XVII  nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ
-ovde ostajem.-dečje igre se  nastavljaju,-kletve ostaju-
-kakva li će izgledati  Maksimova žena..

Gusta magla se stuštila na Mons Soiceru, a njemu se učini da se to novo teško nebo otvara.

Dugo je gledao u to drugo nebo, koje beše spljošteno nad zemljom, i učini mu se da oseća težinu.
Duboko uzdahnu, ne od težine već što ne veruje sebi da se vratio kući.

Male kuće, koje su ličile na zemunice, virile su iz zemlje nekoliko stopa, a njemu su izgledale da udaraju u nebo.

Blato je prskalo ispod nogu konja, a njemu se učinilo da to zlato pršti, ili voda nadolazi.

Učini mu se da skoči i poče da trči niz brdo.

Ne da beži, nego od sreće što je to doživeo da se opet ovde malo poigra.

Sada je samo čekao da čuje, kako iz daljine njegovi vršnjaci trče i dok im parče hleba ispada iz usta dovikuju se :

Armi! Armi! Čekaj nas,čekaj !

Trčao je koliko je brže mogao, odbijajući se nogama od kamenja, dok su ga oni sve upornije zvali:

Armiii ! Armiii,čekajjj!

Ona gusta magla mu je udarala u lice.

Dahtao je od umora, padao, ustajao, mljackao je polupraznim ustima ali nije stao.

Nastavljao da trči, okretao se da vidi ko ga sve prati.

Mahao je rukama, kao da je plivao niz maglu.

Prolazio kroz poznate obore.

Preskakao ograde i udarao gromade stena.

Osetio je kako se nešto uspravi pred njim i zadahnu ga nekim čudnim mirisom, koji je podsećao na rano proleće.

Gotovo u isti mah skrenu na drugu stranu, ne želeći da sve to gleda i nastavi da trči, kako ga ne bi neko uhvatio.

Ko će vetar da stigne, ili uhvati ! ?
Eh, eh !

Kriknu kada mu se učini da je udario u nešto što mu se isprečilo.

Činilo mu se da je glava pukla, a telo mu se rasprštalo .

Kao da se spotače o kamen i umalo ne pade.

Trže se, od pomisli:
Šta dalje ?

Umesto odgovora čuje pitanje:

Ko si ti ? San ili java!?

Kako sebi da odgovorim, na svoja pitanja?

To ja tebe pitam, na mojoj si zemlji, u mom oboru !?

To i ja tebe pitam, kao gospodar ove Vaseljene ! ?

Ko si ?!

Maksima Armento Mladji !

A ko si ti!?

Gaj Galerije Maksimijan Imperator !

Zašto si pobegao sa Magure ?

Nisam pobegao nigde, Magura je deo Imperije !

A zašto si se ti vratio ?

Ja sam Imperator i rodio sam se ovde kao car !

Odjekuje njegovom glavom, kao udar ogromnog morskog talasa.

Stoji nepomično i sluša šta sam govori.

Srce mu se steglo, ne zna šta da pita i šta da odgovori.

Kada pomisli da je Maksima Armento Mladji , na licu mu se razvuče blaženi osmeh, učini mu se da nikada nije porastao.

I od srama obori svoje mirne modre oči.

Rukama poče da mota vazduh, jer ne zna šta će sa njima.

Kada mu Gaj u pamet dodje, on se prene, jer samo što ne isuče pogiu, i zastrašenim očima uplaši i sebe.

Iznenenada otvori usta kao da će nešto kazati, ali ne reče ništa.

Dalje stoji mirno, lice mu se steže i usta grče.

Ruke je ispružio kao da ih nekom pokazuje ili da nešto uzima i daje.

U isti čas čuje glasove iz Koloseuma:

Ubij, ubij, kad to car želi!

A sa Mons Soicero Svete Magure čuje:

Armi čekaj i mene !

Povedi i Stradosaaa!

Evo i Gaj će poći s tobom !

Stoji kao ukopan.

Ne zna šta sada da bude.

Armi je zadovoljan i srećan što je tu, posle mnogo godina, i što je pored reke .

Kao da nikada nije odrastao.

Spreman je na prvi poziv svojih vršnjaka, samo da poleti iz zemunice.

Gaj, kao Imperator, ravnodušno i mirno se okreće oko sebe.

Kao pravi vojskovodja, gleda koji položaj da zauzme.

Izmedju njih je Moesia Superior, Mons Soicer i odluka o gušenju pobune .

Odluka je jedna!

Jedan se ne deli, ili je to ili nije !

Ili si Imperator, ili si Armi!

Pogledom je izbegavao vojnog komandanta nagluvog i nemog Askalapija, koga je od milošte zvao Herkul.

Da ga je samo kraičkom oka pogledao, on bi u vatru i pepeo sve ovo pretvorio.

Ali, njegov izoštreni pogled dade do znanja da ga je u potpunosti razumeo, kao i u mnogim dosdašnjim prilikama.

Askalapije i vojska pred njim mirno slušaju tišinu.

A Gaj još uvek gleda u nebo, dok Armi stoji uz njega i ponavlja reči:

Ja sam tvoj Bog ! Amin! Amin!

Dižući ruke visoko ka nebu, kleknu.

Učini mu se da Armi stoji kao stena.

Okolo su legionari, a njemu se učini da ga to vršnjaci čekaju.

Izgleda da su ga sada svi shvatili.

Drugari nestadoše, a oko njega samo legionari.

Konji i ljudi ratnici prostrše se na zemlju.

Jedino je Askalapije još uvek bio pored Gaja.

Onda, kao da ga je vetar poneo, u jedan mah skoči sa konja.

Da li od umora ili zbog toga što je Gaj to učinio klekoše i oni. Na Maguri je tog trenutka lahorac zaduvao, njemu se učinilo da Gornjom Mezijom odjekuje:

Amin! Amin!

Oči mu zablistaše od suza.

Kako ga ne bi savladala sumnja, da možda greši i da je ovo samo san, ili iskušenje, pred odlučujući boj, htede da zvižducima razagna sve slutnje.

Od ovog časa počeše da mu se ostvaruju dečački snovi i potvrdjuju reči mojri i sudjenica:

Ovo će dete biti vojskovodja i car.

Nikada neće propasti !

Samo da se odrekne onoga što mu je najmilije.

Treba samo ovde na ovim ruševinama da napravi grad i založi svoju glavu !

A stradaće od onoga što najbolje ima!

Tek sada shvati da su ga baš ove reči proganjale kroz sve ljute bojeve.

Zato je žurio da se u sve ovo što pre uveri.

To nejasno brujanje, taj zov zavičaja i svetla tačka na nebu mamili su ga godinama da i njih odgonetne i proveri.

Da razazna to šuštanje, da vidi ove proplanke i dodirne tu uzavrelu tačku na nebu .

Radi tog zova iskušenja i provere snova uspešno je vodio vojsku sve do ovog magijskog brda, pored reke.

Sada ne može ni korak da pruži, reč da progovori, ni pogled da usmeri u svetlu tačku .

Ćuti, ne zna kako sebe da uveri da to više nije san .

A srce samo što ne izleti od radosti.

Šta da uradi, koga da pita :

Da li je ovo njegova Sveta Magura, što mu godinama ne da mira ?

Da li je ovo baš to mesto iz snova, koji ga proganjaju svake noći?

Da li Daganov potok, gde je njegova zemunica, sada ima vodu ?

Da li je to ista crna reka Timokus sa bistrom vodom iz koje izbija topla iskonska duša ?

Da li je i dalje ovde šiljasta planina na čijem vrhu svetli tačka, kao da se zvezda zakačila da malo odmori ! ?

Da li kamena neman i dalje proždire i guta žive ljude ?

Da li je, još uvek, na severu planina što liči na zaustavljeni brod, koji je pun zlata ?

Ako je to mesto, onda treba da znaju i ove tajnovite priče :

Da je Magura Sveto Mesto, puno mojri, vedogonja, zaduhića, proročica i vračarica, koje mu poručuju:

Da svako zlo ima lek, a svakom zlu smrt je najbolji lek !

Da od ljudske reči nema gorega zla!

Svaki čovek ima neprijatelja, ptica kopca, a reči život svedoče !

Taško onom gde se one nadju i njihove reči ne čuju!

Da je Moesia Superiore puna zlata, ali i nesreća.

Da je Daganov potok bez vode gde je njegov obor i zemunica, Mitreova kazna, što mu se najlepša devojka, njegova prababa, ne podade, ne dragova i ne radova, no je tu pusti sa visine da jalova ostane i reka navek bez vode bude.

Muškom bogu se ne može ništa uskratiti .

I ovo još da znaju :

Taj beli kameni brod tu stoji, zato što je skrenuo sa rečnog toka, kako bi Prokurator aruarriarum, ukrao zlato I bogovi ga skameniše.

Još uvek stoji i čeka na vrhu planine !

Treba da znaju priču i da je Veliki Trajan planinu presekao, more isušio i most preprečio da bi taj zlatni brod u Danubius vratio.

Treba, još da im kaže da su rudnici zlata Pingus flovius i Guduscumu.

I da svi znaju da je on, njihov Maksima Armento Mladji, sada Pater Patriae !

Ima još mnogo da im priča, ono što je postao, saznao i naučio !

Ono što može!!

Kao da je odavde juče sanjiv otišao .

Sada stoji, kao da nekog čeka da izadje iz dvorišta palate, koju samo on vidi.

Vidi i kako se zlatni brod u Danubius uranja, a on ni rukom da mahne.

Kako sa šiljaste planine zvezda polako odmiče, a on ni da se pomeri za njom.

To mu beše jedini san:

Ako je to ona njegova Magura iz snova, da tu napravi zlatni grad bolji nego Dioklecijan, koji je bio najveći solinski i rismki baštovan, a ne ratnik. Da li će mu otac i sada verovati da je došao da sazida bolji grad nego što je bio Aurelijanov.

Sada od Aurelijanuma ostale su samo porušene zidine, razbacano kamenje, i zastrašujuće priče o teškom životu.

Gaj obećava, već sutra, da će tu napraviti novi grad.

Svi Magurani za ruke da se uhvate i da se telima živim opašu, i da još dodaju sve grobove, toliko će veći njegov grad biti od Aurelijanuma i lepši nego solinski Dioklecijanov letnjikovac.

Njihove će kosti, i pepeo tu da ugradi ?

Da se ne zaboravi ko je bio Maksim Armento Mladji, i ko je Gaj.

Kao što sada niko ne zna, ko to beše Aurelijum i gde je sada grad Aurelijanum, i kakv je sada ?

