петак, 27. децембар 2013.
субота, 16. новембар 2013.
понедељак, 11. новембар 2013.
петак, 8. новембар 2013.
субота, 28. септембар 2013.
петак, 27. септембар 2013.
четвртак, 26. септембар 2013.
уторак, 20. август 2013.
понедељак, 29. јул 2013.
недеља, 28. јул 2013.
субота, 27. јул 2013.
петак, 26. јул 2013.
четвртак, 25. јул 2013.
субота, 6. јул 2013.
субота, 15. јун 2013.
Roman "Povratak u zavičaj" autora
Jovana S. Mitrovića je priča o Rimljanima koji su ove krajeve zaposeli
zbog zlata, kojeg ovde kako tvrde ima i danas. - Jedna priča govori o
rimskom imperatoru Gaju Valeriju Maksimilijanu, graditelju Feliks
Romulijane, a druga o Dragoslavu Srejoviću, arheologu, čije je otkriće
razrešilo mnoge zagonetke Gamzigrada.
BOR
- Borski književni stvaralac Jovan S. Mitrović napisao je novi roman
"Povratak u zavičaj". Pisac, čije je celokupno stvaralaštvo sumiranje
pogleda na milenijumsko vreme i njegove protagoniste, ovaj 19. roman
posvetio je graditelju Feliks Romulijane, Gaju Valeriju Maksimilijanu,
imperatoru koji je rođen na ovim prostorima. Roman je priča iz dva dela i
kroz oba se mešaju fantastika, mitologija, snovi i realnost. Prvi deo
romana "Intervju plus", posvećen arheologu Dragoslavu Srejoviću, uz
finansijsku podršku Javnog preduzeća "Štampa, radio i film", štampale su
nedavno izdavačke kuće "Srpska danica" i "Kverti" iz Bora.
"Roman
je priča o Rimljanima koji su ove krajeve zaposeli zbog zlata, kojeg
ovde kako tvrde, u izobilju ima i danas. Jedna priča govori o rimskom
imperatoru Gaju Valeriju Maksimilijanu, graditelju Feliks Romulijane, a
druga o Dragoslavu Srejoviću, arheologu, čije je otkriće razrešilo mnoge
zagonetke Gamzigrada, i ja sam zahvalan preduzeću gde sam radio,
odnosno borskoj Radio televiziji, i direktoru Novoviću, koji mi je i omogućila štampanje prvog
dela romana, kojeg sam inače pisao deset godina. Da bi svetlost dana
ugledao i drugi deo romana,, POVRATAK U ZAVUČAJ - GOVEDAR PA CAR,, ,koji je pisan deset godina i ima blizu 500 stranica,
naglašava autor Jovan S. Mitrović
.
naglašava autor Jovan S. Mitrović
.
U recenziji romana, Moma Dinić je napisao:
“Naslagani milenijumi koji su
skamenjeni danima se proučavaju zarad novog života, a oni traže
žrtvovanje. Koje god vreme i kakvog god junaka da opisuje, Jovan S.
Mitrović smešta u rudnik i o njemu piše, jer je njegova preokupacija
rudarski život. I "Povratak u zavičaj" je rudarenje po istoriji, jer je i
prošlost kao rudnik, neotkriveni prostor nataloženog ljudskog
tragalaštva i stvaralaštva i večiti izazov za čoveka“.
Autor: Elda Dragaš
POVRATAK
U ZAVIČAJ, nova knjiga Jovana S.
Mitrovića - I deo INTERVJU + ,
-
izdavač
Kwerti - Srpska Danica u ediciji BORSKI
SUSRETI –KNJIGA 5.
-
Prvi deo knjige ,,Intervju+,, objavljen
je zahvaljujući finansijskoj podršci ŠRIFA, preduzeću gde je Mitrović radio 40 godina kao novinar...
-
Do kraja
leta II deo pod nazivom
KRAVAR PA CAR
Knjiga o kojoj će tek biti reči,
pisana je deset godina.
,,Na
studijama novinarstva, pisao sam seminarski rad pod nazivom: ‚‚Dokumentarnost u
književnosti‚‚ .
Cilj
je bio da dosegnem do poimanja koliko je informacija istinski dokument
vremena.Došao sam do gotovo neverovatne spoznaje .
Tačka
je najveći dokument svakog vremena. Njome nešto počinjemo, završavamo,
odredjujemo, gore, dole, levo, desno, tamo, ovamo.Tačku stavljamo , na život, i
dogadjaje.I nije li zemlja jedna velika tačka Univerzuma? Istina, da je
postojala Rimska imperija i tu je tačka.To je dokument, ali sada počinje priča,
kakva je to država, ko je i kako živeo i još milion pitanja posle tog
saznanja!?
Ravno pre deset
godina, nekako, pre bombardovanja Srbije, u Stacionaru Zavaoda za
prevencije,lečenje i rehabilitaciju bolesti perifernih sudova u Gamzigradskoj
banji, napisao sam i objavio pod pseudonimom,kratku priču GALERIJEVA SMRT.
Poenta
je bila, skrenuti pažnju na rat koji počinje i sve nas iznenadio?
