-Razgovori za diplomski rad sa Dragoslavom Srejovićem
N: Profesore Srejoviću, ja pripremam diplomski rad, ovaj televizijski razgovor će mi za to poslužiti.
Molim vas, Gamzigrad, od Kastruma, rimske tvrdjave, do carskog grada Feliks Romulijana, trebalo je da prodje dosta vremena?
S: Pošto je ovo za diplomski, na početku, nije na odmet malo podataka iz istorije:
Rimljani su 29. godine pre naše ere osvojili ove krajeve I pripojili ih provinciji Makedoniji.
Kasnije, u 44. godini ovo je postala provincija Mezija, podeljena na gornju I donju, Moesia Superior I Moesia Inferior.
Ovi istočni krajevi su pripali Gornjoj Meziji.
Svi ratnički poduhvati, preko Dunava protiv Dačana Rimljani su započinjali odavde.
Imperator Trajan završio je ove ratove 107. godine I preko Dunava osnovao novu provinciju Dakiju.
U rimsko doba vladajući metal bilo je zlato, iskorišćavane su rude i drugih metala.
Najbogatija oblast zlatom bila je Dakija.
Dobro se zna, da su najbogatije zlatonosne rude bile otkopane ovde u antičko doba.
To je potvrdjivala gomila prepranog šljunka po terasama.
I to je paravi razlog što su se Rimljani čvrsto držali ove oblasati.
Prilikom osvajanja, Trajan je samo u jednom naletu dobio blizu 500.000 kg zlata, proizvedenog u izuzetno bogatim rudnicima Gornje Mezije I Dakije.
I evo sada dolazimo do predpostavke o Gamzigradu, kao Kastrumu.
Po svemu sudeći Gamzigrad je mogao biti centar za ispiralište zlata, rudarstvo i kamenolom Gornje Mezije.
Kao arheolog otićiću malo dalje u zaključivanju.
Gamzigrad je i podignut na ovome mestu zbog rudarstva zlata, pošto se nalazio u središtu zlatonosne oblasati.
U koliko je tu postojala raskrsnica rimskih puteva, na pravcu Bononija-Horreum margi, Aguae-Naissus, onda je još uputnije da se tu podigne tvdjava, koja je obezbedjivala raskrsnicu puteva.
Tu leži I odgovor na pitanje, gde se sve sakupljalo zlato ili možda težak šlih sa svih zlatonosnih rudišta, Mezije I Dakije?
Jedino u Gamzigradu, jer je on gradjen da bude ne samo upravni već I sabirni centar za proizvodnju zlata.
To je logika I to je intuicija zaključivanja.
Tu logiku su imali i fašisti, kada su započeli I i II svetski rat.
Hteli su pošto poto da prvo osvoje ove krajeve!
Nemci su ciljali na borski rudnik zlata, u toku oba rata, maksimalno su ga eksploatisali.
Fašisti su želeli da udju u rudnik zlata, pre početka bombardovanja Beograda 6. aprila, a znate li zašto?
Zbog zlata, pobogu, zbog zlata se čudesa čine, kaže Šekspir:
Zlato, zlato, žuto, blistavo, skupo zlato!
Ovo će napraviti crno.
Belo ružno, lepo dobro.
A kukavičkim ono što je hrabro!
Bogovi, bogovi, čemu to I zašto?
Ovaj žuti prah stvoriće haos od ljudi.
Uzdići lopove, dati im titule.
Počast I mesto na klupi senata.
Čovečanstvo što zavadjaš rulje ljudi.
Udaješ svelu udovicu.
Na koju bi povraćali svi.
Bolnice čireva.
Prokleti svemogući prahu, ti opšta bludnice.
Ko njega ima, gospodar je svega što želi.
Pomoću njega se čak duše mogu u raj uvoditi !!!
Eto to kaže gospodin Šekspir za zlato!
Ovaj žuti svetleći prah je svemirska duša I svi bi hteli da ga imaju.
Da se vratim na II svetski rat.
Nemačka obaveštajna služba je imala informacije o mogućem miniranju borskog rudnika zlata.
Zato je obaveštajac, pukovnik Vendat, pokušao da spreči rušenje rudnika zlata.
Preko svojih obaveštajaca ponudio je velike pare onima koji su za to bili odredjeni.
