* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 18. СВАКОДНЕВНИ УЛАЗАК У ЈАМУ ЈЕ ЗА КАМАРАТЕ ДОБРОВОЉНА РОБИЈА -------------------- ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА --------------

                                        

                                                         РУДАРСКИ ПЕЈЗАЖ 

Тешко је замислити како изгледа рударски пејзаж. Али, један Марко ће нам га најбоље испричати, пред овај Пут у тачку. Његова фотографија првог сусрета са јамом остала је у вечитом паћењу. Али, први улазак у рударско окно, дефинисао је као добровољну осмочасовну робију сваког камарата. -У тренутку спуштања зеленкаста изглачаност остављала је иза себе влажан траг у плавичасти сумрак. Велика корпа се отимала. Знојни рудари у грубој одећи једва стоје. Исцеђеним лицем Марко заустави грч. Зачу шкрипање. Осeти да је близу циља. Безброј завереничких знакова. Усред влажног зеленила Марко се скљока као сломљена кост, од страха. Између заостале гомиле руде учини му се да је вода постала мутнија, а да се боја зарђалог бакра одваја као пара. Затвори очи да не гледа. Бела и крта сликам са Сунцем умири га и очи више не трепере. Зажели да се врати али улазно окно било је далеко, а лифт ће догњурати за осам сати. Учини му се као да иде на једнодневну осмочасовну робију, и још да копа злато за другога. Пређе неколико узенгија, бројећи све шлипере, подупираче, шрафове, капљице зелене воде. Седе поред сигнала између заостале гомиле руде. Да боље осмотри све неравнице, да упамти заувек овај рударски пејзаж, које му се претворило у златно робијање.. Угрејани јамски ваздух лепио се за његова уста. Чини му се да је нешто заборавио. Али, све је ту, када затвори очи, мрак је највећи пејзаж. Једино што је знао, сигурно, то је, да се зелена вода пенушаво сада цедила из рудина. Светлост канделабре , као прозрачни паук одвоји му шири део ходника и учини му се да је већ у свом обору. Мрежом ове светлости заустави све дневне слике као да их групно фотографише. Данас би могле да се десе немогуће ствари. Јутрос док је полазио био је веома узбуђен. Соба пуна дечурлије још се њихала и није све добро упамтио, жена је била у кухињи.Али, он је осећао да мирише на јутарњи зној. Намештај се љуљао између таласа. Памти, какав је град оставио, пре него што је пошао на једнодневну робију. Град је тонуо у сумпорна испарења, док се корпа котрњала низ окно. Дим из великог оџака испуштао је цветове од црвенкасте вруће прашине. Цветови случаја су се ширили по граду и осећао се чудновати мирс. Дневна светлост је још мало продирала кроз решетке.. Све се изгубило и измешало у даљини. У јами није било важно где је почетак дана. Још се није зауставла  корпа, а једина му је жеља била да се што пре врати кући жени и деци и да провери да ли је слика  града коју је упамтио  иста , та ко да би могао да је смести и  у ово рударско окно, које је једва стало у  његове  уплакане очи. Али, смирио се када је угледао миран   рударски пејзаж.Познато  зеленило, које донесе када  улази у окно  већ му годинама доноси и радост. То рударско растиње,  испод његових зеница поткожно зеленило, јегуљасто и несхватљиво свакодневно се претвара у неизвесност. Све рударске покрете начио је напамет, све пејзаже зна како изгледају и зато је још увек задржао слику дневне светлости, белу и крту, да је не умрља или изломи. Тако је упамтио први пејзаж, једино недостаје канделабра коју је носио са собом, као своја два ока у глави. Зато што је канделабру, много година касније, заменила батеријска лампа коју је носио око струка. Јамска неравнина, збрчкана и сува, личила је на склопљене очи. Познавали су се трагови оних који су прошли низ неравну стазу. Нешто златно заискри, испружи руке као да га дохвати, али осети празне шаке.. Зелена вода му овлажи руке. Имао је утисак да се вода распукла у све зглобове и претворила у лепљив сок. Тело је почело губити топлоту. Унаоколо није било никога, да посведочи ту његову јагму за зчатом.. Кратким покретом Марко удари неколико пута руком, ехо је заронио. Топло испарење, као плаво стакло распршта се у средишту великог пејзажа, који се окретао и рашчлањивао у безброј скривених тајни, а он је све мислио ту је и негде то сакривено злато.. Осећао је како полако ураста у рудине и раствара се у густе минерале. Распада се дубоко у бакарне плодове. Страх ураста у кожу, као сок. У свест, у нешто чиму није знао име. Био је то велики кружни ток његовог рударског пејзажа, који је све више личио на месечеву површину. Ситна прашина која гребе лице шумела је у ушима. Осећао је набрекле жиле и очекивао да се нешто догоди. Ко зна откуда, ширила се нека светлост. Чуо се неодређени шум полукружног кретања носећег ваљка. Поглед поче да се пуни светлошћу. Сломи се укочени мир и неки звиждук потече ходником. Мир оде у непознате дубине. Осмехивао се даљинама. На крајевима видокруга појави се нешто звонасто и очврсну у ваздуху. Нешто лепршаво појави се по крајевима и опет нестаде. Зелено звоно ишчезе као неки запис. Очекивао је још коју непознату појаву. Зачу се само шуштање прашине и све ствари су се поставњале на своја места, као пре двадесет година.. -Ево овде, рече Марко. –Ево и заборављене бушалице, искиданог паламара, зарђалог кључа, цвенгела. – Ево овде, ево, ширио је руке Марко вртећи се, као да тражи своје погинуле камаратр... Поређана сећања као барутски штапини.-Ето то је... ееетооо! Нова сећања расла су на тлу дванесетог хоризонта, као кружни омотач носећи све мртве рударе кроз његово сећање. Он безглаво јурну. Туп ударац га обори. Марко виде на грудима златну бодљикаву мрљу, која се расцветавала у ружу. Сударао се сам са собом. Са недовршене слике дизао се дим, невешто замишљен заплете се у чвор као црвено саће. Ваздух је био лепљив. Марку се учини као да је подскакивао и лебдео у ваздуху. Губио се у бљештању зелене воде. На крају ходника треперило је испарење из парчади зелене руде и звонило као поломљено стакло. Недостајао је само Марков глас- да ли је сачувао рударски пејзаж за овај Пут у тачку, није рекао, или није смео да отвори очи