Ako je to ona planina, koju je njegov otac Armentarijus voleo, da put izgradi da brže do velike reke stignu .

Kako će ova brda da skloni ?

Da sjajnu zvezdu sa vrha skine, svi da se greju.

Kako, kako ?

Ako je to ona duga planina što na zlatni brod liči, zamoliće on svoje bogove da je malo pomere da je do Danubiusa dovuče, i zlato da vrati tamo odakle je došlo, u šest mora i reka, a vrhovnog nadzornika da ostavi skamenjenog.

Da sve pećine otvori i ljudi da se više živi tamo ne gube.

Da iz reke toplu vodu u dvor dovede .

Zamoliće svoje bogove, da se rudnici širom otvore, kopači više da ne ginu.

I što god još žele, on sve može, neka mu se jave!

On je samo njihov Pater Patriae !

Mons Soicera je njihova Imperija!

Gaj se ne pomeri sa mesta, a učini mu se da se kreće, ili da se cela Sveta Magura trese, a nebo udaljava.

Uspori svoj pogled kada iznenada stiže do šume.

A tako je silno žurio do ovog mesta, koje je bilo pored potoka, do puteljka sa koga se uvek vraćao do svoga obora.

Gotovo je, celim putem trčao, sustizao i prestizao ljude na konjima.

I sada učini takav pokret kao da će potrčati, na istočnu stranu, pored Dagojevog potoka koji nikada nije imao vodu.

Mitreova kletva ostala je za navek, a da niko nije otkrio tajnu.

Sada nema tog puta nema tu nikoga koga bi on pretekao.

Dole, zelena trava i visoka šuma, a gore plavo nebo i razapeti sunčevi zraci.

On izmedju sam, nema potoka ni puta, samo Timokus i dalje vijuga pored njegovih očiju.

Tamo daleko i visoko, šiljata planina je udarala u nebo, a brod se u vazdušnom talasu ljuljao polako.

Sve je tu, a nikog nema da posvedoči.

Bilo bi mu drago da sa nekim, koga odavno poznaje, porazgovara.

Pogledom skliznu sa puteljka kraćom stazom prema potoku i svom domu.

Očekivao je da vidi svoje nekadašnje vršnjake.

Pa da započnu magurske borbe gladijatora.

Ili raznim igrama da oponašaju roditelje .

Da oživljavaju priče koje su slušali.

Da se do iznemoglosti tuku, dok im krv iz nosa ne pocuri, a znoj se i po drugi put isuši.

Da se utrkuju, ko je najbrži da ga ljube u zadnjicu.

Ko stigne poslednji dobija po jedan šamar, što bi značilo, samo ko bajagi, skidanje glave.

Onaj ko dobije šamar ispada i ne može više da se bori, mrtav je .

Da zapišuju jedni druge i ko bude suv da ostane jedini obučen, a drugi goli u selo da odu i pripreme otkup za odeću.

Usput svima da pričaju ko ispušta najsmrdljivije gasove iz zadnjice. .

Da gadjaju ptice u letu, ko pogodi da je pojede sam, a drugi da mu broje zalogaje.

Da se satima igraju staklenim i glinenim lopticama, bacajući ih u jednu rupu, dok su im oči bile zavezane.

Da skaču u dalj i uvis, ko preskoči svoju senku i visinu, dobija krunu od bundeve, štap od vrbe i krunu od lanjske ruže .

Da svi zarone u vodu i ko najduže izdrži, da bude Vodeni car.

Da podignu najteži kamen i prenesu ga preko reke, ko to učini da ga nose do sela, i viču :

Ave magurranski Cezare !

Da se satima udaraju drvenim močugama.

Da drvenim strelama gadjaju kroz prsten u naznačenu tačku.

Da zatvorenih očiju gadjaju jedni druge blatom pravo u glavu.

Ko ostane bez čvoruge i ko ima najviše pobeda biće maguranski Cezar.

Ko prvi muškost nadigne i seme izbaci, biće prvi maguranski kresač.

Svi će ga slušati i poštovati, klanjaće mu se .

Svima će naredjivati i sve će izvoljevati .

I sve tako dok se iz sela ne začuje prvi poziv da je vreme povratku .

U svim igrama mogao je da bude prvi, ali to nikada nije želeo.

Kada je praštao Stradosu i ostavljao ga da bude prvi, znali su drugari da je igri došao kraj.

Znao je da se njegovi vršnjaci posle neće sa njim družiti.

Uzaludno je sebe ubedjivao da ih je tu, sada, video.

I igra samo što nije započela, treba samo oni da ga ugledaju.

Žurio je da im kaže da ovo sada nije igra i da je on zaistinski rimski car, a ako oni žele, eto, biće i maguranski.

Samo neka malo zastanu, da ih bolje vidi.

Kao da su to neki bosonogi dečaci skrenuli, da pre njega stignu u selo, i viču:

Maguraniii, evo vratio nam se Armentoooo!

Ave maguranskiski Cezare ! Ave Cezare !

Augustus Armentarijuss!

Učinilo mu se da je to najveća povorka koju je ikada u životu video.

Ma kakav Rim, cela Sveta Magura je došla da ga vidi.

Sva seoska deca nagrnula su da ga očima vide i rukama dodirnu.

Muškarci, njegovi vršnjaci, su se dozivali, a oni koji su imali buše ili panove frule, neprestano su tuljali jedno te isto, a devojke pevale, upadale jedna drugoj u pesmu u grlo.

Plešući i krećući se u ritmu devojke dolaze u stanje neobuzanosti, radosti i mističnog transa.

Još se ovo snevanje dobrodošlice nije završilo, a pored njega protrča goluždrav Mladić sa dečjim licem.

Padao je, ustajao, brisao sline, hvatao se za noge, koje su mu bile crvene i oguljene, prljave i čvornovate, tanke kao vrbov prut.

Nije mogao zapaziti da li ima po šest prstiju na obe noge..

Gaj i sada čuje decu kako viču:

Armentooo! Armii! Armiii! čekaj i nas, evoo nas, evooo! Idemo !.

Mladić sa dečjim licem, je još brže trčao, niko ne može da stigne vetar.

Hoće prvi da očima pomiluje cara.

Da ga bolje vidi i upamti kada bude tražio njegov lik na koži, koja će biti izložena negde na raskrsnici puteva, gde prolaze legionari.

Iz bujice dogadjaja i stotinu likova iz najranijeg detinjstva, on izdvoji jedan.

Tek sada se Gaju pojavi slika, kada je prvi put bio sa nekom mladom osobom suprotnog pola.

Time je i odgovorio sebi na već, davno, postavljeno pitanje :

Kako izgleda žena koja će se prva dati njegovoj muškosti ?

Ili kako će taj ženski stvor reagovati kada vidi i oseti njegovu muškost?

Još uvek se ispod njegovog ogromnog tela uvija neka živa topla masa, koja je jecala, drhtala, stenjala, cvrčala, grebala ga po telu.

Gnječila se sama, uvijala kao biljka i migoljila kao zmija.

I tako sve dok mu se ne smuči i zgadi, počne da mlatara celim telom.

Ispuštala je čudne krike, koji su prelazili u neki milozvučni poj.

Izgledalo je da će svakog časa da se raspadne, raspršti, izmigolji, ili istopi od svoje vrelosti, a ona se i dalje uvlačila kao crv ispod njegove znojne i usparene kože.

Zurila mu u smirene duboke plave oči, želeći da ih uznemiri svojim pokretima i uzdisajima.

Ispuštajući smrdljivi dah iz ustiju, pevala je, u ritmu njihanja njenog tela.

La, lalala! la, laaala!

Iz njegovog čuljavog nosa šištao je hladni vazduh, kao da je duvao vetar, što je samo potvrdjivao da je bio nezadovoljan, jer i sam ne zna, kako se ovo žensko stvorenje našlo ispod njegovog tela, i zajahalo mu muškost, a da on to nije osetio.

I zbog takvog silnog jeda, telo mu obli neka čudna lepljiva tekućina, on se strese od jeze, jer nije mogao osetiti odakle pristiže čudni miris.

Osećao je da će se svakog časa stropoštati sa neke velike planine.

Tek onda kada je osetio da je lak kao perce, poče da mlatara rukama, da uvija telo, batrga nogama, kao da sa sebe skida neku lepljivu masu koja se stvarala u oklop.

I ovo žensko stvorenje, kao čičak spade sa njega.

Njena ispružena ruka, čini se da htede da se zadrži, ali je to bila ispružena ruka koja je čekala da dobije nešto.

I sada i tada ta ruka je ostala prazna, a ono,

la, lala! la, laa!ostalo je u grlu!

Armento je okrenuo glavu da ne gleda njeno crveno bubuljičavo nago telo, čiji su delovi i dalje bili raščerečeni i zakačeni o njegove zenice.

Dugo je zurio u veliki kamen, želeći da se uveri da ih niko nije video, pa ni baka Oga, čije je, sigurno ovo delo, pomisli Armento.

O nekom posebnom doživljaju, za njega, ili izlivu uzvišene ljubavi, nije bilo ni reči.

Jer, on to nikada nije osećao, niti je znao da tako nešto postoji.

Ovaj čin koji se u magnovanju, maločas zbio, za njega je bilo jednostavno, grubo i hladno spajanje bića koja nešto zajedno žele, kao i u mnogim prilikama pre toga.

Jedina je razlika što je sada ovo bilo žensko stvorenje i što će se tragovi tog spajanja videti kasnije.

U selu se već pročulo da pričaju...

 XVI nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ
-povratak u Maguru posle 20 godina,
-nema ko da mu poveruje u njegovu priču,
-svi su   zaboravili Maksima Armenta ,a svi se boje Galerija cara.





11.

Kada je posle mnogo godina ratovanja došao u Maguru, niko nije znao ko je.

O svojima roditeljima nije znao ništa, niti je mogao sigurati da je to njegova Magura.

Pogled ne sme da usmeri ka istoku.

Majka i otac su mu, odavno nestali, oni bi ga sigurno prepoznali.

I ono kamenje da zna da priča reklo bi, da je stigao Maksima Armento Mladji, kao što je obećao, drugarima i majci Romuli, a carsko se ne poriče.
I one ptice i oblaci, novi vrbaci , one debele i viosoke topole bi to potvrdile .

Nije sada siguran da ih može skokom nadvisiti.

I mesec i zvezde će ga prepoznati, a Magurani ne .

Vodu koja protiče pored njega ne sme da pipne, možda nije to njegov Timokus sa toplim izvorom.

Nije ni siguran da je ono baš taj šiljati vrh sa planine njegovog detinjstva.

Nikada nije saznao da li je oca progutala ona velika planina, što na kameni brod liči, ili se to samo odmetnuo u neku divljinu.

