XX nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ


-Nevernike u  zemlju i na nebo, u plamen i pepeo,
-to nije vojska to su gladni vukovi,
odanost se stiče porazom i predajom,-
Zar je ovo malo , sve sam učinio,
-nedostaje tvoja glava.- a baš je tu bilo moje ognjište!!

Nije želeo da čuje divlje usklike legionara.
Zavlačio je kacigu na uši da ne čuje zastrašujuće životinjske priče, poplašenih ptica, zgaženih zmija, izmrcaverih konja.

Skakavci i mravi su se sklupčali u krvavi izmet.

Jato gavrana je već kružilo nad Magurom.

Svojim zenicama je titrao po bojištu kao da je prebrojavao mrtve, ili proveravao šta nije još učinio.
Ali im se, ipak, pogledi sretoše i sudariše kao dve munje.
Njegove su bile hladne i skamenjene, skoro prazne.
Askalapijeve modre oči, polupokrivene plavim čuperkom kose ispod kožne kacige, zakrvavljene od umora i suzne od dima, podrhtavale su, tražeći odgovor :
Šta sada, duksa nema? !
Tišina nije dugo trajala.

Gajeve zenice se popuniše plavilom i on njime poče da plovi, a trepavicama poče da zamahuje :
Nevernike,u zemlju i na nebo, u plamen i pepeo !

Očima je pokazivao i kratkim pokretima ruku, bez otvaranja ustiju, bez ijedne reči izdavao naredjenja šta treba dalje uraditi,

I dok je trajao taj dijalog očima Askalapije je sklapao redosled reči i tako razumeo naredbu :

Mrtve ljude, životinje i sve ono što je stradalo, staviti i zapaliti ovde nasred brda.
Svako od bogova će uzeti svoje, a car će kazniti sve za neposlušnost.
Mojre će još jednom potvrditi svoju moć.
Razoriti, popaliti pobiti, kazniti Magurane za sve njihove grehove !
To je zemlji i nebu dar, a kazna za sve one koji su cara izdali!

Udarao se Gaj desnom šakom u levu stranu grudi, pokazujući na srce, koje samo što ne izleti iz grudi, koje su poskakivale na svaki njegov udarac, kao najveći morski talas.

Tek kada Askalapije pomeri oči, što je bio znak da je sve razumeo, prekinu da mlatara desnom rukom, kao da se brani.

I spusti mirno glavu, gledajući u zemlju, kao dete kada se pokorava nardebi roditelja.

A on se sada pokorava svojim mojrama, i trosisatim Krezubim ženama.

Želeo je da im pokaže da je ispunio njihove želje.

Iznenada podiže glavu, kao da će iskočiti sa ramena, razrogači nemirne plave, krvave oči k nebu i reče:
Zar ovo nije dovoljno?

Dok je tražio odgovor Magurom je zaduvao neki snažni vetar, ili je to samo nečiji smeh, umesto odgovora:

Treba još, još, još !
Zar je ovo malo, sve sam učinio, sve !

Ponavljao je, grčeći lice i stežući pogiu, sa željom da ga izvuče i zarije sebi u srce.

Nedostaje tvoja glava!

Na ove reči se iznenada trže, kao da je želeo da zaustavi glavu koja polete da zaustavi smeh i izgovorene reči.

Dalje nije čuo ništa, samo mu je neki hladni vetar ledio lice, koje se sve više kočilo.

Dok se smeh prolama Magurom, bulji u jednu tačku očekujući da, bar sada, opazi zlatokosu Krezubu trosisatu najlepšu ženu.

Umesto nje tačka se sve više širila i on je nasred carske palate u Rimu.

Zaustavio se tu da pomoć potraži od cara oca.

I sada kao da vidi i čuje Dioklecijana, sa kojim šeta carskim vrtom.

Nesme da ga pita ništa, ili ne sme da ga prekine dok car otac besedi :

A jedan se ne deli po količini, što je ne deljivo po količini to je jedinstvo, to je Imperija.
Ono što je jedno ili je to, ili nije jedno .

Ili je Imperija ili to nije!

Imperija neće nikada propasti, nego će se samo promeniti ime, sine moj!

Može se deliti samo po položaju, a što je deljivo po položaju može samo levo i desno, zapad i istok, gore i dole, to je površina!

Tu će u razna vremena živeti razni ljudi, sine moj!

Ta površina može da bude i tačka, od te površine zavisi naša snaga!

Od te snage zavisi život svih bića koja su ovde.

Ta bića se potvrdjuju svojim radom za veličinu Imperije.

Odanost se stiče predajom i porazom.
A vidiš, nije tako, sine moj!.

Svi hoće da je podele .
Ono što je deljivo u dva smisla, to su bića, čija je materija opet jedna.

Ono što se deli ima dimenziju i materiju i to ide u dva dela:

U zemlju i u nebo, to je čovek, to je svako biće, koje je deljivo.

Materija ide u zemlju, a duh u nebo.
Ti si taj koji odlučuješ o Imperiji i po količini, po položaju, dimenziji i materiji. Imperija, se ne može podeliti, ali ljudi mogu.
Ti si jedan koji odlučuješ o sudbini zemlje i ljudi.
Odluči se, stavi već tačku.

Kada je staviš ti si već odlučio.

Ne zaboravi da je to sve jedna materija, koja je u ljudima na zemlji i duh na nebu, to su bića čija materija postoji radi naše Imperije, a duh radi naših bogova!

Znači, opet je to jedno, a što je jedno ne deli se, razumeš, sine Galerije!

Upamti, što je jedno ne deli se, što je tvoje drugi ne sme da ima.

Ne kaj se za ono što sam uradiš, već za ono što time ne zadovoljiš sebe, ma čuješ li ti mene sine Galerije, nešto si mi zabrinut, ili ljut ?!

Čuo ga je Gaj dobro, ali mu ništa ne reče šta mu se zbilo i šta se pripoveda.

Zbilo se ono što je moralo, a pripoveda se još i ovo : Postoji samo jedan bog, koji je otac sviju nas, pa su pred njim svi jednaki:

Rimljani, nerimljani, gospodari, robovi, siromašni, bogati, muškarci i žene.

Kao deca istog oca svi su ljudi jedno!
To će nas jedino spasiti !

Možda je i to Dioklecijan rekao sebi, ali ostavio je da Gaj sve sam čuje i razume.

A on već odavno nije u Rimu, kao da je i zaboravio kako izgleda vrt gde je često šetao sa carem, ocem, koji mu je mudro pričao i filozofirao o životu i budućnosti Imperije.

Učini mu se kao da je car, otac, nestao, a sa njima i Sveta Magura.

Kao da je nestao jedan deo njega ili da se završio jedan dugotrajan san.

Sada je to neka druga zemlja, velika i snažna Imperija.

To je neko drugo brdo.

Tu su neki drugi ljudi, njemu nepoznati, a dobro znani.

Kamenje što je sa neba padalo sada je to ono isto kamenje koje je postavljala baka Oga, pri rodjenju svakog deteta.

Ili su to zvezde padale koje nije uspeo da izbroji.

Sada su to temelji velikog carskog grada.

Videće oni šta je novo Rimsko Carstvo i ko je Gaj Velerije Maksimijan, Maksim Armento Mladji !

Videće oni šta je Mons Soicero Magura, šaputao je Gaj.

Nasred dvora kao da vidi baka Ogu i majku Romulu.

Čuje isprekidanu dečju ciku i razdragani smeh.

Kao da oseti očev dah alkohola od kukuruza i vonj na krave i ovce.

Pomisao na Divlju ženu, kao da mu pomeri žilu izmedju nogu.

On učini takve pokrete, da im se javi, ali pri prvom pokretu vide Askalapija kako ispred sebe gura neku ženu.

Gaj završi pokret dizanjem šake, što je značilo zaustaviti se.

Askalapije je i pomislio pre ovog znaka da stane, jer nikada do sada nije bio blizu njega, sada je to možda neki izuzetak, ili zajednički propust.
Stade ukopan, očekujući sada reči prekora zbog prekršaja.

Ljutito povuče onu ženu, koja je odjednom počela da melje svoj bes:

Ej rimski care, na Svetu Maguru si poslao ne čuvenu vojsku nego gladne vukove.
Ubili ste nevine ljude!
Oni glavni su pobegli!
Mi nismo krivi!

Oni varvari koje predvodi Armentoiborina, Armentarijus. oni su krivi.

Sada su pobegli kroz onu Šiljatu planinu.

Ej, ej, ejjjj , čuješ li ti mene Maksime Armento Mladji , gaju, rimski care!

Gaj se trže na ove reči, jer ih je osećao kao poslednji očev šamar.

I on sada ispred sebe vidi onog Mladića sa dečjim licem koga ova Divlja žena šamara ljutito i još uvek viče:

Na svoje stado, ne pastire ni pse čuvare, nego gladne vukove si poslao, rimski care, naš govedare, sa zapaljene Svete Magure.
Na sin.. !

Sve je dobro razumeo reči, ali Askalapijo mu ukratko ponovi šta je ova žena rekla.

I htede još da priča, Askalapije trže i diže gladius, ali ne zamahnu, jer ga Gajov pogled zaustavi i on je ljutito odgurnu, tako da se strmoglavi na zemlju i pade ispred njega.

Učini mu se kao da je stena pala i samo se kamičak otkotrljao.

Okrenu se i nije želeo da je pogleda, dok je ona netrimice gledala u njega i dalje izbacivala plamene reči.

Da je ostao samo još jedan tren sigurno bi od te žestine reči i sam izgoreo.

Učini mu se kao da se raspada kao kada pada gromada sa neke ogromne visine.

Raširi prste i dade do znanja Askalapiju da je odvede u kavez.

Askalapije je naredbu razumeo, ali se ne pomeri, čekao je nastavak.

Umesto toga Gaj samo mahnu kažiprstom, što je značilo, ovoga puta bez trijumfalnog stroja, jer ovo nije bila nikakva bitka, ovo je bio samo deo nedovršenog sna.

Mladića odvesti u...!

Ali, mladića pored Askalapija nije bilo, pobegao je.

Askalapije pogleda u stranu, jer je znao da se tamo već nalazio čovek Miš.

I bez reči šmugnu da traži dečaka.

Gaj učini takve pokrete kao da se budi iz nekog sna, okrenu se i kao da nije bilo ništa, polako ujaha svoga konja.

Nije stigao ni do prve legije, a već mu je Askalapije dao do znanja da se dečak Armi nalazi u selu sa desne strane velike kolibe pokrivene slamom.

Gaj okrenu konja.

Nije imao vremena da sklopi celu sliku svog skrivanja, a već se kao vetar našao pored obora svoje zemunice, gde se kao dečak sakrivao od ljutitog oca.

Sjaha sa konja, koji nastavi da pase sočnu zelenu travu.

On se saže zari glavu i poljubi zemlju, a potom nastavi da lagano korača prema svom kamenu, koga je baka Oga postavila kada se rodio.

Ispred kamena nalazio se veliki glineni vrč, koji je služio za vodu.

Ispod vrča je čuvao najbolje svoje igračke.

On pruži ruku bojažljivo i izvuče zamotuljak, znao je sigurno da je to kožni znak legije sa likom Cezara.

Stisnuo ga je u šaku, kao da je želeo da ga izdrobi.

Pope se na kamen i pogleda u vrč.

Umesto vode u njemu je, kao mladi sir, drhtao mladić.

Približi se otvoru vrča i tiho reče:

Armento! Armii! ustani, ustani ! neću ti ništa!

