току године сахрањивани мештани, то је сваки десети, остали су враћани одакле су дошли. Па време петолетке и време пресудно за овај рудник. Као да и сада чује причу секретара: ,, Другови, анализе говоре и показују да рудник морамо затворити. Људе ћемо негде распоредити, то је одлука комитета. Ко је за?,, . Тог истог тренутка овом уличицом одјекнуло је: -Не! Ово је политичка саботажа. Затварају рудник који нас храни. Е, па нећемо тако, као да и сада ове речи одзвоњавају. -Има рудник да ради. Има нову коту да започнемо, ако ова није рентаблна, започећемо нову коту. Разумеш ти бре секретару руски. Овде смо сви рударски синови. Не може то тако секретару. Треба прво да из наших мозгова и наше крви истиснеш ово наше тврдо рударско семе.. Ударај ти колико хоћеш, али ми не дамо рудник. Хоћеш га за Стаљина да причуваш, а! Јок, бре, јок, иди одакле си дошо...! Испод овог рударског неба ми другачије не мислимо. Овом истом улицом Ђорђе је пошао у Београд, код председника и иобјаснио му: -Не тражимо ми, председниче, да нам проблеме решава држава и партија, јок. Има сами да радимо и то уз пола плате. Људи су, друже Председниче, људи су и под оваквим околностима спремни да раде за Партију. Гди може рудник без рудара и где може да се друг остави кад посрће. То смо још у рату научили. Враћен је живот руднику који му припада.. И сада било где да оде, он је део тог живота с нестрапљењем очекује да што пре стигне до своје улице. Он једино зна праву истрину. Касније је све то имало другу причу. И када је далеко затвори очи и види идиличну слику; поред улице дремуцкају пензионер, а около се играју малишани. Ту је негде и он, држи затворене очи све док га неки пролазник на поздрави или га тресне по рамену. Онда, наваљен на једну чесму гледа низ улицу и очекује да , се појаве позната дечја лица. Сва та лица су одавно остарела, а улице одавно нема.. Осећао је да га неко гледа не људским очима, него очима времена. Али, у таквим очим туга је велика. Зауставља време када је његов отац, жени која је тражила бар нешто од градског живота, нудио само визију будућности великог града и рудника, где ће њихова деца бити срећна.. Путеви снова младе жене завршили су се на самом почеткуз ове улице живота. Ту је започела њена тешка женска мука, али пуна рударске љубави, да би се издржао дан и дочекала будућност, требало је кроз улицу босониого трчати. Будућност је чекала само у сновима. За многе је то био само рђав сан. То је време камених зграда и време када су рудари од места где су добијали плате па до места становања крчмили новац, прво код ,,Кривогх оџака, па код љубавница, па остало што остане за голи живот, а онда је живот гутао своје. И сада је ред дошао и на Ђорђа. Али, он се одупире, тражи да му се младост врати.. Тако већ годинама на почетку је Козарске улице и упорно тражи лице младости. И увек се губи ту на почетку тражења. Данима нема мира. Ноћу скаче из сна и нешто довикује, као да је низ улицу прошло нешто неприметно, тамо негде у далекој Аустралији. Можда је то била његова младост, сада га опомиње и плаши. А колико је само доброте било у њему. Само се живот таложио и раздирао му лепоту годинама.. Ни клетве ни псовке, стотину богова, нису могле да отерају тегобу живота. Пун страха и лепоте ишао је кроз живот и као да се није наслањао на ноге. Као да је читавог живота лебдео. Запињао из све снаге да уради много више. Младост је то тражила. Та његова слика младости нестаје, као да је није ни било. Никако да се до краја нагледа. Увек види нове детаље, нека нова лица и онда сам каже: Ово је моје, ја сам сам! Тако већ годинама прича. Само на то мисли. За многе становнике ове улице остао је невидљив и непознат. Ђорђе је ту, окрените се, да не буде сам. Зато је и пошао чак из далеке Аустралије на овај Пут у тачку да га сви упознају, после шедесет година, а они су сви били вазда са њим, то ова прича потврђује.... НАРОДНЕ НОВИНЕ, ОКТОБАР 1985.ГОДИНЕ. 

 

******* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 

 15. ВРАТИ МИ МАСТ И ЛЕБА ШТО ТИ ЈЕ ДАЛА МОЈА МАЈКА И КИДАВЕЛА ИЗ КОЗАРСКЕ

                                         2. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 

 

 

 

Када сам насамо са овом фотографијом почнем да говорим исте речи. Врати ми маст и леба што ти је дала моја мајка са алевом паприком. И да те више не видим у Козарској улици:кидавела. На сјајни папир сузе се саме поајве. Прошло је само педесет година. У најљући камен живота срезах име улице које више нема. Овде почну да излазе.Смрдљиви, прашњави, рашчупани, погани моји Козарци. Из подрума уџерица, плетуша, камених зграда. Барака, бункера, француских зграда. Тако су се све станови звали. Целом се улицом возају једином моторно машином. Говњаром цистерном, што при крају улице, поред кожаре проспе смрдљиву текућину из рударске колоније. И тако данима крстаре с једног на други крај. Излазе и залазе. Излазе и залазе. Кроз мећаву улазе у мој живот. Будум се и чујем како са фотографије улазе опет у мој живот. Кроз мој мозак клопарају њихове босе ноге. Иду из ока у око. Све празно. Улазе у мозак а тамо прашњава и ледена мисао. Улице одавно нема. Они су сви по булеварима и трговима мога мозга. По крововима и фасадама снова. Годинама лутају дивљином живота. И ти моји козарци сада су светски људи. Путници без овереног пасоша. Факири, вагабунде, клошери, сакупљачи снова.Радници треће смене. Ратници светских бојишта. Капетани. Учитељи, рудари, флотери, професори, песници снова. Једини су људи који су видели Јосипа Броза Тита и Кенета Каунду у блиндираним колима, док су ови пловили њиховом улицом која води до Златаре. Успомене из детињства о мом граду и овој улици. Могу да се стисну у иглене уши. Међу мојим млечним зубима смештен је цео Мендељејев систем. У утроби мојој јалови песак.Између зуба змијуљице јутра. У ноктимс смрдљиви ваздух. Уз ову фотографију најбоље иду речи: Боже, боље је у Дантеовом паклу него овде живети. Пре много година у моди је била групна фотографија. Цртачи снова су најтраженији. Као да смо заиста све имали. Вештачки осмех. Овакво одело, кравате и озарена лица са толико година. Тако смо овековечили оно што никада нисмо имали. Ову.фотографију мајка једино чува. Не види се добро, овај грч представља позив и плач. То је прошлост. Сада само долазе давне плиме које предвиђају будућност. И губе се у таласима садашњице. То једино на овој фотографији вечито траје. Последњи очев осмех. У јами су ове канделабре морске очи. Море плавооко. Овај далеки поглед значи мајчину патњу, кад год отац пође у јаму. Животну буру до очевог следећег доласка и новог форшуса и следеће плате. Стара железничка станица је уз саму улицу. Када је одлазио последњи пут ,, Ћира,, цела улица се окупила. На овој фотографији нису сви могли да стану, али ја знам, били су многи Козарци. Та машина са узаног колосека. говезла их је из свих крајева Југославије, сада је сви испраћају.Машиновођа загрлио локомотиву као љубавницу. Његове зреле узнемирене очи гледају у небо, као да моли. Велики облак као купина црна, надвила се над градом. Ветар дуну и однесе га. Зато је овако ведро и свечано. Ћира одлази на свој послењи пут. Уместо камарата, сада вози пароле захвалности: Живео СКЈ, Живео Тито, Живела Партија. У њима нема топлине.Један је младић љубио девојку. Била је бела као креч. Старац поред мене је објашњавао унуку како је овим возом први пут дошао у ову вукојебину, у ову недођију у ову вечну робију. Друга лица су била тврда. То сам добро упамтио, и пароле Живео СКЈ. Овде се све не види. Види се само река људи што се између шина узаног колосека и сада ваља на фотографији. И сунце које нестаје према западу, да се никад не појави. Траве ове поред јаловине, сасушене, сведоче да је баш тако било као што је на слици пре песесет година. Страшно овај арсен убија. Из Козарске преко јаловине водио је пут до школе ,,Б.Радичевић,, фотографија из првог разреда,држе ме оба родитеља за руке, као да ћу да побегнем, пре еешездесет година, овековечила је полазак. Али, и сада. када је погледам, обузима ме страх. Када сам се враћао, преко улице на Другом километру, ми козарци нисмо ту смели да идемо, морали смо преко пирита и потока до куће. Али, зато та господска деца нису смела да дођу у борски поток поред козарске да се купају, брчкају и пецају рибе,Т0 на овој фотографији и данас важи неписано правило. Играју се облаци. Сунце виисоко. Пружам руке да га дохватим. На овој фотографији то могу сада. И зар је могуће да из мале кутије трешти музика и људи говоре?  Зар постоје тако мали људи? Чује се шапат тишине.Исто питање, када посматрам ову фотографију са првим радио-апаратом марке Космај,који је и сада на прозору, прве бербернице у козарској улици.Чујем себе како прижељкујем да и ја говорим из те мале кутије,а знам, сигурно знам, да сам четредест година био радио новинар. Овом пролећу од пре тридесет година недостају кише и птице. Пупољци рани и сада цветају у мом крилу. Костури кућа Козарске још се диме.још се диме, на многим фотографијама. Ниски кровови самачких зграда. У трбуху радничке колоније стоји промрзла птица, док на фотографији једем зелено воће. У дечјем летоавалишту на Савачи. Постројени у ставу мирно и с приљубљеном песницом уз слеппочницу, поздрављамо, уз химну Хеј, Словени пионирску мараму и заставу, док нас помно и брижно прати чика Рех. Слушамо откуцаје срца у прашини дечјег ума. Прижеељкујем морнарско одело које сам тада носио. Песму исту не чујем док стискам пест. Чујем крик обмане. И збуњује ме властити глас. Напиши све то, у име певача химне Хеј Словени, и уместо узвика стави тачку. 

СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995. .... 

.......СЛЕДИ НАСТАВАК.... 

 

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

                    ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,,

 

                  14.******                  УЛИЦА НАШЕ МЛАДОСТИ 

 Хоћу да склопим албум, али сећања не могу да зауставим, чујем свој глас: ,, Добро вече драге бивше комшије, другари, пријатељи, Козарци моји!,, Скоро да не верујем, у свим мојим књигама, говорио сам о њима, а они би и сада да крену на овај Пут у тачку. Нека буде тако, али, веомна кратко ћу, можда има нешто што сам до сада изоставио. Чујем свој убрзани глас, који жури да све што пре саопшти, како га не бих прекинуо. -Припала ми је дужност да вас у име организационог одбора поздравим и да вам зажелим угодно вече, са жељом да се још много година овако здрави и чили сусрећемо. Ово је први пут у историји овог рударског града да се бивши становницим једне улице овако сусрећу. И да је разлог њиховог сусрета једна улица. За нас није ни чудо јер козарска више не постоји. Али, постојимо ми Уствари постоје широке, лепе веселе, живе улице, уличице. И булевари живота. Њима пролазимо уздуж и попреко, њима нам протичу неприметно дани, године живота. За нас некадашње становнике Козарске улице, која сада више не постоји, такви дани протекли су и стопили се у овај град, који управо ове гоодине обележава 80 година постојања.То су дани незаборава. Као послератни дани када је Козарска улица била уточиште за све неимаре из свих крајева наше земље. Као дани обнове, када се из рудника ишло право у кревет, а из кревета право на градилиште. Као дани када се живело у собама без завеса, када се спавало на поду и јело из једне посуде. И дани када су писма стизала само на једну адресу: ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,, Као дани социјалистичке изградње и дани што се памте по првом водоводу и градској чесми, по првом члану Радничког савета, по првом радију и телевизији по графитима на флотацијском зиду Добро јутро голуб бели срећу дели..Или живоо СКЈ... Или, дани када су женама рудара расли трбуси и када су се рађали нови клинци, или долазили бољи и лепши дани њеним становницима.. Али, постоје и још неки дани који су наговештавали крај живота једне улице, због ширења рудника. Било је још дана за које је сада немогуће да их се сетимо и дана кроз које смо прошли и ули у време које је непрестаноп мењамо. И да се то време бар мало заустави од заборава ето нас овде поново заједно да драгујемо. Јутрос смо обишли улицу и са широким осмехом и испруженим ру7кама за загрљај вратили смо се у сећање на дан када смо у овој проводили део живота. Јутрос је поптекло безброј сећања који су прошли и на део онога што смо имали и што смо у тим тренуцима могли имати. Сусреле су се три генерације ове улице и обишле старицу која је усамљена.- Али, чекала их је раздрагана та некадашња жива и најлепша улица пуна дееце. И ти некадашњи голуждрави малишани, сада озбиљни људи, некадађње девојчице, са кикицама сада мајке и озбиљне ежене, закорачиле су јутрос у део онога што је прошло и показале су оно што је сада.. Ето тако изгледају та прва сећања на овај дан, а да сећања не избледа договорено је да овакви сусрети буду традиционални..

 

 Бор 1983.године, СУСРЕТ КОЗАРАЦА ,,ИЗ КОЗАРСКЕ СМО БОСОНОГИ ДОШЛИ У БУДУЋНОСТ,, Али, то није било довољно да умирим сећања. Појавише се добро знане слике, почеше да ми се церекају моји козарци, да ме провоцирају, како то они цинички умеју и знају, да цитирају неке моје стихове из козарске... И зато да их умирим, ево враћам се поново на Козарску улицу, листајући добро знане фотографије да и њих поведем на Пут у тачку.... 

 

 

 

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ АКО СТЕ ЗАБОРАВИЛИ И ДОК СПАВАМО СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ СУ СА НАМА- ПРОВЕРИТЕ СВОЈЕ СНОВЕ.....ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 13. * Б У Ђ Е Њ Е