Time
se potvrdjuje naša ukletost da svaka generacija prodje kroz rat, i rušenja?Ali,
ništa iznenadjujuće, svi oni koji su u ratu nestali jednoga dana će se vratiti
u zavičaj, kao što su se legionari iz porušenog grada vratili zajedno sa Gajem, zahvaljujući
arheologu Srejoviću.
I
kad god sam imao vremena, i gde god sam putovao, vraćao sam se temi i produžavao, ulazio u duh vremena s
kraja 3. i početka 4. veka nove ere.
I
došao do zaključka da su se vazda ratovi vodili zbog zlata.
Postavljao
sam pitanje, a gde ima zlata? Pa na ovim prostorima!
A
ko želi da ga najviše ima? Uvek prvi čovek, vladar, onaj ko je najmoćniji. I
tako redom, nizala su se pitanja,da bi na kraju došao do mogućeg odgovora.
Zašto je iz ovih krajeva u rimskoj imperiji bilo toliko vladara i zašto se svi
zavojevači uvek prvo zainteresuju za ove krajeve?
Bio
je to moj izazov da produžim priču o rimskom imperatoru Gaju, jednog od 17
imperatora iz ovog kraja..
Zato
sam, pre pet godina, od te priče napisao , na stotinak strana, roman POVRATAK U
ZAVIČAJ i opet sam stao . Skoro da ne verujem, pa kažem:
Bože,
Armento će i dalje biti zatrpan ciglama i kamenjem, ali i zaturen , negde u
Vordu mog kompjutera u nekom folderu -Maj dokument!
Kako
je ogromna ova tačka, iz prošlosti.Očekujem kako će iz kompjutera Armento
jaukati u tmini istorije.
Moma
Dimić, kao moj veliki prijatelji i profesionalac, podstiče me da nastavim sa
pisanjem, traži da mu tekst dostavim..
Čekam
sa nestrpljenjem, njegov tekst, ali ujedno mu uzvraćam i mojom recenzijom na
njegovu knjigu,dnevnik ‚‚Pod bombama‚‚ tekstom ‚‚Živi dnevnik‚‚ .Naš poslednji
susret, bio je maja 2007. godine, kada je već kobna bolest najavljivala
tragičan kraj života. Uz žaljenje da nije mogao detaljnije da se bavi ovom
tematikom, zato što ga sada interesuje crna magija u Timočkoj krajini i traži
da mu donesem knjigu koja je sa ovom tematikom, Moma Dimić, moj veliki prijatelj mi je poslao tekst recenzije
koji će u knjizi biti objavljen…(
samo godinu dana Moma Dimić je
posle kraće bolesti umro 8.jula..U znak trajnog sećanja
na ovog velikog čoveka uskoro će izaći moja knjiga posvećena njemu , ,Šta će reći moja majka na dan moje smrt,, :
Moma
Dimić:prvo nekoliko mišljenja savremenika o stvaralaštvu Joavana
S.Mitrovića:
,, Saša
Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje
opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚
J.
Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji
portretritiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚
M.Lazić
potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog
dostojanstva‚‚
S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno
veruje u vrednost podzemljaša‚‚
A.Puslojić:
‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću
koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .
Uz
mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru,
samo dodajem:
,,Rudnik
je neotkriveni prostor ljudskog tragalaštva i stvaralaštva, to je večiti izazov
za čoveka. Jamski hodnici su poput ljudskog mozga, nedokučiva tajna, to je
tvrdjava koja se teško osvaja. Naslagani milenijumi koji su sakriveni danima se
skrnave za rad života, a oni traže žrtvovanje.
Saša
Hadži Tančić, o Mitroviću kaže:‚‚Očigledno dobro poznaje i voli rudare koje
opisuje,čije sudbine veristički interpretira‚‚
J.
Aćin, kaže: ‚‚ Mitrović je gotovo jedini od savremenih srpskih pisaca koji
portretritiše rudare svoga vremena, danas i ovde‚‚
M.Lazić
potvrdjuje da ‚‚Mitrović, svojim lirskim zapisima o životu je svedok rudarskog
dostojanstva‚‚
S.Ignjatović: ‚‚Mitrović, nostalgično i upitno
veruje u vrednost podzemljaša‚‚
A.Puslojić:
‚‚Mitrovićeve knjige su egzistecijalno obračunavanje sa našom dramatičnošću
koja boravi unutar i oko rudnika, ali i u celoj zemlji‚‚ .
Uz
mišljenja savremenika i Mitrovićevih vršnjaka, prijatelja i sabraće po peru,
samo dodajem:
Koje
god vreme i kakvog god junaka da opisuje Jovan S. Mitrović smešta u rudnik i o
njemu piše. Stvaralaštvo mu se odlikuje lirskim i verističkim iskazima, a
preokupacija mu je rudarski život.
Njegovo
celokupno stvaralaštvo je sumiranje pogleda na
milenijumsko vreme i njegove protagoniste.
Tako
već 4o godina, koliko intenzivno pratim njegovo stvaralaštvo i zato smo toliko
, inače, već po peru
braća.
U
svih do sada objavljenih 17 knjiga, jedan deo je, prošao kroz moj recenzijski
uvid, glavna tema je težak život podzemljaša kamarata.
Svoj
najnoviji roman POVRATAK U ZAVIČAJ Jovan S.Mitrović je posvetio graditelju Felks Romulijane Gaju,
rimskom Imperatoru, koji je rodjen na ovim prostorima, reklo bi se istorijskoj
temi.