Učini mu se kao da to nisu njegove reči.

Još mu i sada odzvanjaju očeve reči :

Armi sine izadji neću ti ništa!

A potom dolaze teške reči prekora, posle kojih zapljušte muški udarci levom i desnom rukom.

Sve dok ne dodje baka Oga da ga odbrani.

Mladić sa dečjim licem Armento bojažljivo ispruži desnu ruku.

Gaj je prihvati i podiže ga, bio je lak kao perce.

Prilikom pada ispred njega, ispusti nešto iz leve šake.

Čim se na zemlju dočeka, Mladić sa dečjim licem, poče bežati, šepajući.

Ali, nije pružio ni tri koraka, a Askalapije ga uhvati.

Gaj uze ono što je Mladiću sa dečjim licem ispalo iz šake.

I tek sada vide da je to kožni legionarski znak sa njegovim likom, i solidus .

Askalapije je i dalje čvrsto držao Mladića sa dećjim licem, koji je cupkao i otimao se bez reči, očekujući svakog trenutka da se otrgne i pobegne. Negde iz neke mrkline, Gaj čuje zvonki glas:

Armi da li sam ti pričao,kada sam bio mali, ali ne mnogo mali nego kao ti sada, baš taki, imao sam velike svoje snove?

Gaj se trže, jer je to pitanje već čuo nekoliko puta i nikada nije mogao da utvrdi ko to sada izgovara, i na brzinu ga pita.

A šta,ti sada o nečemu maštaš?

I sada Gaj poče da klima glavom, misleći na odgovor.

Askalapijo pomisli da je to znak da ga oslobodi, i on to učini.

Iskazujući pri tom svu svoju spoljašnju grubost i zlobu, unutrašnju nežnost i blagost, potvrdjujući, tako, svu čudnu, pokornost prema Gaju.

I Mladić sa dečjim licem, koji je imao isto ime kao on u mladosti Armi, kao strela šepajući polete.

Posle desetak koraka se okrenu, kao da se naruga Askalapiju, što mu je još jednom pobegao, ali se okrenu prema Gaju, kao da mu zahvali ili da ga pozove na igru.

Gaj se okrenu da vidi da li je u blizini njegovog pogleda Askalapije.

Do sada ni jedan korak nije učinio, a da prvo njega nije pogledao.

Čini mu se da mu on daje neku posebnu nadljudsku snagu i sigurnost.

Kada je pomislio da je za trenutak dalje od njegovog pogleda, on zamisli da je sada Armijev vršnjak i da je došao da se igraju, trče, skaču i preskaču virove na Timokusu, da se veraju sa vrbe na topolei da odozgo zapišuju penušavu vodu.

Da prenose najteži kamen preko reke.

Potrča ne da stigne Armija, nego da proveri da li još može, onako kao mali ždrebac da se ćifta i to sada beše tako smešno, da se dečak Armi poče, divljački, smejati.

Ova scena, je ličila na dečju igru i Askalapije umalo da se pridruži, ali se samo neprimetno nasmeja.

Ispod prelepog lica, pojaviše se beli zubi.

On nastavi ubrzano da prati dečaka Armija i gospodara Gaja.

Tek na kraju iza njih šunjao se čovek Miš.

Blizu male kolibe, pored ogromne stene, koja je visila iznad reke, kao da je tu namerno postavljena, svi stadoše, jer mladić Armi neprimetno šmugnu u zemunicu, pa izadje na drugu stranu.

Gaj stade kao poparen koprivom, jer je tu već jednom bio.

Strese ruke i noge, kao da želi da odbaci nešto što je za njega bilo zalepljeno odavno.

Taj osećaj peckanja koprivom i te čudne pokrete činio je baš na ovom mestu, kada je prvi put bio sa nekom mladom ženskom osobom.

Okrete se oko sebe da bolje zagleda, ili da poroveri, da li je baš to mesto, ili da proveri da možda i sada nije tu baka Oga, ili možda ona Divlja žene, koja je izgovorila najtežu klevetu za baka Ogu u trenutku oprosta.

Jer, je ona za svoga unuka uzela njenu unuku koja mu rodi sina i kćer, blizance.

Umesto njih sada je tu samo Armi, njegova sestra je nestala, odveli su je divlji vojnici.

Njihova majka Divlja žena je sada u kavezu i čeka presudu.

Gaj stoji i dalje kao ukopan.

Još jednom se uveri da je to baš ova zemunica, dom njihovih komšija, da je baš iz nje ona Divlja devojka koja je spavala s njim jedne noći, baš tu iza tog kamena, i tako postala njegova žena.

Dečak Armi spremao se da skoči sa stene pravo u reku i još jednom da potvrdi da je Maksim Armento Mladji, sada Gaj, gospodar rimske Imperije, došao u njihov obor.

Gaj se okrenu, ljutito, ka izlazu i onako kao za sebe, reče:

Ne, Armento, ne Armi sin... moj !

Na kraju obora već ga je čekao Askalapije držeći konja za uzde .

Gaj ga uzjaha i kao da niko nije pored njega, poče da se smeje divljački.

Nije to bio pravi smeh, oduševljenja, već smeh koji je prerastao prvo u neko ustezanje, šištanje, pa šmrkanje kroz čuljav nos, groktanje, i pretvarao u dečji polusmeh i plač, kao kada se detetu uzme nešto milo i drago, ili mu se igra na silu prekine.

Od kada je sa njim Askalapije ga prvi put vide ovako nemoćnog, a on ne može da mu pomogne.

Zato htede da ga pogleda popreko, ili da ga prekori, da ga ovakvog musavog i slinavog, legionari ne vide.

Ali se smeh već prekinu i ispred sebe vide Gaja u pravoj njegovoj veličini.

Askalapije pogleda iza sebe i dade znak čoveku Mišu, da o ovome ne treba pričati nikome.

Na pragu atara ove zemunice, već je stajao mladić Armi i učinilo mu se kao da i on plače, ali se ništa ne čuje, ili to i dalje Gaj jeca i usteže konja da ne ide brzo.

Gaj je već lagano prolazio kroz svoj obor i tu još uspori konja.

Činilo mu se kao da odavde nikada ne želi da izadje, ali konj nastavi paradnim korakom.

Prolazeći pored svakog kamena, klimao je glavom, kao pravi legionarski paradni pozdrav.

XIX nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Gušenje pobune u  Imperiji,
-Neće biti boljeg boga od moga,
-borbena formacija USTA znači UNIŠTITI SVETU MAGURU!
-prošara pogledom da ugleda svoju glavu,
-kakvi ste vi to ljudi,zbog jednog  dukas  stradate svi!!!

13.


Gde god je do sada gušio pobune, postupak je bio isti, a ishod se zna.

Iza njih su ostajali mrtvi, ruševine, pepeo i zgarišta.

Uvek bi prvo dobro osmotrio, da to možda nije već stigao u Moesiu Superiore i da li je to njegova Sveta Magura Monsi Soicer ?

Tek sada je znao da je tu i zato sebi ne veruje, no hoće da mu i dalje sve ovo bude samo san.

Šta je najbolje da sada uradi?

Samo što htede sebi da odgovori, čuje nečije korake.

Opet je video komandanta legije Askalapija.

Sada mu je pokazivao na usta i video je kako ih otvara ne ispuštajući nikakav glas.

To je moglo značiti :

Treba nešto da pojede.

Gaju se za trenutak učini da ga to majka Romula na večeru zove i on kao da potrča prema plotu.

Već je u ustima osećao grudičastu kašu od raženog brašna, što ga je baka Oga danima mlela, a u njemu je sve više rastao strah da to nije ona

Ipak je to bio samo Askalapije, koji je odsečno stao pored njega i rukom mu pokaza na glavu, što je značilo:

Nije li mu možda zlo?

Gaj mu još jednom dade do znanja da ga ostavi na miru.

Rukom opipa čelo, da se i sam uveri da možda nema groznicu.

Još jednom odmahnu glavom, što je značilo:

Ne, nije bolestan, i nije gladan.

Može on danima bez hrane.

Tek sada, pošto je dobio odgovor da je sve u redu, Askalapije se dostojanstveno okrenuo, kao svaki vojnik kada ispuni svoj zadatak i ode samo desetak koraka dalje od Gaja, ne ispuštajući mač iz leve ruke.

Vojska pored koje je do maločas bio kao da se gubila u daljini.

Bio je gotovo siguran da se nije ni zaustavljala nego mu se učinilo da nastavlja put prema istoku.

Ali, to nije bila nikakva vojska, a kamo li njegova, koja nikada nije bežala i bila u ovakvom metežu i rasulu.

Jednostavno kretalo se celo brdo.

Očima je tražio Askalapija, koji mu je već dao do znanja da to nije njihova vojska.

Brdo se pomera zato što narod beži, objašnjava Askalapije.

Gaj samo pomeri palac, umesto pitanja:

Zašto ?

Askalapije se nervozno strese, što znači :

Ljudi beže, zato što se boje nas!

Gaj podiže desnu ruku kao znak čudjenja, ali i kao naredjenje:

Da se brdo zaustavi !

Askalapije se uhvati za gladius, što je značilo:

Da li da sve to pobije, ili uništi!

Ukočene plave oči, u koji je on neprestano gledao ne pomeriše se.

To mu je bio ujedno i dogovor, na nepostavljeno pitanje, koje se u ovakvim prilikamo samo nametnulo.

Askalapije okrenu konja i podje do začelja, gde ga je već čekala vojska u formaciji za borbu. Isukani gladius vrati u korice.

I on oseti kako ga obasu zadah srdžbe svih vojnika, koji već dva dana stoje i čekaju.

Samo nekoliko minuta smirenog hoda na Belcu stiže i Gaj, a huk srdžbe legionara se stiša.

Brdo je već bilo opkoljeno i Gaj dugo posmatra ljude, očekujući da nekog prepozna.

Iz čitavog meteža ugleda samo onog dečaka, koga je maločas zapazio kako je stajao uz majku.

Ni jednu ljudsku reč da čuje, ni plač, ni bes, a kamo li neko pitanje.

Čuje samo neko, zujanje, brundanje, šaputanje i mumlanje, što razumede kao jecanje.

Sam ne veruje da ga Mons Soicero tako pozdravlja i dočekuje.

Bilo mu je čudno što čuje i neko šaputanje i mrmorenje.

Svaki šum je prepoznao, ali mu se čini da iza takvog žamora vidi kako stoje samo trupine, a ne ljudi.

Prošara pogledom dok ne ugleda svoju glavu.

Buljeći u ovo maleno truplo, učini mu se da mu je glava strašno otežala i da hoće da se odvoji od tela kako bi zaspala.

Samo mu se glava ljulja čas na jednu,čas na drugu stranu.

Gde god se okrene čuje glas:

Kada u kasnu jesen ne opadne hrastovo lišće i kada su jele visoke, zelene i lepe sa mnogo šišarki, onda umire mnogo mladih ljudi.

Okreće se da vidi ko ga podseća na ove reči .

Zato se pomeri kako bi se uverio da mu je glava na ramenu, ali oseti njenu težinu, i on samo shvati da je umoran.

Gaj pogleda u Askalapija, a on u ljude.

Što je bilo naredjenje:

Da se pronadje glavni čovek, duks!

Svi i dalje ćute, kao da ne razumeju naredbu.

Gaj pomeri levu ruku sa mača i otvori usta, kao da se smeje.

Taj podmukli smeh je ujedno i pitanje:

Gde je duks pobune ! ?