Још једна фотографија оће на Пут у тачку. На фотографији овој дишем. Али не мислим.Нагло излазим из мрака у дан. Ово је моја будућност. Био сам ту са стране. Ове ликове и данас не препознајем. Само доминира парола Живео СКЈ, на зиду испред флотациојске капије. То није магла, то је духовни дим што својом горчином трује сваки нови дах. И ствара богаље који одлазе у сутон. Страх све више у мене урања. Ноћ постаје тања док срљамо низ обронке слободе. Шапуће у глави нешто, неко у мени спава и сања. Само на овој фотографији чекају ме лудаци. Био сам у служби псима и дебилима, чуо сам када су их тако звали. Цвилио сам, кезио зубе. Између нас и сада је зид мржње. Добре животиље не умеју да се смеју и снађу. Шта сам то скривио да између два бездана будем усамљен? Бритка слобода. Руже цветају у илузију. Остаје мало смеха и мало боли у мени. Ја се и сада стидим, а са људима живим и живећу. Вичем у ноћи док бежим из Умчара, Центра за кадровско и партијско оспособљавање. Скаменићу се да будем сам. Камена звер да не задаје страх. Са фотографије говори ми пријатељ а мени се чини да је то мој глас. Вапај и грч истине, нема будућности у тој речи обећања. Дотакнеш ли је не прстом него оком осетићеш мирис, боју, светлост и сенку. Све је то некада било. Сада само поприма облик неба. Док ходамо улицама историје кроз огледало. Нешто ниче у нашим главама. Слепоћа и глувоћа нарушавају мир. И светски немир. Зато раздвојени ходамо. Све је тако близу а тако неухватљиво у нама. Ново време зри: то нам једино преостаје. То нам је нада, И да је уништим – остаће. У зеници мога ока. И да зажмуирим остаће. У срцу. И када ме не буде било, неко ће се ње сетити. Очи са ове фотографије проплакаће на дан моје смрти.. Када склопим албум као да станем крај огледала. Појави се милион ликова. Видим себе, али се питам где сам то. Јер прошлост и страх имају своје име. Опојна бујица слика пожар ума. Очекујем далеки неки глас, из васионе. Неки поветарац разбије огледало. Нека се склопи већ овај албум. Кап нека однесе моју мору. Нека проговори фотографија права. Она жива, Она међу нама. Данима их тако гледам и о њима говорим као о себи. Ко сам ја? Ја сам само бележник снова, сведок осушених трава, изумрлих усана, загаслих звезда. Ја сам празна бачва. Чокот без рода. Трагач! Спаситељ злата што се са грумена скида. И носи у румена свитања. У наоколо животне мрклине са срцем у прашини живота. Ја сам само сан о лепоти и срећи. Ја сам само отисак једне пароле. Скривен иза векова., спреман на читање и умножавање. Али, не на прекоре и клетве. Умива ме златна зора. Из таме у светлиост, улазим у унутрашњост тишине. Зар може да ме светлост оволико озари. Када лежим потрбушке по земљи, невидљив за пријатеље, и мален под сунцем а велики у овом запису. Много сна и много буђења у једном трептају снова. То су моје успомене које су остале само у срцу. И вуку црвени траг до звезда. Осим овог изговореног гнева, какав ли нас то немир чека. Када изађемо из небеског грумена. Зато, ако си у овом грумену што је стиснуо остатак свемира и цео Српски народ... Ако си у овом трептају, што светли у овом мраку...У овом грашку зноја, између мишица... У корену у аорти, у плоду, у зеници, погледу, измету, диму, у овом слову, у стидној длачици. у капи крви, у задаху између живота и смрти, у трену измежу векова... Ако те има... Јави се, када те лепо молим. Затрепери, зажмури, засијај, зазвони, зајечи, замириши, зашкрипи, загуши ме, зашарај, заиграј,, заплачи, закукај! Јави се знаћу да си ту, поред мене. Пробуди ме, да не сањам овај кошмар. Јави се да завршим овај запис. Јави се. Овај звук клетву носи. То је одјек при паду. Овај потрес је наш уздах и жеља да се заустави пад. Овај траг крви је одмазда небеских стрмина по којима хода мој народ. Занети овим непознатим плодовима из снова, котрљамо се низ литице годинама будућих планина. Неко у сну дозива. Ако живиш треба да останеш непробуђен. Расточи, расани око и пробуди уплашене снове. Не видим добро али осећам у мраку. Долазе, долазе, долазе и пролазе. Заспали камарати..Овај овде, најпре су му исекли један прст, а потом целу ногу, па другу и тако редом до главе. Зато га препознајем. Онај тамо, човек стена, у памук се претворио. Тек овај див, пропао је као мрав.Овај што израња из рударске магле, није ни налик на онога што је био на рођенданској паради, онога са три ордена. Из овога ће изнићи цео воћњак шљива.Тај се препознаје по мирису сланине и лука. И овај, са отрцаним капутом, швалер на мирис парфема.Људина је био, био, био , али несрећан човек.Онај је коцкар. Сви су били будни. Сада чују њихове уши на удобним јастуцима.Затворене очи осећају мокре марамице..Један по један и ми за њима. Када је дошао ред на мене био сам будан. Онда се цео пришт стропоштао на нашу коту. Ако ми верујеш пробудио ме је штакор. Још једна подземна авет покупила је плен. Камарати мирно почивајте. Пробудиме ако ми верујеш и са ове фотографије на Пут за тачку крени. СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995 ********СЛЕДИ НАСТАВАК****

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ АКО СТЕ ЗАБОРАВИЛИ ПРОЧИТАЈТЕ ОЧИМА И СРЦЕМ СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ ******** 12. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА Данима размишљам како кроз овај Пут у тачку да провучем фотогрфије и где да их сместим. Ни једно место ми не одговара. Свака фотографија је прича за себе, а ја немам ни места ни стрпљење за све њих. Ја заборављам, али све је ту. Ништа не измишљам. Преостаје ми само умножавање. Сна од хлеба истине, од кристала. Добри моји сни, не тражите много. Јесам ли сада добар. Само вас тако мугу спремити на Пут у тачку. Ране пуним надом док су ми уста празна. Топлину музике фотографија не може да пренесе. Набујале реке не могу да поплаве наше улице. Цветови не могу да замиришу, а све је то на овим фотографијама. Треба их држати како би биле део мене. Ево ме са хармоником од старих новина у расцветалој башти Соко-Бање. Близу дечјег стационара за плућне болести. Нисам заборавио облаци се играли. Сунце пркосило.Ја сам имао грозницу. Бура је дозивала смрт. Топле су биле сузе најдражих. Између мог тела и сунца била је тишина, и сада је чујем. Фотографија је тако лепа, стара је преко седамдесет година, била је то фотографија мога оца, а ја сам видео себе. Пожутела фотографија. Доста нејасна. Изгледа као дилетанска група која чека мрклу ноћ. Да истину окамени. За илузију неку далеку. Брат је тек учио да слика. Ја сам у зеленој мајцим коју је најстарији брат донео са Ауто-пута Братство – јединство. Мајка мирише на пекмез. Прстима, ко дахом брише умрљану кецељу. Дечји смех лепрша. Старији брат држи ударничку значку, као писмо. Отац, држи рударску лампу поред Борбе, као да је чита или мази лампу као да са њом разговара. Гладни ветар пролази кроз отворени прозор. Са леве стране је нека мрља.То је златно ребро мога оца Тисе. Недостаје наша радост што смо на окупу. Хвала богу сви живи. Али, сада знам да недостају: мајка и отац, а на слици су ту још увек. Ето то је магија будућности. Испред кућног прага у Козарској улици лепо се види кутија међународног црвеног крста.Тек сада осећам да треба више љубави и топлине. Мед и млеко, чиста и мека постељина и одећа. Онима који на фотографији чекају нову пошиљку међународног Црвенох-крста.Чујем бујицу звука. И пожар ума кроз данашње сузе. Како је било далеко то шуштање будућности у крви и пламену рата. Једна фотографија гледа ме чудно и као да се буни што и њу не поведем на Пут у тачку. Дише мојим грудима. Осећа мојим срцем, а мене ту нигде нема. Коса има моју боју. Мирише на моју душу. Очи бистре, као да гледа мојим. Мојим уснама се осмехује. Говори мојим гласом. Кроз моје очи гледа, а мене ту нигде нема. Само дише моју песму и ћути, зато нећу више себи да шапућем. Ћути и тачка. < ">

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ ----И ДАНАС НЕМАЧКИ ТРЕЗОРИ СУ ПУНИ ... БОРСКОГ ЗЛАТА..ПУНИЛИ СУ ИХ ОД 1942 ДО 1944.ГОДИНЕ 140.ООО ЗАРИОБЉЕНИКА