Ustvari
i ovo je priča iz rudarskog života i tu Mitrović sebe nije izneverio. Zar je
Galerije bio rudar , pitanje je na početku romana? Bićete u nedoumici do
karaja ovog zanimljivog i nadahnutog
rukopisa koji već dugo nastaje.
Ovo je priča o
Rimljanima s kraja 3.veka, ali i priča o nama, o našem večitom izazovu da
budemo uzvišeni. To je priča o našim , željama, maštanjima, manama i
vrlinama,htenjima, pohlepama, prevarama, obmanama, pljačkama, ubistvima .
Pisac se bavi odnosima u
porodici i to ličnostima iz rimskog doba, a moglo bi da se kaže i sadašnjim. S
mnoštvo portreta nas uvodi u minuli svet,a mogli bi smo da kežemo i u naš
svet.To je duboka drma izmedju istorijskih
dogadjaja i najobičnijeg ljudskog života ma kad i gde da se zbili.
Kroz čitavu priču,koja
ima dva dela, o Srejoviću i o Galeriju,
mešaće se fantastika,mitologija i realnost.Njegov junak sretaće ljude iz svoga detinjstva,niko ga neće prepoznati. Proplancima pored Timoka, šetaće uporedo sa
drvećem,razgovarati sa životinjama,plivati kao riba i leteti kao ptica.To je roman o večitim dečjim
snovima da budu carevi i prinčevi.Skoro da se ništa nije promenilo, od Rimljana
do danas, u načinu razmišljanja o životu.
Kada završite sa čitanjem ove knjige ne
sklapajte korice, ne okrećite ledja, ne zaustavljajte snove, neka vam ne suze
oči, neka vas ništa ne boli, ne zaustavljajte svoj hod ka zvezdama.
Okrenite se oko sebe junaci iz ove knjige
su tu pored vas, čekaju da im ključ predate sa ovog zgarišta, jer je i naš
nebeski grumen izgoretina svemirska.Čovek je sazdan od mistike i večita je
tajna.......
M.
Dimić (1944.-2008. godine, Mirijevo)1.11.2006. godine, Beograd.,,
I pored ovakvog teksta , stao sam, zbog
toga što sam u profesiji prihvatio jednu ozbiljnu i odgovornu dužnost, bio sam
direktor Šrifa, a kada se takva obaveza prihvati onda se ostavljaju na stranu
sva lična nadahnuća.
Tako je POVRATAK U ZAVIČAJ ostao da čeka,
skoro tri godine.
Sredinom
prošle godine, opet sam se vratio Galeriju i Feliks Romulijani . Osećao sam da
je ovo dug prema ,mom velikom prijetelju Momi Dimiću, koji je početkom juna
2008.godine za navek otišao.
Osećao
sam i da je ova priča deo mene, da sve ljude iz priče dobro znam, susrećem ih
stalno i ovde sam odavno bio, osećam da se neki dogadjaji iz prošlosti
ponavljaju .Javljaju se i neki ljudi sa istim osobinama, manama i
karakteristikama, i sve mi se čini da liče na ljude iz davne prošlosti. .
Za
šest meseci roman je dobio konačnu formu.
Gaj
se posle 1.700.godina, vratio u svoj zavičaj, a to je bila i ostala težnja svih onih
koji ostave svoj zavičaj!
E
sada šta je zavičaj? U globalnom smislu, to je mesto rodjenja, ali u smislu
odredišta možda domovina, a gde i šta je domovina? Pa to je Univertzum, to više
nije samo zemlja, nije ni planeta,već je to svemir.
A
za zlato se smatra da su najfinije čestice iz svemira, eto odgovora, da smo svi
po malo rudari, pa možda i Gaj.
Dolazim
do zaključka da je ljudska civilizacija samo usavršavala metode, protiv sebe, a
da su ciljevi uvek isti, biti večiti deo Univerzuma.
I
sada imate izazov, da se okrenete ili preispitate, da li je možda taj o kome se
govori u romanu, tu pored vas ili ste to vi lično u Vaseljeni.
Kako
je Armenatarijusov sin, odnosno govedar postao rimski car Galerije?
Ovu misteriju
otkrivam iz intervjua, koga je Srejović
dao mladom televizijskom novinaru. To nije
klasičan intervju, to je:
( Intervju+ - je unutrašnja, estetska
prizma, odslikavanja duše sagovornika prema odredjenom odgovoru.Tamo gde se
završava put novinara počinje put književnika.To je osvajanje istine koja
izlazi iz srca sagovornika. To je stanje, kada informativna forma nadrasta sebe
i dobija nove elemente estetske vrednosti. To je posebno stanje kada odredjeni
receptori i fizički utiču na
sagovornika. Kod nekih je to zbunjenost, znojenje, uznemirenost, a kod mnogih se to manifestuje
fizičkim ponašanjem; grickanjem noktiju,
prevrtanjem očiju, klimanjem glavom, lomljenjem prstiju.)
Posle,
sam, danima gledao dve slike: sliku,kako je Srejović uputio svoj pogled u
prazninu i sliku sa Gajovom glavom; jednog trenutka mi se učinilo da je to
jedna ista glava, onda sam čuo sebe kako ponavljam već izgovorene Srejovićeve
reči :To je to !