Ovo pitanje se proširilo u unutrašnji dijalog:

Ako ne kažete, magura će biti spaljena!

Da, svi će biti streljani, svi!

Iz gomile se izdvoji jedan,zdepasti mladić,sa podignuitim rukama,koje su štrčale na širokim ramenima.

Koračao je smušeno,naglašavajući hod desnom nogom. Sagnutom kosmatom, buljavom glavom i zrikavim očima , gledao u svaki svoj korak, i razmišljao šta će da keže, samo se čulo:

Evo ja ću da ka....... i!

Ali ostalo se nije čulo, ljudi ga sjatiše i on propade, kao da nije ni postojao.

Galerije, poče da se okreće levo desno,sa željom da vidi i čuje ovog mladića.

Ili,kao da želi da istakne kako je to sasvim obična stvar da kažu ko ih to buni i zlostavlja i treaba da se nadajuda će im sada biti bolje uz ovog cara!

Ravnodušnim i odmerenim glasom ponavljao je:

Da se pronadje glavni čovek pobune!

Bacio je nemaran pogled u daljinu, sa namerom da zagleda ko se to, možda, u daljini krije.

U njegovim ušima odzvanjali su prepoznatljivi šumovi i nadao se da će čuti i duksov glas.

Ali nije samo šum odzvanjao nego su to tutnjale grane borove šume, koji su raširile svoje zelene kićanke nad stazama gde se duks, možda krije .

Ako nam ne kažete, gde je, Magura će biti spaljena, a vi mrtvi!

Ponavljao je Gaj.

Da li vi razumete, da vam niko ne može zameniti živote!

Ako se sam prijavi neće se desiti ništa!

Tek se sada iz te gomile, izdvoji jedna žena i Askalapije je povede do Gaja, koji je stajao okrenut ledjuma.

Pridje mu sa prednje strane i dade do znanja da je zbeg zaustavljen i da je ovde neka žena.

Bez pitanja počela je da priča, veoma brzo, želeći tako da što pre kaže sve ono što je važno:

Zna se, da pravi duks ne postoji, ili ga pak oni nisu videli zajedno sa crnim legionarima.

Smrde na kučiće i dolaze samo noću.

Zna se da se duks u toku dana krije u borovoj šumi i zato ga zovu Iborina.

Da ovde narod više ne može da plaća četvorostruki porez: glavnom duksu u selu, glavnom u vojsci , rimskom caru i kučevskoj crnoj legiji.

Mobilišu ljude za crnu legiju, za rudnike, pljačkaju, pale, siluju, otimaju, eto zato narod beži.

I sada više nema kud, silni Cezare!

I htede još da priča:

Kako je nerodna godina, kako zanatlije ništa ne rade i kako deca umiru od kuge, a narod gladuje, i ovde žena poče da plače.

Iako, samo, Gaj ču uplašeni glas, on se od njega trže, jer mu u ušima odzvanja još kada ga je prvi put čuo.

Taj isti glas je izgovorio tešku klevetu za njegovu baka Ogu, i on sada ponovo čuje, ono mumlanje i šištanje, što je značilo:

Ma bacite tu kučku psima!

Kao da ništa nije čuo, ni razumeo Gaj se okrenu.

Umesto one divlje žene, koja je izgovorila te reči zlobe, prilikom oprosta od baka Oge, on sada ugleda senku i prepozna njegovu Divlju ženu koja je stajala smireno, ali uplakano, pored njega, želeći da mu zaviri u dno zenica, i tako da mu se bolje prikači uz telo.

Da mu se tako najbolje kaže koja je ona!

Ali, mu se učini da se trese, i ne završi okretanje.

Pogleda u Askalapija, koji povuče ženu u stranu, ne spuštajući pogled sa Gaja, jer njegova naredba još nije izrečena.

Nemi razgovor nije bio završen.

Treba još da odluči o subbini ove žene.

Treba još i narodu reći...!

Učini mu se, da nešto zasmrde na kučji mršalj, ali kao da čuje Stradosov glas i okrenu se da pogleda ko to ima hrabrost da ga prekida dok govori.

Smrad nestade, ali se i dalje čuje isti glas:

Jeste, treba reći: car Gaj, je zato i došao ovde, da uguši pobunu i da kazni sve one koji zlostavljaju narod .

Zato i traži da mu se kaže gde se krije Duks!

Gaj, diže ruku, i glas se više nije čuo, a govornika nije video, ali je znao da to bio Strados.

Učini neke pokrete od zemlje do neba i od istoka do zapada što je značilo:

Da treba, sada, ćutati, jer celu ovu priču znaju bogovi.

I oni će odlučiti o daljoj sudbini Mons Soicero.

Magurani znaju tu naredbu, ali neće da je prihvate, ćute Zato će biti kažnjeni.

Iznenada, podiže zlatni gladius i dodirnu usta.

Samo je on čuo svoje misli:

Uhvatiću ja tog duksa, pa makar se u kamen pretvorio, pa i na mrtvački trulež da smrdi.

Hoće on svoga boga da nadje !

Ovakva mi smrdljiva Mons Soicero Sveta Magura ne treba!

Napraviću ja bolju i lepšu Maguru !

Kada bih ja ovde imao vlast, svi Magurani bi bili srećni !

Zastade malo, jer ne zna šta da kaže, sve je besmisleno, što se rečima kaže, a delima se ne učini, u odbrani ponosa.

Sad će videti ko sam ja.

Izaćiće iz svoje rupe, taj vaš kučevski duks, ili će tu ostati!

Neka odluči sam, koga će boga da prihvati !

Neće biti boljeg boga no moga, ni bolje palate no moje, videće oni !

Zagrme Gaj, a da ga niko nije čuo, no svi videše podignutu ruku sa isukanim mačem.

Askalapiju se zenice raširiše, a noge zaigraše, jer je ova naredba značila, zauzeti borbenu formaciju Usta

Miš Čovek pedalj od zemlje, legijska luda, koji je bio tik uz Askalapija, ali ga Gaj nikada nije video, poče da se prevrće, šišti i skače, već je javio vojnicima ovu formaciju.

Ne jednom, u svim dosadašnjim završnim borbenim operacijama to je značilo:

Opkoliti neprijatelja i ostaviti samo jedan prolaz kroz koji će oni koji pokušaju da prodju biti pobijeni.,

Ta naredba je i sada važila isto.

Ali, izgleda da nije bio odlučan da i ona ovde bude primenjena.

Čeka da mu se duks sam prijavi.

Zato, još uvek drži gladius na usta kao da ga ljubi, ili kao da očekuje oprost.

Tek što ga odsečno spusti i zabi u korice, još uvek na vrhu usana oseti hladnoću svoga gladiusa.

Askalapije je već odjurio do vojske da izda novo naredjenje.

Ali, vojnici su znali, da predstoji borbena formacija Usta,

Askalapije je znao da je čovek Miš ispunio svoj zadatak, kao što će to učiuniti Maksima Armentos Mladji sa Svete Magure, baš onako kako su mu i proročice izrekle na dan rodjenja :

Da uništi Mons Soiceru Svetu Maguru !

Gaju se učini kao da se nebo ponovo otvori, počelo je da se cepa kao prepuna vreća.

Kao da je došao do kraja livade i ugledao cveće, raširi zenice da ih pogledom miluje.

Vreme se iznenada promenilo, nebo se sklopilo sa zemljom.

Zaduvao je neki hladni vetar i sa neba je počelo kamenje da pada.

Tek kada je čuo jauke, plač, zapomaganja, kletve, naricanja, molbe, proklinjanja.

Video je decu kako bespomoćno trče, padaju, ustaju, šire unezvereno ruke.

Čuo je kako leleču, pište, mole, mjauču i na kraju samo krkljaju kao mačići.

Poče da treperi kapcima, kada oseti dim.

Učinilo mu se da lebdi, dok mu je Belac uzigravao sve četiri noge u nebo, izbegavajući da gazi crveni pesak , u meso koje je još vruće i cvrči.

Zubima poče da melje, kao žrvanj, kada oseti miris paljevine.

A u ustima mu gorko , kao pregrena majčina proja.

Konji suludo galopiraju i ržu, uz penu koja se protezala sve do zemlje.

Konji i ljudi, gaze sve ispred sebe, upinju se u nebo da potraže pomoć.

Pišti, jauče, leleče, cvrči , zapareli i uskovitlali vreli vazduh.

Pršti, siplje, odronjava se u krupne komade krvava magurska zemlja.

U smrtonosnom galopu, legionari sve to ne vide.

Kao da im je na očima neka nevidljiva koprena, samo vitlaju hladna sečiva.

Ne čuju, ne od mržnje, nego od kožnih kaciga koje jedino mogu da čuju Galerijevu komandu.

Oni samo izvršavaju naredbu : Usta!

Učestalim pogledima u Askalapija očekuju sledeću naredbu.

Očekuju da mu zapaze ruku sa spuštenim gladiusom, što bi značilo prekinuti pokolj.

Ali, on još uvek vitla gladiusom, kao da borba tek počinje.

Gaj se iz nekog bunila probudi i učestalim potresima glave, kao da nešto potvrdjuje, ili negira, shvati šta je to uradio.

Duksa još uvek nema, a niko neće da kaže gde je.

Tren koji protekne više se ne vraća.

Pomisli na baka Ogine reči i poče da posrće želeći tako da nešto zaustavi, ili uhvati nekog što beži.

Šapućući jedva daje glas od sebe, kako bi se uverio da se ne zanosi u snu, ni od bolesti, već od žestine kojom ga dočekuje zavičaj.

Nije imao vremena da pogleda u Askalapija, kao da ga je bilo strah od tog pogleda, koji bi ga sigurno prekorio, zahtevajući da se ovaj pokolj prekine.

Dok je kamenje letelo sa svih strana, prštala je vrela smola i ulje vrčilo u jedan mlaz kao kiša.

Ljudi su panično bežali pravo u zasek u Usta, gde su ih čekali razjareni i podivljali legionari.

Dok su fijukala koplja bušeći vazduh, kao šilo, i sevali gladiusi, poput dalekih munja, ginuli su nevini ljudi:žene, deca, starci...

Bespomoćno riču krave, tužno mekale ovce, svinje se u galopu zarijale u ljudsko meso i crvenu zemlju, konji galopirali napred a nazad.

Samo se dim vitlao i odlazi u nebo.

Nestajalo je sve ono što se kreće, a zajedno sa njima i Sveta Magura je bila na izdisaju.

Duksa još nema. Niko neće da kaže gde je !

Kako je čudan ovaj narod i koliko se promenio, od mog odlaska!

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj ?

Zar zbog jednog čoveka ovoliki pokolj?

Pa kakv ste vi to narod, mislite da ćete večno živeti!

Pomisli Gaj, nesvesno diže levu ruku bez gladiusa i sve stade.

Nebo se, kao otvorena vreća, sa vidiljivom zakrpom preklopi.

Preko njegovih očiju kao da su se cedile crvene suzne kapi.

Razjapljena usta se sklopiše, i sada se samo čuje onaj ostatak u ustima koji se samo mljacka i žvaće.

Još uvek su se čuli razgovetni jauci i zapomaganja.

Iz nozdrva konja i ljudi šištala je para i krv, a iz ustiju osećao se smrtonosni zadah.

Okrenu se da ne vidi šta je njegova vojska V makedonska legija, učinila.

Bilo ga je strah da ne zapazi Divlju ženu sa Mladićem dečjeg lika.

