O ŽIVOJINU STANIĆU,MUZIČKOM UREDNIKU,RTV BOR  U PENZIJI (1948-2017.)

 

OTIŠAO SI  SAMO, U DUBINU ISKONA,DA VEČNO  
 SANJAŠ, MOJ  TREĆI BRATE I PRIJATELJU !!!!!!

 Samo što sam izašao iz bolnice, zatekla me je  strašna vest, zauvek je otišao  Živojin Stanić, prvo moj  ,,treći brat,, pa onda sve ostalo,  muzički urednik, muzički pedagog, veliki  pobornik narodnog stvaralaštva, I nadasve  ljudina za sve…Samo dan pre tog večnog odlaska,pozvao me telefonom i  ljutio se  na mene što mu nisam javio da  sam u bolnici tako dugo, ne bi li me posetgio…

I sada   ne mogu sebi prevaliti  preko mozga sliku da  je otišao fizički za navek…U vazduhu pored mene još mi titra   slika njegovog lika i čujem njegov izoštren dobroćudni glas…Samo u nekoliko minuta kao preko filmske  trake  prelete svi   važni zajednički dani…

A taj  film počinje   davnih šezdesetih godina,  preko  odmarališta za decu ;;Savača,,  kada se u stavu mirno svi pioniri, drže za ruke i pevaju pioniursku himnu, a ja čujem kako mi  Žika šapuće: ,,Ti ,,crveni mali,, ne pevaj toliko glasnio, čuće te čika Reh  i izbaciće te iz hora..otvaraj samo usta, ja ću  umesto tebe da pevam,,!!! Onda se  redjaju slike dečjih nestašluka izmedju   klinaca iz kozarske ulice ,centra i drugog kilometra... Potom dolazi  školovanje, pa zajedničko  letovanje, na moru,pa nezaboravan boravak na  Konavskim dvorima,, kod Dubrovnika...

O    zajedničkom poslu i neću ni reč da kažem, ni sličicu da  vidim prekriću je suzama..., to nam je  bila  velika profesionalna obavbeza, a obavljali smo je   baš kako  dolikuje  nama...Visokoprofesionalno... Ali, oću da pomenem  sliku scene,  radjanja  njegovog  sina  Miloša... Marinela je u bolnici sa tek rodjenim  mališanom,  a Žika bos maršira usred zime  bolničkom ulicim  sve do  stana,  kaže : ,,ja sada marširam umesto moga  budućeg vojnika idemo brate  Jovo, ovako do kuma na četvrti kilometar...,, Ej  četri kilometra Žika  bos po snegu gazi, ne  primećuje ladnoću od sreće, u srcu mu je  toplo i milo...rodio mu se  sin !Miloš ... Izdvajaju se   još i ove slike:Festival dečje muzike u Donjem Milanovcu.,, Jovo, neka ide  ceo festival onaš program, deca to zaslužuju, ja sam im obećao, kaže mi  bojažljivo kao da  neće ići sve u  emisiju MPR...  ..Pa odlasci  na surete sela,pa  skoro na sve kulturne manifestacije u Timočkoj  krajini.. Posebno sa Rtnja, sa ,,Crnorečja u pesmi i igri,, žurimo da se uključimo u program Radio  Bora, a on kaže: ..;; ajde da svratimo kod profesora  Devića , i sa njim razgovaraj uživo i eto ti  prilog.,,...Pa  sličica sa pčelama... Ja sam bio mlad  pčelar, a on mi kaže idemo kod mog  deda Jove u Vratarnicu , on je   vrhunski pčelar...Voleli smo i kapljucu..ali umereno..ispraćam ga ja sa slave i pitam  Žiko ideš pravo kući,a on kaže:.. ajde bre  Jovo, pa gde ću... znam sve...jeste pravo ulicom  Treći oktobar pa pravo Albanske spomenice.... I tu \ivotnu filmsku  traku više  ne mogu da stignem...sve me strah da ću nešto izostaviti...I izostavio sam sigurno, ali nisam zaboravio...Nisam zaboravio  berbu groždja, nisam zaboravio krečenje, nisam zaboravio...i nikada neću  još mnogo toga...  Zato što  prijatelji  nikada ne umiru..