 РАЗВИТАК, ДЕЦЕМБАР 1975.ГОДИНЕ.  

СЛЕДИ НАСТАВАК

  

 

* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

17. ОДАВНО ЈЕ МИТАР ТАРАБИЋ КАЗИВАО ДА ЋЕ У ОВЕ ПРЕДЕЛЕ ДОЋИ СТРАНИ ЖУТИ ЉУДИ КОПАТИ ЗЛАТО И НОСИТИ У ЊИХОВУ ПОСТОЈБИНУ

                                    ************ СКИЦА ЗА РУДАРСКУ ПРИЧУ********* 

Мој први комшија је рударски пензионер. Зна он да ова слова сведоче о рударском животу и да се тако спремају за Пут у тачку. Предлаже ми да и његова прича, пође на овај пут, он неће о тешком, рударском животу..... . ,,Хтео бих да се вратим у оне прве дане мог рударења. Данима се врти свака мисао и то ме збуњује. Али, почетка нема. Свуда је разапета мрежа и ни да мрднем. Или ме нико не слуша, или ми нико неће веровати. Вучем стопала по пепељавом тлу рудног тела Ф. Познајем га. Знам све ходниике, подупираче, сваку златну жицу, видим сталагмите налик на кестене без лишћа.. Ето, тако оживљавају моји дани рударења, од пре педесет година.. Прво сваки дан улазим у у шести хоризонт., петсопедесет метара испод површине земље. Опет рудно тело Ф. Дугачко као улица, Козарска.. Прво су вагонете вукли коњи, а после електрични мали воз. За превожење руде. Видим претрпану леву страну ходника. Све мирише на руду и зној. Отимају се неки неразумљиви звуци и као да се просипа тужбалица пуна тешке руде.. Крцата композиција наставља своје урлање јрком која се увлачи у душу сваког рудара и ту остаје заувек. И ма где да нестане, та музика остаје присутна: један део се претвара у тајну и тражи мир, а други део: ,, Ми рудари батлије не можемо без ракије, без ракије и без цујке, лелеле мујке!,, Руда се и даље данима вади, дроби, преврће и топи у славу живота, који нестаје усправно као тавка у пролећа. Само се мењају дани са једнаким звуцима... Седми хоризонт 600 метара. Океан без воде. Језеро што светли.Злато које уцењује. То је граница без без царина. Гробница рударска. Ту највише лаје музика док се шуштањем одваја руда, Узнемиравају се заједничке гробнице. Једино игра ветра обузима одсјај светла на води. Раскошни облак односи смех.. Подсећам се на сан од исцрпљујућег рада. Откривам слике. Поново искрсавају заборављене црте, снага и вечити сан о лепоти живота.. Осећам лупкање по леђима. Сусрећем људе без циља.. Срећно! Срећно, камарати! То више вреди од злата и свих парола заједно. И тако стално руда се превози. И мора да сам тамо оставио један део себе. Пржионица-цвокоћем од хладноће-,,Сајмонс,, дробилица разлажемо се заједно са рудом у прах. Флотација - вибрира моја тужбалица, одлазе сви моји снови у пену. И тако стално. Окрећем се и берем љускице злата. И све бљешти и претвара се у накит. Зауставим се и почнем да бројим на прсте. Колико би метара златне жице требало да испружим од рудника до куће. Много, много би робијао за такву реализацију мојих мисли. А , тек, колико је година прошло од мог рударења? Много много за један рударски поштен живот, десет, двадесет, охо педесет. И ето ме имам све, а ни парче злата из рудника. О како може да буде леп овај шум живота, само мали потрес сећања. Стрпљив сам и пун нажености. Пун живота који лагано нестаје. Али, ето забележио сам га пред овај, Пут у тачку и то све захваљујући овој карабитуши, која ме стално враћа на оно што сам заборавио... И ту није крај, мој комшија има нешто посебно за ову нашу тачку, каже, док ми поклања ову карабитушу, која једино памти ову причу коју ћу ти сада рећи, бележи дословце. На ову причу га карабитуша не подсећа., он се сам чуди како је заборавио, али га садашњост на њу враћа.  