Bojao se da ga možda sada neko ne prepozna.

Da mu se tek sada ne pojavi pravi duks.

Da ne vidi porušenu svoju zemunicu.

Gledao je u nebo da tamo ne prepozna neki znak, ili poruku mojra.

Uz sve ovo, sada, je nedostajao samo vetar, što je i inače, poslednji čin borbene formacije Usta.

Izbegavao je da pogleda Askalapija u oči, krio je od njega krvave ruke

XVIII nastavak  PPOVRATAK U  ZAVIČAJ

-Armento se  ženi, -večiti san da bude  car, 
- beži od kuće  u susret  ispunjenju  večitog sna,
-ali gde god da je  misli o povratku , -susret sa ocem,
-uveke ćemo biti vazduh,voda i zemlja,- kud god pogleda  ostaje pustoš..




  U selu se već pročulo :  
Armento se oženio !

Za tu priliku Armentarijus je ispekao vola.

Baka Oga je uveliko častila svojim specijalitetima sve goste.

Romula je bila najsrećnija majka, vazda je pevala:

Nana, nia, nana mija mja!

Armento još uvek nije mogao shvatiti, šta se to sada sa njim desilo.

Jedino je prema Svetoj Maguri, ocu Armentarijusu, majci Romuli i baka Ogi imao uzvišena osećanja.

Zato se bojao da izadje iz obora, da možda ne sretne ovu Divljakušu ili Trosisate krezube mojre .

Eto to u najranijoj mladosti nije znao, ili nije hteo da zna.

Sve je zaboravio istog trena kada je ženski čičak otišao iz obora.

I da nije čuo, kako i malo čas, deca viču :

Armi! Armi!. Armentarioooo! Čekaj,čekaj, nasss!

I da nije uočio koliko liči na njega, iz najranijeg detinjstva, ne bi se ni setio tog fizičkog kontakta sa Divljom devojkom koju su svi njegovi vršnjaci priželjkivali.

Njegova želja to nikada nije bila.

I takvi doživljaji strasti i požude za ženama, o kojima su mu vršnjaci pričali, sladeći se, za njega nisu značile ništa.

Želeo je da pronadje kamen koji je postavljen kada je Divljakuša rodjena i da ga razbije na paranparčiće.

Te da tako navek završi sa njom.

Ovu devojku, više nikada nije video, sreo, niti nju poželeo.

Ali, je osećao da ga takva osoba vezuje za ovaj kraj i da će je jednog dana videti.

Ili da je ona prilepljena uz njega,i stalno je sa njom.

Kada je bio sa Valerijom on je u duši mislio na svoju Divlju ženu.

Samo po glasu, po tom prvom jauku koji je ispustila pri prvom dodiru, mogao bi i sada da je prepozna.

Još čuje te jecaje, ali i reči:
Neka si večan koliki ti je veliki Armi, lepotančiću moj !

Tu negde iza kamena, oseća on, smejulji mu se baka Oga.

I sada Gaj, kao da čuje, kako narod viče:

Živeo! Živeo, Imperator! Živeo Gaj!

A tamo iz te gomile vidi kako jedna žena zapomaže i viče da joj se dete izgubilo.

Čuje kako viče:
Armento, Armento! Armi, lepotančiću moj, gde si, javi se, evo ti...!

Te poslednje reči Gaj nije čuo, od prevelike galame i buke.

Kako je veličanstveno, kako je divno !

Reče Gaj neznajući kako da iskaže svoju sreću što sve ovo vidi i čuje.

Pomeri se i ponovi sve ovo, kao da sebe nije jasno čuo.

Učini mu se da je, tek sada, ugledao svoju baka Ogu kako se geguri pored obora.

Gaj je pričeka da pridje bliže, želeći da je pozdravi, ali ona bez pozdrava prodje pored njega.

Zadrža se uz ogradu i učini pokret kao da nešto namešta.

Dok je baka Oga ulazila u zemunicu već je odjekivao neki glas koji je pre ličio na mrmljanje.

Njemu se jasno učinilo da to ona neprestano viče:
Ooooo Romula! Oooo Armentarijuse ! Ooo Armentoo ! Oooo Romulaa! Ooo Armentarijuse ! Ooo Maksimaaa!!

Još uvek je stajao nepomičan i jednim uhom slušao šta će baka dalje pričati, a kraičkom oka gledao je u drugi kraj puteljka.

Iz tog dela oka njegova se majka Romula probijala blagom strminom iz potoka, koji je bio tik uz crnu reku Timokus .

Koračala je nogu pred nogu noseći nešto ogromno na ledjima, a u ruci je držala zemljanu posudu sa vodom.

Prošla je pored Gaja ne okrećući se.

Čuje kako je razgovetno ljutito pitala :
Zašto se toliko dere !
Nije se čuo odgovor, znao je da majka Romula nikada nije mogla tako razgovetno da priča, pa ni sada.

Baka Oga je i dalje kamenom udarala zrnevlje žita i mumlala:

Ooo! Ooo Armentooo! O Romulaaa! O Armentarijuseee!

Gaj htede da se javi, ali ostade bez glasa.

Seo je pored majčine odore, isto onako kada su čekali oca da se sa puta vrati.

Dušio je okrnjelim nosom i milovao onu odeću obema šakama i očima nešto pokazivao.
Odjednom se trže, kao da se nečega prisetio.

Tako je uvek činio kada mu pomenu crnu Šiljatu planinu.

Jedini je on smeo sa ocem preko začarane reke, stoku da vodi kroz područja zle planine, koja na nebeski pupak liči.

Nisu mnogo čekali, a otac je već bio na vratima.

Znao je on, ako ne dodje do jutra, sutrdan će majka poći rano da ga traži, a tamo će naići na divlje i lude hunske, crne ratnike.

Sada ga dugo čekaju, a majka je mirna kao kamen.

Gaj se odjednom zalete i vinu konju na ledja.

Leteo je kao vetar uz zlu planinu da presretne oca pre majke.

Raspitivao se usput da li su videli kravara Armentarijusa.

Ali, su svi stočari sa žaljenjem slegali ramenima uz odgovor: Armentarius je otišao od kuće da traži sina Armenta koji je sa rimskom legijom negde odavno otišao.

Ostale su samo slepa starica Oga i obneznala Romula, sirote da ga čekaju.

Drugi su govorili :

Odmetnuo se, ima svoju crnu kučevsku vojsku!

Hoće caru da se sada osveti, hoće svoju zemlju da ima!

Oko sebe okuplja pobunjenike!

More i on nametnuo porez!

Dugo je Gaj zurio u obrise stabala pored svoga doma, kao da sa ljudima razgovara, želeći da im kaže :

Evo Armento se vratio kući, pa neka i Armentarijus sada dodje!

U zemunici je odavno tišina, baka Oga je zaćutala.

Slaba mesečina još nije doprla medju zidove zemunice.

Gaj je još uvek krajičkom oka razgledjivao poznate stvari.

Kao da se ništa nije promenilo !

Trže se kada je čuo ove reči, a nije ništa progovorio.

Iza desnog ugla, pored kamena su njegove stvari.

Na samom ulazu u veliku sobu je sakriven parče kože sa cezarovim likom.

Iako već zna sadržaj saže se da ga ponovo uzme.

Šta ti ov-de ra-diš? !

Grmnu isprekidan glas, odma iza njega.

Sada je čekao da fijukne i vrbov štap kojim ga je otac obično tukao kada nešto učini loše.

Ali, senka ostade smirena, kao u iznurenog i jadnog čoveka.

Sama ruka, činilo se, zaklati se od svoje lakoće, samo što se ne otkači sa ramena.

On okrenu glavu da vidi oca, ali spusti pogled zbog stida, što je pobegao od kuće.

Taj glas mu je prišao sa suprotne strane, da bolje čuje odgovor:

Ništa, samo gledam!

Čekam da se vratiš, da malo popričamo!

Nije potrebno da više gledaš i čekaš, ja sam odavno ovde, a tebe nema!

Pobegaoooo siii!
Čujem da vodiš vojsku na oca!

Odbrusi mu ovaj glas, odjekujući kao iz neke šupljine.

Majka Romula i baka Oga su već rasprostrle rogoz pored ognjišta.

Legle su bez reči, kao da se pored njih ništa ne dešava.

One ne čuju ovu raspravu i nevide ništa u mraku.

Samo su dva mesta, pored ognjišta, ostala prazna.

Baka je ispružila ruku i učinila pokret kao da pokriva Armenta.

Romula se privlačila uz nešto što joj liči da je Armentarijus.

Mesec je odavno otišao sa otvora zemunice, a dve senke se nisu pomerile niti se neki glas čuo.

Samo su oči bleštale, kao kada u daljini pre grmljavine nešto sevne

Nastala je tišina kao mrak posle nevremena i večnost posle smrti.

Tu tišinu poremeti neka galama, neko rzanje i lavež pasa.

Već se čulo kako neko doziva Armentarijusa.

Nikako nije mogao razaznati šta to ovaj muški glas viče.

Ali, u oboru su konji uzrujano rzali i nogama lupkali, a krave rogovima navaljivale na ogradu.
Zar je moguće da je ovako brzo prošla noć.

To sigurno viče neki pastir, koji želi da kupi stado.

Ponovo se čuo muški glas iz dna zemunice.

Tako će Armentarijus saznati da je na vreme pokupljeno sve ono što je tokom noći doneto pored kožne zastve.
Sada će početi polako svi da se bude.

Prvo će otac ustati i pustiće stoku da pastir izabere.

Potom majka Romula će razgoreti vatru i počeće da udara u zrnevlje žita.

Na kraju će baka Oga prvo potražiti vodu, okrenuće se na drugu stranu da malo gleda u unuka Maksima Armenta Mladjeg , koji je skutren spavao izmedju oca i majke .

Ustaće tek kada sunčevi zraci budu udarili u prvi otvor njihove kuće od blata.

Počeće da cmizdri i slinavi kada oseti da je sam.

Tek kada ga baka ugnezdi uz skut, Maksima Aremento će početi da se smeje, dok ga baka ne izvede napolje da izbaci mokrinu.

Tada će, svi ukućani početi da se dovikuju i nešto žurno rade.

Majka Romula će raditi druge poslove i usput će mrko gledati u oca, dajući mu do znanja da je ljuta što sa njom nije spavao, nego lunjao noću kučevskim planinama, i evo čitav obor zaudara na kučeći mršalj.

Bolje mu je da ode što pre i okupa se u Timokus.

Baka će nastaviti da udara i okreće žrvanj i da melje žito.

Jednim kraičkom oka uvek će motriti na unuka Maksima Armenta da negde ne odluta, a drugim na Romulu, da ne načini neku glupost, koju obično nesvesno uradi kada je ljuta na Armentarijusa.

Otac će polusanjivo posvršavati žurno prve poslove oko stoke.

Svirajući ustima, pucketajući prstima i pevušeći pravio se da ne razume Romulinu ljutnju, kada joj je na vreme došao, a ona spavala.

Armento će ići od jednog do drugog, a potom će ponovo stati uz baka Ogu, da se malo odmori, uz njen rašireni skut, dok se ponovo za kratko ne uspava.

Sećao se Gaj da je odavno tako, a kao da je to juče, bilo.

Okreće se sa namerom da ih ponovo sve vidi i čuje njihovo dozivanje.

U glavi mu je sve titralo zbog toga što nije znao na koju stranu će misao prevaliti.