Da li je rekom protekla crna voda, i sada se izbistrila.

Da li je došla nova divljač čiji jezik ne razume.

Da li je majka naučila i druge reči osim one koje je on upamtio.

Da li da su i ovdi bili neki crni ratnici.

Magura je zanemela i čini mu se opustela.

Zemunica na Svetoj Maguri, što beše njegov nekadašnji dom, je davno zarasla u korov i draku.

Njegovi vršnjaci su izginuli braneći se od one strašne, crne vojske, koja je svake noći ulazila u selo.

Mnogi su bežeći nestali, kao da ih je progutala začarana planina, ni traga od njih.

Oni drugi su se odmetnuli u pobunjenike.

Sada nema kome da ispriča kako je do cara stigao.

I da je ispriča niko mu ne bi poverovao:

Samo za deset dana i noći, jašući na konjima, ne nego leteći, kao vetar, preko hiljade brda i reka, koristeći rezervne konje .

Krijući se kao jegulja u preko deset liburni preko mora, stigao je do cara i rekao mu sve što je video i čuo.

Pomenuo je i veliku vatru na Svetoj Maguri koja se upalila sama od sebe kada se on rodio.

Rekao je da je pet godina verno služio granicu, da nije dobio ni sester, a kamo li solidus.

Da njegov lik na koži čuva u zemunici na Svetoj Maguri, ali i u zenici svoga oka.

O ocu Armentarijusu, majci Romuli i baki Ogi, o Divljoj ženi Divljakuši, o sinu i kćeri, o Zlatnom Mladom caru i zlatu koje se krije u preko 100 rudnika, ni reč.

Nije mu rekao da se tamo zlato valja u vodi po pesku, da se krije i u gudurama planina, koje imaju čudne vrhove.

O sebi i svojim čudima ni reč nije izustio.

Tek da je to ispričao, bacio bi ga zverima.

Caru je još rekao, a on je to odavno znao :

Da se sprema velika pobuna, da divlji Huni prelaze granicu pljačkaju i pale rimsko carstvo.

Da se pagani sve više bune, i da oni stvaraju svoju veru, a zaboravljaju Jupitera i ostale rimske bogove.

Sve češće neće da plaćaju godišnje poreze.

Da im je glavno zanimanje rat i pljačka, da otimaju zlato.

Svakog dobrog razbojnika plaćaju suvim zlatom, koje nalaze u gudurama Moesia Superiore .

Da se oblače u crna odela, izgledaju kao noćne aveti.

I kada se oni kreću izgleda da se brdo pomera, toliko brojnu vojsku imaju.

Da su to divlji ratnici koji će srušiti večni Rim, i carstvo što je podeljeno u dva dela spojiti u njihovo.

Da imaju i velike strele sa gvozdenim šiljcima, koji probijaju štit i oklop.

Caru je još rekao i potvrdio ono što je samo načuo, a nije želeo da veruje u takve priče:

Da oni jedu živo meso i plodove sa drveta, zelje iz šume.

Da su brzi jahači, utrkuju se sa konjima.

Da su to divlji ljudi koji se ne kupaju, kriju se po pećinama.

Spavaju u zemunicama i sa životinjama.

Ti varvari za sebe kažu :

Da su najbolji i da od najboljeg treba učiti, kako se Vaseljenom vlada.

Ali, tu priču nikom nije kazivao, ne zbog jezika, jer zna on i po njihovom, odnosno njegovom da kazuje

Nego u nju niko ne bi poverovao, a car jeste.

I zato je on toliko veliki i moćan, što je jednom Armentarijusu, govedaru sa Magure, poverovao bez trunčice sumnje.

Velika vatra u oboru je znak sa neba.

Tako je progovorio Jupiter, sine moj!

Ti divlji ljudi se pojavljuju tamo gde ne postoje pitomi.

Rekao mu je Dioklecijan i držeći ruke k nebu, govorio je još

Hvala ti Jupiteru ! Hvala ti !!

Još kada je čuo kakakv je on junak, odjekivalo je carskom palatom, gde su dominirali kipovi bogova, neba i zemlje, rata i vatre:

Hvala ti Marsu ! Dominus, dominus !

A ovde na zemlji, na Maguri, sada su samo neki drugi ubogi stočari bez stoke.

Seljaci pored opustelih polja.

Grnčari, kovači, staklari, tragači i ispirači zlata i druge zanatlije bez posla.

Ni jednu reč nije čuo .

Mojre, kao da su zaboravile na Maksima Armenta Mladjeg, ili su sada, neke druge, a one stare su smetnule s uma da je to došao njihov Gaj, gospodar cele Vaseljene.

Kao da nisu želele da mu kažu da su prećutale ono najvažnije:

Da će on zasijati u večnosti, kada se njegov dom na Maguri uništi.

Da mu Armentarijus nije otac, i da ga Romula nije rodila.

Njegov dom je Vaseljena cela.

Žene pričaju :

Romula je bila divlja i gluva nerotkinja.

Ne zna se kako je i odakle Maksima Armento Mladji došao.

Tek, Sveta Magura je počela da gori kada ga je otac Armentarijus uzeo u ruke i podigao visoko, visoko.

12.



Od tada je prošlo preko 40 godina, samo je reka ostala ista, ali sada je mutnija, a huk jači.

Ostao je i topli izvor nasred reke, oko koga su se okupljale divljači.

Ima više virova i brzaka, ribe su plašljivije, okolo ima dosta ševara.

Sada se crna reka Timokus može preskočiti iz jednog skoka.

Vrbaci su isti, a ima i novih i pitomijih, kao da tu ljudi češće borave.

Ali njegovih vršnjaka odavno nema.

Još nije video čoveka, kao da su se svi uplašili.

Možda su zaboravili Maksima Armenta Mladjeg.

Dočekala su ga samo vinorodna napupčena brda, kao da ih je neko šakom pravio i rasporedjivao.

Ista su i ona malo udaljenija, kao da se nisu pomerila.

Magura sa oborom Armentarijevih i zemunicom dominira.

Ali, još iz ove daljine ne vidi dim, niti majku u dvorištu.

Nema ni oca ni stoke u oboru .

Sve je tu u njegovim očima, a okolo njega prazno.

Još uvek živi stvor da se pomoli.

Sve je mirno i tiho, kao da ga se boje.

Gleda u jednu tačku i još neveruje da se ipak vratio.

Priznade sebi, da je prevario Dioklecijana, da je uvek mislio na povratak u zavičaj.

I ne veruje da mu se želja ostvarila.

Priznade sebi i to da je još malo u Rimu ostao, da bi možda više zavoleo Valeriju.

I da bi možda tamo za nju napravio bolji carski grad od Dioklecijana u Dalmaciji i sve ovo zaboravio .

Ovde sa njim je i Valerija, čuva mu sina Kandidijana, ali ubedjivao je sebe da nije zaboravio svoju Dvlju ženu i sada bi je prepoznao po očima, što igraju kao vidra.

Iz jednog pogleda, prepoznao bi svoju decu, iako ih nikada nije video.

Od stotinu njih prepoznao bi buljavog Stradijusa, osetio bi njegov miris.

Znao je koliko ima brdašca okolo Svete Magure,valjda se brda nisu pomerila.

Čini mu se da su ovde krajolici izoštreniji i samo više ogoljeni, manje je borove i bukove šume.

Trava nije jako zelena, nego mlitava, niska požutela.

Stada ovaca, krava i svinja još nema, a sve je pažljivije gledao ne bi li oca video tu negde sa kravama.

Polja su bez žita, zarasla u korov i draku.

Staze su iste, sada samo ušoranije, a putevi širi.

Nebo je bistrije, nego onog dana kada je otišao.

Zvezde još nije video, ali i njih će prepoznati i prebrojati.

Kada je sjahao sa konja, pre nego što je stupio na svoje ognjište, i zario mač, video je kako se iza brda otvara oblak i kako se pojavljuje prava slika detinjstva, sasvim različita od one koju je on poneo odavde.

Nije znao odakle mu ovaj osećaj nespokojstva, kada je uvek u svim bojevima video upravo ovaj trenutak.

Bio je to osećaj nesigurnosti pred nečim gde se ne traži hrabrost i veština, nego mudrost, onakva kakvu mu je majka darovala, pri rodjenju i u svim odlukama ona je bila presudna.

Nikada nije pomislio da će doći i taj trenuutak iskušenja u veru i sumnju, da postoji neko mesto gde će mu se nebo otvoriti usred dana, kao bela knjiga.

Stoji nepomično u nekoj ogromnoj žarećoj prostoriji , i oseća kako ga miluje neki čudni plamen dok lebdi.

Stalno podiže ruku i prstima miluje čelo, kao da nešto skida, ili da se od nekog brani.

Pored njegovih zakrvavljenih očiju, od znoja i prašine, lete neka nerazumna slova i on čuje razgovetan glas :

Ovo ti samo jednom govorim!

Dok slušaš, moli se za mene, a ja ću za tebe!

Dok ovo slušaš, čitaj ne pomeraj se i ne pričaj! .

Ne pipaj oči, neka suze same padnu na tvoje lice.

Ne listaj i drugu stranu života!

Ja sam sada tvoj novi život !

Ne proveravaj i ništa ne traži ispred ovog oblaka!

Ista je reka, ali druga voda protiče.

Iznikao je novi vrbak, ista je obala!

Ne vraćaj se na pročitane redove, oni će biti izbrisani, kao ovi oblaci pored Mons Soicera.

Ne pokušavaj da se setiš ko si odakle si!

Ne vraćaj se da proveriš šta su o tebi rekli, sve ćeš zaboraviti, za treptaj!

Ne zovi prijatelje, oni su samo trava oman, draka, debelica, ispod koje stojiš!

Oni su prašina i oblak ispod sunca.

Ja sam tvoje novo sunce.

Sve ćeš saznati sam, pre ponoći, a noć je za tebe duga!

Onda zaboravi odakle si došao, a ti odavde nisi mrdnuo !

Budi ono što želiš i što sanjaš, a to si već bio !

Jer sve što se zbilo kao i da nije bilo, niko nije video !

Zaboravljeno, ne može se ponoviti, kao da nije bilo !

Nešto tek treba da se dogodi.

Videćeš nešto što svi žele da vide.

Onda ćeš u sve sam verovati!

Jer ćeš uveliko putovati, a nećeš se odavde pomeriti !

Ti si odrdjen da večno ostaneš ovde, a tvoje carstvo će otići u prah!

Amin ! Amin !

Audentes deus ipse iuvat !