 -Нећеш ми веровати, да сам ти причао ово пре само тридесетак година, сигурно ми не би веровао, то нису могли ни предпоставити сви моји камарати, али ово смо доживели и сами се уверили....

Ако се сећаш, одавно је Митар Тарабић, казивао, да ће у ове пределе доћи страни, жути, људи па ће вуда, на ову салатушу златушу, копати разно камење и носити ову златну земљу, и то злато носити у њихову постојбину. Казивао је да  ће то да будне, а можда и неће, како ми то дозволимо. И као што видиш то његово пророчанство од пре сто година, сада се обелоданило; борско злато већ две године копају наши камарати, а користе га жути људуи, како рече Тарабић, а ја само да додам, Кинези сада  се ките нашим златом........ Нарвно, да се сада моји мртви камарати пробуде, не би веровали зашта су своје животе оставили у јами. И не само то чудили би се како су брзо нестала брда око рудника и куда нестадоше оближња села.... И сада на крају питање за све, шта ће тек бити кроз сто година, овде, посведочиће неко други, а овај Пут у таччку је само део будуће прошлости. 

следи  наставак....

ОМЛАДИНСКЕ НОВИНЕ 1973.ГОД.

* * UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

16. У ДАЛЕКОЈ АУСТРАЛИЈИ ЂОРЂЕ КОЗАРАЦ ШЕТА СВОЈОМ УЛИЦОМ------

 

 

                                      3.  ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА----------        

                                           .     *****   УЛИЦА******

 

 