Želeo je da još uvek bude u krevetu pored baka Oge sve dok ga majka ne uzme u krilo da ga malo podoji.

A bio je siguran da će misao prevagnuti na ovu drugu stranu, gde ga otac, koji ga još uvek nije prepoznao, ili se samo tako pretvarao, odavno čeka.

Oči su počlele da mu se vlaže suzama, pre nego što je bio svestan da je sve ovo samo njegova iluzija, neki besmisleni surovi san, od koga, zasigurno, neće odustati, samo zbog susreta sa ocem.

Maksima Armento Mladji sa Svete Magure, Gaj Galerije Valerije Maksimijan, gospodar rimske Imperije, bog na zemlji, ovog prohladnog jutra poče iznenada da drhti od pomisli na susret sa ocem.

Želeo je da taj susret bude susret dva odrasla čoveka.

Otac Armentarijus neće više biti samo senka.

Moraće, ipak, da prepozna pridošlicu, sina, koji je odavno otišao.

Sina koga je godinama tražio, po svim vrbacima uklete reke.

Po vrtačama začarane Šiljate planine, otvorima, vododerinama, zjapinama i lednicima, zavirivao u sve jazbine, plašio i rasterivao divljač.

Obilazio napuštene rudaraske jame.

Otkopavao grobove.

Gledao u skitnice, rukovao se sa njima, gledao im šake, brojao prste.

Obilazio sve slobodne Divljakuše i mojre trosisate Krezube žene

Noćima je ostavljao upaljenu vatru, kako bi znao da se vrati u svoj dom.

Dozivao je sina koji je obećao da će se vratiti .

Tražio odbeglog sina zbog koga se i on odmetnuo i postao duks crnih legionara..

I sada ne zna ko je prvi pobegao iz njihovog doma.

Prekorevao je sebi što mu je stalno govorio da ne radi ono što je on i sam želeo.

Da ostvari , davnu želju svojih predaka.

I sada kao da čuje njihov zavet:

Jednoga dana i mi ćemo biti vazduh, zemlja, šuma i voda.

Ako ne sada, onda za drugo neko vreme, kada budemo imali zemlju!

Imaćemo i našu dušu!

I bvaš zbog ovog zaveta, obećao je sebi, da mu neće ništa uraditi, samo da ga još jednom vidi .

Evo sada mu se Maksima Armento Mladji vraća kao Gaj, veliki vojskovodja i vladar.

Da li je to njegov sin, ili silni imperator?

Moraće da mu odgovori na pitanje :

Zašto je pobegao od kuće?

Zašto je ostavio Svetu Maguru?

Ili, ako je zaista Imperator da ga ubije, kako je obećao svojim precima.

Ništa se nije čulo.

Samo je Maksima Armento Mladji i dalje osećao da pored njega neko stoji i gleda ga pravo u oči.

Pogledom mu probija zenice odakle kaplju crvene suze.

Kao da sebe gleda i sam plače .

Sigurno Armentarijus , stoji pored njega i on to sada isto čini.

Stoji, sada samo senka, tužnih očiju i mlakog pokreta, senka koja ne govori, ali koja misli i oseća.

Ništa se ne čuje, ali se i od te tišine i takvog Armentarijusa Gaj Galerije boji i dalje drhti .

Ne zna šta će reći.

Ako progovori prvo će pitati za baka Ogu, pa za majku Romulu, pa..

Misao mu prekide neka vika.

Čuje on kako mu otac Armentarijus upućuje prekore.

Oseća njegovu ruku koja zamahuje vrbovim štapom.

Zato ćuti, ni glas da ispusti iz sebe.

Samo ćuti, onako kako ga je baka naučila:

Kada ćutiš, um najbolje govori, čuvajući tajnu svakog zla.

Radi ono što moraš, a osećaj srecem ono što možeš.

Osmehom potvrdjuj što želiš, i što ti je dobro !

Kad ćutiš kao da spavaš, nizašta nisi sposoban.

Zato, koračaj budan, ali se ne pomeraj, sine moj !

Stisnu zube da reči same ne izlete, da ne kaže ono što sada oseća, i kao da mu se pojavi blagi osmeh, a sve radi budućnosti Imperije.

Trpi bol udarca koji nije dobio, ali je želeo da ga oseti .

Uzalud je stisnuo zube.

Osećao je udarac prošlosti, ali i dalje čuo očeve reči koje ga stalno prate:

Sine moj, najveću vlast imaš kada vladaš sobom !

Ako hoćeš car da budeš spremi se da ratuješ celog života!

Ako treba i na oca da udariš, sine moj!

Pa oče zar na tebe, zar..?!

To si dužan svojim precima, oni su mene zadužili, a ja tebe!

A koga ja oče, koga, kada me se svi boje!?

Svoj narod, ali znaj, kada se dobar čovek pokori slabijem postaje zlikovac!

Sine moj, ništa se ne isuši brže od suza, ništa!

So sa suza će nagristi vreme!

Suzama ćeš zdrobiti i kameno srce, ako treba, sve zaboraviti!

Sada su mu misli bile spore, jer je želeo da vremenski bude što više pored senke, čije drhtanje čuje.

Dodiruje obraze da proveri da možda nema suza na njima.

Poznati zadah i neku vrelinu oseća iza vrata.

Činilo mu se da hoda po vazduhu, da dodiruje sve stvari u kući, da miluje majku čije su oči suzne i prepune svetlosti, a glava puna tišine.

I sada oseća očev zadah i miris na stočnu balegu.

Čini mu se da umesto odgovora pruža pločicu rimske legije.

Ali, Armentarijus ni da je pogleda.

Već je odavno znao šta ona znači.

U svojoj mladosti i on je imao takvu oznaku legije.

Gajova ruka je i dalje ostala ispružena i drži ploćicu.

Neka senka, za trenutak nestade i pločica pade pored majčine rogoze, koja se trže kao iz nekog najdubljeg sna.

Trže se i Gaj Galerijus Valerije Maksimijan, jer je tik uz njega ponovo bio glavni komandant V makedonske legije Askalapije.

Gledao ga je čudno i bez reči dao do znanja da vojska dan i noć čeka naredjenje, a njega nema.

Niko ne sme da pita:
Šta se to sada čeka ?

Umesto odgovora još jednom se pomeri, što beše znak da ga Askalapije napusti.

On i dalje ostade da čeka oca, da nastave započeti razgovor senki.

Dok se otac ponovo ne pojavi, zagledan po krajoliku Mons Soicero Svete Magure, očekivao je da se iz nekog vrbaka pored reke gromoglasno pojave njegovi vršnjaci, čija je imena odavno zaboravio.

Još se verao izmedju okolnih koliba, kako bi ga seljani zapazili.

Želi da pridje pored prvog čoveka na koga naidje i da pita:

Da li možda znate, gde je kuća Armentarijusovih?!

Ili možda bolje:

Da slučajno ovde nije bila jedna bela kuća u kojoj su živeli Armentarijusi, koji su došli sa Sera i Sirdike!

Jeste, imali su i jedanog dečaka... ?!

Ne sećate se, bilo je to odavno !

Bolje da kaže:

Znate ovde na sredini obora bio je ogroman vrč, gde se sakupljala voda, a kada je bio prazan tu sam se krio!

Tamo, obor za stoku, kada sam bio gladn udjem u obor i ispod prve ovce sisam mleko do mile volje.

Htede da se nasmeje, ali ozbiljno lice vrati se u grč i nastavi rukama da pokazuje:

Tamo velika kuća, ona je bila najveća u Maguri.

Znate u toj kući sam živeo ja!

Hteo je još da postavi neko pitanje, ali je osećao prestravljeno zamišljeno lice.

Čekajući bar neki poptvrdni odgovor, zastade malo da proveri da li je sagovornik još tu, samo je čuo:

Sada sam se setio, ali sam zaboravio kako se taj dečak zvao , drugari su ga zvali Magurski car!

Kažu, da su ga ubili legionari!

Ali to je bilo odavno, odavno!

Htede da se javi, i da se potvrdi lično da je taj dečak on i da je živ, ali se zbuni, uz reči :

E, e, eee, magurski , ili rimski !

I tu zaneme, kao majka Romula, ne zna šta dalje da kaže.

Nastojao je da bude nespretan i da se ponaša kao da je odavno tu.

Kad god bi čuo neko šuštanje, činilo mu se da je to bio očev korak, i da ga je ipak pronašao.

Bojažljivo bi podigao glavu i oslušnuo da nešto čuje.

Tek onda je shvatio da je Maksima Armento Mladji , čudo od deteta, veliki rimski vojskovodja Gaj Galerije, usamljen.

Sada, dok ga samo nekoliko koraka iza njega brdo vojske čeka, nemoćan je, da bilo šta uradi, ili naredi.

Vreme kao da je za njega stalo.

Mutni oblaci ga nadleću.

Drveće ga mimoilazi ni da mu se pokloni.

Ptice preleću ni da se jave.

Trave se suše,a nije im vreme.

Učini mu se da mu smrt počiva na ramena, pa mu ledja otežala.

Začaurio se u svoju učmalost, što ga posle toliko godina niko ne prepoznaje, nisu ga valjda zaboravili !

Kada čuje neki prepoznatljiv šum, u njemu nešto živne.

I sada može Timokus u dva skoka da preskoči, topolu da nadvisi.

Može i pticu da u letu dohvati.

Kada mu se hoće može ovce, krave, kobile, sve medju noge.

Zmije otrovnice, jezikom da miluje.

Oman i debelicu da namiriše na sto koraka.

Može, sa onog uglačanog kamena pravo u vreli izvor da skoči .

Kada bi im to pokazao možda bi se setili za njega

Vatra je odavno nestala, ali kada bi im samo rekao da je na dan njegovog rodjenja ovo brdo gorelo.

Setili bi se mladića sa lepim dečjim likom i okrnjenim nosićem.

Setili bi se onog šepavka, što je brži od vetra i senke.

Onog što izmedju nogu ima zmijuljicu, odakle izleće plava mokraća i kada mu se hoće on sve može.

Onog što sa životinjama priča i sa ptiicama se nadpevava.

Tako mu prošlost u telu bukne i učini mu se da se naduvava.

Zapljusnu mu misli, snažno poput vodopada, da mu se učini da on odavno nije više ovaj koji sada ovde stoji, nego da je onaj što je odavde, odavno otišao.

Umesto očekivane sreće i radosti što je sve ovo postigao i što se evo vratio, obuzela ga je neka malodušnost.

Ni trunčice dostojanstva.

Kud god pogleda ostaje pustoš.

Niko neće da mu se raduje.

Kud god stane sve je prazno i svi ga se boje.

Zato se i on uplaši .

Uhvatio je, jednom, sebe, kako usred logora u Grčkoj, pomišlja da izgovori:

Ti se bojiš Maksima Armenta Mladjeg uplašio si se povratka, moj silni Galerije!

Bojiš se mene!

Niko te neće voleti, moj Aremento, bojaće se samo Gaja!

Umesto odgovora on podiže mač visoko, što beše znak da V makedonska legija krene na sever Imperije.

XVII  nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ
-ovde ostajem.-dečje igre se  nastavljaju,-kletve ostaju-
-kakva li će izgledati  Maksimova žena..

Gusta magla se stuštila na Mons Soiceru, a njemu se učini da se to novo teško nebo otvara.

Dugo je gledao u to drugo nebo, koje beše spljošteno nad zemljom, i učini mu se da oseća težinu.
Duboko uzdahnu, ne od težine već što ne veruje sebi da se vratio kući.