КАД ЧОВЕК ПРЕСТАЈЕ ДА ПОСТОЈИ 11. Немогуће је проћи кроз овај Пут у тачку а не поменути само део онога, што се догодило у руднику током Другог светског рата. Кроз борски рудник од 1942. до 1944.године прошло је око 140.000 заробљеника. Било је Мађара, Грка, Италијана, Јевреја, младих београђана, Југословена, комуниста. Права космополитска средина јединствена у пружању отпора окупатору. Неки бивши логораши живе и сада у Бору, други су становници Суботице, Прокупља, Ниша, Пирота, Књажевца, Сарајева, Сомбора. Из тих тешких времена сачувани су вредни историјски подаци, али је највредније оно што сами логораши годинама носе у себи. Њихова трајна сведочења остала су на магнетофонској траци, забележена, приликом откривања споменика који је посвеећен жртвана рата у руднику. Зато на овај Пут у тачку бележимо изјаве Ђуре Красуље Кордунца и Ђерђ Иштвана, Ласла Лукаћа, Благоја Благојевића и Спасеније Давидовски Зеле: -Из логора Аланда са још 270 другова дошао сам у борски рудник у логор Кацет, проклет био! На вратима логора стоји униформисани грмањ, Гледамо се као да одмеравамо снаге. Он висок, млад и јак, ја млад, слав и жгоњав, само душа од човека. Мота ми се по глави.Хоће да прсне.. Очи да се одвоје. Униформисани грнаљ поче да одвија паклу цигарета. О чему да размишљам? О сексу, оженио сам се скоро. Добро је, мислим ја, нијке ме загледао, нећу ја овакав у рудник. Не гледам га, а чујем како из строја неко иузлази. Затворих очи да не видим ко је и почех да дишем брзо.. Изгледа као да желим, да надокнадим споро дисао. Чујем како се искашљава онај што пролази поред мене.Отварам најзад очи. Корак испред мене Мађари, Јевреји, Београђани, комсомоци. Ја сам још у првом строју. Гледам, униформисани грмаљ се смеши и пружа палицу. Приђе ми, зграби ме за врат и гурну. Јесам ли комуниста, шта сам? Помислих да му узвратим. Уместо песница, напрежем мозак да разнишљам трезвено. Тако ради прави комуниста. Oнај што је изашао први почео је да се тресе и крсти, паде у блато. Изабран сам да идем на ради у седми хоризонт. Седми хоризонт се пружао својом дужином од истока на запад. Дуж њега је централни тунел, најстарији.Уосталом цео тај део хоризонта био је стар у поређењу са осталима; иструлеле степенице дизале су се код улаза на западној страни која је гледала у запуштено окно. Други, источни део хоризонта иомао је врло мали тунел, широк једва два метра. Гомила руде нас притисла. Скоро је пет минута како не говоримо. Не можемо се ни мицати. Где је твоја рука? - чујем како ми неко шапуће. Тада осетих топло људско месо. Затим притисак попусти, и онда се могло поново дисати.. Упро сам очи у мрак, брижно испитивачки, у том ишчекивању зауставио дах и мисли.. Био сам жив. У гротлу рата на 350 метара испод површине земље. Боље да тако умрем, затрпан рудом. Живот је узмицао. Јесам ли жив? Глава ми се повуче уназад и чух жамор. Боље да тако умрем него да ме муче оне животиње горе. Каква је то почивка под земљом, усред злата? Завршила се. Мађар, који се много крстио, погинуо је. Остали рудари су се гурали ка? излазу. У мени је опразан тренутак, необичан, као да сам све сањао. Као да сам почео да губим наду. Човек сам. Није ме плашило овакво умиорање. Уствари, нисам се бојао. Униформисаног грмаља нити читаве такве шуме. Живот је тежи зато што је заиста живот.. Треба се чистим разумом борити, а ја сам га имао.. Свако јутро пре него што смо ишли на такозвани доручак, истеривали су нас напоље и трела на суво пливање. Еј, на плибање. Морали смо се вузћи на оном шеску. Фашисти су у оном тренуткуи гаазили преко нас. и тукли корбачима. После повежу конопце, измере, па морамо да скачеко; уколико не скочимо, чекају батине и плус нема доручак. Хранили су нас млаком водом у којој је било купусовог листа, мркве компирића.. Имали смо дрвене кревете. Било је ваши сртеница- Почео је живот гори од пакла.. Зверско иживљавање на сваком кораку. Пијани дођу ноћу, дигну цео логор и терају једног по једног да пузи, да лаје на сијалицу, да се уједамо за дупе. Ноћу нас батинају, ујутру у строј и у рудник, на уласку у јаму, сваки други добије лампу карабитушу, и по шако карабита, то ти је за целу смнену. Радимо под стражом, под пендреком, ако мало станемо, они прво зафрљче карабитушу, па нас нас бију, бију, О чему да размишљам? О сексу, то је најбоље. Тако умирујем себе. Свака поммисао ми оживи. Слике и речи ми заиграју тако да их осећам на уснама. Жену целе ноћи милуијем уснама, тепам јој, мазим је. Колутам очима са највећим задовољством, све док не заспим. Не успевам ни да довршим жељу, ни та склопим очи и већ се чује пиштаљка.. Будим се и сав сам мокар. Знам да је то бесмислено о чему размишљам. Грмаљ, она огромна униформисана телесина се први појавуи. Чујем фијук пендрека. Неки логораши не устају. Мртви су Они блиски њима наричу, као да наричу за своје. Осећам нема жалости.Бол нестао. Сузе искапале. Ћовек се у камен претворио. Човеј је све-рекох за себе кратко. Грмаљ ме већ гура. Почиње све изнова. Суво пливање.Такозвани доручак. Прузимање полупразних карабитуша.. Рад до бесвести. У хоризонту, као да ничу логораши, њихов се говор преплиће, као да једним гласом хоће нешто да кажу, или то је јецај у једно слово. Очи су им велике, опијкају се погледима..Посматрам како је један зафрлио бушалицу, као да се опрапшта.. Низ хоризонт теку рећи у којима нема топлине, али има живота..Метални звук бушалуице меша се уплашено са нашим замором.. Затим се тај метеж изгуби. Део хоризонта затрпао је пет рудара одједном. Са свих страна дизала се прашина, али јауа нема. Нема ни сведока. Све карабитуше су погашене. Униформисана телесина маше рукама, меље чељустоима и наређује да се дааље ради. Иза свега тога људско достојанство мотри- И још једном јаук запара плафоном хоризонта.. Изнад наших глава мицало се људско достојанство. Гледај какав крај имају прави људи!-рекох себи тек толико да чујем свој глас. Осећам бобиице знаоја, као да ми се сва крв цеди из жила. Глава ми је отежала и почех да падам према земљи. Рудари шире очи уместо загрљаја. Очи се пуне животом. Тело се увија од батина. Људи су отицали низ хоризонт. Заувек, да се никада не појаве. У логору почиње све изнова.. Нико не помиње несрећу, нити погинуле. Опет суво пливање. Такозвани доручак. Добијемо неку проју непросејану и пијеш вопду цео дан. Кисао купус, какав је то кисео купс: дрвен враг ће га знати, не знам ни ја какав је. Поједеш две три кашике и опет пијеш воду: цео дан лочеш као куче. После читамо новибне, Немачке, наравно, новине. Преслишавам се, слажем мисли. МОГЛО БИ ТО... Потом замукнем. Мисли лете и даље.. Комунисти се не мире под земљом. Саботаже смањују проуизводњу. Немоћ фашистичке ратне машине-то су наше муке, то су наши јауци, а они се могу издржати. Мисли ми се разбише. Ударила ме нека Стана, што не гледам у новине. Питам је ја: ,,Шта бре Стано уради то?- а она ми каже: ,,ајку ти комунистичку, ту си, не блеј у те новине него контај, треба ти ако оћеш да живиш!,,. А ја јој реко: ,,видиш кучко ја сам ту, комуниста сам, да , да курво швапска, овако нећу да живим, да се продам.,, Гледам у новине, али не читам. Пребирам и хоћу да ухватим прекинуте мисли.. Али, ноћу опет почну батине неким пендрецима и жилама.Дођу пијани од швалерки. Дођу па нас истерају напоље, туку нас псују нам мајку комунистичку, мајку партизанску, мајку српску. На све начине нас приморавају да нам кажу да нисмо људи. А ми смо људи. Велики људи будућности. Како је лепо живети и сањати будућност, отргло ми се из уста. Испред мог кревета неко хркну и испљува крв, то учини још неки. Смрад се рашири као из нужника.. Логорачи вичу, млатарају рукама, јер не знају језик..То су само симпатизери, чујем како неко рече: ,, Еј комуњаре, због вас серемо, пишамо и пљујемо крв. Из сваке наше рупе крв лије, због вас еј!,, И остали добацују свако на свом језику, углавном се разуме јецај. На свим лицима је исписано исто. То су слабићи, мислим ја. Како би било лепо да је то сада пред нама зс штс др боримо. Беспомоћно машу рукама, прете немоћно. Руке су им танке попут гране младице. Тамо где је рана руке су им пуне сасирене крви. Ћелаве главе нанизане уз дрвени кревет. Испред кревета поређане дрвене ципеле, све су исте.. На крајевима кревета висило је пругасто одело, налик на рите.Изузимајући неразумне речи, од целог билог бић које лежи истицале су се дубоке беспомоћне очи. Оне су много казивале. Говориле су о пријатељима, о родбини, о великој патњи, о свему обноме што може један живот да носи. Али, требало их је непрекидно гледати и веровати у њих.. Такав тренутак био је попут вечног живота. За здрав разум даје се читава ноћ. Све се губило оног тренутка када се мисли помешају са реалном сликом. Онда се стоји укочено, беспомоћно. Себе не видим какав сам. Рад се некако подноси, али људско достојанство тражи своје... -Живела сам пуним једрима, хвали ми се једна млада жена, којој би сада човек дао педесет гоодина. Лице јој игра као да је хвата језа. Треба ускоро да се породи, а стомак се не примећује, гледа зачуђено као да тражи помоћ од мене, или као да мене окривљује за овај рат..Коракнем, а она испред мене. Гледам је пун поштовања као према жени, као према сваком извору живота.Стоји поред мене упорно, чудно. Кашаљ да је распори. Дише и плаче. Пружа немоћно руке као да ће смрт да дотакне. Цео логор смрди на мртваце. Мене отима нешто ка животу.Отварам уста и гутам ваздух. Не смем да гледам жену. Знам да би ми очима рекла све.Ипак рекла је оно најважније. Наше највеће акције су биле бегство из запаљеног логора. Тако сам ја помогла да из ологора побегну два брата- Бранко и Боги Шћепановић. Када су се Немци повлачили нису желели ништа да оставе. Чак су покушали и рудник да минирају, оне богате стубове, са златом. Напуштајући Бор Немци су у јесен 1944.године запалили ,,логор робова пун људског меса,, .Рудари и скојевци су из логора извлачили мртве.Ми извлачимо преживеле, а Раде вуче једног мртвог. Остави тога он је мртав, говоре му, а он не чује или неће мртвог да га осзави да гори. Пламен лизнуо па на њега,а Раде вуче, вуче мртвог човека... Људи смо, а стока нам није равна. Пођоше ми ледени жмарци Комуниста сам,човек сам. Овде нас је мало, али наша вера је велика.. Лежим на земљи. Лежим, али се не предајем..Униформисани грмаљ још једном завришта као звер и његов врисак се стопи у јаук. ,,Сада га дај на ражањ, држжга!,, Као да више не постојим. Не чујем више ни речи, нити пак осећам нешто.. Срце ми куца. Ја, човек међу зверима. Живот је краћи за једну муку, за један дан..Логор спава. Спава у изопаћеном свту насињасм и агоније људске цивилуизације. Чујем опет неко виче.. ,,Еј комуњаре,еј црвени, еј богохилници, због вас крв серемо и пњујемо... проклет вам комунизам... ,, Ова барака има само пет чланова партије. Сви ћуте зато што спавају или што немају речи. Знам да би ми причали о батинама, о застрашујућим репресалијама..О проведеним ноћима поред кујне где су за руке обешени висили изнад земље целе ноћи.. Зато ћуте и они.Верују у борбу, ћуте. Недостају праве речи. Партију треба волети сецем...... Партизани су Бор ослободили 3.октобра 1944.године у 14 часова. Највећи радни логор и нацистичко губилиште на Балкану од тога тренутка више не постојоји. НАСАТАВИЋЕ СЕ....