Na svaku reč koju je samo čuo Gaj je otvarao usta, kao da ih je izgovarao ili ih pretvarao u glas, Amin ! Amin !

Još uvek misli na ono što je čuo, jer ništa nije razumeo niti je bilo kog video, ali mu još u glavi odzvanjaju reči koje je maločas čuo.

A nebo se nad Timokusom zatvorilo.

Spoji se zemlja s nebom, kao da je već odavno noć.

Diže ruku i tri prsta visoko, kao da se odbrani, od nešto nevidljivo, ili kao da nešto nevešto ispusti iz šake, ili pak dade neki znak.

Nasuprot njega, kao skamenjena, stade vojska.

Čeka novu komandu.

Celo brdo samo vojska, vojska, umorna, ali spremna na novu naredbu:

Krećemo dalje!

Umesto toga, sidje sa konja i pažljivo, ni jednu travku da ne zgnječi, kleknu i glavu spusti na travu .

Zemlja je bila mokra, a on rasprostro, celo svoje umorno telo, kao u majčinom skutu.

Obliven znojem, kao da je trčao satima, stao je ukopan, ne verujući sebi da je, najzdad, stigao kući.

Ovo nije ta Sveta Magura.

Tu nikada nije bila ogromna svetleća prostorija.

Sada je samo on u njoj, gde su ostali Magurani?

Da li ga oni željno čekaju?

Budi se iz nekog sna, koji je započeo pre mnogo godina. Neujednačeni pokreti glave, ramena i nogu potvrdiše njegovu bunovnost, jer nije znao na koju će stranu pre poći.

U tom huku prošlosti i sadašnjosti, istovremeno, čuje svoj glas:

Ipak si se varatio kući !

Nisam ni otišao, samo sam se ponovo rodio kao car!

Očima učini pokret kao da se uplašio, ali pored sebe ne vidi nikog.

Pomislio je da se to možda ne šunja njegov drug Strados i sada hoće da ga uplaši.

Ispred blatnjavih nogu, nešto se izmigolji i on ču tromo i neujednačeno šištanje, što mu je ličilo na migoljenje zmije .
Od svega toga protumači :
Ipak si se vratio kući !

Ja sam tvoja čuvarkuće i dugo te već čekam !

On htede da krene i očima potraži mesto odakle je to šuštanje čuo .

Učini mu se kao da noge žele da nastave put.

Glava je mirna i oči ne pokazuju pravac.

Kao svrdlo poče da rije ispred sebe, sa željom da udje ispod zemlje

Da se sakrije i da ga više nema.

Ili to traži oproštaj, od majke, što se kasno vraća kući, a na oca i ne sme da pomislu, ne zna šta će mu reći.

Poče da šara očima, i da crta, neki mozaik sa predstavom venatora ili da skicira baka Ogin lavirint, okrenu se prema svom oboru i reče:

Oprosti majko !
Oprosti oče !
Evo vratio sam se !
Ja odavde nisam mrdnuo !

Vi ste sa mnom bili!

Ovo nije moj dolazak nego ponovo rodjenje !

Ovde sam već jednom rodjen !

Ovde ostajem za navek. !

Govorio je još nešto, ali ga niko nije razumeo.

XV nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-pobednički pohod na jug Imperije,-gušenje  pobuna,-progon hrišćana,
-i carevi umiru, - Konstantinovo rodjenje.-Konstantinov edikt

10.

Dok su Rimljani slavili, Gaj diže sanjivu vojsku, da se spremi za dug i naporan put, gušenja pobuna po Imperiji.

Započeo je njegov povratak u zavičaj, u Gornju Meziju.

Za svaku legiju izabrao je po jednog duksa, dade im pet zlatnih pečata i kratkim zlatnim gladiusom podeli im prepolovljene kese solidusa.

Kada završe, verno službu caru, daće im i po drugu polovinu, a oni će vratiti pečate, obećao im je, umesto zakletve Marsu.

Sredinom 297.godine, uveliko je trajala izgradnja Dioklecijanove palate.

Robovi su dovlačili brački kamen i granit sa Orjenta.

Umetnici su završavali egipaske sfinge.

Majstori su klesali granitne stubove, gradili predvorje pod vedrim nebom i peristil sa hramom Jupitera.

Sa druge strane tek je počela izgradnja carevog mauzoleja.

U imperiji je vladala kuga.

Gaj se vraćao sa pobedničkog marša, sa juga Imperije, pošto je porazio persijskog kralja Norseju.

Čekao je dobre vesti da trjumfalno udje u Rim.


  Više od dva meseca zadržao se u Grčkoj i tu dobi vest da je njegov polubrat, jedan od tetraha, koji je vladao Galijom i Britanijom Konstancije Hlor Cezar III umro iznenada,od opake bolesti, u Trijeru.




Tek će mu tada biti jasne učestale Hlorove žalbe, da oseća malaksalost, neispavanost, a ne zna zašto i odakle to ?

I kada jašem konja osećam malaksalost da ću svakog časa iz sedla pasti

Zato me sada zovu i Hors Cezar, žalio mu se Hlor.

Na sve ove žalbe Gaj je svom polubratu Hloru slao sanduk pun drvenih tablica koje su bile ispisane garavim mastilom.

Slao mu je i keramičke amfore pune lekovitim melemima :

Pisao je Gaj:

Brate Hlore, ti boluješ voljim bogova, zato što ih lažeš kad god nešto kažeš.

Iili su to tvoje mojre bacile kletvu na tebe, zato što ih ne poštuješ.

Zato se spremi i dodji kod mene ovde imaš prirodne vrele lekovite izvore da se lečiš.

U izobilju imam meleme, neke ti i šaljem .

Umesto vode i vina, uzimaj sokove peskavaca ili slačice, koje ti šaljem .

Upotrebljabaj meleme od morača, alanta, žalfije, ruzmarina.

Svakodnevno da upotrebljavaš malo belog luka, obavezno !

Kozje mleko i sira, obavezno !

Ili, idi brate u tvoju melemnu banju Bat .

Obavezno se moli boginji Sulidi, da ti pomogne.

I na kraju, uz svaku pošiljku, kao verodostojnost pisma, Gaj je svom polubratu Hloru slao pečatni zlatni prsten na kome se nalazio njegov lik .

Da ga obavezno staviš na šesti prst tako će te štititi od bolesti, poručivao je Gaj.

Meleme koje ti šaljem obavezno da uzmeš, ako ih tamo nemaš poslaću ti još, brate !

U pisma koje je sve češće dobijao iz Trijera Hlor ga je molio,

Galerije brate:

Za sebe i tebe se svakodnevno molim ali imam najveću ovu brigu :

U Srednjoj Dakiji u Naissu imam sina Konstantina, ti si mu sada kao otac, pripazi na njega, on je blizu tebe.Napravio sam mu veliki dvor,kada iznemognem I ostarim eto I mene tamo, moj brate Galerije!

On je nemirnog duha, retko je u dvoru kod majke I njegove sestre. Otišao je od kuće, kao što sam ja pobegao u njegovim godinama. Dok ti proganjaš ove divljake on prikuplja ljude, da spasi Imperiju od propasti. Ako naidješ na njega, kaži mu se, kao otac da si mu,on će te poslušati.Možda prerušen sedi blizu tebe i kazaćeti se svojom istinom o ludačkom srcu njegovom,Rećiće ti da je on pogrešan čovek medju ovim svim ljudima i da se on tu samo dobro krije.

Brate Galerije, uzaludno ćeš paliti tvoju Maguru, on, samo on će spasiti imperiju..

Biće mudriji od našeg vremena.

To je budući rimski car, to mi je obećao naš otac Cezar Dioklecijan.

Taj mali ima ono što ti i ja nemamo, Boga koga vole svi što hodaju po zemlji !

Ima i nešto sveto u sebi, predosećam ja to, nešto nebesko.

Piše mi :

Da vetar ne ide na onu stranu gde duva, nego gde ti dah ide, gde mu ti daješ snagu.

A snaga je, samo tačka , tamo gde se dodiruju unutrašnji i spoljašni duh i kada se dodirnu nastave svojim putem,e to ti je krst, božji i ljudski duh!Tamo je njegov i naš put moj ,brate Gaju!

Strele ne idu na onu stranu gde ih hitaš nego tamo gde oči pomeraš, a pomeraš ih gde je svetlost,gde ti srce kaže !

Žalfija, ruzmarin, morač i alant su sveto lekovito bilje, znam ja to.

Onaj poslednji tvoj zlatni prsten sam poslao Konstantinu,i mač sam mu poslao, meni ne treba.

U banju Bat ne idem ona mi ne pomaže i to mi ne treba.

Ništa mi ne treba, samo on, samo mi on treba.

Piše još :

Neće proganjati Hrišćane, neće dirati ni ostale.

Poštuje vrhovnog boga Jupitera.

Veliča boginju pobede Viktoriju.

Voli boginju snage i veštine Izidu .

Imamo bogove za svaki vid života, ali nemamo za onog koji hoda po zemlji, a čovek je Bog.

Piše i ovo moj Konstantin:

Učiće robove da se pokoravaju svojim gospodarima kao liku Božjem.

Da se robovi ne bune protiv robovlasnika, ni siromašni protiv bogatih, ni podanici protiv vladara.

Eto to mi kaže moj Konstantin.

On i ne zna da je predodredjen car da bude.

Kaže i :

Svaka je vlast od jednog Boga, pa je dužnost čoveka da joj se pokorava.

Tako će se vlast jačati i ujediniće razne narode u jaku imperiju !

Tri su sveta:Ima jedan viši na vrhu, jedan srednji propao i jedan uviše je naniže, a ne zna gde je, i kuda da krene !

Eto to mi kaže moj Konstantin.

To mu je njegov Bog rekao, njegov, a ne naš, veruj brate !

Gaju će Hlor ostati u sećanju, kao veliki lažov, i zato neće mnogo verovati u sva ova pisma, niti u sve priče koje je o njemu čuo pa i ovu :

Pred put u Galiju, Hlor je jedno vreme zastao u Srednjoj Dakiji u Naissu, da vojsku malo odmori i okrepi.

Naiss je tada bio veliki grad sa blizu 200.000 stanovnika, imao je luksuzne gradjevine, kupatila i terme .

Tamo je sreo prelepu Helenu stabulariju, koja mu je bila založnica i konkubina.

Iz te veze rodjen je Konstantin.

Pričalo se da je uzaludno Dioklecijan slao svoje glasnike da vrate Hlora u Rim, ili da ga na licu mesta ubiju.

Da ga kazne jer je prekršio zakletvu da vojnici nesmeju da se žene,niti da imaju poroda dok su legionari..