Živojin Stanić, je otišao da večno muzicira, otišao je u legendu, ali i dok je bio živ bio je sanjar i legenda..Kud god se kretao i što je god govorio melem je za dušu običnog ćoveka,a posebno za dečju dušu. NEKA OVE SLIKE  NASTAVE PRIČU O ŽIVOJINU STANIĆU , MUZIČKOM UREDNIKU   RTV  BOR  (1948-2017.)

  

  

 

OTIŠAO SI  SAMO, U DUBINU ISKONA,DA VEČNO  SANJAŠ, MOJ PRIJATELJU !!!!!!

 

Raša Popov je otišao da večno sanja, otišao je u legendu, ali i dok je bio živ bio je sanjar i legenda..Kud god se kretao i što je god govorio melem je za dušu obićnog ćoveka,a posebno za dečju dušu.

Ovakav trajni zapis o njemu definišem danas na njegovo večno putovanje i snevanje, ali sam do takvog saznanja došao davne 1994.godine kada je bio učesnik I Svesrpske književne kolonije u Zlotu.. Pesnička kolonija se prepoznavala po njemu, gde god smo išli zaokupljao je pažnju publike,a posebno dece...Svima je prvo pružao razdragano veselo pesničko lice sa koga su zračile sanjive oči, toplina i široki osmeh koji je lelujao celu njegovu razbarušenu bradu...

Njegov boravak u Zlotu ostaće trajno zabeležen na bareljefnoj bakarnoj ploči učesnika Prve svestrpske književne kolonije na MOTELU ZLOTSKE PEĆINE i u zapisima u poemi SENKE SLEPIH MIŠEVA... Na kraju knjige DOBROTA ZLOTA., Raša Popov o svom boravku u Zlotu beleži:

,, Često sanjam ravnice izmedju mog sela Mokrina i Kikinde . Ali u tom mom snu to nije ona ravnica spljoštena pod nebom, nego su to planine. Na tim planinama koje moj san usadjuje u ravnicu trava je pepeljasto zelena. Moj mozak je lišen u snu hlorofila i sunca. Zato volim javu tamnozelenih planina u Zlotu i iznad njega.Zlotska je java jača od mog sna...

Petak, 17. jun, u Zlotu, u 23 sata..

I drugi zapis

Ne znam zašto ti turusti idu stalno da gledaju one veličanstvene gradove po Mediteranu i Havajima kada, gledaj, mi ovde, kao da smo ušli u ,,Odiseju,, i ,,Ilijadu,,. Pogledaj te bačije-tako su živeli ljudi kada je Odisej putovao. To je pravi turizam-otputovali smo u dubinu iskona,,
 Subota, 18.jun, Zlot 1994.god.

U istoj knjizi ...jedan od gostiju Književne večeri, beleži: ,, Prijatno iznendjenje koje smo doživeli prilikom posete pećini i Zlotu bio je susret sa Rašom Popovim. Nisam mogao da izdržim, a da mu ne pridjem i da njegov lik ne ne prenesem na papir..Žao mi je što nije sa starom razbarušenom frizurom..Susret sa Rašom i ostalim pesnicima Prve svesrpske književne kolonije u Zlotu sećaće se cela ekipa strelaca iz Niša... R. Lazić 17.6. 1994...
--Ima još.  ovo je dovoljno za večno  sećanje na Rašu Popova.......

OTIŠAO SI  SAMO, U DUBINU ISKONA,DA VEČNO  SANJAŠ, MOJ PRIJATELJU !!!!!!

100 GODINA  SAMOĆE
100 GODINA OD VELIKOG  RATA

PALAUZ DI ŽUSTIN  FRANCUSKI  SOLUNAC-BORAC  U PRVOM SVETSKOM RATU

VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE SAM  UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU

Početkom  1915. godine, kao  mladi stručnjak za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering,  Palauz Di Žustin, došao je u  Borski  rudnik , kao   najbolji francuski   stručnjak u ovoj oblasti. Ali, tu  svoju stručnost nije imao vremena da  pokaže..Već  u jesen iste godine s povlačenjem  srpske vojske krenula je i  francuska uprava Borskih rudnika bakra i zlata..

Rudnik su samo za  nedelju dana preuzeli Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak  proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000 ratnih zarobljenika, koji su   brzom forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .

Tako se inženjer iz Pariza  Palauz Di Žustin umesto da gradi  podzemne rudarske tunele, i pogone    za  topljenje rude, našao  u prvim redovima  francuske  vojske koja je u Grčkoj prihvatala   srpske vojinike koji su tek prešli  albansku golgotu…

I tu počinje njegova  priča o  Velikom ratu,  koja je zabležena  krajem osamdesetih godina    prošloga veka, kada je   kao francuski veteran  boravio u Boru, da se pokloni  senima  poginulih ratnika za oslobodjenje  Bora  20.oktobra 1918.godine . Na spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,  koji je u centru  Bora,  upisano je 79 imena   Borana i  15 Francuza…

 

-Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj  prvi  susret ..

-Bilo  je to krajem 1915.godine,kada su prešli  preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:

- Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi smo im se divili.Oni  su za nas  izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali  žalosni , kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili  pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se  sa svima  odnekud poznajemo.. Toliki brodovi ih  danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni   pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo mi razmišljali Na brzinu smo se   zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u  naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada  jeza hvata..Ja sam po malo  znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu  naših vojnika bude  jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim pamtim. Učio sam  srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina.Bio sam  uvek  medju  srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema  nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima …Samo napred, napred   Srbija nas čeka  govorili su u jurišu.. Eto Srbija je čekala i Dočekala slobodu  te 1918. godine..

- Odma posle rata  ostao sam, kao stručnjak  za minerstvo  i  jamsku  gradnju. Tada sam radio i po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik ili  srpski  Sibir,kako su ga  onda zvali. Eto kakav sam ja bio  kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio  mnogo pijan… Jednom ću se  dinamitom razneti , govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena u toku ovog  Druog rata   bio sam   zatečen u  Borskom rudniku i kada su  Nemci došli, odma su me  deportovali na železničku stanicu i  oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam  objašnjavao da ja nisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I Rumunije, na  prisilan rad  kod  nekog Nemca… Radio sam i po  20 sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se  sve to završilo, mene su pustili  ja sam se vratio  za Pariz u Srbiju više nikada nisam   došao, ovo je moj , izgleda  poslednji  boravak  samo za jedan dan…

To su  Palauzova  ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to ga još  vraćaju  i njegove  radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost   I  život poklonio.

Samo desetak dana  nakon  proboja Solunskog  fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla konjička brigade  francuskog generala Gambete, medju njima bio je i  inženjer Palauz, koji se posle  četiri godine ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom   u Boru je otkriven spomenik  posvećen srpskimim i franuskim borcima  za oslobodjnje Bora….

JOVAN S. MITROVIĆ

100 GODINA SAMOĆE !!!!!

O MOJIM PRIJATELJIMA PESNICIMA

RATNA KNJIGA GENERACIJE  KRVAVA ŽETVA

Saša-Slaviša Trifunović ‘‘Žetva života’‘

Potresno svedočenje sa prve borbene linije

Te 1991.godine nad Jugoslavijom kruže vizantijske spletke, cveta etička kriza i buja nacionalizam, o otome nismo mnogo znali, samo, smo nagadjali.Tek kada je počeo rat na području Hrvatske, sve je bilo jasno, ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada nije smeo da se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi, a ipak se dogodio. Dogodila se naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, bili smo svedoci te i takve politike.

Bili smo svedoci političke nezrelosti i etičke krize, nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije u ratu.

Iz tog rata, sa prve linije, raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović, formacijski oficir, od 13 maja do 18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je 30 vojnika i samo 19.godina.Zato je napisao ‘‘Žetvu života’‘, antiratnu knjigu cele jedne generacije vojnika devedesetih.

Slabviša Trifunović je tako postao pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vremena i dokument dogadjaja generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti: Domovinu.

A šta je Domovina? Odgovor je u zakletvi: Ako treba, za nju ne žaleći i život svoj, da damo.

!Eto , to je Domovina, kažu junaci iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči i ova knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustiv zločin, a vodjenje rata je genocid, to je čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila deca, ovde su umirala deca, tek sazrela deca, vojnici, devetnaestogodišnjaci.Čovek kad umre, čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu. Koliko je to malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da je ‘‘Žetva života’‘blesak koji treba da osvetli čitav život generacije koja je tek stasala u zrele ljude- i to preko noći.U plotuno izmedju dva juriša, slavili su rodjendane i gasili svećice, čitali pisma i pisali ih.

Slaviša Trifunović Saša piše ovu knjigu kao što preživljava sve što je prošlo, sve što je ostavilo ožiljke.Za celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i ostavlja ožiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već onako kako mu se slike redjaju, u magnovanju:

‘‘Pošli smo nas 600, a vratili se 217. U grad bakra stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava Miloševića, a onog iz Luke, neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo zaboravi...’‘kaže Saša Truifunović.