I
naravno kroz imaginaciju Gaj je u meni oživeo,i to su Srejovićeve reči.
Pratio
sam njegovo detinjstvo kao i svakog sadašnjeg dečaka koji mašta o budućnosti.
Gajevo detinjstvo je protiacalo na Maguri pored Timoka, pre 1700 godina.
Prataim
njegov spektakularni dolazak u Rim, pa ratovanja.Mora da je Galerije bio po
svemu nadčovek, mogao je da skoči uvis do pet metara, da razgovara sa
životinjama, imao je muškost dužu od svih gladijatora. Zbog toga ima problema
sa ženom Valerijom. I potom dolazi
izgradnja Roimulijane i na kraju, tragična, njegova smrt,od venerične
bolesti. I tako sve do Magure gde će se napraviti dve tumule i sa svojom majkom
Romulom se uzvisiti medju bogove.Ono što je pomalo mistično najveći broj junaka
će tragično nestati…I ono što je najveća mistika , ostaje I dalje
mistika…kako je moguće da danas
slavimo sve te rimske imperatore
koji su bili najveć
I
zlotvori naroda….pa i Konstantina i Gaja…..To je možda nova tema, o povratka u
zavičaj, ili potvrda da je ovaj kraj bio i ostao mističan. Zato ga je i Evropa
preuzela u zaštitu, vratila ga u zavičaj. To je novi izazov za pisanje o nekim
drugim rudarima iz svemira, ili o rudarima robotima iz uzavrelog rudarskog
grada.,,
Jovan S.Mitrović
SEĆANJE NA DJORDJA VAJFERTA
MALO I SKROMNO ZA TAKO VELIKO DELO!!!
Borska jama mu se posrećila
DJORDJE VAJFERT PRVI VLASNIK KONCESIJE BORSKOG RUDNIKA.
OD SVOJE LIČNE IMOVINE
POSEDOVAO JE JE SAMO IGLU ZA KRAVATU I SAT.
ZA NAVEK MU JE OSTALO IME KOJE SE UVEK POMINJE KADA SE GOVORI O RUDARSTVU,BANKARSTVU,PIVU I SRPSKOM RODOLJUBLJU. TAKO VEĆ PUNIH 160 GODINA
ŽIVI DJOIRDJE VAJFERT.
Djordje Vajfert rodjen je na današnji dan 15.6.1850.godine u Pančevu u pivarskoj porodici.
Otac mu je bio vlasnik pivare u
Pančevu
I Beogradu.U Pančevu je završio nižu
realku, u Budimpešti trgovačku akademiju,a u Bavarskoj pivarski odsek..
Medjutim,pivarskiim zanatom se nikada nije bavio od 1872.godine sa ocem radi na istraživanju kostolačkog ugljenokopa .Kasnije je radio na istraživanju Avale,Kostolca I Miroča.Ova istraživanja nisu bila od koristi ,izgubio je blizu 730.000 dinara,što je u to vreeme bilo dosta para.Pored gubitaka on 1897.godine počinje da istražuje rudu bakra u Boru.,I baš to istraživanjhe mu se posrećilo.Pronalaskom borske rude bakara nadoknadio je sve što je izgubio u rudarstvu.
Da bi 1903.godine otvorio Borski rudnik I bio vlasnik prve koncesije za njegovu eksploataciju narednih 5o godina.
Medjutim rudnik su otkupili Francuzi I eksploatisali do 1914.godine.U toku I I II svetskog rata,rudnik preuzoimaju Nemci,a od 1944.godine do današnjih dana, je vlasništvo radničke klase,odnosno države.
Vajfert se nije isticao samo u rudarstvu.Od 1883. do 1889.godine bio je viceguverner Narodne banke,jedan od njenih osnivača,a za guvernera je izabran 1911.godine I bio na njenom čelu do 1926.godine.Bio je I počasni predsednik Industrijske komore I predsednik poznatog novčanog zavoda BEOGRADSKA ZADRUGA.
Vajfert nije bio samo industrijalac ,banker I istraživač.,već I strasni kolekcionar..Ovo je nasledio od oca Ignjata I brata Huga.U narodnom muzeju u Beogradu, postoji zbirka od 14114 primeraka kovanog novca,od antike do savremenog doba.
Biografi Djordja Vajferta jednom rečenicom opisali su njegov život :
``On je primer.On je istoprija.On je uspeh.``Da nije bio izuzetno voljen od strane javnosti I on je sam zabeležio u svojim beleškama 1912.godine, izmedju ostalog I ovo
‘’..Tendeciozno
je pisanje ‘’Samouprave ‘’ o poseti prestolonaslednika u Boru,šturo I
nikakvo.Ja sam tu imao zanimljiva izlaganja,a oni me samo jednom
pomenuli..’’,piše izmedju ostalog Vajfert.Posle njegove smrti
1937.godine pronadjena je I objavljena ‘’Beleška o Borskom rudniku I
rudištu.’’
FOTOGRAFIJE , Ivan Ćosić
SEĆANJE NA DJORDJA VAJFERTA
MALO I SKROMNO ZA TAKO VELIKO DELO!!!