Medjitim, oni to nisu prihvatili I rudnik je miniran u noći izmedju 9.i 10. aprila 41. godine.
Nemačka obaveštajna služba je pokušala, pre bombardovanja Beograda 6. aprila 1941.godine, da udarnim jedinicama preko Djerdapa prelaskom Dunava prodre u rudnik zlata, pre zvaničnog ulaska Nemaca u našu zemlju, ali I ovaj pokušaj nije uspeo.
Upravo ove činjenice pokazuju koliko su Nemci dali značaj rudniku zlata.
U toku njihove vladavine u oba rata su iz borskog rudnika uzeli 200.000 kilograma zlata, dragi moj!
Za svako vreme zlato je najbolji svedok moći , bogatstva I opstanka!
Da se sada vratim na Rimljane.
U trećem veku oni su morali da napuste levu obalu Dunava, I sa njima, naravno pošao je I njihov narod.
Rimski imperator Aurelijan osnovao je od delova gornje I donje Mezije novu provinciju približnu Dakij - Dacia ripensis.
Najveći grad ove provincije bio je Recijarija.
Predpostavlja se da je Aurelijan na ovim prostorima sagradio svoje utvrdjenje Aurelijanum.
I moja intuicija, nagoveštava da je to na istom mestu gde je Gamzigrad, to će se tek videti.
Zar vam oba imena ne zvuče kao da je u pitanju ime oko zlata, Zlatko I Zlatan grad.
Ali, mnogi, drugi simboli i signali kao što su nadgrobne ploče, novac, pa iI sami ostaci grada, terali su me da razmišljam, danima I danima o toj mogućnosti, da to nije samo Kastrum, sabirno mesto za zlato, nego I mogući carski grad.
Dakle,gde ima zlata, tu se boagato I raskošno živi.
Vidite, bio sam u pravu !
I stvarno, bio je tu carski grad Feliks Romulijana –Srećna Romulijana.
Znate, ja sam čitave noći i noći provodio nad knjigama da bih rano ujutru pošao sa svojim saradnicima na radilište, gde me čeka naporan rad.
E sada pitate, zašto ?
Želeo sam sebe da zaštitim od preterane radoznalosti.
Ovde, ovim krajevima su nekada prolazili ljudi.
Sada se moji koraci utapaju u njihove senke.
Čini mi se da ih prepoznajem, kao da koračamo zajedno istim neravnim putem.
Osećam kako ih samo ja čujem.
Svaki kamen oseća težinu moga stopala, ritam mojih koraka, iI svaki me, čim ga se dotaknem, kažnjava svojom slikom iz prošlosti.
Samo neka idu, stićiću ih ja, ljosnuće oni negde i ja ću ih stići.
Zato ponekada ne mrdam, sate i sate provodim u zatvorenoj mračnoj kancalariji, gde je uski prozor uokviravao četvrtasto parče neba, skraćeno kraičkom krova limenog kontejnera, jedina realnost koju vidim.
Onda to jedino parče neba koje nazirem, daje mi odgovor da se ništa nije promenilo.
Onda me, škripa vrata koja otvaram i psovka nekog od saradnika, o teškom I bednom životu, vraća u realnost.
Dršćući u sebi pomislim:
Dragoslave, mrtvi iza sebe ostavljaju reči, mogla bi to biti neka senka prošlosti, požuri da je stigneš, kako bi bolje čuo šta priča.
Kažem, upinjao sam se, a ne znam zašto?
Valjda da proniknem u ono što se nalazi u zemlji odavno pokopano.
I kada sam želeo sve da ostavim, kao da sam osetio I video neko lice prekriveno senkom tuge koja plače.
Kažem, zanimljiva je prošlost ovog kraja, sve to imate u mojim knjigama!
N: Profesore Srejoviću, mene sada interesuje Gaj Valerije Maksimijan, tvorac Gamzigrada.
Malo je verodostojnih podataka o Galerijovom poreklu i mladosti, koja su vaša saznanja?
S: Godina rodjenja nije pouzdana, pretpostavlja se 250 i neka.
Opet se pretpostavlja, da su mu roditelji bili seljaci u Priobalskoj Dakiji, a prvobitno ime mu je bilo Maksima.
Drugi pak misle da je bio sin gradskog duksa koji je u Aurelijanumu bio zadužen za prijem zlata iz Dakije.