Svi vojnici su imali posebno pismo za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime onih koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na realciji Glina-Bor, izmedju njega i člnova porodice, u predahu izmedju dve unakrsne vatre. Kao freska ostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja zakovana kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga koga su sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže: pucaj, pucaj, brate!!

To ratno luduilo i sada ga budi iz sna , žetva i sada traje, a sve je odavno prošlo, ali za njega traje, u ovoj knjizi zanavek.

On ne želi da se pravda, zašto je sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti, iznosi činjenice, ogoljuje istinu.On traži, migolji, baulja. On humanističke motive otkriva, nudi lične primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcr, zašto, zašto je sve to moralo tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova knjiga postoji, zato je i napisana, da ponudi odgovor, a da li ima odgovora!? Čitanjem knjige’‘Žetva života’‘nudi se jedan odgovor.

Rat se u Jugoslaviji dogodio uz odobrenje dvadeset vlada sveta.

Ubijalo se da bi se dokazala nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao tačne.Jedino su ginuli ljudi, to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi, vojnici.-deca, poručuje ova antiratna knjiga.

1999.

Timok, 21.6.2001.

UNIVERZUMM: 100 GODINA SAMOĆE !!!!!!!!!!

100 GODINA  SAMOĆE !!!!!! -2-
 

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?!

(занимљивости и чињенице о Србији у Првом светском рату):

ЖРТВЕ И ГУБИЦИ:

1.      У Великом рату процентуално највише жртава имао је наш, српски народ (62% мушкараца од 18 до 55 година – 53% погинулих и 9% постало трајни инвалид).

2.      Од епидемије пегавог тифуса, за време Великог рата у Србији умрло 350 000 људи.

3.      У Великом рату је Србија изгубила половину националног богатства (500 милијарди евра).

4.      Уништено је 70% укупне индустрије, 50% рудника метала, 70% рудника угља (изгубљено је 182 индустријске године!!!)

5.      Централне силе су Србији отеле милион и по тона угља, више стотина хиљада тона разних метала и 4,5 тона злата и сребра.
                               
                               БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН:

6.      Уочи Колубарске битке, у редове српске војске стигао је и Скопски ђачки батаљон. Млада крв која је киптела ради одбране Отаџбине подигла је морал српским војницима и у великој мери заслужна је за чудо које је Србија извела на Колубари.

7.      Двоипомесечном обуком будућих каплара и поднаредника руководио је потпуковник Душан Глишић.

8.      У батаљону је било и младића из певачког друштва „Обилић”. Кроз цео рат пратила их је песма: „Хеј трубачу с бујне дрине, дед' затруби збор, нек одјекне Шар планина, Ловћен, Дурмитор!”.

9.      2.новембра 1914. регент Александар Карађорђевић дочекује батаљон у Горњем Милановцу и испраћа их на фронт завршавајући говор командом која ће их пратити док постоје: „Ни корака назад!”

10.  То је једини пример у историји света, да једна држава – Ондашња малена Србија шаље на фронт свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас Отаџбине!!!

11.  Један од каплара, Страхиња Нушић, син јединац нашег познатог писца Бранислава Нушића пише уочи битке на Градишту својој вереници: „Ако погинем у бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.” Пао је неколико дана касније...

12.  Један савременик рекао је да је управо Бесмртни ђачки батаљон генерација која је у миру најватреније живела и стварала за Србију, док се у рату најхрабрије борила и крварила за њу.

13.  У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара, заборав њиховог дела почетак је нашег краја!

                СРПСКЕ ХЕРОИНЕ, ДАМЕ ГВОЗДЕНОГ СРЦА:

14.  Српска Јованка Орлеанка: МИЛУНКА САВИЋ
Храбре Српкиње: СЛАВКА ТОМИЋ
                               ЛЕНКА РАБАСОВИЋ
(Црно)горске виле: ВАСИЛИЈА ВУКОТИЋ
                                  МИЛИЦА МИЉАНОВ
                                  ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ
                                  МИЛОСАВА ПЕРУНОВИЋ
Српкиња из Марибора: НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ
Учитељица из Ужица: ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ
Матуранткиња из Београда: СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ
Наша Енглескиња: ФЛОРА СЕНД


Француз Анри Барби, књижевник и новинар који је извештавао светску јавност о Првом светско рату на Балкану и са српском војском прошао Албанску голготу о нашим хероинама говори следеће: „Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке... Гледао сам их дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха. Није било жртве које оне нису могле да поднесу за Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова којима је Отаџбина била преча од живота... Није у то време било официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових хреоина. Оне су својом храброшћу задивиле свет.”