Male kuće, koje su ličile na zemunice, virile su iz zemlje nekoliko stopa, a njemu su izgledale da udaraju u nebo.

Blato je prskalo ispod nogu konja, a njemu se učinilo da to zlato pršti, ili voda nadolazi.

Učini mu se da skoči i poče da trči niz brdo.

Ne da beži, nego od sreće što je to doživeo da se opet ovde malo poigra.

Sada je samo čekao da čuje, kako iz daljine njegovi vršnjaci trče i dok im parče hleba ispada iz usta dovikuju se :

Armi! Armi! Čekaj nas,čekaj !

Trčao je koliko je brže mogao, odbijajući se nogama od kamenja, dok su ga oni sve upornije zvali:

Armiii ! Armiii,čekajjj!

Ona gusta magla mu je udarala u lice.

Dahtao je od umora, padao, ustajao, mljackao je polupraznim ustima ali nije stao.

Nastavljao da trči, okretao se da vidi ko ga sve prati.

Mahao je rukama, kao da je plivao niz maglu.

Prolazio kroz poznate obore.

Preskakao ograde i udarao gromade stena.

Osetio je kako se nešto uspravi pred njim i zadahnu ga nekim čudnim mirisom, koji je podsećao na rano proleće.

Gotovo u isti mah skrenu na drugu stranu, ne želeći da sve to gleda i nastavi da trči, kako ga ne bi neko uhvatio.

Ko će vetar da stigne, ili uhvati ! ?
Eh, eh !

Kriknu kada mu se učini da je udario u nešto što mu se isprečilo.

Činilo mu se da je glava pukla, a telo mu se rasprštalo .

Kao da se spotače o kamen i umalo ne pade.

Trže se, od pomisli:
Šta dalje ?

Umesto odgovora čuje pitanje:

Ko si ti ? San ili java!?

Kako sebi da odgovorim, na svoja pitanja?

To ja tebe pitam, na mojoj si zemlji, u mom oboru !?

To i ja tebe pitam, kao gospodar ove Vaseljene ! ?

Ko si ?!

Maksima Armento Mladji !

A ko si ti!?

Gaj Galerije Maksimijan Imperator !

Zašto si pobegao sa Magure ?

Nisam pobegao nigde, Magura je deo Imperije !

A zašto si se ti vratio ?

Ja sam Imperator i rodio sam se ovde kao car !

Odjekuje njegovom glavom, kao udar ogromnog morskog talasa.

Stoji nepomično i sluša šta sam govori.

Srce mu se steglo, ne zna šta da pita i šta da odgovori.

Kada pomisli da je Maksima Armento Mladji , na licu mu se razvuče blaženi osmeh, učini mu se da nikada nije porastao.

I od srama obori svoje mirne modre oči.

Rukama poče da mota vazduh, jer ne zna šta će sa njima.

Kada mu Gaj u pamet dodje, on se prene, jer samo što ne isuče pogiu, i zastrašenim očima uplaši i sebe.

Iznenenada otvori usta kao da će nešto kazati, ali ne reče ništa.

Dalje stoji mirno, lice mu se steže i usta grče.

Ruke je ispružio kao da ih nekom pokazuje ili da nešto uzima i daje.

U isti čas čuje glasove iz Koloseuma:

Ubij, ubij, kad to car želi!

A sa Mons Soicero Svete Magure čuje:

Armi čekaj i mene !

Povedi i Stradosaaa!

Evo i Gaj će poći s tobom !

Stoji kao ukopan.

Ne zna šta sada da bude.

Armi je zadovoljan i srećan što je tu, posle mnogo godina, i što je pored reke .

Kao da nikada nije odrastao.

Spreman je na prvi poziv svojih vršnjaka, samo da poleti iz zemunice.

Gaj, kao Imperator, ravnodušno i mirno se okreće oko sebe.

Kao pravi vojskovodja, gleda koji položaj da zauzme.

Izmedju njih je Moesia Superior, Mons Soicer i odluka o gušenju pobune .

Odluka je jedna!

Jedan se ne deli, ili je to ili nije !

Ili si Imperator, ili si Armi!

Pogledom je izbegavao vojnog komandanta nagluvog i nemog Askalapija, koga je od milošte zvao Herkul.

Da ga je samo kraičkom oka pogledao, on bi u vatru i pepeo sve ovo pretvorio.

Ali, njegov izoštreni pogled dade do znanja da ga je u potpunosti razumeo, kao i u mnogim dosdašnjim prilikama.

Askalapije i vojska pred njim mirno slušaju tišinu.

A Gaj još uvek gleda u nebo, dok Armi stoji uz njega i ponavlja reči:

Ja sam tvoj Bog ! Amin! Amin!

Dižući ruke visoko ka nebu, kleknu.

Učini mu se da Armi stoji kao stena.

Okolo su legionari, a njemu se učini da ga to vršnjaci čekaju.

Izgleda da su ga sada svi shvatili.

Drugari nestadoše, a oko njega samo legionari.

Konji i ljudi ratnici prostrše se na zemlju.

Jedino je Askalapije još uvek bio pored Gaja.

Onda, kao da ga je vetar poneo, u jedan mah skoči sa konja.

Da li od umora ili zbog toga što je Gaj to učinio klekoše i oni. Na Maguri je tog trenutka lahorac zaduvao, njemu se učinilo da Gornjom Mezijom odjekuje:

Amin! Amin!

Oči mu zablistaše od suza.

Kako ga ne bi savladala sumnja, da možda greši i da je ovo samo san, ili iskušenje, pred odlučujući boj, htede da zvižducima razagna sve slutnje.

Od ovog časa počeše da mu se ostvaruju dečački snovi i potvrdjuju reči mojri i sudjenica:

Ovo će dete biti vojskovodja i car.

Nikada neće propasti !

Samo da se odrekne onoga što mu je najmilije.

Treba samo ovde na ovim ruševinama da napravi grad i založi svoju glavu !

A stradaće od onoga što najbolje ima!

Tek sada shvati da su ga baš ove reči proganjale kroz sve ljute bojeve.

Zato je žurio da se u sve ovo što pre uveri.

To nejasno brujanje, taj zov zavičaja i svetla tačka na nebu mamili su ga godinama da i njih odgonetne i proveri.

Da razazna to šuštanje, da vidi ove proplanke i dodirne tu uzavrelu tačku na nebu .

Radi tog zova iskušenja i provere snova uspešno je vodio vojsku sve do ovog magijskog brda, pored reke.

Sada ne može ni korak da pruži, reč da progovori, ni pogled da usmeri u svetlu tačku .

Ćuti, ne zna kako sebe da uveri da to više nije san .

A srce samo što ne izleti od radosti.

Šta da uradi, koga da pita :

Da li je ovo njegova Sveta Magura, što mu godinama ne da mira ?

Da li je ovo baš to mesto iz snova, koji ga proganjaju svake noći?

Da li Daganov potok, gde je njegova zemunica, sada ima vodu ?

Da li je to ista crna reka Timokus sa bistrom vodom iz koje izbija topla iskonska duša ?

Da li je i dalje ovde šiljasta planina na čijem vrhu svetli tačka, kao da se zvezda zakačila da malo odmori ! ?

Da li kamena neman i dalje proždire i guta žive ljude ?

Da li je, još uvek, na severu planina što liči na zaustavljeni brod, koji je pun zlata ?

Ako je to mesto, onda treba da znaju i ove tajnovite priče :

Da je Magura Sveto Mesto, puno mojri, vedogonja, zaduhića, proročica i vračarica, koje mu poručuju:

Da svako zlo ima lek, a svakom zlu smrt je najbolji lek !

Da od ljudske reči nema gorega zla!

Svaki čovek ima neprijatelja, ptica kopca, a reči život svedoče !

Taško onom gde se one nadju i njihove reči ne čuju!

Da je Moesia Superiore puna zlata, ali i nesreća.

Da je Daganov potok bez vode gde je njegov obor i zemunica, Mitreova kazna, što mu se najlepša devojka, njegova prababa, ne podade, ne dragova i ne radova, no je tu pusti sa visine da jalova ostane i reka navek bez vode bude.

Muškom bogu se ne može ništa uskratiti .

I ovo još da znaju :

Taj beli kameni brod tu stoji, zato što je skrenuo sa rečnog toka, kako bi Prokurator aruarriarum, ukrao zlato I bogovi ga skameniše.

Još uvek stoji i čeka na vrhu planine !

Treba da znaju priču i da je Veliki Trajan planinu presekao, more isušio i most preprečio da bi taj zlatni brod u Danubius vratio.

Treba, još da im kaže da su rudnici zlata Pingus flovius i Guduscumu.

I da svi znaju da je on, njihov Maksima Armento Mladji, sada Pater Patriae !

Ima još mnogo da im priča, ono što je postao, saznao i naučio !

Ono što može!!

Kao da je odavde juče sanjiv otišao .

Sada stoji, kao da nekog čeka da izadje iz dvorišta palate, koju samo on vidi.

Vidi i kako se zlatni brod u Danubius uranja, a on ni rukom da mahne.

Kako sa šiljaste planine zvezda polako odmiče, a on ni da se pomeri za njom.

To mu beše jedini san:

Ako je to ona njegova Magura iz snova, da tu napravi zlatni grad bolji nego Dioklecijan, koji je bio najveći solinski i rismki baštovan, a ne ratnik. Da li će mu otac i sada verovati da je došao da sazida bolji grad nego što je bio Aurelijanov.

Sada od Aurelijanuma ostale su samo porušene zidine, razbacano kamenje, i zastrašujuće priče o teškom životu.

Gaj obećava, već sutra, da će tu napraviti novi grad.

Svi Magurani za ruke da se uhvate i da se telima živim opašu, i da još dodaju sve grobove, toliko će veći njegov grad biti od Aurelijanuma i lepši nego solinski Dioklecijanov letnjikovac.

Njihove će kosti, i pepeo tu da ugradi ?

Da se ne zaboravi ko je bio Maksim Armento Mladji, i ko je Gaj.

Kao što sada niko ne zna, ko to beše Aurelijum i gde je sada grad Aurelijanum, i kakv je sada ?

Ako je to ona planina, koju je njegov otac Armentarijus voleo, da put izgradi da brže do velike reke stignu .

Kako će ova brda da skloni ?

Da sjajnu zvezdu sa vrha skine, svi da se greju.

Kako, kako ?

Ako je to ona duga planina što na zlatni brod liči, zamoliće on svoje bogove da je malo pomere da je do Danubiusa dovuče, i zlato da vrati tamo odakle je došlo, u šest mora i reka, a vrhovnog nadzornika da ostavi skamenjenog.

Da sve pećine otvori i ljudi da se više živi tamo ne gube.

Da iz reke toplu vodu u dvor dovede .

Zamoliće svoje bogove, da se rudnici širom otvore, kopači više da ne ginu.

I što god još žele, on sve može, neka mu se jave!

On je samo njihov Pater Patriae !

Mons Soicera je njihova Imperija!

Gaj se ne pomeri sa mesta, a učini mu se da se kreće, ili da se cela Sveta Magura trese, a nebo udaljava.

Uspori svoj pogled kada iznenada stiže do šume.

A tako je silno žurio do ovog mesta, koje je bilo pored potoka, do puteljka sa koga se uvek vraćao do svoga obora.

Gotovo je, celim putem trčao, sustizao i prestizao ljude na konjima.

I sada učini takav pokret kao da će potrčati, na istočnu stranu, pored Dagojevog potoka koji nikada nije imao vodu.