Borska jama mu se posrećila
DJORDJE VAJFERT PRVI VLASNIK KONCESIJE BORSKOG RUDNIKA.
OD SVOJE LIČNE IMOVINE
POSEDOVAO JE JE SAMO IGLU ZA KRAVATU I SAT.
ZA NAVEK MU JE OSTALO IME KOJE SE UVEK POMINJE KADA SE GOVORI O RUDARSTVU,BANKARSTVU,PIVU I SRPSKOM RODOLJUBLJU. TAKO VEĆ PUNIH 160 GODINA
ŽIVI DJOIRDJE VAJFERT.
Djordje Vajfert rodjen je na današnji dan 15.6.1850.godine u Pančevu u pivarskoj porodici.
Otac mu je bio vlasnik pivare u
Pančevu
I Beogradu.U Pančevu je završio nižu
realku, u Budimpešti trgovačku akademiju,a u Bavarskoj pivarski odsek..
Medjutim,pivarskiim zanatom se nikada nije bavio od 1872.godine sa ocem radi na istraživanju kostolačkog ugljenokopa .Kasnije je radio na istraživanju Avale,Kostolca I Miroča.Ova istraživanja nisu bila od koristi ,izgubio je blizu 730.000 dinara,što je u to vreeme bilo dosta para.Pored gubitaka on 1897.godine počinje da istražuje rudu bakra u Boru.,I baš to istraživanjhe mu se posrećilo.Pronalaskom borske rude bakara nadoknadio je sve što je izgubio u rudarstvu.
Da bi 1903.godine otvorio Borski rudnik I bio vlasnik prve koncesije za njegovu eksploataciju narednih 5o godina.
Medjutim rudnik su otkupili Francuzi I eksploatisali do 1914.godine.U toku I I II svetskog rata,rudnik preuzoimaju Nemci,a od 1944.godine do današnjih dana, je vlasništvo radničke klase,odnosno države.
Vajfert se nije isticao samo u rudarstvu.Od 1883. do 1889.godine bio je viceguverner Narodne banke,jedan od njenih osnivača,a za guvernera je izabran 1911.godine I bio na njenom čelu do 1926.godine.Bio je I počasni predsednik Industrijske komore I predsednik poznatog novčanog zavoda BEOGRADSKA ZADRUGA.
Vajfert nije bio samo industrijalac ,banker I istraživač.,već I strasni kolekcionar..Ovo je nasledio od oca Ignjata I brata Huga.U narodnom muzeju u Beogradu, postoji zbirka od 14114 primeraka kovanog novca,od antike do savremenog doba.
Biografi Djordja Vajferta jednom rečenicom opisali su njegov život :
``On je primer.On je istoprija.On je uspeh.``Da nije bio izuzetno voljen od strane javnosti I on je sam zabeležio u svojim beleškama 1912.godine, izmedju ostalog I ovo
FOTOGRAFIJE , Ivan Ćosić
понедељак, 10. јун 2013.
OVO TREBA DA NAUČE SRPSKI PREGOVARAČI KOJI TRGUJU SA KOSOVOM
Pismo indijanskog poglavice Seattle-a iz 1854. godine, upućeno američkome predsjedniku u Washington kao odgovor na ponudu da bijelci kupe indijansku zemlju.
Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?
Svaki dio te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac – sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kruže kroz drveće nose sjećanje na crvenoga čovjeka.
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio nas. Mirisno cvijeće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek – svi pripadaju istoj obitelji.
Mi znamo da bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca. On otima zemlju od svoje djece. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu djecu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čovjeka. A možda zato jer je crveni čovjek divlji i ne razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumijem. Buka jedino djeluje kao uvreda za uši. I što je to život ako čovjek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Što je čovjek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike usamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čovjeku. Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih djedova. Tako da bi oni poštivali zemlju, recite vašoj djeci da je zemlja nama rod. Učite vašu djecu kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo pljuje sebi u lice.
To mi znamo: zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Sve stvari su povezane.
Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini tkanju čini i sebi samome.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća poslije svega. Vidjet ćemo. Jednu stvar znamo, koju će bijeli čovjek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čovjeka kao i za bijeloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njezinog Stvoritelja. Bijeli također trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gdje je guštara? Otišla je. Gdje je orao? Otišao je. To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.
*************************************************************
Pismo indijanskog poglavice Seattle-a iz 1854. godine, upućeno američkome predsjedniku u Washington kao odgovor na ponudu da bijelci kupe indijansku zemlju.
Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posjedujemo svježinu zraka i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti?
Svaki dio te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka pješčana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki kukac – sveti su u pamćenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji kruže kroz drveće nose sjećanje na crvenoga čovjeka.
Mrtvi bijeli ljudi zaboravljaju zemlju svoga rođenja kada odu u šetnju među zvijezde. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu lijepu zemlju jer je ona majka crvenog čovjeka. Mi smo dio zemlje i ona je dio nas. Mirisno cvijeće naše su sestre, jelen, konj, veliki orao, svi su oni naša braća. Stjenoviti vrhunci, sočni pašnjaci, toplina tijela ponija i čovjek – svi pripadaju istoj obitelji.