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ГО-ГОЛЦИЈАТ СПАВАО У ЈАМИ

10. Из четрдесетогодишњег рударског искуства у ову тачку улази и љубавна прича Драгослава Живковића, а она се увек чује када се уђе у рударску кафану. ,,Волео сам једну жену и више од тога, али ме је оставила! И више од тога!,, И сада када се повежу сви елементи његове приче у једну целовиту композицију са објективним рударским животом, јасна је та серијална рударска необичмност, која увек почиње и завршава се алкохолом и уз песму Мице двоцевке.. Волео је Драгослав једну жену и више од тога колико то може да се замисли, љубав једног рудара. Али, та љубав није била узвраћена јер је он још више волео цујку(rakiju). Као да му се нешто није дало, да ту љубав до краја искаже. Као да га је нека магија влашка вукла само на ракију. Такву истину да је жена коју воли изгубљена, Драгослав није желео да прихвати, хтео је да пропадне у флотацијско живо блато, безброј пута је тамо одлазио да се стропошта низ главни јамски колектор. Али, се увек враћао, са намером прво да сврати у Козару. Када је улазио поново у кафану увек је на другој страни већ светлела ова карабитуша. А за Драгослава је ту стајала, певала и играла из карабитуше, управо та чувена Мица двоцевка. Овај фиксни пламен, постајао је скоро неподношљив за стално гледање и он је као хипноптисан излазио из кафане, а тамо га чекао његов драги женски лик. Драгослав Живковић, рударски коњоводац се никада није излечио од алкохола. Последњи пут је виђен у Топоници. Наравно, тамо су доктори морали да га сместе, јер су га камарати неколико пута затекли како спава го-голцијат поред кобиле, која је мирно стајала поред њега и чекала да напуни десет вагончића руде. Карабитуша лампа је добијена на поклон.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ВОЛЕО РУДАРЕ, А НИЈЕ УШАО У ЈАМУ*******