Mitreova kletva ostala je za navek, a da niko nije otkrio tajnu.

Sada nema tog puta nema tu nikoga koga bi on pretekao.

Dole, zelena trava i visoka šuma, a gore plavo nebo i razapeti sunčevi zraci.

On izmedju sam, nema potoka ni puta, samo Timokus i dalje vijuga pored njegovih očiju.

Tamo daleko i visoko, šiljata planina je udarala u nebo, a brod se u vazdušnom talasu ljuljao polako.

Sve je tu, a nikog nema da posvedoči.

Bilo bi mu drago da sa nekim, koga odavno poznaje, porazgovara.

Pogledom skliznu sa puteljka kraćom stazom prema potoku i svom domu.

Očekivao je da vidi svoje nekadašnje vršnjake.

Pa da započnu magurske borbe gladijatora.

Ili raznim igrama da oponašaju roditelje .

Da oživljavaju priče koje su slušali.

Da se do iznemoglosti tuku, dok im krv iz nosa ne pocuri, a znoj se i po drugi put isuši.

Da se utrkuju, ko je najbrži da ga ljube u zadnjicu.

Ko stigne poslednji dobija po jedan šamar, što bi značilo, samo ko bajagi, skidanje glave.

Onaj ko dobije šamar ispada i ne može više da se bori, mrtav je .

Da zapišuju jedni druge i ko bude suv da ostane jedini obučen, a drugi goli u selo da odu i pripreme otkup za odeću.

Usput svima da pričaju ko ispušta najsmrdljivije gasove iz zadnjice. .

Da gadjaju ptice u letu, ko pogodi da je pojede sam, a drugi da mu broje zalogaje.

Da se satima igraju staklenim i glinenim lopticama, bacajući ih u jednu rupu, dok su im oči bile zavezane.

Da skaču u dalj i uvis, ko preskoči svoju senku i visinu, dobija krunu od bundeve, štap od vrbe i krunu od lanjske ruže .

Da svi zarone u vodu i ko najduže izdrži, da bude Vodeni car.

Da podignu najteži kamen i prenesu ga preko reke, ko to učini da ga nose do sela, i viču :

Ave magurranski Cezare !

Da se satima udaraju drvenim močugama.

Da drvenim strelama gadjaju kroz prsten u naznačenu tačku.

Da zatvorenih očiju gadjaju jedni druge blatom pravo u glavu.

Ko ostane bez čvoruge i ko ima najviše pobeda biće maguranski Cezar.

Ko prvi muškost nadigne i seme izbaci, biće prvi maguranski kresač.

Svi će ga slušati i poštovati, klanjaće mu se .

Svima će naredjivati i sve će izvoljevati .

I sve tako dok se iz sela ne začuje prvi poziv da je vreme povratku .

U svim igrama mogao je da bude prvi, ali to nikada nije želeo.

Kada je praštao Stradosu i ostavljao ga da bude prvi, znali su drugari da je igri došao kraj.

Znao je da se njegovi vršnjaci posle neće sa njim družiti.

Uzaludno je sebe ubedjivao da ih je tu, sada, video.

I igra samo što nije započela, treba samo oni da ga ugledaju.

Žurio je da im kaže da ovo sada nije igra i da je on zaistinski rimski car, a ako oni žele, eto, biće i maguranski.

Samo neka malo zastanu, da ih bolje vidi.

Kao da su to neki bosonogi dečaci skrenuli, da pre njega stignu u selo, i viču:

Maguraniii, evo vratio nam se Armentoooo!

Ave maguranskiski Cezare ! Ave Cezare !

Augustus Armentarijuss!

Učinilo mu se da je to najveća povorka koju je ikada u životu video.

Ma kakav Rim, cela Sveta Magura je došla da ga vidi.

Sva seoska deca nagrnula su da ga očima vide i rukama dodirnu.

Muškarci, njegovi vršnjaci, su se dozivali, a oni koji su imali buše ili panove frule, neprestano su tuljali jedno te isto, a devojke pevale, upadale jedna drugoj u pesmu u grlo.

Plešući i krećući se u ritmu devojke dolaze u stanje neobuzanosti, radosti i mističnog transa.

Još se ovo snevanje dobrodošlice nije završilo, a pored njega protrča goluždrav Mladić sa dečjim licem.

Padao je, ustajao, brisao sline, hvatao se za noge, koje su mu bile crvene i oguljene, prljave i čvornovate, tanke kao vrbov prut.

Nije mogao zapaziti da li ima po šest prstiju na obe noge..

Gaj i sada čuje decu kako viču:

Armentooo! Armii! Armiii! čekaj i nas, evoo nas, evooo! Idemo !.

Mladić sa dečjim licem, je još brže trčao, niko ne može da stigne vetar.

Hoće prvi da očima pomiluje cara.

Da ga bolje vidi i upamti kada bude tražio njegov lik na koži, koja će biti izložena negde na raskrsnici puteva, gde prolaze legionari.

Iz bujice dogadjaja i stotinu likova iz najranijeg detinjstva, on izdvoji jedan.

Tek sada se Gaju pojavi slika, kada je prvi put bio sa nekom mladom osobom suprotnog pola.

Time je i odgovorio sebi na već, davno, postavljeno pitanje :

Kako izgleda žena koja će se prva dati njegovoj muškosti ?

Ili kako će taj ženski stvor reagovati kada vidi i oseti njegovu muškost?

Još uvek se ispod njegovog ogromnog tela uvija neka živa topla masa, koja je jecala, drhtala, stenjala, cvrčala, grebala ga po telu.

Gnječila se sama, uvijala kao biljka i migoljila kao zmija.

I tako sve dok mu se ne smuči i zgadi, počne da mlatara celim telom.

Ispuštala je čudne krike, koji su prelazili u neki milozvučni poj.

Izgledalo je da će svakog časa da se raspadne, raspršti, izmigolji, ili istopi od svoje vrelosti, a ona se i dalje uvlačila kao crv ispod njegove znojne i usparene kože.

Zurila mu u smirene duboke plave oči, želeći da ih uznemiri svojim pokretima i uzdisajima.

Ispuštajući smrdljivi dah iz ustiju, pevala je, u ritmu njihanja njenog tela.

La, lalala! la, laaala!

Iz njegovog čuljavog nosa šištao je hladni vazduh, kao da je duvao vetar, što je samo potvrdjivao da je bio nezadovoljan, jer i sam ne zna, kako se ovo žensko stvorenje našlo ispod njegovog tela, i zajahalo mu muškost, a da on to nije osetio.

I zbog takvog silnog jeda, telo mu obli neka čudna lepljiva tekućina, on se strese od jeze, jer nije mogao osetiti odakle pristiže čudni miris.

Osećao je da će se svakog časa stropoštati sa neke velike planine.

Tek onda kada je osetio da je lak kao perce, poče da mlatara rukama, da uvija telo, batrga nogama, kao da sa sebe skida neku lepljivu masu koja se stvarala u oklop.

I ovo žensko stvorenje, kao čičak spade sa njega.

Njena ispružena ruka, čini se da htede da se zadrži, ali je to bila ispružena ruka koja je čekala da dobije nešto.

I sada i tada ta ruka je ostala prazna, a ono,

la, lala! la, laa!ostalo je u grlu!

Armento je okrenuo glavu da ne gleda njeno crveno bubuljičavo nago telo, čiji su delovi i dalje bili raščerečeni i zakačeni o njegove zenice.

Dugo je zurio u veliki kamen, želeći da se uveri da ih niko nije video, pa ni baka Oga, čije je, sigurno ovo delo, pomisli Armento.

O nekom posebnom doživljaju, za njega, ili izlivu uzvišene ljubavi, nije bilo ni reči.

Jer, on to nikada nije osećao, niti je znao da tako nešto postoji.

Ovaj čin koji se u magnovanju, maločas zbio, za njega je bilo jednostavno, grubo i hladno spajanje bića koja nešto zajedno žele, kao i u mnogim prilikama pre toga.

Jedina je razlika što je sada ovo bilo žensko stvorenje i što će se tragovi tog spajanja videti kasnije.

U selu se već pročulo da pričaju...

 XVI nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ
-povratak u Maguru posle 20 godina,
-nema ko da mu poveruje u njegovu priču,
-svi su   zaboravili Maksima Armenta ,a svi se boje Galerija cara.





11.

Kada je posle mnogo godina ratovanja došao u Maguru, niko nije znao ko je.

O svojima roditeljima nije znao ništa, niti je mogao sigurati da je to njegova Magura.

Pogled ne sme da usmeri ka istoku.

Majka i otac su mu, odavno nestali, oni bi ga sigurno prepoznali.

I ono kamenje da zna da priča reklo bi, da je stigao Maksima Armento Mladji, kao što je obećao, drugarima i majci Romuli, a carsko se ne poriče.
I one ptice i oblaci, novi vrbaci , one debele i viosoke topole bi to potvrdile .

Nije sada siguran da ih može skokom nadvisiti.

I mesec i zvezde će ga prepoznati, a Magurani ne .

Vodu koja protiče pored njega ne sme da pipne, možda nije to njegov Timokus sa toplim izvorom.

Nije ni siguran da je ono baš taj šiljati vrh sa planine njegovog detinjstva.

Nikada nije saznao da li je oca progutala ona velika planina, što na kameni brod liči, ili se to samo odmetnuo u neku divljinu.

Da li je rekom protekla crna voda, i sada se izbistrila.

Da li je došla nova divljač čiji jezik ne razume.

Da li je majka naučila i druge reči osim one koje je on upamtio.

Da li da su i ovdi bili neki crni ratnici.

Magura je zanemela i čini mu se opustela.

Zemunica na Svetoj Maguri, što beše njegov nekadašnji dom, je davno zarasla u korov i draku.

Njegovi vršnjaci su izginuli braneći se od one strašne, crne vojske, koja je svake noći ulazila u selo.

Mnogi su bežeći nestali, kao da ih je progutala začarana planina, ni traga od njih.

Oni drugi su se odmetnuli u pobunjenike.

Sada nema kome da ispriča kako je do cara stigao.

I da je ispriča niko mu ne bi poverovao:

Samo za deset dana i noći, jašući na konjima, ne nego leteći, kao vetar, preko hiljade brda i reka, koristeći rezervne konje .

Krijući se kao jegulja u preko deset liburni preko mora, stigao je do cara i rekao mu sve što je video i čuo.

Pomenuo je i veliku vatru na Svetoj Maguri koja se upalila sama od sebe kada se on rodio.

Rekao je da je pet godina verno služio granicu, da nije dobio ni sester, a kamo li solidus.

Da njegov lik na koži čuva u zemunici na Svetoj Maguri, ali i u zenici svoga oka.

O ocu Armentarijusu, majci Romuli i baki Ogi, o Divljoj ženi Divljakuši, o sinu i kćeri, o Zlatnom Mladom caru i zlatu koje se krije u preko 100 rudnika, ni reč.

Nije mu rekao da se tamo zlato valja u vodi po pesku, da se krije i u gudurama planina, koje imaju čudne vrhove.

O sebi i svojim čudima ni reč nije izustio.

Tek da je to ispričao, bacio bi ga zverima.

Caru je još rekao, a on je to odavno znao :

Da se sprema velika pobuna, da divlji Huni prelaze granicu pljačkaju i pale rimsko carstvo.

Da se pagani sve više bune, i da oni stvaraju svoju veru, a zaboravljaju Jupitera i ostale rimske bogove.

Sve češće neće da plaćaju godišnje poreze.