Mi znamo da bijeli čovjek ne razumije naš život. Jedan dio zemlje njemu je isti kao i drugi, jer on je stranac koji dođe noću i uzima od zemlje sve što želi. Zemlja nije njegov brat nego njegov neprijatelj i kada je pokori on kreće dalje. On za sobom ostavlja grobove otaca. On otima zemlju od svoje djece. Grobovi njegovih otaca i zemlja što mu djecu rađa zaboravljeni su. Odnosi se prema majci-zemlji i prema bratu-nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderat će zemlju i ostaviti samo pustoš.
Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova boli oči crvenog čovjeka. A možda zato jer je crveni čovjek divlji i ne razumije. Nema mirnog mjesta u gradovima bijelog čovjeka. Nema mjesta da se čuje otvaranje listova u proljeće ili drhtaj krilaca kukaca. A možda je to jer sam divlji i ne razumijem. Buka jedino djeluje kao uvreda za uši. I što je to život ako čovjek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovjek i ne razumijem. Indijanac više voli blagi zvuk vjetra kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vjetra očišćen podnevnom kišom ili namirisan borovinom.
Ja sam divljak i ne razumijem neki drugi način. Vidio sam tisuće raspadajućih bizona u preriji što ih je ostavio bijeli čovjek ustrijelivši ih iz prolazećeg vlaka. Ja sam divljak i ne razumijem kako dimeći željezni konj može biti važniji nego bizon koga mi ubijamo samo da ostanemo živi. Što je čovjek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovjek će umrijeti od velike usamljenosti duha. Što god se dogodilo životinjama ubrzo će se dogoditi i čovjeku. Sve stvari su povezane.
Morate naučiti svoju djecu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih djedova. Tako da bi oni poštivali zemlju, recite vašoj djeci da je zemlja nama rod. Učite vašu djecu kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovjek pljuje na tlo pljuje sebi u lice.
To mi znamo: zemlja ne pripada čovjeku; čovjek pripada zemlji. To mi znamo. Sve stvari povezane su kao krv koja ujedinjuje obitelj. Sve stvari su povezane.
Što god snađe zemlju snaći će i sinove zemlje. Čovjek ne tka tkivo života; on je samo struk u tome. Što god čini tkanju čini i sebi samome.
Čak i bijeli čovjek, čiji Bog govori i šeta s njime kao prijatelj s prijateljem, ne može biti izuzet od zajedničke sudbine. Mi možemo biti braća poslije svega. Vidjet ćemo. Jednu stvar znamo, koju će bijeli čovjek jednog dana otkriti – naš Bog je isti Bog. Vi sada možete misliti da ga vi imate kao što želite imati našu zemlju; ali to ne možete. On je Bog čovjeka i njegova samilost jednaka je za crvenoga čovjeka kao i za bijeloga. Ta zemlja je draga Njemu i škoditi zemlji jest prezirati njezinog Stvoritelja. Bijeli također trebaju prolaz; možda brže nego sva druga plemena. Zaprljajte vaš krevet i jedne noći ugušit ćete se u vlastitom smeću.
Ali u vašoj propasti svijetlit ćete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je donio na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njome kao i nad crvenim čovjekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i divlji konji pripitomljeni, tajni kutovi šume teški zbog mirisa mnogih ljudi i pogled na zrele brežuljke zamrljan brbljajućom žicom. Gdje je guštara? Otišla je. Gdje je orao? Otišao je. To je konac življenja i početak borbe za preživljavanje.
*************************************************************
Zamisli da si ti na nekoj nagradnoj igri dobio sledeću nagradu:
Svakog ti jutra tvoja banka stavlja 86.400,00 EUR
na tvoj privatni račun.
Ali ova igra ima i pravila,kao što svaka igra ima određena pravila,
što ti sigurno nije nepoznato. Prvo pravilo je:
Sve, što u toku dana ne uspiješ potrošti, oduzima ti se .
Ti novac ne možeš prebaciti tek tako na neki drugi račun.
Možeš ga samo potrošiti.
Ali svakog jutra, kad se probudiš, banka ti opet uplati na tvoj račun novih 86.400,00 EUR za tekući dan.
Drugo pravilo:
Banka može igru bez upozorenja prekinuti, svakog trenutka može reći:kraj je, igra je završena !
Ona može zatvoriti račun, i da ti ne dobiješ više novi račun.
Što bi ti uradio ?
Ti bi sve kupio, šta poželiš?
Ne samo za sebe, već i za sve one ljude koje voliš,...!?!
Tačno ?
Ti bi pokušao, svaku cent potrošiti, odnosno pažljivo iskoristiti.
Tačno ?
U suštini, ova igra je STVARNOST !!!
Svako od nas ima tu „magičnu“ banku.
Samo je ne vidimo!
Ta magična banka je VREME !
Svakog jutra, kad se probudimo, dobijemo 86.400 sekundi
života poklonjenih za taj dan, i kad naveče zaspimo, nama se preostalo vrijeme briše.
Ono što tog dana nismo proživjeli, zauvijek je izgubljeno !
Juče je prošlost !
Svakog jutra se račun iznova puni, ali banka može svakog trenutka zatvoriti račun ...bez upozorenja.
Šta ti napraviš sa svojih dnevnih 86.400 sekundi ?
Zar one nisu mnogo vrednije nego ista brojka iskazana u Eurima?
Razmisli o tome ... misli stalno na to …
Čuvaj se.