Ili da nastavi put sa svojom vojskom za Britaniju,jer su i tamo počeli neredi i bune.

Ali niko nije mogao da pridje Hloru, imao je verne pse čuvare.

Tek kada se Konstantin rodio Hlor je krenuo za Galiju.

Prelepoj Heleni, založnbici , sagradio je letnjikovac nedaleko od Naissa.

Sinu Konstantinu ostavio je zlatni prsten sa njegovim pečatom i likom.Pred njegovim dečjim licem se zakleo da će ga,jednog dana, svojim zlatnim mačem carem proglasiti.

Pošto mu polubrat Gaj nije uzvratio molbe da zaštiti Konstantina, pred kraj života Hlor je sam došao po sina Konstantina i spremio ga za Rim,da se javi ocu Dioklecijanu,da mu kaže ko je i zašto je došao.Da mu pokaže sve svoje vrline i da mu ispriča svoje snove,koje mu je davno kazivao:

‚‚Da će doći dan kada će ovim mačem što ga sada dobija od oca Dikolecijana i on jednoga dana staviti na čelo budućem rimskom caru``.

I još da mu pokaže kopiju zlatnog prstena koji je takodje dobio od oca Cara, imenujući ga za jednog od četiri tetraha. Posle toga Hlor mirne duše ode u Britaniju ,da odboluje svoje zadnje carske godine života.

A mladi Konstantin to i urade. Sa sobom povede i svoju mladu sestru Konstantiju.Dugo je bio na iskušenju,da li da posluša oca Hlora i javi se ocu Dioklecijanu ili da nastavi da posećuje konkubine,da proda zlatni mač i prsten i tako najlakše udomi svoju sestru.

Jednog jutra,posle burne noći probudi se sav u bunilu i čuje kako mu neko kaže:

Spremaj se, ide silna vojska...ti je jedini možeš zaustaviti!

Pomislio je da to svati dolaze po sestru, zato što se uveliko već pričalo da je mlada i lepa Konstantija zapala u oko duksu kesarske oblasti Likineju.

Ako ovaj san nekome kaže, neće mu niko poverovati, svi će misliti da je lud, a konkubine će pomisliti da im to priča samo što želi da bude što duže uz njih, a sestra će mu reći da je to najbrži način da je što pre otera od njega.

Zato nastavi da dremucka, isti glas ga sada usmeri na neki znak i reče mu :

Ovo je znak kojim ćeš pobediti !

Zato je odlučio da se poveri samo ocu Caru.

Ali kako da se poveri onome koji je smatrao da su: ``Hrišćani veliko zlo za rimsko carstvo, da su nečastivci i bezbožnici, da su to ljudi koji treba da budu hrana divljim zverima``.

Hrišćani su pred njegovim očima i usmrćivani kao nečastivi.

Kako da mu ispriča i kaže da taj tiranin treba da dozvoli da Hrišćani mogu da grade crkve i da imaju gradjanska prava.

I umesto priče o snu, ocu Caru reče:

``Oče, imate verne pse, poput Gaja, i lako proganjate i ubijate druge nevernike. Oče, zaludni su Vaši ratovi i prolivanje krvi sa našim Bogom i protivnicima , jer i oni su ljudi koji idu istim putem kao i mi, samo nam je jedna tačka zajednička``.

Tu zastade, očekuje da Diklecijan nešto doda protiv Hrišćana, ali nije čuo ništa, svako je nastavio svojim putem.

I on mu reče:

``Eto vidite to je to,ostali smo zajedno a prošli smo jedan pored drugoga``.

I tek mu posle kaza o snoviddjenju koje je usnio ovde u Nikomidiji: da će jednoga dana on sam braniti Rim,kaže:

``Dobio sam od Boga najčudesnije znamenje. Jednog popodneva, kada je sunce već počelo da se kloni zapadu, sopstvenim sam očima video znamenje krsta, načinjeno od svetlosti, koje je ležalo iznad sunca, sa nazivom ‚‚Ovim pobedjuj!‚‚

Ovo kazivanje je zaprepastilo cara Oca, i on mu reče :

O tome nikom ništa ne kazuj!

Tako se Konstantin potvrdi po svojim intelektualnim darovima i po vojničkim vrlinama.

Dobio je prvu bitku , a da rukom nije mrdnuo.Rešio je i svoju veliku brigu u Medilonu je proslavio svadbu Likinijevu i svoje sestre Konstantije.

Diolkecijan ga uze u Nikomidiju i on tu provede deset godina.Tamo ga pripremao za preuzimanje prestola zapadnih delova carstva .

Tada je na carskom dvoru vladala upravo ona atmosvera koju je i Konstantin zagovarao:

‚‚Na istom smo putu, a svako korača svojom stranom‚‚.

Posle povlačenja dva avgusta Dioklecijana i Maksimijana , ti putevi ga dovedoše na polaznu tačku iz snova.

Tako će,njegov milostivi otac Konstancije Hlor i po krotosti najpoznatiji rimski car, ispuniti svoj davno usnuli san, da, pre smrti, zlatnim mačem postavi za svoga naslednika rodjenog sina Konstantina i zlatnim prstenom ga venča za rimski presto.

I od tada prestaše da se ruše i pale hrišćanske crkve, a Konstantina vojska izvika za avgusta samodršca. Zajedno sa zetom Likinejom će izdati ukaz u korist Hrišćana.

U tu čast, taj isti ukaz poslaće i Galeriju,da ga kaže zvanično rimskom istočnom narodu, ali Gaj, ih ne posluša. Nikom ne reče da je to ukaz Konstantinov, no pred samu smrt reče da je njegov.

A Konstantina, nakon smrti svoga oca Konstantija Hlora, opet obuze onaj nemiran san.

Dok je malobrojna vojska čekala ispred zidine Rima kod Milvijskog mosta, opet mu se pojavi ono snovidjenje i glas... ‚‚ovim pobedjuj!‚‚.

Sada već nema od koga savet da traži, no sebi reče:

Ovo je božji zavet! Zato naredi da se za svakog vojnika na štit izrezbari nebeski znak.

Stavivši Hristovo ime na štitove 25ooo vojnika.Tako ispred sebe postavi novog Boga koji ga odvede u pobedu.

Te Konstantinove hrišćanske priče i brzo vojno napredovanje, zabrinuše Gaja i on, iz besa, u toku noći sa svojom vojskom krenu put Galije.

Dioklecijan se teško razbole i nije ni mogao pretpostaviti šta se to dogodilo, ostao je umno poremećen,da gleda u latice koje počeše da lahore u njegovoj tek izgradjenoj palati.

A Gaj je bio i dalje preokupiran gušenjem pobuna, ali i željom da se što pre vrati u zavičaj.

Petnaest godina kasnije i njega će stići božja kazna, umreće od čudne bolesti .Neće mu pomoći žrečeve gatare ni lukave vračare.

Njegove muke su bile velike i strašne, ležao je licem prema zemlji.Lagano je sekao delove svoga tela, kao kada seče parče da pojede, i sporo umirao od gladi.Osušio se kao da je bio samo kostur,tako da mu se lice nije videlo, niti prepoznalo.Oslepeo je, i uzalud prizivao Konstantinovog Boga da ga vidi, da mu se cinički nasmeje u lice.

O sudbini učvršćivanja rimske države od strane Konstantina, Gaj neće mnogo saznati jer je već bio teško bolestan.Sve će se obistiniti, samo dve godine kasnije. Umreće, na putu za Svetu Maguru, vraćajući se iz Sardike, gde je gušio pobunu, nevernika.Tako će se i sam uveriti u istinitos Hlorove poruke o bolesti ,ali i o Konstantinovom novom Bogu.

Konstantina su rimski legioni u Britaniji proglasili za cara.U nizu sukoba će se otarasiti svojih suparnika i sam će zavladati Zapadnim Rimskim carstvom.

Posle konačne pobede nad Licinijem zavladaće Rimskim carstvom.Posebnim ukazom car Konstantin I proglasiće hrišćanstvo legalnom religijom ne zabranjujući ostale religije Rimskog carstva.

Od dva puta koja su mu se u snu predskazala,izabrao je onaj što kroz tačku prolazi.

A Gaj je imao samo jedan put i to Dioklecijanov onaj kojim je išao i sanjao celog života.Slepo je išao i iza sebe se nije okretao.Gde god krene, znao je da ga čeka Dioklecijan. Sada je bio daleko od cara Oca i nije ni znao koliko su ga Hrišćani mrzeli,a Rim ga slavio, kada je postao član Jupiterove porodice i sin vrhovnog boga.

Uvek je strepeo da li će caru Ocu ispuniti obećanje, jer on ni jedan njegov zahtev nije ispunio, onako kako je i obećao.

Ako mu to bude obaveza, rećiće, da se car Otac ne brine jer je uz njega sin Kandidijan, budući naslednik .

Sada kada je sebi obezbedio naslednika, tu u Grčkoj, na jugu Imperije, Gaj dobi titulu Cezara II i puno ime Galerijus Valerije Maksimijan.

Raznesoše širom Imperije njegovo pravo ime sa likom na koži divlje svinje.

Tada u Grčkoj po prvi put formira i svoju legiju, koja dobi žig V Makedonska legija.

Posla svoje izaslanike širom carstva da skupljaju porez i prenesu glasine o Avgustu Cezaru II Galeriju Valeriju Maksimijanu, koji će i do njih stići ako zatreba, ili kada pogreše prema caru,ili kada se prdaju hrišćanskoj veri.

Poče prvo da gradi, puteve, mostove, vodovode, pa cohorose, i limase, a na periferiji su uvek sama nicala sirotinjska naselja.

Pored velikih gradova, pravio je utvrdjenja sa preko 1000 vojnika raznih rodova, koji su štitili gradove od upada varvarskih plemena.

Svi veliki gradovi nalazili su se pored značajnih puteva.

Istovremeno tu su gradjena mala vojna utvrdjenja, kao odmarališta, karaule.

Oživela je i trgovina, poljoprivreda i zanatstvo.

Svaki grad je imao svoje, sudije,činovnike, milose medike i proefectuse sastorume, glumce,čak je bilo i šakača.

U veća mesta, za decu, je gradio škole, kupovao abakuse i voštane tablice, angažovao umnije i bistije učitelje.

Gradio je hramove i postavljao kipove starih božanstava.

Slavio je rimske imperatore.

Iz Solina je tražio da mu šalju po 35 kilograma zlata dnevno, ni gram više ni manje.

Zahtevao je da se krči dalmatinska šuma i da se prave najveće liburne sa 500 članova posade.

Izgradnjom velikih liburni iskorenjeni su pirati i time je more bilo bezbedno za duge plovidbe.