Da im je glavno zanimanje rat i pljačka, da otimaju zlato.

Svakog dobrog razbojnika plaćaju suvim zlatom, koje nalaze u gudurama Moesia Superiore .

Da se oblače u crna odela, izgledaju kao noćne aveti.

I kada se oni kreću izgleda da se brdo pomera, toliko brojnu vojsku imaju.

Da su to divlji ratnici koji će srušiti večni Rim, i carstvo što je podeljeno u dva dela spojiti u njihovo.

Da imaju i velike strele sa gvozdenim šiljcima, koji probijaju štit i oklop.

Caru je još rekao i potvrdio ono što je samo načuo, a nije želeo da veruje u takve priče:

Da oni jedu živo meso i plodove sa drveta, zelje iz šume.

Da su brzi jahači, utrkuju se sa konjima.

Da su to divlji ljudi koji se ne kupaju, kriju se po pećinama.

Spavaju u zemunicama i sa životinjama.

Ti varvari za sebe kažu :

Da su najbolji i da od najboljeg treba učiti, kako se Vaseljenom vlada.

Ali, tu priču nikom nije kazivao, ne zbog jezika, jer zna on i po njihovom, odnosno njegovom da kazuje

Nego u nju niko ne bi poverovao, a car jeste.

I zato je on toliko veliki i moćan, što je jednom Armentarijusu, govedaru sa Magure, poverovao bez trunčice sumnje.

Velika vatra u oboru je znak sa neba.

Tako je progovorio Jupiter, sine moj!

Ti divlji ljudi se pojavljuju tamo gde ne postoje pitomi.

Rekao mu je Dioklecijan i držeći ruke k nebu, govorio je još

Hvala ti Jupiteru ! Hvala ti !!

Još kada je čuo kakakv je on junak, odjekivalo je carskom palatom, gde su dominirali kipovi bogova, neba i zemlje, rata i vatre:

Hvala ti Marsu ! Dominus, dominus !

A ovde na zemlji, na Maguri, sada su samo neki drugi ubogi stočari bez stoke.

Seljaci pored opustelih polja.

Grnčari, kovači, staklari, tragači i ispirači zlata i druge zanatlije bez posla.

Ni jednu reč nije čuo .

Mojre, kao da su zaboravile na Maksima Armenta Mladjeg, ili su sada, neke druge, a one stare su smetnule s uma da je to došao njihov Gaj, gospodar cele Vaseljene.

Kao da nisu želele da mu kažu da su prećutale ono najvažnije:

Da će on zasijati u večnosti, kada se njegov dom na Maguri uništi.

Da mu Armentarijus nije otac, i da ga Romula nije rodila.

Njegov dom je Vaseljena cela.

Žene pričaju :

Romula je bila divlja i gluva nerotkinja.

Ne zna se kako je i odakle Maksima Armento Mladji došao.

Tek, Sveta Magura je počela da gori kada ga je otac Armentarijus uzeo u ruke i podigao visoko, visoko.

12.



Od tada je prošlo preko 40 godina, samo je reka ostala ista, ali sada je mutnija, a huk jači.

Ostao je i topli izvor nasred reke, oko koga su se okupljale divljači.

Ima više virova i brzaka, ribe su plašljivije, okolo ima dosta ševara.

Sada se crna reka Timokus može preskočiti iz jednog skoka.

Vrbaci su isti, a ima i novih i pitomijih, kao da tu ljudi češće borave.

Ali njegovih vršnjaka odavno nema.

Još nije video čoveka, kao da su se svi uplašili.

Možda su zaboravili Maksima Armenta Mladjeg.

Dočekala su ga samo vinorodna napupčena brda, kao da ih je neko šakom pravio i rasporedjivao.

Ista su i ona malo udaljenija, kao da se nisu pomerila.

Magura sa oborom Armentarijevih i zemunicom dominira.

Ali, još iz ove daljine ne vidi dim, niti majku u dvorištu.

Nema ni oca ni stoke u oboru .

Sve je tu u njegovim očima, a okolo njega prazno.

Još uvek živi stvor da se pomoli.

Sve je mirno i tiho, kao da ga se boje.

Gleda u jednu tačku i još neveruje da se ipak vratio.

Priznade sebi, da je prevario Dioklecijana, da je uvek mislio na povratak u zavičaj.

I ne veruje da mu se želja ostvarila.

Priznade sebi i to da je još malo u Rimu ostao, da bi možda više zavoleo Valeriju.

I da bi možda tamo za nju napravio bolji carski grad od Dioklecijana u Dalmaciji i sve ovo zaboravio .

Ovde sa njim je i Valerija, čuva mu sina Kandidijana, ali ubedjivao je sebe da nije zaboravio svoju Dvlju ženu i sada bi je prepoznao po očima, što igraju kao vidra.

Iz jednog pogleda, prepoznao bi svoju decu, iako ih nikada nije video.

Od stotinu njih prepoznao bi buljavog Stradijusa, osetio bi njegov miris.

Znao je koliko ima brdašca okolo Svete Magure,valjda se brda nisu pomerila.

Čini mu se da su ovde krajolici izoštreniji i samo više ogoljeni, manje je borove i bukove šume.

Trava nije jako zelena, nego mlitava, niska požutela.

Stada ovaca, krava i svinja još nema, a sve je pažljivije gledao ne bi li oca video tu negde sa kravama.

Polja su bez žita, zarasla u korov i draku.

Staze su iste, sada samo ušoranije, a putevi širi.

Nebo je bistrije, nego onog dana kada je otišao.

Zvezde još nije video, ali i njih će prepoznati i prebrojati.

Kada je sjahao sa konja, pre nego što je stupio na svoje ognjište, i zario mač, video je kako se iza brda otvara oblak i kako se pojavljuje prava slika detinjstva, sasvim različita od one koju je on poneo odavde.

Nije znao odakle mu ovaj osećaj nespokojstva, kada je uvek u svim bojevima video upravo ovaj trenutak.

Bio je to osećaj nesigurnosti pred nečim gde se ne traži hrabrost i veština, nego mudrost, onakva kakvu mu je majka darovala, pri rodjenju i u svim odlukama ona je bila presudna.

Nikada nije pomislio da će doći i taj trenuutak iskušenja u veru i sumnju, da postoji neko mesto gde će mu se nebo otvoriti usred dana, kao bela knjiga.

Stoji nepomično u nekoj ogromnoj žarećoj prostoriji , i oseća kako ga miluje neki čudni plamen dok lebdi.

Stalno podiže ruku i prstima miluje čelo, kao da nešto skida, ili da se od nekog brani.

Pored njegovih zakrvavljenih očiju, od znoja i prašine, lete neka nerazumna slova i on čuje razgovetan glas :

Ovo ti samo jednom govorim!

Dok slušaš, moli se za mene, a ja ću za tebe!

Dok ovo slušaš, čitaj ne pomeraj se i ne pričaj! .

Ne pipaj oči, neka suze same padnu na tvoje lice.

Ne listaj i drugu stranu života!

Ja sam sada tvoj novi život !

Ne proveravaj i ništa ne traži ispred ovog oblaka!

Ista je reka, ali druga voda protiče.

Iznikao je novi vrbak, ista je obala!

Ne vraćaj se na pročitane redove, oni će biti izbrisani, kao ovi oblaci pored Mons Soicera.

Ne pokušavaj da se setiš ko si odakle si!

Ne vraćaj se da proveriš šta su o tebi rekli, sve ćeš zaboraviti, za treptaj!

Ne zovi prijatelje, oni su samo trava oman, draka, debelica, ispod koje stojiš!

Oni su prašina i oblak ispod sunca.

Ja sam tvoje novo sunce.

Sve ćeš saznati sam, pre ponoći, a noć je za tebe duga!

Onda zaboravi odakle si došao, a ti odavde nisi mrdnuo !

Budi ono što želiš i što sanjaš, a to si već bio !

Jer sve što se zbilo kao i da nije bilo, niko nije video !

Zaboravljeno, ne može se ponoviti, kao da nije bilo !

Nešto tek treba da se dogodi.

Videćeš nešto što svi žele da vide.

Onda ćeš u sve sam verovati!

Jer ćeš uveliko putovati, a nećeš se odavde pomeriti !

Ti si odrdjen da večno ostaneš ovde, a tvoje carstvo će otići u prah!

Amin ! Amin !

Audentes deus ipse iuvat !

Na svaku reč koju je samo čuo Gaj je otvarao usta, kao da ih je izgovarao ili ih pretvarao u glas, Amin ! Amin !

Još uvek misli na ono što je čuo, jer ništa nije razumeo niti je bilo kog video, ali mu još u glavi odzvanjaju reči koje je maločas čuo.

A nebo se nad Timokusom zatvorilo.

Spoji se zemlja s nebom, kao da je već odavno noć.

Diže ruku i tri prsta visoko, kao da se odbrani, od nešto nevidljivo, ili kao da nešto nevešto ispusti iz šake, ili pak dade neki znak.

Nasuprot njega, kao skamenjena, stade vojska.

Čeka novu komandu.

Celo brdo samo vojska, vojska, umorna, ali spremna na novu naredbu:

Krećemo dalje!

Umesto toga, sidje sa konja i pažljivo, ni jednu travku da ne zgnječi, kleknu i glavu spusti na travu .

Zemlja je bila mokra, a on rasprostro, celo svoje umorno telo, kao u majčinom skutu.

Obliven znojem, kao da je trčao satima, stao je ukopan, ne verujući sebi da je, najzdad, stigao kući.

Ovo nije ta Sveta Magura.

Tu nikada nije bila ogromna svetleća prostorija.

Sada je samo on u njoj, gde su ostali Magurani?

Da li ga oni željno čekaju?

Budi se iz nekog sna, koji je započeo pre mnogo godina. Neujednačeni pokreti glave, ramena i nogu potvrdiše njegovu bunovnost, jer nije znao na koju će stranu pre poći.

U tom huku prošlosti i sadašnjosti, istovremeno, čuje svoj glas:

Ipak si se varatio kući !

Nisam ni otišao, samo sam se ponovo rodio kao car!

Očima učini pokret kao da se uplašio, ali pored sebe ne vidi nikog.

Pomislio je da se to možda ne šunja njegov drug Strados i sada hoće da ga uplaši.

Ispred blatnjavih nogu, nešto se izmigolji i on ču tromo i neujednačeno šištanje, što mu je ličilo na migoljenje zmije .
Od svega toga protumači :
Ipak si se vratio kući !

Ja sam tvoja čuvarkuće i dugo te već čekam !

On htede da krene i očima potraži mesto odakle je to šuštanje čuo .

Učini mu se kao da noge žele da nastave put.

Glava je mirna i oči ne pokazuju pravac.

Kao svrdlo poče da rije ispred sebe, sa željom da udje ispod zemlje

Da se sakrije i da ga više nema.

Ili to traži oproštaj, od majke, što se kasno vraća kući, a na oca i ne sme da pomislu, ne zna šta će mu reći.

Poče da šara očima, i da crta, neki mozaik sa predstavom venatora ili da skicira baka Ogin lavirint, okrenu se prema svom oboru i reče:

Oprosti majko !
Oprosti oče !
Evo vratio sam se !
Ja odavde nisam mrdnuo !

Vi ste sa mnom bili!

Ovo nije moj dolazak nego ponovo rodjenje !

Ovde sam već jednom rodjen !

Ovde ostajem za navek. !

Govorio je još nešto, ali ga niko nije razumeo.