Imao je sestru,verovatno mladju, majku budućeg imperatora Maksimina Daje.
Rano se oženio, imao je blizance, kćer i sina, Maksimilu i Maksimana.
Sa drugom ženom Valerijom, Dioklecijanovom, kćerkom nije imao dece.
Valerija je prihvatila njegovog sina Kandidijana, kojeg mu je rodila jedna naložnica, u odmaklim godinama mladosti.
Iako ga nikada nisu voleli , dajući mu, tako, do znanja da oni postoje i da se mora paziti kroz borbe,Valerija i Kandidijan su ga pratili kroz ceo njegov život.
Predpostavlja se da su i oni bili u Gamzigradu, gde je jedno vreme boravio sa svojom vojskom.
On je to znao, ali ih je uvek štitio i tako čuvao sebe.
Na samrtničkoj postelji, kada je bolovao, od neke zarazne venerične bolesti, poverio je svoju suprugu Valeriju i sina Kandidijana, Licenciju na staranje.
Valerija je samo kratko vreme uživala Licencijevu zaštitu.
Nekoliko meseci po muževljevoj smrti napustila je Licencijev dvor i prešla u Maksiminov deo cartsva.
Maksimin joj je odma ponudio brak, jer je želeo da se preko nje poveže sa Dioklecijanom, utemeljivačem tetrahija.
Kada je Valerija to odbila, izgubila je svaku zaštitu: oduzeta su joj sva dobra, a početkom 312. godine sa majkom Priskom, Dioklecijanovom suprugom, prognana je u neko zabito mesto Sirije.
Posle Maksiminove smrti 313. godine, pokušala je da se približi Licineju, kako bi bdela, nad sudbinom Kandidijana, koji je prvobitno bio obasipan svim počastima.
Medjutim, kada je čula da je Licencije naredio da se Kandidijan ubije, što je i učinjeno 313 godine, u Nikomediji, dala se u bekstvo.
Posle 15 meseci skrivanja otkrivena je kod Soluna blizu Kantakuzinosa, gde je 314 godine zajedno sa Priskom ubijena : glave su im odsečene, a telo bačeno u more.
To je bio Licencijev konačni obračun sa tetrahijom i uspomenama na Galerija.
Kažem, sve detalje imate u mojim knjigama!
N: Snimajte, snimajte !
Kamera, ton radi, idemo, idemo :
Profesore ! Profesore Serejoviću !
Hoćete li našim gledaocima reći nešto više o tom prošlom vremenu rimske imperije ?
Recite nam nešto o kultu rimskog carstva.
Učvršćivanju i organizovanju rimske vlasti .
O ovom kompleksu u arhiktetonskom smislu.
O Galerijevom privatnom i političkom životu.
O dušama predaka, koje se tu motaju .
O vražjim vojnicima u kolu koji govore:
Koliko žena u kolu toliko strela, na tebe koji si pored nas.
Te duše predaka tumaraju ovim zidinama!
Ti vojnici smrti su i sada svoja koplja ustremili na nas!
S: To nisam rekao !
N: To je naša sadašnjost, naša istina ?
S: I to nisam rekao !
N: Dobro, neka bude kako kažete, samo me pustite, sada, da završim uvod o vama.
(kako je težak za razgovor ovaj Srejović !)
S: A vi mi omogućite da izadjem iz ovog lavirinta istorije, i ne prekidajte me dok pričam!
Mladiću, naučite nešto iz prošlosti!
N: Dobro, dobro, profesore Srejoviću, izvinjavam se! Vi imate reč!
Kamera, ton, ide!
S: Pazite ovo!
Mnoge se slučajnosti iz prošlosti podudaraju !
I uvek isto završavaju.
Ovde se ratuje, i samo ratuje.
Kao da gospodu bogu mi smetamo, šta li da kažem.
I još milion pitanja razbija našu zbilju.
Prošlost zamućujemo na još milion mogućih istina, koje potkrepljujemo samo snovima.
I neko će sada reći, pa dobro, šta je to ovom narodu!
Nije to jednostavno, treba ući u koren, treba se vratiti na početak.
Vidite, ovde su bili Rimljani, a od njih ni traga.
Niko sada neće reći, pa dobro, možda smo od te fele iz prošlosti.
Najbolji svedok o postojanju te prošlosti je ovaj kamen.
Narodna fantazija stvorila je mitove i čudesne priče.