I uživaj u sekundama svog života, jer ti vrijeme brže prođe, nego što 86.400,00 EUR možeš zaraditi!
******************************************************************BOMBARDOVANJE I DANAS TRAJE
ZEMLJOM SRBIJOM NEMA GENERACIJE KOJA NIJE RATOVALA
Mi
koji smo uzrasli posle Drugog svetskog rata skoro da smo bili u
zabludi da ćemo žvot provesti u miru.Mnogi su bili ubedjeni u to
govorivši :
“ Naša društvena i socijalistička zajednica upravo se trudi i čini napore da stvori sve idealne uslove kako bi mladi
rasli u miru i ostvarili svoje pravo da slobodno stvaraju”.Bilo je
potrebno da prodje samo 50 godina pa da i mi zapucamo .Da bi se sredilo
jednopartijsko političko stanje u tadašnjoj Jugoslaviji,
koja je imala 6 šest Republika, počeo je pravi rat, izmedju, komšija,
braće, večitih rodjaka, i prijatelja. ..
Poleteo “Milosrdni andjeo”
Od 24.marta 1999.godine,tokom
78 dana i noći vazdušnog udara,poginulo je oko 3.500 ljudi od čega
2.000 civila,dok je 12.500 ranjeno-uglavnom žena i dece. Oštećena je ili
uništena infrastruktura,privredni objekti,škole,zdravstvene
ustanove,medijske kuće,spomenici kulture.Ukupna materijalna šteta
procenjena je od nekoliko desetina do sto milijardi dolara. Ni sve
donacije Evropske unije ne mogu ni blizu nadoknaditi štetu od najmanje
30 milijardi evra koju je samo srpska privreda pretrpela zbog NATO bombardovanja 1999. godine.
Kao
neposredni povod za napad NATO poslužio je je sukob policije sa
pripadnicima terorističke,,Oslobodilačke vojske Kosoca,, u selu Račak,
15.januara 1999.godine kada je šef privremene posmatračke misije OEBS na
Kosovu Vilijam Voker,pre zvanične istrage,pogibiju 45 Albanaca
proglasio masakrom nedužnih civila. Bacane su kasetene i
otrovne bombe. Baceno je mnogo toga zabranjenog svim ratnim
konvencijama. Kao posledica bacanja ozračenih projektila danas imamo
povećan broj karcirogenih oboljenja. Stradali
su i stradaju civili,ali i vojnici.Medju pripadnicima Italijanskog
bataljona koji čuvaju manastirski kompleks Visoki Dečani do sada je
umrlo njih 26, a obolelo dva puta toliko. Posle toga se ovi podaci
strogo i pažljivo prikrivaju.Na Kosovu se i dalje pale i uništavaju srpske crkve i manastiri,čak i oni pod zaštitom UNESKO-a.Nije omogućen povratak oko 245.000 proteranih Srba,Roma,Egipćana....
Ovih dana stiglo je priznanje da su: “ za bombardovanje Srbije 1999. godine odgovorani tadašnji ministar odbrane Nemačke jer je lažno predstavio pobunjenike Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) kao civilne žrtve. Lagao je i bivši ministri odbrane SAD , rekao je član misije OEBS-a Hening Henš,,.Ako je za utehu to je još jedna potvrda da istina nikada ne zasrtareva. Ovih dana,kao da je “Milosrdni andjeo” samo privremeno sleteo,stigla je još jedna davno čekana vest: Srbiji je dodeljen status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji, objavljeno je u Briselu. Lideri Evropske unije odlučile su da dodele status kandidata za članstvo u EU Srbiji. Premijerka Danske, zemlje koja predsedava Uniji, Heltorning Šmit rekla je da kada “zemlja ispuni uslove koji su od nje traženi onda joj treba dati status kan”.
Reči su najubitačnije oružje
Ali taj Milosrdni andjeo kao da i dalje ne miruje. On je uvek tamo gde velike ,,ribe jedu male,, ako treba da pomogne ili uplaši. Na jednom mestu o kandidaturi Srbije ša članstvo u EU u posebnom odeljku teksta stoji,da je sporazumom dve strane (Rumunija I Srbija) u Briselu omogućeno da Rumuni,ne zna se iz kojih razloga je izostalo Vlasi,u istočnoj Srbiji,ako se tako izjasne,dobiju kompletan proctor u školi,u medijima I crkvi.Eto još jedne potvrde da ,,bombardovanje,, nije završeno,već je to samo nastavak realizacije plana “B”. Kada oružje utihne rat se nastavlja rečima.Kao danas,a ne pre 30 godina, čujem svog profesora Plenkovića: “Reči su najubitačnije oružje,ostavljaju posledice kao atomska bomba,čine nesagledivu materijalnu i duhovnu štetu po čoveka”. Teške reči su izgovorene u Briselu od strane rumunske vlade, koja umalo nije blokirala usvajanje ovog značajnog dokumenta i sve to zbog, navodng, nepoštovanja prava nacionalnih manjina, a posebno Vlaha u Srbiji. Ovo je bio početak realizacije poznate režije. Ubaciti reči mržnje je još jedan tako proziran plan “B” rešavanja nacionalnog pitanja; Ubaciti reči mržnje kao žišku , eventualnog budućeg leta “Milosrdnog andjela”. Takva je režija primenjena na Kosovu,što je i bio razlog bombardovanja tadašnje Jugoslavije.