Моша Идриз никада није био рудар, нити је пак сишао у јаму. Али, је умео да лепо прича о тешком мукотрпном и проклетом рударском животу са девет кора. Зато, уз његову причу пред овај Пут у тачку ваља нешто попити, онака као кад рудари пођу у окно, како би пут био пријатнији, а муке се не би ни осетиле. По његовој тврдњи зато су поред сваког рудника кафане биле увек пуне.Убедио ме је једном да је баш њему ова лампа карабитуша открила тајну закопаног злата испод Стогазовачког камена: -Тамо има злата, често се појављује пламен, или се чује пуцкетање неке жишке, јер се злато тако бори.Човек мора одма да бежи. Јер ако остане мора да остане и његова крв, ако жели да узме то благо.. Зато се то место мора увече да посоли пепелом,или брашном, тако да се заслепи злато, да те не види. Може да се пронађе једино У одређени дан када је злато закопано, у исти час када сунце зађе и када се поклопи шака са отиском који се и сада налази на стени. Зато се трагачи и копачи овог злата, стално овде окупљају. Сваког 28.јуна, на Видовдан, али праве шаке још нема. Прича се да је то она шака која је дочекала главу кнеза Лазара. Замља поре Стогазовачког камена је тако изрована да личи на месечеву површину. Пробај и ти, можда злато баш тебе чека. На Видовдан. Уствари прави разлог што је прича Моше Идриза ушла у ову тачку је тај што је ова канделабра сведок отварања и затварања рудника каменог угља на Ртњу. Део је заоставштине породице Минх, нађена је у капелици на Ртњју, коју је изградила госпођа Грета Минх у спомен свога мужа Јулијуса. Припадала је неком од црноречких рудара, колико је 1932.године радило ову спомен капелицу. О томе ми је причао 1975.године, управник рудника Мачек, који је 1993.године умро: - Син богатог индустријалца, власника штофаре у Параћину Самуил Минх Јулијус –Јеврејин, заљуби се у прелепу грету из миоравске долине. У знак велике љубави зарече се да ће за њу на највећој планини у источниој Србији, створити велики парк и да ће из утробе земље донети такве драгоцености да ће јој позавидети све моравске девојке у Пшдрему. Колико Шистек иде у дубину, толико идем ја у висину!, поручио је Јулијус лепој Грети. Избор је пао на Ртањ.Тој светој небеској планини усред свете српске земље. Тако с почетка двадесетог века, 1902.године Јулијус Минх-Јеврејин, поче да буши свету планину Ртањ, а исте године Шистек пронађе златоносну руду на Тилва Дулкану. Клетва каже: -Ко из мајчице земље благо узме, он порода нема.Злато жртве иште! И тако, ето би. Људи и данас копају, преврћу, дробе, топе, муче мајчицу земљу и њину утробу. Да јој благо узму. она се, ето, отима, прети, бори се као свака мајка за чедо своје. Злато мајкино, чедо моје драго!, тако тепа свака мајка свом детету. А људски род стално јуриша да земљу оставе без њеног најдражег плода, а земља их свакодневно куне и проклиње. У све ово људи и данас не верују.Ова карабитуша ми је сведок. Овај парк на Ртњу, на светој планини, ми је сведок и капелица је сведок, да је баш тако било. А људи и данас не верују. Јер, нема ко из породице Шистек и Минх да посведоче. Самуило Минх је имао само три сина и три кћери. Најстарији син Јулијус умро је 1931.године, није имао деце.Средњи Адолф извршио је самоубиство 1941.године. Његов син Георг и ћерка Вера, своје кости су оставиле у Мексику. Самуилова ћерка умрла је 1958.године и имала је синове Адолфа и Георга.Адолф је радио на Ртњу и стрељан је од гестаповаца у Зајечару 1943.године. Ћерка Регина умрла је у Бечу. Имала је ћерку Розу, која је умрла веома млада. Најмлађи син Самуилов Александар умро је 1977.године. Остале две ћерке ове породице Грета и Августа умрле су после рата у највећој бети. Остали чланови ове продице Ерико, Георг, Елизабета, Гого и Хербер, затрли су своје трагове.... И трагедија пордице Шистек је кратка, али исто трагична. Фрањо Шистек је умро 4. маја 1907.године на другом хоризонту Чока Дулкана. На саме покладе, иако је био јако болестан, нека невидљива сила терала га је да обиђе рудник. То му је иначе, и била традиципнална поука за све младе камарате, да он као први човек рудника, први без страха уђе у рударско окно. Да га обиђе и тек касније уђу сви млади камарати на своја радна места у јаму. Такву поуку користио је и пословођа Тиса, који је увек први обилазио рударско окно. Тај последњи улазак у јаму за Шистека је значио и крај његовог рударења. Гледајући у правцу Чока Дулкана, прошапутао је: ,,Ах, тко је пекно !,,.( Aх колико је лепо !,, Шта су му те последње речи значиле, бог ће га знати. Али, сигурно је да то нису биле речи некаквог визуалног одушевљења. Напротив, те речи су биле упућене унутрашњем душевном одушевљењу, спокоју и миру, ка путу према свом циљу, а то је пут у тачку.. У утроби мајчице земље Шистек је нашао свој мир, као ембрион који се спрема да у мсјчиној утроби заппочне сазревање.Одма за њим умрла је и његова супруган Јулгрета. Његов син је студирао рударску академију у Пшидрему, о његовој даљој судбини се ништа не зна... Има још , али само трагична судбина ове две породице могу најбоље да буду пример, каква је судбина свих оних који се баве овим послом, и то је ето прави разлог што су све ове канделабре ушле у ову причу и пошле на Пут у тачку. Причу лампе,канделабре,карабитуше, под бројем десет не смем да вам кажем, обећао сам. Будите пажљиви можда ће је вама рећи. Онолико колико ове приче разумете лампе ће и даље горети и обасјавати нашу јамску и духовну таму. Део текста прочитан, у емисији Радио Бора ,,Култгурна палета,, приликом отварања изложбе под називом ,,Рударске лампе кроз векове,, у Музеју рударства и металургије у Бору. 1986.г