Улица је била позорница живота, на којој су се ређале људске судбине. Најтеже животне улоге казивале су се лако. Од почетка до краја без страха изговаране су животне рударске улоге, које је писала судбина. Али, зашто баш овде да се изговарају? Козарска одавно не постоји, а камарати ми причају да вазда шетају њоме. Није се имало где нити кад. Није се мислило на лепоту живота. Рудник је нудио само несрећу, опомињао је да постоји живот и зато га треба ценити. Тако је и ова прича и пошла на Пут у тачку. Ово су сада само слике из рударског живота, претворене у ова слова. Свако има своју причу о овој улици. Овом улицом Ђорђе већ данима шета. Из сваког угла тражи лице своје младости. . Жури да препозна себе у најранијој младости, у дане њубави у школске дане, и дане када је пошао уз ову улицу право у рудник. Загледа људе, окреће се. Тражи годинама одговор на питање: Како и где је прошло толико времена? Зна да у овом градо одавно постоје, широке, веселе и живе улице, уличице и булевари. Њима је пуних педесет година пролазио уздуж и попреко. Безброј дана и ноћи. Стотине људи је прошло кроз његов живот.. Они најтежи дани га сада пеку, прже као жар. И после толико година сваког јутра је на почетку улице, само што сада не жури да пре фабричке сирене стигне до окна. За њега је, улица, постала живо биће. Узимала и давала радовала се и мрзела. Када је спавао, чинило му се као да уместо улице, види мртвог човека са отвореним очима. Препознао је, као да су то Зећине очи.. Чинило му се као да његова уста хоће нешто да кажу. И заиста су нешто причала, али то је само он чуо. На крају улице као да га је чекао отворени гроб., или давно упаљена карабитуша, затрпана на петом хоризонту. Онда је одустајао од тражења, чији је то трајни смештај био. Том улицом прошао је његов живот као олуја. Започео га је уз рударску колевку и очеву канделабру, коју је често празнио мислећи да је карабит стегнут сладолед. А када је узрастао, тај исти карабит из канделабре употребљавао је да уз помоћ њега када га запишава, шаље у небеске висине конзерве међународног ЦК. Тако се са својим пајташима такмичио чија ће конзерва узлетети више.... Али, сада, уз страшну експлозију заостале бомбе из рата, будио се сваке ноћи, све док није заборавио лик погинулог млађег брата, а себи обећао да више никада неће дирати незнане предмете испред ђубране. Која се налазила, поред самог потока. Ту су најмлађи козарци вазда чекали, Ђубретара, да искипује борску старудију коју је покупуио у центру града.. На тај бљесак враћала га је и свака прослава 1. маја када су небом парале разнобојне ракете. Увек му се чинило да је лик његовог брата јаснији него икада. И да је његов брат ту на плочнику ове улице и да шета стало до оне ђубране, која одавно не постоји. Носио је први пут ципеле када је ишао поред мајке, којој је доктор објашњавао: -Трбух му је пун гноја, гуштерача је натечена као балон. Операција је успела, али смо само покупили гној. Сада ће почети труљење панкреатитиса. То је оно најгоре, рудник ће узети свој данак! Са лицем пуним гнева млада жена гледала је у јединца чије се очи нису одвајале од нових ципела, које је отац донео чак из Београда. Отац није доживео да му купи нове веће ципела. Та улица је била сведок свих његових мука, немаштина и беде. Том улицом корачали су и немачки војници када су водили логораше у рудник, а он је као млади партизан Девете бригаде победоносно корачао истом улицом 1944.године. И највећи каранфил забо је на почетку ове улице, одајући пошту свим изгинулим логорашима. Као да се тог тренутка у њему рађало нешто ново. После су пролазиле добровоњне бригаде да раде у руднику. Па је прошло доба Инфорбироа. Доба када су се камарати гледали исппод ока, а срцем договарали. Доба када је инжењер Танчић све заврбовао за Стаљина. Само Ђорђа није могао. И таман да га пошаљу на Голи оток, а он овом истом улицом побегао у Аустралију. Кажу тамо има свој рудник, али нема ову улицу. Зато само у сновима њоме корача и са козарцима разговара... Прошло је време када су од сто умрлих и погинулих у току године сахрањивани мештани, то је сваки десети, остали су враћани одакле су дошли. Па време петолетке и време пресудно за овај рудник. Као да и сада чује причу секретара: ,, Другови, анализе говоре и показују да рудник морамо затворити. Људе ћемо негде распоредити, то је одлука комитета. Ко је за?,, . Тог истог тренутка овом уличицом одјекнуло је: -Не! Ово је политичка саботажа. Затварају рудник који нас храни. Е, па нећемо тако, као да и сада ове речи одзвоњавају. -Има рудник да ради. Има нову коту да започнемо, ако ова није рентаблна, започећемо нову коту. Разумеш ти бре секретару руски. Овде смо сви рударски синови. Не може то тако секретару. Треба прво да из наших мозгова и наше крви истиснеш ово наше тврдо рударско семе.. Ударај ти колико хоћеш, али ми не дамо рудник. Хоћеш га за Стаљина да причуваш, а! Јок, бре, јок, иди одакле си дошо...! Испод овог рударског неба ми другачије не мислимо. Овом истом улицом Ђорђе је пошао у Београд, код председника и иобјаснио му: -Не тражимо ми, председниче, да нам проблеме решава држава и партија, јок. Има сами да радимо и то уз пола плате. Људи су, друже Председниче, људи су и под оваквим околностима спремни да раде за Партију. Гди може рудник без рудара и где може да се друг остави кад посрће. То смо још у рату научили. Враћен је живот руднику који му припада.. И сада било где да оде, он је део тог живота с нестрапљењем очекује да што пре стигне до своје улице. Он једино зна праву истрину. Касније је све то имало другу причу. И када је далеко затвори очи и види идиличну слику; поред улице дремуцкају пензионер, а около се играју малишани. Ту је негде и он, држи затворене очи све док га неки пролазник на поздрави или га тресне по рамену. Онда, наваљен на једну чесму гледа низ улицу и очекује да , се појаве позната дечја лица. Сва та лица су одавно остарела, а улице одавно нема.. Осећао је да га неко гледа не људским очима, него очима времена. Али, у таквим очим туга је велика. Зауставља време када је његов отац, жени која је тражила бар нешто од градског живота, нудио само визију будућности великог града и рудника, где ће њихова деца бити срећна.. Путеви снова младе жене завршили су се на самом почеткуз ове улице живота. Ту је започела њена тешка женска мука, али пуна рударске љубави, да би се издржао дан и дочекала будућност, требало је кроз улицу босониого трчати. Будућност је чекала само у сновима. За многе је то био само рђав сан. То је време камених зграда и време када су рудари од места где су добијали плате па до места становања крчмили новац, прво код ,,Кривогх оџака, па код љубавница, па остало што остане за голи живот, а онда је живот гутао своје. И сада је ред дошао и на Ђорђа. Али, он се одупире, тражи да му се младост врати.. Тако већ годинама на почетку је Козарске улице и упорно тражи лице младости. И увек се губи ту на почетку тражења. Данима нема мира. Ноћу скаче из сна и нешто довикује, као да је низ улицу прошло нешто неприметно, тамо негде у далекој Аустралији. Можда је то била његова младост, сада га опомиње и плаши. А колико је само доброте било у њему. Само се живот таложио и раздирао му лепоту годинама.. Ни клетве ни псовке, стотину богова, нису могле да отерају тегобу живота. Пун страха и лепоте ишао је кроз живот и као да се није наслањао на ноге. Као да је читавог живота лебдео. Запињао из све снаге да уради много више. Младост је то тражила. Та његова слика младости нестаје, као да је није ни било. Никако да се до краја нагледа. Увек види нове детаље, нека нова лица и онда сам каже: Ово је моје, ја сам сам! Тако већ годинама прича. Само на то мисли. За многе становнике ове улице остао је невидљив и непознат. Ђорђе је ту, окрените се, да не буде сам. Зато је и пошао чак из далеке Аустралије на овај Пут у тачку да га сви упознају, после шедесет година, а они су сви били вазда са њим, то ова прича потврђује.... НАРОДНЕ НОВИНЕ, ОКТОБАР 1985.ГОДИНЕ. 