Наше хероине, даме гвозденог срца су између осталог носиоци следећег ордења: Орден Карађорђеве звезде, Орден Легије части, Ратни крст за златном палмом, Златна медаља за храброст „ Милош Обилић”, Албанска споменица, Споменица „Освећено Косово”, Руски крст Светог Ђорђа и многих, многих других...

                        ЗАСТАВЕ – ВОЈНИЧКА И НАРОДНА ЧАСТ

15.  Српска војска је од 1912. до 1918. ратовала са 51 војном заставом: 47 се чува у депоима Војног музеја у Београду, 3 су нестале у биткама, кад су их заставници, да не падну у руке непријатељу, сакрили или уништили, последња, застава славног Гвозденог пука, била је погребни покров на сахрани Краља Петра I Карађорђевића и са њим је сахрањена.

16.  Поробљеном и разореном Србијом се од уста до уста у пролеће 1916. проносио глас: „Ниједну нам заставу нису отели! Војничка и народна част је сачувана!”
                                            
                                            ТРИ ЧИЊЕНИЦЕ:

17.  Гаврило Принцип имао је само 19 година када је извршио атентат на Франца Фердинанда борећи се за оно што му је аустроугарска монархија отела: за нашу милу Отаџбину, а бранећи једино што није: част и достојанство српског народа.

18.  Најмлађи официр у Великом рату био је Србин Момчило Гаврић, имао је само 8 година када је ушао у војничку опрему.

19.  Једина жена учесник Мојковачке битке била је Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића, учесница Првог светског и оба Балканска рата.
                                      
                                       АЛБАНСКА ГОЛГОТА:

20.  Албанска голгота је устаљен назив за повлачење Српске војске и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/16. током Првог светског рата.

21.  Децембра 2015. године, мала група храбрих родољуба, ентузијаста и поштовалаца традиције и историје, организовала је експедицију под називом “Албанска голгота 100 година касније” која је у част великим и одважним прецима након две недеље прешла комплетан пут повлачења Српске војске преко Албаније са Космета све до острва Крф.

22.  У Солуну, на Зејтинлику постоји Српско војничко гробље, кога чува осамдесетосмогодишњи Ђорђе Михаиловић.

23.  Плава гробница је назив који се користи за море наспрам југоисточне обале острва Крфа у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници пошто на острвуВиду више није било места.

24.  Милутин Бојић: „Плава гробница”
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

25.  То је био први и једини пут у историји човечанства да једна држава напушта своју земљу, своју Отаџбину, ради њене одбране, напушта је војска, Врховна команда, Краљ, регент, Влада, Народна скупштина, банка и благајна, цивили, народ, жене и деца, напуштају је сви, носећи са собом најзначајније реликвије као што су Мирослављево јеванђеље и мошти Светог Цара Лазара...

26.  У току одступања преко Албаније живот је изгубило око 243 000 људи.

27.  Албанској голготи уследио је Крфски васкрс.

ОМИЉЕНИ СРПСКИ ВЛАДАР, КРАЉ ПЕТАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ:

28.  Краљ Петар I Карађорђевић био је омиљени српски владар, из љубави према њему и Србији, настао је поклич: „За Краља и Отаџбину!”

29.  Скоро све српске земље имају град који је добио назив по Краљу Петру: Петровград (стари назив за Зрењанин), у Србији, Мркоњић град у Републици Српској и Петровац на Мору у Црној Гори.

30.  Краљ Петар је често био на ратишту, са српском војском прешао је Албанску голготу и касније је с њима пробио Солунски фронт.

31.  Краљ Петар I Карађорђевић сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

32.  Војвода је био највиши војни чин у војскама који је одговарао чиновима маршала и фелдмаршала у већини монархија до 1945.
                                                  
                                                      ХЕРОЈИ:

33.  Србија је за времем Великог рата изнедрила четворицу војвода. То су Војвода Живојин Мишић, Војвода Степа Степановић, Војвода Радомир Путник и Војвода Петар Бојовић.