Ja sam kao dečak, osećao da nisam poput ostale dece.
Tako sam se ponšao, nekako čudno.
Onda sam sebe pitao:
Pa Dragoslave ko si ti ?
Nisam ni usta otvorio, a već sam čuo:
Ja sam onaj koji nosi tvoju glavu!
Čudan, mističan odgovor za jednog dečaka, zar ne!
Kasnije, kao naučnik arheolog, iz tog bunara mitologije izvlačio sam materijalne tragove iz prošlosti, koji su svuda oko nas.
Voleo sam prvo da studiram medicinu, a posle sam osetio i da je arheologija biće, samo treba znati prići takvom nevidljivom biću.
Tako sam otkrio Lepenski Vir, tako i Feliks Romulijanu i Šarkamen.
Verujem da su to isto učinili i Artur Evan i Hajnrih Šliman kada su tražili svoje mitove.
Jedan minejsku, a drugi mikensku civilizaciju.
I sada te dogadjaje Vi sami protumačite .
Proučavate podatke, uporedjujete ih merite.
Prvo im se radujete, kao deci kada se rode.
Posle ih milujete, opipate, a posle merite i svakom podatku pristupate studiozno.
Da samo znate, kako sam se radovao rodjenju sina.
Posle sam o njemu tek razmišljao, kako ga negovati, očuvati, školovati.
Radovao sam se svakom njegovom pokretu, izgovorenoj reči, prvom koraku.
Biti roditelj, je biti filosof života, treba sve znati radi te budućnosti, e to je prava filosofija.
Tražite logiku, dajete joj dušu.
Evo da samo neke dogadjaje napomenem, koje sam osavremenio, a tiču se prošlosti:
Već godinama svakog maja meseca, kada dodjem ovde, vidim istu sliku, na carskom dvoru .
Vidim u svoj svojoj veličini i sjaju moćne bedeme, sa monumentalnim poligonalnim kuglama.
Sa ogromnim mermernim stubovima koji štrče u nebo, ili potpiru nebeski pokrivač.
U sredini je palata sa džinovskim dvoranama na čijim podovima sjaje mozaici.
Vidim peristile sa fontanama, skulpturama Jupitera i Hermesa.
Sada očekujem da iz veličanstvenog Kibelinog hrama, izadje Gaj Valerije Maksimijan, rimski Imperator !
Zar to nije veličanstveno !
U isto vreme u mojoj glavi čujem kako se neko dere i zapomaže, kao iz nekog bunara:
Ja hoću da izadjem odavdeee !!!
Pustite me napolje, hoću da izadjemmm!!!
Sredoseee, pusti me napoljeee!
Čujem kako mu neko odgovara iz neke daljine:
Napolje nikada ne možeš da izadješ, to za tebe ne postoji!
Nisi me slušaooo!
Ti nisi ni ušao ovde, niko to nije zapazioooo!
Ti znaš da sam ja ovde, ti, ti , buljavi !!!
Izmislio si priču da bi mi se svi smejali, ti, ti buljavi!
Kada izadjem videće me svi, svi, svi !
Ti ćeš, mi posebno platiti za sve ove muke !
Tii, ti, buljavi!
Onda se ova dernjava i prepirka pretvara u ovu sliku:
Iz sunčevog zraka pravo na mozaik zakorači mirno mrašav, bledunjav čovek, duguljastog šiljatog nosa, s velikom glavom na tankom vratu.
Kada god pruži korak, glava mu beži na jednu pa na drugu stranu, kao da bi da se otrgne od tela.
Modre oči mu velike i uvek uplašene nemirno klize, čas na jednu pa na drugu stranu, motreći gde će glava da se otkotrlja, ili će možda pravo u Timok.
Pored njega uspravno, sva nagizdana, stamena i poželjna, mirno korača žena, koja mu stalno govori:
Polako Armi, lagano, lagano Armi golupčiću moj ..!
I tako nestanu u narod.
Niko ih ne pita ništa, a svi žele isti odgovor:
Koja je ova lepotica ?
Ko je ovaj čovek i zašto je ovakav ?
Odgovor je možda u onome što niko neće da kaže, a odavno se zna.
Najbolje sve znaju ovdašnje vračarice.
Svako vreme ima svoje, nagorke, sudjenice proročice, ovde ih zovu rusaljke.
Постови