 

******* UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------

 

 15. ВРАТИ МИ МАСТ И ЛЕБА ШТО ТИ ЈЕ ДАЛА МОЈА МАЈКА И КИДАВЕЛА ИЗ КОЗАРСКЕ

                                         2. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 

 

 

 

Када сам насамо са овом фотографијом почнем да говорим исте речи. Врати ми маст и леба што ти је дала моја мајка са алевом паприком. И да те више не видим у Козарској улици:кидавела. На сјајни папир сузе се саме поајве. Прошло је само педесет година. У најљући камен живота срезах име улице које више нема. Овде почну да излазе.Смрдљиви, прашњави, рашчупани, погани моји Козарци. Из подрума уџерица, плетуша, камених зграда. Барака, бункера, француских зграда. Тако су се све станови звали. Целом се улицом возају једином моторно машином. Говњаром цистерном, што при крају улице, поред кожаре проспе смрдљиву текућину из рударске колоније. И тако данима крстаре с једног на други крај. Излазе и залазе. Излазе и залазе. Кроз мећаву улазе у мој живот. Будум се и чујем како са фотографије улазе опет у мој живот. Кроз мој мозак клопарају њихове босе ноге. Иду из ока у око. Све празно. Улазе у мозак а тамо прашњава и ледена мисао. Улице одавно нема. Они су сви по булеварима и трговима мога мозга. По крововима и фасадама снова. Годинама лутају дивљином живота. И ти моји козарци сада су светски људи. Путници без овереног пасоша. Факири, вагабунде, клошери, сакупљачи снова.Радници треће смене. Ратници светских бојишта. Капетани. Учитељи, рудари, флотери, професори, песници снова. Једини су људи који су видели Јосипа Броза Тита и Кенета Каунду у блиндираним колима, док су ови пловили њиховом улицом која води до Златаре. Успомене из детињства о мом граду и овој улици. Могу да се стисну у иглене уши. Међу мојим млечним зубима смештен је цео Мендељејев систем. У утроби мојој јалови песак.Између зуба змијуљице јутра. У ноктимс смрдљиви ваздух. Уз ову фотографију најбоље иду речи: Боже, боље је у Дантеовом паклу него овде живети. Пре много година у моди је била групна фотографија. Цртачи снова су најтраженији. Као да смо заиста све имали. Вештачки осмех. Овакво одело, кравате и озарена лица са толико година. Тако смо овековечили оно што никада нисмо имали. Ову.фотографију мајка једино чува. Не види се добро, овај грч представља позив и плач. То је прошлост. Сада само долазе давне плиме које предвиђају будућност. И губе се у таласима садашњице. То једино на овој фотографији вечито траје. Последњи очев осмех. У јами су ове канделабре морске очи. Море плавооко. Овај далеки поглед значи мајчину патњу, кад год отац пође у јаму. Животну буру до очевог следећег доласка и новог форшуса и следеће плате. Стара железничка станица је уз саму улицу. Када је одлазио последњи пут ,, Ћира,, цела улица се окупила. На овој фотографији нису сви могли да стану, али ја знам, били су многи Козарци. Та машина са узаног колосека. говезла их је из свих крајева Југославије, сада је сви испраћају.Машиновођа загрлио локомотиву као љубавницу. Његове зреле узнемирене очи гледају у небо, као да моли. Велики облак као купина црна, надвила се над градом. Ветар дуну и однесе га. Зато је овако ведро и свечано. Ћира одлази на свој послењи пут. Уместо камарата, сада вози пароле захвалности: Живео СКЈ, Живео Тито, Живела Партија. У њима нема топлине.Један је младић љубио девојку. Била је бела као креч. Старац поред мене је објашњавао унуку како је овим возом први пут дошао у ову вукојебину, у ову недођију у ову вечну робију. Друга лица су била тврда. То сам добро упамтио, и пароле Живео СКЈ. Овде се све не види. Види се само река људи што се између шина узаног колосека и сада ваља на фотографији. И сунце које нестаје према западу, да се никад не појави. Траве ове поред јаловине, сасушене, сведоче да је баш тако било као што је на слици пре песесет година. Страшно овај арсен убија. Из Козарске преко јаловине водио је пут до школе ,,Б.Радичевић,, фотографија из првог разреда,држе ме оба родитеља за руке, као да ћу да побегнем, пре еешездесет година, овековечила је полазак. Али, и сада. када је погледам, обузима ме страх. Када сам се враћао, преко улице на Другом километру, ми козарци нисмо ту смели да идемо, морали смо преко пирита и потока до куће. Али, зато та господска деца нису смела да дођу у борски поток поред козарске да се купају, брчкају и пецају рибе,Т0 на овој фотографији и данас важи неписано правило. Играју се облаци. Сунце виисоко. Пружам руке да га дохватим. На овој фотографији то могу сада. И зар је могуће да из мале кутије трешти музика и људи говоре?  Зар постоје тако мали људи? Чује се шапат тишине.Исто питање, када посматрам ову фотографију са првим радио-апаратом марке Космај,који је и сада на прозору, прве бербернице у козарској улици.Чујем себе како прижељкујем да и ја говорим из те мале кутије,а знам, сигурно знам, да сам четредест година био радио новинар. Овом пролећу од пре тридесет година недостају кише и птице. Пупољци рани и сада цветају у мом крилу. Костури кућа Козарске још се диме.још се диме, на многим фотографијама. Ниски кровови самачких зграда. У трбуху радничке колоније стоји промрзла птица, док на фотографији једем зелено воће. У дечјем летоавалишту на Савачи. Постројени у ставу мирно и с приљубљеном песницом уз слеппочницу, поздрављамо, уз химну Хеј, Словени пионирску мараму и заставу, док нас помно и брижно прати чика Рех. Слушамо откуцаје срца у прашини дечјег ума. Прижеељкујем морнарско одело које сам тада носио. Песму исту не чујем док стискам пест. Чујем крик обмане. И збуњује ме властити глас. Напиши све то, у име певача химне Хеј Словени, и уместо узвика стави тачку. 

СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995. .... 

.......СЛЕДИ НАСТАВАК.... 

 

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ 

 

                    ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,,

 

                  14.******                  УЛИЦА НАШЕ МЛАДОСТИ 

 Хоћу да склопим албум, али сећања не могу да зауставим, чујем свој глас: ,, Добро вече драге бивше комшије, другари, пријатељи, Козарци моји!,, Скоро да не верујем, у свим мојим књигама, говорио сам о њима, а они би и сада да крену на овај Пут у тачку. Нека буде тако, али, веомна кратко ћу, можда има нешто што сам до сада изоставио. Чујем свој убрзани глас, који жури да све што пре саопшти, како га не бих прекинуо. -Припала ми је дужност да вас у име организационог одбора поздравим и да вам зажелим угодно вече, са жељом да се још много година овако здрави и чили сусрећемо. Ово је први пут у историји овог рударског града да се бивши становницим једне улице овако сусрећу. И да је разлог њиховог сусрета једна улица. За нас није ни чудо јер козарска више не постоји. Али, постојимо ми Уствари постоје широке, лепе веселе, живе улице, уличице. И булевари живота. Њима пролазимо уздуж и попреко, њима нам протичу неприметно дани, године живота. За нас некадашње становнике Козарске улице, која сада више не постоји, такви дани протекли су и стопили се у овај град, који управо ове гоодине обележава 80 година постојања.То су дани незаборава. Као послератни дани када је Козарска улица била уточиште за све неимаре из свих крајева наше земље. Као дани обнове, када се из рудника ишло право у кревет, а из кревета право на градилиште. Као дани када се живело у собама без завеса, када се спавало на поду и јело из једне посуде. И дани када су писма стизала само на једну адресу: ,,Борски рудник, козарска улица за тога и тога.,, Као дани социјалистичке изградње и дани што се памте по првом водоводу и градској чесми, по првом члану Радничког савета, по првом радију и телевизији по графитима на флотацијском зиду Добро јутро голуб бели срећу дели..Или живоо СКЈ... Или, дани када су женама рудара расли трбуси и када су се рађали нови клинци, или долазили бољи и лепши дани њеним становницима.. Али, постоје и још неки дани који су наговештавали крај живота једне улице, због ширења рудника. Било је још дана за које је сада немогуће да их се сетимо и дана кроз које смо прошли и ули у време које је непрестаноп мењамо. И да се то време бар мало заустави од заборава ето нас овде поново заједно да драгујемо. Јутрос смо обишли улицу и са широким осмехом и испруженим ру7кама за загрљај вратили смо се у сећање на дан када смо у овој проводили део живота. Јутрос је поптекло безброј сећања који су прошли и на део онога што смо имали и што смо у тим тренуцима могли имати. Сусреле су се три генерације ове улице и обишле старицу која је усамљена.- Али, чекала их је раздрагана та некадашња жива и најлепша улица пуна дееце. И ти некадашњи голуждрави малишани, сада озбиљни људи, некадађње девојчице, са кикицама сада мајке и озбиљне ежене, закорачиле су јутрос у део онога што је прошло и показале су оно што је сада.. Ето тако изгледају та прва сећања на овај дан, а да сећања не избледа договорено је да овакви сусрети буду традиционални..

