100 GODINA  SAMOĆE
100 GODINA OD VELIKOG  RATA

PALAUZ DI ŽUSTIN  FRANCUSKI  SOLUNAC-BORAC  U PRVOM SVETSKOM RATU

VAŠ JEZIK SAM UČIO NA FONTU,A SRBE SAM  UČIO DA PEVAJU MARSELJEZU

Početkom  1915. godine, kao  mladi stručnjak za rudarski eksploziv, i jamski gradjevinski inženjering,  Palauz Di Žustin, došao je u  Borski  rudnik , kao   najbolji francuski   stručnjak u ovoj oblasti. Ali, tu  svoju stručnost nije imao vremena da  pokaže..Već  u jesen iste godine s povlačenjem  srpske vojske krenula je i  francuska uprava Borskih rudnika bakra i zlata..

Rudnik su samo za  nedelju dana preuzeli Bugari,a ubrzo je stigla i Nemačka uprava. Rudnik je ostao netaknut, ni Srbi ni Francuzi nisu ništa upropastili, pa je usledio i brzi nastavak  proizvodnje. Nemci su doveli preko 1000 ratnih zarobljenika, koji su   brzom forsiranom eksploatacijom dobili preko 25.000 tona bakra .

Tako se inženjer iz Pariza  Palauz Di Žustin umesto da gradi  podzemne rudarske tunele, i pogone    za  topljenje rude, našao  u prvim redovima  francuske  vojske koja je u Grčkoj prihvatala   srpske vojinike koji su tek prešli  albansku golgotu…

I tu počinje njegova  priča o  Velikom ratu,  koja je zabležena  krajem osamdesetih godina    prošloga veka, kada je   kao francuski veteran  boravio u Boru, da se pokloni  senima  poginulih ratnika za oslobodjenje  Bora  20.oktobra 1918.godine . Na spomeniku, francusko-srpskog prijateljstva,  koji je u centru  Bora,  upisano je 79 imena   Borana i  15 Francuza…

 

-Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku,a to je bilo davno, davno… kaže Paalauz: i sada mu naviru uspomene na taj  prvi  susret ..

-Bilo  je to krajem 1915.godine,kada su prešli  preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:

- Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru.. Zar oni i znaju šta je to smrt.. Mi smo im se divili.Oni  su za nas  izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali  žalosni , kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili  pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko,daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se  sa svima  odnekud poznajemo.. Toliki brodovi ih  danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni   pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih poptreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. .Eto tako smo mi razmišljali Na brzinu smo se   zbližili, kao da se znamo godinama . Izmedju nas nema više nikakve razliuke…Stojimmo čekamo naredjenja…čistimo vaške i gnjide I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u  naš logor i učinili su takav pokolj, da me i sada  jeza hvata..Ja sam po malo  znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici,ali bilo je kasno……Onda je naredjeno da na svakih hiljadu  naših vojnika bude  jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik…Svakog dana posle juriša, saznajem nove reči, beležim pamtim. Učio sam  srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina.Bio sam  uvek  medju  srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema  nikakvih prepreka.. Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima …Samo napred, napred   Srbija nas čeka  govorili su u jurišu.. Eto Srbija je čekala i Dočekala slobodu  te 1918. godine..

- Odma posle rata  ostao sam, kao stručnjak  za minerstvo  i  jamsku  gradnju. Tada sam radio i po 2o sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, Borski rudnik ili  srpski  Sibir,kako su ga  onda zvali. Eto kakav sam ja bio  kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio  mnogo pijan… Jednom ću se  dinamitom razneti , govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubedjivao koliko ih volim…. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena u toku ovog  Druog rata   bio sam   zatečen u  Borskom rudniku i kada su  Nemci došli, odma su me  deportovali na železničku stanicu i  oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam  objašnjavao da ja nisam Srbin, oterali su me , preko Bugarske I Rumunije, na  prisilan rad  kod  nekog Nemca… Radio sam i po  20 sati na temperature do 3o stepeni …… I kada se  sve to završilo, mene su pustili  ja sam se vratio  za Pariz u Srbiju više nikada nisam   došao, ovo je moj , izgleda  poslednji  boravak  samo za jedan dan…

To su  Palauzova  ratovanja, i njegove rane zbog Srbije.. Na to ga još  vraćaju  i njegove  radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra I, pa Medalja Orlovića Pavla,, pa diplome, boga pitaj koliko I to sve zbog Srbije , kojoj je svoju mladost   I  život poklonio.

Samo desetak dana  nakon  proboja Solunskog  fronta, 20 oktobra 1918.godine u Bor je ušla konjička brigade  francuskog generala Gambete, medju njima bio je i  inženjer Palauz, koji se posle  četiri godine ratovanja vratio na svoje radon mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja.. Tim povodom   u Boru je otkriven spomenik  posvećen srpskimim i franuskim borcima  za oslobodjnje Bora….

JOVAN S. MITROVIĆ