Tražio je da se grade ogromne teretne liburne za prevoz vina, i ulja, svakojake druge robe.

Da trgovački brodovi prevoze žito, i ostale namirnice za potrebe stanovništva Rima.

Kovao je novac sa svojim likom, kako bi plaćao vojnike, ali i lakše prikupljao porez.

Pokazivao je skice da se izgrade široki drumova kojima su sve provincije Rimskog carstva bile povezane.

I najudaljenije mesto u Imperiji imalo je svoje kohorte.

Uzduž i popreko carstva, bezbednije, sigurnije i sve češće su putovali, trgovci, političari, zanatlije, glumci, medikusi .

Gradio je hramove, kuće i veličanstvene javne zgrade od tesanog mermera.

Zidao je gradjevine i mostove od opeke, mešajući šljunak i jak vulkanski materijal.

Akvaduktima dovodio vodu u najveće gradove.

Trgove ukrašavao statuama i fontanama.

Širom Rimskog carstva organizovao je razna takmičenja.

Ljudi su hrlili na trkališta kako bi proveli slobodno vreme, kockajući i zabavljajući se.

Oni najbogatiji, plaćali su, suvim zlatom, da belom maramicom daju znak za početak trke.

Pred iščekivanja, starta, atmosvera, je bila uzavrela:

Publika je frenetično navijala; konji su udarali kopitama po pesku, kola su škripala.

Biti tu i sve to gledati bio je neponvljiv dokaz prestiža

Tokom verskih praznika, za one koji su voleli pozorište, organizovao je predstave i proganjao je sve neposlune,a prestuponike ubijao i kuće ima spaljivao i rušio do temelja.

Ženama branio da sede blizu pozornice da ne bi došle u iskušenje da neka zaskoči ili pobegne sa nekim od glumaca.

Činio je sve da preporodi Rimsko carstvo, da što pre pridobije Rimljane i stekne nijihovu naklonost.

Želeo je da ga se plaše i da ga vole.

Poče da otpušta islužene vojnike, veterane je ostavljao da gladuju.

Proganjao jejoš žešće bezbožnike, založnice i žene nasladuše.

Nemilosrdno je ubijao, nevernike, neverne robove i sluge.

Regrututovao je mlade i jake borce, od domorodačkog stanovništva.

Štitio je mlade ,žensko i muško,i pored njih uvek bio.

Sam ih je isprobavao .

I niko ga ne nadjača, ne preskoči dalje i više, ne zapeva bolje od njega.

Niko ne primeti da mu je pogled uvek ka istoku .

Da mu dah izlazi na čelo, i da luk drži naopačke, a strela ide paravo u metu.

Poče zemlju da daje zaslužnim legionarima i gradjanima, da seju žito, gaje vinovu lozu i masline .

Propisa im obavezu caru da odvajaju letinu, i ako treba mača da se late.

Sve što može da se kreće:žene, muškarce, decu, strace, i robove, upošljavao je da rade od jutra do mraka.

Nastavi da ubija neverne i guši pobune, da ratuje i učvrtšćuje rimsko carstvo.

Zato je krenuo sa juga Imperije .

Samo za godinu dana ubijajući sve one koji su se bunili stigao je do zlatne Moesie Superiore.

Divlje horde i varvari ugrožavali su Imperiju .

Znao je da neće biti toliko veliki ako ne uguši pobune.

Neće biti ni srećan, ako se ne vrati u svoju Svetu Maguru i ne vidi decu i roditelje.

Zato je sve učestalije ratovao, učvršćivao i širio svoju Imperiju.

A pretili su mu da je to sve uzaludno i da će Imperiju podeliti dva Avgusta i dva Cezara, koji će biti surevnjivi jedan na drugoga, pa će se klati izmedju sebe.

Evo pa sada ti odluči, sine !!

Bubanjale su mu te reči cara Oca, kada je odgovarao na provokacije državnih činovnika:

Neka, opet će doći neki Gaj sa neba i ujediniće Imperiju, govorio je car otac.

Baš onako kako mu je i pisao polu brat Hlor Konstancija tek će 313. godine jedan od Avgusta, njegov sin Konstantin, rodjen u Naissu, u Srednjoj Dakiji, ujediniti državu pod svojom vlašću i postati prvi car koji je bio hrišćanin .

Gaj nikada nije saznao, da su se obistinile želje Dioklecijanove i molbe Hlorove, ili predskazanja mojri.

Ali je znao da se njegove želje nikada nisu ispunile, da za života ponovo vidi svoje najdraže .

Zašto, su svi okrutni prema njemu!?

Sada ga niko ne voli,niti želi!

Nikada nije mislio na smrt, već na moć Imperije i povratak u zavičaj, u Mons Soiceru, kao na povratak u večni grad, gde su ga čekali oduševljeni Rimljani, da stane na Panteon i da čuje kako Rimom odjekuje :

Augustus ! Gaj ! Augustus ! Gajj !













.

.



,








.

XIV nastavak  PPOVRATAK U ZAVIČAJ 
-prvi carski ručak,
-hrana je lek,a lek hrana,
-car ostao gladan!
-gospodaru koliki je!
-harite,igraju i pevaju samo za cara i goste!!!




Čeka poziv za prvi carski ručak.
Tek kada Gaj dade znak Askalapije izadje i vrata se zatvoriše.

Htede da se bolje zavali u presto, ali ugleda kako se otvaraju druga vrata i skoro ceo zid nestade.

Ispred njegovih očiju zinu ogromna prostorija odakle zamirisaše razne djakonije.

Pored vratiju, stajao je Askalapije sa poluotvorenim ustima i rukama koje poče da trlja lagano, što je značilo:

Vreme je ručku, treba oprati ruke!

Gaj ustade, i nesigurno pruži nekoliko koraka, a pored njega je već stajao rob.

Uhvati ga za nogu i navuče mu nove kožne caligole

Iz pozlaćenog pehara počeo je da sipa vino na njegove ruke.

On, se iznenadi zbog crvene tečnosti, htede prvo da odbije .

Po mirisu oseti da je to vino i seti se scene dezinfekcije u unklorijumu i termi, poče da brzo trlja ruke, kako se ne bi zapazio šesti domanji prst.

Iza njih išao je drugi rob, obučen u kratke sive toge, i brisao pod.

Tek onda kad Askalapije odmahnu desnom šakom, rob prekinu sa sipanjem vina i pruži, pozlaćeni, beli peškir, kojim Car obrisa ruke.

Robovi se izgubiše, a peškir pade ispred njega.

Onda, svečano car podje u triklanijum, skrivajući svoju zbunjenost i smušenost.

Askalapijo ga uvede pokazujući mu stolove, gde je već bilo postavljeno jelo. *

Na masivnim stolovima bile su naredjane posude sa predjelima, sa čorbama, odrescima, poslasticama, raznim divljačima i na kraju je bilo naredjano voće, sa kolačima, pa staklene amforne i zlatni pehari sa vinom.

On mu pokaza, da prodje i izabere, hranu i piće.

Ispred svake posude dugo je stajao, kao da je halapljivo očima jeo.

Možda je pogadjao kakav je miris?

Kakvo je ulje upotrebljeno?

O kojoj se divljači radi?

Odakle je stigao biber?

Ko je ulovio ovog jelena?

Koliki je bio noj čija glava viri iz čorbe po kojoj plivaju zrna kima, bibera i semena celera, urmi?

Od čijeg su zlata ovi pehari i posudje?

Iz koje su vrtače i kakvog debla, u koje vreme, uzeli ovaj med.?

Odakle su staklene debele amfore ?

Ko je pravio ove reljefne masivne, ogromne, stolove?

Kada pruži prvi korak, iz radoznalosti podiže zemljanu pečenu koku.

Odatle ništa nije mirisalo, nego su samo virila jaja, a iz njih počeše da izleću, drozdovi.

On se trže, ali Askalapije, hitrio uze nekoliko strela i obori tri ptice.

Tek se, onda pojaviše kuvari i uzeše one ptice.

Već u hodu, saplićući se, počeše da ih čupaju, razbacujući perje.

Zacrvene od iznenadjenja i straha.

Htede da stane, ali nastavi da obilazi sofru.

Na jednom stolu, bio je nerasporen, niti odran, divlji vepar, a iz njega je nešto mirisalo na vruće kobasice, krvavice, švargle, punjena creva i slaninu.

Htede da se uhvati, za drob koji je visio iz divljeg vepra, ali vrati ruku i oliza prste, jer je osetio još jednu zamku i zato prodje pored ovog stola ne okrenuvši se .

Očekivao je nova iznenadjenja na koje Askalapije nije reagovao, već se samo ispod modrih očiju smejao, kao da namiguje.

Prošao je pored stola sa dvanaest zodijakovih znakova, ali se ne okrenu.

Svaki znak je bio postavljen svojim simbolima: riba, jastog, bik, ovan, govedina, jarac.

Car ne dodirnu ništa rukom, već samo prošara očima.

Askalapijo primeti da je gledao u meso jarca, što je bio znak da je to njegov zodijački znak.

Pokaza kuvaru na životinju, koju treba servirati.

Iako ni sam ne zna kada je rodjen, već zna, iz priča, da je vatra na Maguri dugo gorela i da su se tu ljudi grejali cele zime.

Sada nesvesno gleda u jarca dok ga kuvari za tili čas raspolutiše, on trlja ruke, kao da je zadovoljan, ili da se greje.

Potom su sledili stolovi sa kolačima začinjeni medom i voćem, sa žutim šafranima i lepljivim šlagom koji se cedio niz kolače na stolove pa na zemlju.

Jaja, pravljena od najfinijeg belog brašna, bila su punjena suvim groždjem, izdrobljenim orasima i narom, naredjana su kao gomila sitnog peščanog belutka od kamena.

On je gledao u svako zrno, želeći da pronadje ono pravo, spljošteno i zaobljeno od bundeve.

Masivni trofeji su bili puni, oraha, groždja, dunja, ostriga, puževa.

Zlatni pehari su puni višegodišnjeg vina, koje je okolo posuda imalo tanak penušavi venac, oko njegove kiseline okupljale su se vinske sitne mušice.

Mirisalo je na vinsko sireće i staru kožu, znoj i vonj.

Na poslednjem stolu, skoro da nije bilo ništa, već samo neke krpe i posudje, oko kojeg su se muvale carske pudlice i muve zunzare.

Tu se Gaj najduže zadržao, kao da je hteo da se poigra sa pudlicama, ili da iznenadnim trzajem šake, uhvati neku muvu .

I onda da nagadja koliko je jednim potezom smrvio glava, što lete dosadno oko nosa.

Nemirnim pogledom tražio je još nešto, a nije znao da kaže šta!