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ У ЈАМИ *******

8. За камарате у руднику нема празника ни славља, када ти је смена дођеш на време испред Вајферт корпе, која те стропошта на дубину од 300 до 700 метара и онда знаш шта треба да радиш: бушиш, ријеш, товариш, а поред тебе коњ Ацко, чека да напуниш вагончић и тако брзо време прође. Ако имаш среће после осам сати извуче те иста машина и сијаш од среће. Али, није увек тако, млади рударски инжењер Љубомир Марковић, није ни знао да ће за дочек Нове године бити на петом хоризонту. Па зато није ни рекао својој жени Дули, да за тај велики дан неће бити заједно. А другарица Дула, се за овај дан почела да спрема од раног јутра; купила нову хаљину и ципеле, исфризирала косу, а за свог супруга Љубу купила и нову кравату. Чак је и својој комшиници Јасни најавила да ће за дочек Нове године ићи у ,,кафану,, а деца ће остати да спавају, па ако може комшиница ће их који пут обићи. Али, само неколико сати пред одлазак у кафану ,,Козара,, Љубомир Марковић, рударски инжењер, саопштава својој Дули, - да мора , до рудника, како би примио смену, одредио послове, и наравно вратио се за одлазак на дочек Нове године. Тако је и било, другарица Дула није имала примедбу, већ се увелико спремала и надала да ће се њен Љуба, по договору вратити убрзо. Али, како то и бива у јами боравак, никада није сигуран. Изненађење је увек могуђе, а то значи несрећа вреба иза сваког камена, злата. Љуба се није вратио, као што је обећао својој Дули, која је остала да броји минуте до његовог доласка.. Само што је ушао у Вајфер корпу, диспечер Миладин му је саопштио, да је на петом хоризонту дошло до несреће; на целу смену одронио се пришт и остало је затрпано 8 камарата. Наравно, рударски инжењер Љуба је све заборавио, пред очима му је само слика затрпаних камарата, а у мозку му одјекују речи; -мо-морам их спасити, морам их спаситиииииии!. После само неколико година рада, као млади инжењер добио је десет рудара у смени и ово му је прва несрећа. Зато је појурио до телефона, и диспечеру Миладину јавио да што пре активира Горску службу, а он ће на петом хоризонту остати да их чека. Али, није их чекао, почео је да пузи и уз помоћ карабитуше тражио могуће трагове несреће. Пузећи као мало дете, наишао је на канделабру, која је још увек била врућа, а из ње је излсзио дим, што је значило да се тек угасила. То шуштање дима, он је протумачио као речи: -Љубо, иди право, они су тамо затрпани у оном тунелу, што сте га пре неки дан пробили. Али, нисте га добро обезбедили, подграђивач није имао довољно грађу Пожури инжењеру, остаће камарати без ваздуха,.пожурииии!. Управо те речи, пожури, пожури Љубо одзвањале су на сваки покрет. Није прошло ни десет минута, а Горска служба је већ стигла. Иако је канделабра почела да се хлади и остала је без дима, он је држао, као да је и даље слушао неки нечујни глас. Горској служби је само рекао да се мора пробити затрпани тунел који је пре два дана био пробијен. И онда је почела права борба спасилаца са халкозином, борнитом, ковелином и ко зна са којим све бакарним примесама. Прорадиле су бушалице, ручни моторни подривачи. И већ је почела да се назире прва шупљина према тунелу. Љуба је чуо како му неко шапуће, тек када је погледао у канделабру, осетио је да му рука . подрхтава. И он се сјурио у рупу према тунелу. Од осам камарата, видео је 7 како леже један поред другога, држе се за руке, као да један другога масирају, гледају га и ћуте. - Живи су! Живи су! Љуба је опет то чуо,а није отворио уста... Дошли су и спасиоци и почели да их извлаче. Љуба се окретао да нађе још једног камарата, али га није нашао у тунелу. Позвао је диспечера рекао му, - да је пронашао 7 камарата, али једног нема. Зато ће он остати да га тражи на петом хоризонту. А ове нека извуче корпом на површину, па у болницу. Само штоје то рекао, спустио слушалицу, корпа је већ дошла на пети хоризонт и почело је извлачење 7 камарата. А Љуба је остао. Није желео да остави свог камарата у јами. Опет је упалио не његову, него канделабру која му је малочас шапутала и почео је да пузи. Пузио је баш онако како је из канделабре била команда. Са десне стране у каналу лежало је мртво тело његовог камарата... - Ето то је Зећа, а ја сам његова карабитуша. Он је пошао да јави о несрећи, и потражи помоћ, па је пропао у овај канал, а мене избацио у тунел, да ме ти нађеш. Чује како му из канделабре још увек одјекују ове речи које излазе из дима, карабитуше. Љуба, се удара у чело, пипа камарата, окреће га, грли. Али, ништа Зећа је мртав и мокар. Колико год да је то вече било драмтично за инжењера Љубу, још драматичније је било за другарицу Дулу. Само до пет минута до 12 сати је чекала упорно; имала је наду, да ће њен Љуба испунити оно што је обећао. Али, није било тако, а то значи десило се оно најгоре. Од великог узбзђења и помисли шта се можда догодило, дошла је испред врата комшике Јасне и рекла: – Мој Љуба се није вратио, сигурно се нешто десило. Нову годину није ни дочекао, ето какве сам ти ја среће моје Јале! И десило се, Дула се стропоштала у ходнику, а комшика Јасна је позвала хитну помоћ и онесвешћену Дулу Хитна помоћ је одвезла у болницу. Тек касније за инжењера Љубу су његови камарати приредили дочек Ниове 1970. године на петом хоризонту. Поред Љубе била је и његова Дула, коју су обукли у рударско одело, тако да се није приметило да је у јами присутна женска особа. Али, сви су приметили да је са њима и њихов камарат Зећа, зато што је Љуба поред себе држао упаљену Зећину карабитушу, која је трептала и шапутала; - Среe’на Нова година моји камарати! А одједном у јами на петом хоризонту је одјекнуло; Срећна Нова година Зећо! Сви камарати су заћутали, одајући тако пошту свом несрећном камарату. Једино је Дула почела да плаче и рида. Љубомир Марковић, рударски инжењер, напустио је борску јаму пре 40 година и своју професију наставио у Колубарске руднике.Али, од рударске коби није могао да побегне. Несрећним случајем, само неколико година касније,погинуо је. Ову карабитушу поклонила је његова Дула, пре 40 година, за трајно сећање на њеног Љубу и зато његова прича улази кроз ова слова на Пут у тачку.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ СУ РУДАРСКЕ ОЧИ

7. *****Лампе карабитуше-канделабре су рударске очи. За Тадију Торлака из Књажевца, ова карабитуша је била нога, а ево зашто. Када се у руднику Добра срећа, стропоштала цела шкарпа, он је остао без обе ноге. Онако, само трупло, уз помоћ ове карабитуше-лампе, забадајући њен шиљак, вукао се стотинак метара до извозног окна и тако ушао у корпу. Док је пузао тако чуо је неко јаукање, али у исто време и неко тепање, као да га је неко миловао и давао му снагу да издржи. Једино је могао да разуме, да је све то долазило из лампе карабитуше, коју је он чврсто држао и забадао у ћумур. А у памети су му били само његови најмилији који су му чак и помагали да се извуче из рудокопа. Када су му правили инвалидска колица, захтевао је да се уради и сталак за ову лампу. Била је то његова амајлиоја, стално је држао исто онако као када су га полумртвог извлачили из рудника. Многи су сматрали да је лампа заслужила, да само после неколико година, заједно са њим оде у гроб. Али, стари камарати нису дозволили, то није обичај.- Канделабре су рударске очи, а пламен који избија из њих је душа њихова, говорили су камарати. Канделабра служи да осветли пут живом рудару, а не мртвим камаратима. - Нека ово буде поклон за неке нове младе рударе, рекла је његова Стана, бришући је црном марамом, Рудник угља Соко данас ради, али се одавно не употребљавају лампе бензинке и девијевке. Оне су дуго осветљавале пут и радна места, али су и упозоравале рударе на присустност метана, .По казивању Милета, сина рудара Црног, који преузе ову карабитушу од Тадије. Ова лампа је била близу 200 пута на висини задатка, треперила је као да намигује рударима, а они су знали да је опасност близу. Надживела је све, али никада није затајила, рекао је Црни, који је у Подвису доживео дубоку старост. Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ--------------------