 

 Бор 1983.године, СУСРЕТ КОЗАРАЦА ,,ИЗ КОЗАРСКЕ СМО БОСОНОГИ ДОШЛИ У БУДУЋНОСТ,, Али, то није било довољно да умирим сећања. Појавише се добро знане слике, почеше да ми се церекају моји козарци, да ме провоцирају, како то они цинички умеју и знају, да цитирају неке моје стихове из козарске... И зато да их умирим, ево враћам се поново на Козарску улицу, листајући добро знане фотографије да и њих поведем на Пут у тачку.... 

 

 

 

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ АКО СТЕ ЗАБОРАВИЛИ И ДОК СПАВАМО СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ СУ СА НАМА- ПРОВЕРИТЕ СВОЈЕ СНОВЕ.....ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА 13. * Б У Ђ Е Њ Е

Још једна фотографија оће на Пут у тачку. На фотографији овој дишем. Али не мислим.Нагло излазим из мрака у дан. Ово је моја будућност. Био сам ту са стране. Ове ликове и данас не препознајем. Само доминира парола Живео СКЈ, на зиду испред флотациојске капије. То није магла, то је духовни дим што својом горчином трује сваки нови дах. И ствара богаље који одлазе у сутон. Страх све више у мене урања. Ноћ постаје тања док срљамо низ обронке слободе. Шапуће у глави нешто, неко у мени спава и сања. Само на овој фотографији чекају ме лудаци. Био сам у служби псима и дебилима, чуо сам када су их тако звали. Цвилио сам, кезио зубе. Између нас и сада је зид мржње. Добре животиље не умеју да се смеју и снађу. Шта сам то скривио да између два бездана будем усамљен? Бритка слобода. Руже цветају у илузију. Остаје мало смеха и мало боли у мени. Ја се и сада стидим, а са људима живим и живећу. Вичем у ноћи док бежим из Умчара, Центра за кадровско и партијско оспособљавање. Скаменићу се да будем сам. Камена звер да не задаје страх. Са фотографије говори ми пријатељ а мени се чини да је то мој глас. Вапај и грч истине, нема будућности у тој речи обећања. Дотакнеш ли је не прстом него оком осетићеш мирис, боју, светлост и сенку. Све је то некада било. Сада само поприма облик неба. Док ходамо улицама историје кроз огледало. Нешто ниче у нашим главама. Слепоћа и глувоћа нарушавају мир. И светски немир. Зато раздвојени ходамо. Све је тако близу а тако неухватљиво у нама. Ново време зри: то нам једино преостаје. То нам је нада, И да је уништим – остаће. У зеници мога ока. И да зажмуирим остаће. У срцу. И када ме не буде било, неко ће се ње сетити. Очи са ове фотографије проплакаће на дан моје смрти.. Када склопим албум као да станем крај огледала. Појави се милион ликова. Видим себе, али се питам где сам то. Јер прошлост и страх имају своје име. Опојна бујица слика пожар ума. Очекујем далеки неки глас, из васионе. Неки поветарац разбије огледало. Нека се склопи већ овај албум. Кап нека однесе моју мору. Нека проговори фотографија права. Она жива, Она међу нама. Данима их тако гледам и о њима говорим као о себи. Ко сам ја? Ја сам само бележник снова, сведок осушених трава, изумрлих усана, загаслих звезда. Ја сам празна бачва. Чокот без рода. Трагач! Спаситељ злата што се са грумена скида. И носи у румена свитања. У наоколо животне мрклине са срцем у прашини живота. Ја сам само сан о лепоти и срећи. Ја сам само отисак једне пароле. Скривен иза векова., спреман на читање и умножавање. Али, не на прекоре и клетве. Умива ме златна зора. Из таме у светлиост, улазим у унутрашњост тишине. Зар може да ме светлост оволико озари. Када лежим потрбушке по земљи, невидљив за пријатеље, и мален под сунцем а велики у овом запису. Много сна и много буђења у једном трептају снова. То су моје успомене које су остале само у срцу. И вуку црвени траг до звезда. Осим овог изговореног гнева, какав ли нас то немир чека. Када изађемо из небеског грумена. Зато, ако си у овом грумену што је стиснуо остатак свемира и цео Српски народ... Ако си у овом трептају, што светли у овом мраку...У овом грашку зноја, између мишица... У корену у аорти, у плоду, у зеници, погледу, измету, диму, у овом слову, у стидној длачици. у капи крви, у задаху између живота и смрти, у трену измежу векова... Ако те има... Јави се, када те лепо молим. Затрепери, зажмури, засијај, зазвони, зајечи, замириши, зашкрипи, загуши ме, зашарај, заиграј,, заплачи, закукај! Јави се знаћу да си ту, поред мене. Пробуди ме, да не сањам овај кошмар. Јави се да завршим овај запис. Јави се. Овај звук клетву носи. То је одјек при паду. Овај потрес је наш уздах и жеља да се заустави пад. Овај траг крви је одмазда небеских стрмина по којима хода мој народ. Занети овим непознатим плодовима из снова, котрљамо се низ литице годинама будућих планина. Неко у сну дозива. Ако живиш треба да останеш непробуђен. Расточи, расани око и пробуди уплашене снове. Не видим добро али осећам у мраку. Долазе, долазе, долазе и пролазе. Заспали камарати..Овај овде, најпре су му исекли један прст, а потом целу ногу, па другу и тако редом до главе. Зато га препознајем. Онај тамо, човек стена, у памук се претворио. Тек овај див, пропао је као мрав.Овај што израња из рударске магле, није ни налик на онога што је био на рођенданској паради, онога са три ордена. Из овога ће изнићи цео воћњак шљива.Тај се препознаје по мирису сланине и лука. И овај, са отрцаним капутом, швалер на мирис парфема.Људина је био, био, био , али несрећан човек.Онај је коцкар. Сви су били будни. Сада чују њихове уши на удобним јастуцима.Затворене очи осећају мокре марамице..Један по један и ми за њима. Када је дошао ред на мене био сам будан. Онда се цео пришт стропоштао на нашу коту. Ако ми верујеш пробудио ме је штакор. Још једна подземна авет покупила је плен. Камарати мирно почивајте. Пробудиме ако ми верујеш и са ове фотографије на Пут за тачку крени. СВЕСКЕ, ПАНЧЕВО, СЕПТЕМБАР 1995 ********СЛЕДИ НАСТАВАК****