Mljackao je ustima, i prstima čistio zube, kao da je izmedju njih ostalo nesamleveno raženo zrno.

Na šta sve zadrži pogled, ili očima pipne, Askalapijo daje znak kuvarima da odnesu na carski sto.

Ovoga puta nije mogao da mu udovolji i majčin raženi hleb sa Magure,čiji ga miris i toplina, sada, opiše.

Kao i sada da čuje njene reči:

Jedi, jedi sine Maksime, hrana je lek, a lek je hrana!

Pošto se još uvek nije odvajao sa poslednjeg stola, pokaza mu centralni sto sa ogromnom stolicom, gde ga je već čekala hrana.

Dve stolice; za njega i Valeriju su bile prazne

I samo što sede, stiže i Valerija, sa razvučenim kiselim osmehom nacrvenjenih obraza i belih zuba.

Osećala se njena mržnja prema Gaju, koji je već odavno znao da mu kuje još jednu zaveru.
Udjoše svirači koji počeše neku veselu muziku.

Potom kao povetarac, jedna po jedna pojaviše se vitke Harite i plesačice sa tankim vižljastm nogicama, ogrnute svilenim plaštom.
Počeše se uvijati, skakutati i leteti kao ptice i tek otkinuti maslačak.

Uz blagi ritam muzike ugibale su svoja telašca, razmahivale ruke, pućile nabubrela usta, uvijale glave i otkidale svoje malene grudi ,čas na jednu,čas na drugu stranu.

Dok su im modrozelene sitne oči bile uprte sve u cara, gledajući gde da mu se zaustave, i tu da ostanu.

Kao pahuljice sa neba trepavice su im drhtale neznajući gde će se zaustaviti.

Učestalim uzdasima Harite su sa zabacivanjem kose,činile takve pokrete da im ni bog Amor ne bi odoleo.
Valerija ih nije ni gledala, halapljivo je jela i pila sve ono na šta joj ruka padne.

Razmišljajući pri tom da li će joj nova zavera uspeti.
Gaj je gledao čas u nju,čas u igračice i svirače.
Ali, mu se lice ne razveseli.

Dade znak Askalapiju, da baci punu šaku sestricija sviračima i plesačicama, on to vešto, jednim potezom učini.

Muzka stade i igračice poleteše da skupljaju razbacani sitan novac.

Dugo je gledao u bogat carski ručak, ali gladan ustade sa stola i vrati se u carsku dvoranu.

Valerija je tek stigla do slatkiša, a kada počne da pije vino, govoriće najviše o njenom caru i smrti, ne njenoj, no onog ko je pored nje :

Moj gospodar mora da ima krunu od dijamanata, presto od suvog zlata, a krevet od moje duše.

Kada poče da govori o seksu, biće već polusvučena,
a odeća razbacana sa jednog na drugi kraj sofre.

Od kuvarica će tražiti najveća dva jaja pa će ih pažljivo postaviti pored naredjane svoje dve caligole.

Uz nekontrolisani smeh, kada će sa lepo čuti:
Ovoliki mu jeee!

Tresući se, dali od hladnoće,ili od pića, stropoštaće se na caligole, a jaja će se rasprštati po prljavom i smrdljivom podu.

Tako će Valerija carski ručak završiti ispod stola,mumlajući:
Oh, oohhhh, ohhhh!

Zatim će pozvati svoju robinju, a ona će narediti nosačima da je podignu i odnesu u žensku carsku sobu.

Mnogo godina kasnije, ali samo na ledini svoje Magure, setiće se ove sofre, i prvog carskog ručka, koga je odgladovao, zbog pijane Valerije .

I tada će saznati da ga je sami bog vina Dionis sačuvao.

Jedna naložnica rećiće, kako mu je spreman otrovni napitak.

I kako mu je Valerija, za vreme obeda, načinila čari, razbijanjem jaja.

Zato će Gaj zahtevati da se ista gozba priredi i u njegovom oboru na Maguri Gornje Meziji.

Dok se još bude pušio pepeo izginulih i popaljenih pobunjenika, on će tek onda na miru pojesti ovaj carski ručak.

Već posle prvog zalogaja, osetiće nesnosne bolove, od kojih će mu se u glavi prvo zavrteti, tako snažno, da će morati da potraži Askalapijevu ruku, ali mu je neće pružiti, a on će se, zato, postideti.

Postideće se i zbog toga što je u njegovom krevetu, ne znajući kako, te noći boravila pijana Valerija, obema šakama držala mu muškost, i divila mu se:

Koliki ti je moj gospodaruuu!

Tek će onda osetiti, kako je njegova muškost, do kraja, prodrla u njenu utrobu, sve do grla.

Od silnog pića, Valerija ga neće pogledati u oči, niti primetiti veličinu njegove muškosti, kao one prve večeri, samo će se čuti, ono :

Ohh,ohhh!

Od tada mu se činilo da izmedju nogu nosi dva teška tega.

A njeni uzdasi pratiće ga čitavog života.

Te iste noći, osetiće kako mu telo i dalje podrhtava,a muškost,od navale krvi, kao da će mu izleteti iz halja.

Gladan i žedan, ali željan da se što pre udalji od Valerije, pozvao je svoje mlade legionare.

Od silne pripreme i žurbe, neće ni primetiti da je medju legionarima i Valerija.

 XIII  nastavak POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gladijatorske borbe nisu magurske igre,
-Ubij mene Cezare, rob postaje samo onaj ko se boji smrti !
-Ja  sam svoj gospodar, sada je Vaseljena moja ,- Rim je sada moj.
-Ulazak u carsku palatu,,kao  u svoju Maguru, ostvarenje  dečjih sniova.
- Ovo je   zavera!!





9.

Otišao je prvo na jug i tamo još uvek miruje, ćuti kao jelen oko koga su okupljeni lovci i čeka ko će prvi da potegne luk.

Sve mu se preokrenu, kada se jedne noći, nebo otvori, i put rasprostre pored krivudave reke, pravo u njegov dom.

I on vide svoj kamen, onaj koji je baka Oga postavila. Razapet na nebu, samo što se ne stropošta na njega, sa namerom da ga smoždi u oboru, ili pomeri u Rim !

Baš onako kako mu je i ona pretila kada ne bi nešto ispunio po njenom nalogu.

I on kao za sebe reče :
Hoću, ja to mogu, ja to moram!
Sve je tvoje i još više, bićeš prvi!

I pomeri se, a kamen ostade i dalje na nebu, kao da ga neko pridrža, ili da ga čeka.

Toga jutra, uhapsi i pobi zaverenike.
Valeriju posla u provod da sa svojim ljubavnicima uživa.

Umetnike svakave, filozofe, vajare, zidare, gradjevinare, klesare, posla u Split, da Dioklecijanu budu na usluzi, da mu palatu, što pre, završe.

Baš onako kako mu je I Cezar rekao, izazva i porazi Maksimijana,čuvenog Imperatora zapadnog carstva i II Avgusta, koji je ugušio pokret i pobunu Bagauda u Galiji i uspešno ratovao protiv Germana.

Odrekao se svog prestola, hteo je carstvo da preotme za svoga sina Maksencijana.

Od tada uz sve svoje titule, zvanja, dodade i ime Maksimijan .

Okupi, najbolje legionare.
Njih 5.000 darova jednim pozdravom :

Za večni Rim ! Sol Inveti !!

Za prvog zapovednika legije uze prelepog Askalapija, a samo ga jednom vide, ali to mu je Dioklecijan izabrao, i on mu poverova.

Pozva vidjene umetnike: slikare, vajare, pesnike, filozofe, umne ljude.

Izabara najbolje : gradjevinare, zanatlije, zidare, kuvare, pisare, zabavljače, i glumce.

I sa svima samo jednom prodje svetim putem na brežuljak Kapitol te se pokloni bogu Jupiteru.Prodje i pored Koloseuma, najvećeg cirkusa koji je mogao da primi i 50.000 gledalaca željnih ‚‚ hleba i igara‚‚

Učini mu se kao da i sada čuje kako sa svih strana dolaze Rimljani u to raskošno, hladno i krvavo središte grada, da uživaju gledajući borbe gladijatora.

Činio je takve nekontrolisane i divljačke trzajeve, kao da je i sada u toj Areni smrti.

Mlatarao je rukama kao da, lomi dvokolice, seče, ubija ljude, zveri, i na kraju briše znoj i krv.

Ali, taj najkrvaviji deo života nikada nije želeo da prizove u svoju svest.

Zato što je gledao iz te Arene u oči Rimljana, koji su uživali u tim stravičnim prizorima medjusobnog ubijanja, izmedju ljudi i životinja i izmedju gladijatora, ponaosob.

Imao je blizu 200 borbi sa gladijatorima i afričkim zverima i to sve u ime Cezara i njegovih predaka.

Ubio je preko stotinu gladijatora, zveri i konja.
Polomio i uništio toliko i dvokolica.

Golim rukama krivio gladiuse i kidao pranglije sa teškim kuglama.

Tudje štitove gnječio i šupljio, glave bacao na koplja.

Ali, se time nikada nije ponosio.

Pa krivice nema, da ti ljudi ginu, kad ja hoću i car traži.

Rekao je jednom u sred Arene Koloseum, kada je odbio da otseče glavu mladom unezverenom gladijatoru, sa preplanulom plavom kosom i uplašenim modrim očima, koje su drhtale zajedno sa celim okrvavljenim i znojavim telom, koje je izgledalo tako da će se na sredinu prepoloviti.

Dok je uzavrela Arena Koloseum groktala kao zver:
Ubij ! Ubji!
Budalo jedna zar je rob čovek !

Ubij, kad car to traži, zar to nije razlog !!

Ali, to ne uradi, baci gladius i gledajući ga pravo u oči reče :
Moju glavu odseci, Silni Cezare!

Na svaku reč Cezar se pomerao, kao da su ga strele bole, ali pogled nije skretao .
Iz tog pogleda moglo se razumeti pitanje:
Zar se ne bojiš smrti, robe?

Ne Silni Cezare, rob postaje, svako ko se boji smrti!

Zar se ne bojiš mene ?

U ovoj areni, punoj straha od tebe, ja osećam teskobu i užas pred ovakvim životom!

Pa ko je tvoj gospodar, robe?

Ja sam svoj gospodar, i idem do kraja staze života!
Zašto se onda ovde boriš ?

Ja ne vodim krvave borbe iz prestiža no da budem priznat od drugog gospodar.

Znam, silni Cezare da je to nemoguće, jer pravi gospodar je onaj što radije umire, nego da ne bude gospodar !

Taj dijalnog očiju samo su oni razumeli .