И КАНДЕЛАБРЕ СУ ПЛАКАЛЕ КАДА ЈЕ ПОРУШЕНО ВАЈФЕРТОВО ИЗВОЗНО ОКНО Приликом рушења Вајфертовог скип окна, осамдесетих година, најтужнији је био Градимир Величковић, машин мајстор. Та туга је била као пред неки пут, када се човек спрема, а не зна да ли ће се икада вратити. Предосећао је Градимир да неће бити уважена његова и молба свих рудара па и грађана, чак и Музеја рударстзва и металургије, да се ово железно чудовиште које близу осамдесет година штрчи у недбо, као огромни барјак, са гвозденим точковима и одлази у земљу, конзервира и постави у ,,слободни,, простор, као симбол и трајни траг једног времена. Вајфертова извозна машина је својом грандиозношћу пркосила времену, али овом новом, изгледа није могла. Сасечена је у паран парчади и продата Јаши циганину као старо гвожђе: - Ако, ако каже Јаша и ми циганини душу имамо, да се наједемо мало овог рударског леба са седам кора! Управо зато се и жалио Градимир: - Сада немам где да чувам ову карабитушу, била ми је амајлија 8 година. Ту где је оставио техничар Раша стоји и сада, као да га чека. Чује, из карабитуше неко шуштање, шмркање, као да се неко љути или негодује. За Градимира Раша никада неће доћи, јер је он његово мртво тело извлачио из деветог хоризонта, баш овом извозном корпом, док је он држао баш ову карабитушу. -Ја му кажем: Mој Градимире са овом карабитушом изашао је и Раша, ово је његов пламен. Зато је и она даље твоја амајлија, чувај је. Својим изгледом сведочи и подсећа на Рашу! Његову молбу да лампу не чистим испоштовао сам до краја. Зато сам узео његову причу за Пут у тачку, јер сам му обећао да стрпљиво чека, можда ће Раша поново доћи да је упали. Карабитуша лампа је добијена на поклон.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- < И У ЈАМИ ВЛАДА ЦРНА ВЛАШКА МАГИЈА Само мало места, за један дан из живота Страина Мајлановића из Лазнице, за Пут у тачку и то баш онај дан из 1948. годинем када је, по казни, карабитушу добио и одма је изгубио, или затурио од страха на петом хоризонту, као да је у земљу пропала, или је ту умешана црна влашка магија. Одавно се зна, ако рудар изгуби канделабру, то је лош знак, то значи као да си изгубио своје очи, боље да не излазиш на светлост дана. Али, Страин је био мудрији од магије. За једну смену од заосталих чаура из рата, које су се затекле у јами, Страин је направио другу лампу и она има исти број као и она са којом је био задужен. Чак ни лампарка Мица Марков није приметила, или то није хтела да каже.Због клетве, то је чак и Страину рекла. Али, то му није помогло. И поред тога што је, по казивању Страиновом, из канделабре чуо често шуштање, које је он протумачио као праве речи из канделабре које су га опомињале да буде пажљив према њој као према свом детету, јер је прво своје дете затурио, због влашке црне магије. И стварно, остао је и он у јами, цео пришт се стропоштао на њега, касније се баш ту појавила карабитуша и тек онда сазнало да је Страинова смена била састављена од инфорбироаца, који су вршили честе диверзије у руднику. Управо, таква диверзија им је дошла главе, зхваљујући Саши, највећем рударском комунисти, који их је послао да раде баш тамо где је диверзија и припремана. А ту диверзију су назвали влашка црна магија! За овакву мудрост Саша је добио велико признање. Карабитуша је добијена на поклон.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- НА ПЕРИФЕРИЈИ ГРАДА ПОЧЕЛА ДА РАДИ ИЛЕГАЛНА ЛИВНИЦА ЗЛАТА 3.Ова мала карабитуша, годинама је пробијала рударску таму, како би осветлила пут првој смени. Рударски пословођа Тиса би за пола сата обишао радилиште и тек би онда смена могла безбедно да ради. Тако је било десет година, све до 1955.године; изгорела је преко 500 килограна карабита, испарило је исто толико литара воде. А зашто је тако морало да се ради? Зато што су Немци, приликом напуштања борског рудника злата, минирали све златоносне коте. Тако да је у првој смени погинуло стотине рудара, наравно о томе нема ни речи ни слово. Зато је и постојала детаљна претрага рудника. Кажњени, рудари су обилазили сваки милиметар рудника да пронађу и отклоне подземне мине које су Немци поставили.Тада су рудари уместо имена имали-бројеве који су представљали њихове године рођења и године висине казне. Тиса је десет година, обилазио све сумњиве коте и за његову срећу увек налазио и отклањао миниране коте. Узалуд је лампарка Мира, предлагала да ту већ остарелу карабитушу замени новом лампом. Пословођа Тиса то није желео: -То је мој најбољи пријатељ, а пријатељ се не оставља. Захваљујући овој карабитуши до сада је све ишло као по лоју. Када је било густо, она је треперила, треперила, шуштала, мљацкала и када је бело стани пани, она се гасила и ја нисам могао даље, а да сам само мрднуо, сада не би био поред тебе. Кажем ти она ме спашавала много пута, као да чујем.- Стој Тисо, не мрдај и тачка! На овакву причу о карабитуши Мира се слатко насмејала и добацила... -Изгледа ми да ти, Тиле, више волиш ову карабитишу, него ону што те дома чека, и моли се да изађеш из ове рупе жив и здрав, Али, рударска судбина је била неумољива и он је веома рано умро од рударске болести, ту већ канделабра није могла да му помогне. Ова карабитуша је добијена од Мире, ламкпарке, на поклон.

4 Овде треба сместити и судбину Петра Лападатовића, који је ову карабитушу добио од Тисе. И када би ствари које рудари употребљавају могле да се награђују и похваљују, такву награду и похвалу заслужује и ова карабитуша. Коју је пословођа Тиса сам направио и за петнаест година верности никада није отказала. Рудар Петар Лападатовић је чувао као своје очи и зато је сада у оваквом сјају и лепоти. У њихово време карабитуша никада није затајила.Ту верност сведочи Мошуљ Лонка из Злота. Сада нема више ни Тисе, ни Петра. Једино карабитуша сведочи њихову верност Заувек су остали у петом хоризонту. Лонка је одавно излапео и његово сведочење се не узима у обзир. Када гледа у канделабру, као да разговара са човеком. Лонка, воли да измишља, као да глуми, овај живот. Додаје неке своје авантуре и увек то завршава неким чудним смехом, који може да се протумачи, као неки бег од стварности. Тако је, једном Лонка приповедао својим камаратима, невероватну причу, коју му је дословце казала ова карабитуша: – Пази Лонка, памти добро, обавезно, немој да заборавиш, никако, уврти то у свој мозак. Знаш ону коту 310, тамо иза десног угла, стоји ти једна ознака. Ти је склони и видећеш чисто злато, јесте баш чисто, ти отвори карабитушу и напуни је златом и тако изнеси на видело дана. Да ти будеш богат и срећан, зато штго Тиса и Пера нису имали ту срећу, да узму то злато., зато је ред да то ти приграбиш. Лонка је узалуд убеђивао своје камарате, док су му се сви смејали, зато што су видели да је мортус пијан, а он је и даље понављао да је добро упамтио и урадио све што је чуо из карабитуше; пронашао је ту коту 310, склонио тај белег, напунио канделабру. Сав срећан пожурио је на лифт да изађе из јаме. Али, од свега тога није било ништа канделабра је била пуна неког пирита. Као и увек, жена га је грдила и љутила се што је дошао кући пијан и још донео неки песак из јаме. Наравно нико није поверовао у овакву Лонкину причу, коју је само себи шапутао када је излазио пијан из Козаре, убеђујући себе да је пропустио највећу шансу да буде богат човек. Тешио се тиме што је знао да злато увек доноси само несрећу. Много година касније, Лонка је већ био оронуо, али је ову причу стално поновиљао. И сада зна цео град, али нико не сме да понови ту Лонкину причу коју му је казивала карабитуша. Ту негде на периферији града појавила се подземна ливницва злата. Нико није смео, јавно да каже, одакле долазе те секундарне сировине злата и бакра. Али, тек је тада било јасно, да је Лонка заиста имао прилике да пронађе злато, које му је карабитуша обећала. Али, био је толико пијан, да је карабитушу пунио само пиритом. Или, је то била само његова вешта глума, да у све ово не посумњају његови шефови. Прича је трајала све док на периферији града, заиста није у илегали, почела да ради нека ливница злата. Сви су то знали, само ноћу из земље је излазио дим, са чудним мирисом, али нико није смео да то помене. И Лонка је заћутао. Остала је вечита загонетка, ко је био власник ове ливнице. Али се знало да у граду постоји златарска радионица и продавница Шиптара Паљија. Путовао је често за Пећ и сигурно је ово злато продавано њему. Било је баш то време када су Шиптари почели да се буне и праве нереда и диверзије. Чудна случајност. ту тајну је можда једини Лонка знао, јер је он био најчешћи Паљијев гост, који је из његове радионице одлазио мртав пијан и увек весео. Знало се и то, али нико није смео да јавно каже. Да је из погона рудника нестало 50 килограма злата и 90 килограна сребра у гранулама и комадима, чија је вредност тадашња износила 50 милијарди старих дина Само после неколико година Лонку су нашли на улици, испрерд Паљијеве златаре, мртавог пијаног Само неколико дана касније Лонка је умро, тако да је тајну однео са собом, а његова карабитуша је заћутала. Карабитуша је добијена од Петровог деде из Злота, за пола литре ракије.