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ------ АКО СТЕ ЗАБОРАВИЛИ ПРОЧИТАЈТЕ ОЧИМА И СРЦЕМ СТАРЕ ФОТОГРАФИЈЕ ******** 12. ЧИТАЊЕ ФОТОГРАФИЈА Данима размишљам како кроз овај Пут у тачку да провучем фотогрфије и где да их сместим. Ни једно место ми не одговара. Свака фотографија је прича за себе, а ја немам ни места ни стрпљење за све њих. Ја заборављам, али све је ту. Ништа не измишљам. Преостаје ми само умножавање. Сна од хлеба истине, од кристала. Добри моји сни, не тражите много. Јесам ли сада добар. Само вас тако мугу спремити на Пут у тачку. Ране пуним надом док су ми уста празна. Топлину музике фотографија не може да пренесе. Набујале реке не могу да поплаве наше улице. Цветови не могу да замиришу, а све је то на овим фотографијама. Треба их држати како би биле део мене. Ево ме са хармоником од старих новина у расцветалој башти Соко-Бање. Близу дечјег стационара за плућне болести. Нисам заборавио облаци се играли. Сунце пркосило.Ја сам имао грозницу. Бура је дозивала смрт. Топле су биле сузе најдражих. Између мог тела и сунца била је тишина, и сада је чујем. Фотографија је тако лепа, стара је преко седамдесет година, била је то фотографија мога оца, а ја сам видео себе. Пожутела фотографија. Доста нејасна. Изгледа као дилетанска група која чека мрклу ноћ. Да истину окамени. За илузију неку далеку. Брат је тек учио да слика. Ја сам у зеленој мајцим коју је најстарији брат донео са Ауто-пута Братство – јединство. Мајка мирише на пекмез. Прстима, ко дахом брише умрљану кецељу. Дечји смех лепрша. Старији брат држи ударничку значку, као писмо. Отац, држи рударску лампу поред Борбе, као да је чита или мази лампу као да са њом разговара. Гладни ветар пролази кроз отворени прозор. Са леве стране је нека мрља.То је златно ребро мога оца Тисе. Недостаје наша радост што смо на окупу. Хвала богу сви живи. Али, сада знам да недостају: мајка и отац, а на слици су ту још увек. Ето то је магија будућности. Испред кућног прага у Козарској улици лепо се види кутија међународног црвеног крста.Тек сада осећам да треба више љубави и топлине. Мед и млеко, чиста и мека постељина и одећа. Онима који на фотографији чекају нову пошиљку међународног Црвенох-крста.Чујем бујицу звука. И пожар ума кроз данашње сузе. Како је било далеко то шуштање будућности у крви и пламену рата. Једна фотографија гледа ме чудно и као да се буни што и њу не поведем на Пут у тачку. Дише мојим грудима. Осећа мојим срцем, а мене ту нигде нема. Коса има моју боју. Мирише на моју душу. Очи бистре, као да гледа мојим. Мојим уснама се осмехује. Говори мојим гласом. Кроз моје очи гледа, а мене ту нигде нема. Само дише моју песму и ћути, зато нећу више себи да шапућем. Ћути и тачка. < ">