Umesto lovora, dobio je zaslužnu, jedinu, kaznu za neposlušnost.

Bačen je divljim zverima.

A one ni da se pomere, bulje u njega i mašući repom vratiše se u svoje kaveze.
Hvala vam !

Pa ja sam vaš večiti rob !

Gledao im je pravo u suzne oči dok im je govorio, a da usta nije otvorio.

Posle ovakvog prizora, Rimljani su zanemeli.
Samo je odjednom čuo, kako Koloseumom prolama :
Ave! Cezare ! Ave Cezare !

I sada kao da čuje divljačke usklike:

Ubij, ubij tog roba, postavi ga na krst, kad car to traži!

I možda je baš to :
Ubij mene Cezare ! Ubij mene !

Ili ono :
Ave Cezare ! Ave Cezare !

Augustus Cezare !

Sve to je uticalo na Cara da ga postavi uz svoje koleno.
Tako je nepoznati čovek, rob, gladijator, zakoračio u javni život Rima.

Preko noći je svojim nastupom skrenuo pažnju na sebe i začas se podigao do pijadestala uvaženosti i evo sada ide Svetim putem.

Panteon, hram svih bogova, večno mu se usadi u oči, sa svojim kupolama i zlatnim kuglama, koje mu odzvanjaju pri svakom pokretu zenica, koje se sve više šire na svako čudo koje vidi.

Sve ga strah da se ovo ne rasprsne kao mehur i on ne izdahne na ovom trgu.

Istovremeno Svetim putem, ispod slavoluka, sa njegove leve i desne strane mahali su mu razdragani Rimljani.

Sve do brežuljka Palatinu landarale su prazne dvokolice, koje su lenjo vukla dva gizdava belca.

On je želeo, a to je sigurno i mogao, jednim skokom u carski dvor.
Askalapije mu dade znak i on uskoči u dvokolice.

Tek se onda konji trgoše i ujednačiše kas.

On trijumfalno podiže zgrčenu levu ruku, a desnom prihvati uzde.

Tek sada ču kako ga Rimljani pozdravljaju:

Živeo Gaj ! Živeo ! Avgustus ! Avgustus!

Gaj! Cezar ! Živeo Rim !

A u njegovoj glavi odjekuju reči oca Armentarijusa:

Slušaj laži , ali u njih ne veruj.

Slušaj mase. ali radi po svome!

Neka reči budu mač za neposlušne!.

Tvoje oči su put ka ključu za mač!

Kada ga pogledaš podigni ga, kada to uradiš, poseci ono što je pored tebe.

Okrenu se, sa namerom, da vidi oca Armentarijusa.

Ali,čuje samo kako mu to iz mase neko dobacuje.

Digni mač, digni visoko!!

Neka se tvoj glas do bogova čuje!

Dalje čuje samo reči, a zamišlja da je otac pored njega.

Tvoja je Vaseljena i još više, bićeš prvi sine moj!

On samo jednim zamahom ruke skinu zlatnu krunu.

Otpozdravi Rimljane, koji su ga i dalje slavili.

Ovo putovanje je završeno, a drugo, ono najvažnije, tek počinje, Prošaputa, uzdišući tako slatko kao da je ušao u svoju zemunicu na Maguri.

Prvi put udje u carsku palatu, koja je sagradjena od mermera i ukrašena zlatom i srebrom.

Ogromna tavanica je imala oblik svoda, koji drže mermerni stubovi i njemu se učini kao da će svakog časa to ogromno nebo da mu se sruči na glavu.

Malo je zastao, kao da se nećka da krene dalje ili da vidi ko to dolazi.

Nije znao u šta prvo da gleda.

Imao je tako izoštren pogled da je u jednom uglu, zapazio ogromnog pauka, kako se neprestano, kao smrtonosno klatno, ljulja i plete mrežu, baš za njega.

Što mu oštri i mudri um dade do znanja da bude oprezan.

Učini mu se da se odjednom preznojio.

Ali, mu to voda iz bazena, obli čitavo telo, jer je prolazio pored ogromne fontane .

I da bi se smirio on pomisli da ga to kvase kapi crne reke Timokusa.

Tek kasnije će saznati, da se na ovaj način vršila dezinfekcija, svakog onog ko udje u carski dvor, pa, eto i samog cara.

Kada oseti hladnu i toplu vodu trže se iz sna u koji je već zakoračio.

Jer, ga izlazeći iz terme dočekaše dve mlade nage Rimljanke, koje ga za tren svukoše i u tepidarijumu počeše ga trljati mirišljavim uljem.

Očekivao je da će se iznenaditi kada osete veličinu njegove muškosti.

One ga mirno namazaše i odvedoše prvo u kaldarijum.

Nije imao vremena da se načudi ovakvom hladnom držanju, golišavih lepotica, a one ga već vode u frigidarijum.

Kada ga uvedoše u unklorijum, počeše da ga mese i on oseti kako mu rastržu svaki deo tela ponaosob .

One ne razmišljaju koji je to deo tela već ga, gaze nogama, trljaju, mese rukama, ližu jezikom, brišu očima i kosom .

Tek kada ga dovedoše do perfurnijuma ostaviše ga samog u latirnu, da se isprazni i odmori.

Od tolike blizine i dodira mladih i vrelih devojaka, pa vodene pare, hladne i tople vode, nije ni osetio šta je sve sa sebe skinuo i kakvu je ljigavu tečnost izbacio.

Za tren oka se sve ponovilo, sada je samo imao nove mirišljave odore, i kosu nameštenu kao u Cezara sa zlatnim lovorovim listovima kao krunom.

Izlazeći odatle prodje pored spomenika koji je posvećen Heraklitu i začudi se šta će pa on, mudrac, u ovoj carskoj termi.

I kao da čuje dok mu govori:
U jednu istu vodu nemoguće je dva put ući !

Ovo kad se izmeni, jeste ono što imaš, i obrnuto, ono izmenjeno, postaje ovo što ti treba!

I sada Gaj stade osluškivati još nešto da čuje, poče i da se osvrće oko sebe, kao da traži nešto sakriveno.

Prodje i pored dvorane za gimnastiku, a on pomisli da su to guštaci i vrbaci pored reke, htede da se zaleti i skoči, ali se okliznu, posrnu i umalo ne pade.

Za koncertnu dvorani i dvoranu za skupove nije imao uporedjenje.

Bila je to ogromna ledina pored njegove Magure, gde su se seljani uvek okupljali kada treba nešto da saznaju, saopšte, prikažu, ili nekog da optuže i javno presude.

Za čudnu muziku, koja se iz patosa sa raznovrsnim mozaicima, jednolično čula, tek će kasnije, kada počnu hladni dani, uočiti da je to strujanje vodene para za grejanje prostorija.

Sam će se, kasnije uveriti, da se iz naročitih prefurnijuma, preko hipokausta, ispod podova odredjenih carskih prostorija, voda zagreva toplim vazduhom koji se dovodi kroz zidove na odredjena mesta, gde se nalazi hladna voda.

A svuda u dvoranama i hodnicima bili su kipovi i poprsja, bogova, slavnih Cezara i predaka, koji njemu ništa nisu, sada, značili.

U predvorjima dominirali su ogromni polukružni lukovi, sa kamenim žljebovima, za koje će on tek kasnije saznati da je to vodovod.

Zidovi su bili ukrašeni mozaicima, freskama i u svakom od njih tražio je predele Moesie Superiore .

Okrenu se oko sebe, neverujući, još uvek, da stoji sam izmedju zlatnih slavoluka pored ogoromnog carskog prestola.

Opipa sebe rukama, počeša čuljavi nos, zatvori jednom oči, da se ubedi da to nije san, pa ih ponovo otvori.

Zadrhtaše mu misli, ali su mu reči bile jasne i razgovetne :
Ovde može da stane i moja Magura!

Neka sada slave i svi Rimljani !

Rim je moj !

A ispod njegovog pogleda i dalje su stajali svodovi Rima.

Njemu se učini da se carska palata otvori i nebo puče u plavim očima.

Samo što udje, u carsku dvoranu, htede da uzme ogroman ukrašen dijamantini štap, koji je bio pored prestola.

Učini mu se da više nema snagu da stoji, već poče da se ljulja.

Zato, sede na presto i, mahinalno, štapom udari dva puta.

Kao ogromna dvorska kapija, otvoriše se zlatna vrata.

Učini mu se da udje njegova žena Valerija, jer je od cele figure uočio, belu svečanu odeždu, plavu dugu kosu i nisku belih naredjanih, kao pod konac, zuba.

On malo trže glavu i sada dobro uoči da je pored njega, na desetinu metara, stajala visoka snažna figura sa dugom plavom kosom i očima koji bljesnuše u njega, tako da nije mogao da zadrži dug pogled.

Ali ! je znao da je to Asklapije još uvek u svečanom odorama, stajao pored njega.

Ni sada nije mogao da uoči tanak struk i vižljave, koščate noge, samo ču, kako mu prozračan i mio glas reče :

Ave Cezare !

Htede da mu još nešto, očima da do znanja, ali iza njega se već nadjoše tri naoružana vojnika sa isukanim kratkim gladiusima, u ratnoj uniformi.

Zavera!
Zavapi , nesvesno Gaj !

Učini korak napred sa željom da skoči kroz razapeti zlatni svod i da se prebaci na vrh plafona, jer je tako uvek činio kada je hteo da se iz najvećeg vira na Timokusu prebaci na vrh topole.

Ali, Askalapije već isuče pogio ispod svečane toge i kao jelen skoči ispred Cezara Gaja i poseče tri zaverenika.

Koliko li ih još ima ?
Zabrinuto upita Gaj .

Rim je imao milion stanovnika, a cela Vaseljena bila je rimska Imperija.

Steže pesnicu, sede na presto, kao na svoj kamen i kao razapet nasred neba, poče da viče:

Ne dam carstvo !
Ne dam rimsku Imperiju, ne dam Maguru !

U isto vreme u glavi su mu bubnjale reči koje je maločas čuo:

Mi smo poslati da te ubijemo care, ali ti ubij nas !

Ovde te mrze.
Vrati se na istok.

Tamo si jak !

Uzalud se okretao da vidi ko to izgovara te reči poruke.

Askalapije je stajao mirno pored njega, kao da se ništa nije dogodilo i da ništa ne čuje, niti razume.

Stražari su već odvukli mrtve zaverenike.

I to je Imperija, moj Cezare!

Bubnjalo mu je u glavi dok se okretao oko sebe, želeći da se uhvati za nešto njemu drago i milo.

Ruke mu ostadoše prazne, a oči uprte u maglu zavičaja