Četrnaest godina kasnije
Bez odgovora je ostalo večito pitanje
zašto se ratuje? Šta to, civilizovane ljude tera da ratuju i kakvu to
moć ima bilo koja ideologija?Šta je to sa čovekovim razumom?Odgovor
se još uvek traži.Mnogi su ga prikazali u svojim filmvima,slikama i
knjigama i mnogi će ga tek prikazivati. Ni teške slike, ni čudne reči
ni jauk,ni razaranje neće biti pravi odgovor…I kada te strahote budu
prošle,na to će nas podsećati neki naslovi iz novena,TV žurnali,žene u
crnini.Ostaće naša večita upitanos, radi generacija koje dolaze;koliko
će sve to bojište ljudske civilizacije trajati ?
Četrnaest godina kasnije i da neću
moram da prihvatim istinu,moja prva Domovina,kojoj sam se zakleo kao
pionir i vojnik više ne postoji. Sada ih imam 6.U jednoj sam rodjen i
po njoj sam dobio obeležje koje je ovde već pominjano kao ,, loši
momci,,. U drugoj sam studirao i tamo me ostavljali da radim za
veliku novinsku
angenciju JUTEL, kažu imaš sve manire,novinarskog gospodstva, koji nam
trebaju.,U trećoj išao na More, tamo mi je gazda ostavljao ključeve od
svojih dvori,vozio me svojim brodom,kao da sam mu rod
rodjeni.Ostavljao me da mu gost budem koliko god hoću,a kanio se da i
on u Srbiju dodje.U četvrtoj išao u turističke provode,da steknem
naviku zapada.U
petoj tokom jedne noći išao na jutarnju kafu kod drugara ,a druge se
vraćao jutarnjim vozom,koji me je pozdravljao,,rečima: “Nie smo braka,te
očekuvam naredne nedelje”…U šestoj sam ,uvek svraćao kad god sam kroz
sve ove moje sadašnje domovine prolazio da se lepo odmorim kod
prijatelja I nasladim ulmašicma gospodje Hidaete i probam najnoviji
model nanula majstora Emira.I gde
god sam uzduž i popreko kolima putovao,bezbrižno sam zaustavljao svoj
automobil, odmarao i spavao pored puta , sa celom mojom četvoročlanom
porodicom, ili svraćao prvo na konačište, a onda na kafu, u neko
susedno dvorište, kao da sam kod svoje kuće i svojih najrodjenijih.I ma
gde da sam bio besan i ljut zbog nekog problema ,psovao sam i majku ,
boga svog i svačijeg i terao sve po spisku, ne bojeći se da ću nekog
uvrediti i naljutiti. Kada sam molio , molio sam sve andjele i blažene
Marije i svete deve, i svete Petku i Bogorodicu, krsnu slavu svetog
Nikolu, prizivao Alaha i Svetog oca ,samo da mi se nadju u nevolji…I
sda kakav god film da bude i kako narod kaže:”gole žene da padaju sa
neba” koja god politička beseda da se čuje,ja,zasigurno neću promeniti
svoj stav.I tada i sada sve sam ih voleo ,ali ne znam šta za kraj da
kažem na ono školsko pitanje: A sada nam ti reci kako se zove tvoja
Domovina…. Umesto odgovora vidim Belog Angela kako lagano skida svoja
krila sa zida manastira Mileševa i nestaje u mom suznom pogledu.
Čujem, kako u
prazno nebo udaraju reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića:
“Gledanje Belog Andjela je ravno molitvi” i kada je bilo bombardovanje
gledajući u nebo ja sam čuo ove reč, moleći se za sve ljudi i moje
najmilije..Moja unuka Danica,koju sam krio od ,,Milosrdnog andjela,, ,
te 1999.godine,24.marta,imala je samo 2 meseca, ni danas sa 13
godina,nikada me nije pitala zašto sam je užurbano nosio u sklonište.
,,Latini su ljute varalice,,
Ni oni ni mi,svi koji su iole pismeni ,
znamo da je prirodno
da narod govori svojim jezikom(Italijani italijanskim,Madjari
madjarskim,Poljaci poljskim,Rumuni rumunskim, ima još,ali nije uvek
tako. Austrijanci ,npr. ne govore “austrijanski” , već nemački, ni
Filipinci”filipinski” nego španski.Osim Španaca,španskim jezikom govore
Kubanci,Meksičani I svi narodi Južne Amerike,sem Brazilaca(a ni oni ne
govore”brazilski” već-portugalski) Poznato je I to da engleski ni
francuski ne govore samo Englezi ni Francuzi,već su to jezici i drugih
naroda..Neki narodi govore dvama,trima ili još većim brojem
jezika.Belgijanci flamanski I francuski,
Kanadjani engleski I francuski,Švajcarci nemački I francuski…( to su
primeri da ne postoji ; belgijski,kanadski, ni švajcarski jezik), dok u
Indiji ima preko 600 jezika..i td.Ali, ovo lingvističko saznanje nisu
poštovale Republike nekadašnje Jugoslavije,pa sada imamo slučaj da je
svaka država isti
jezik, koji ima korene staroslovenskog jezika, nazvala imenom svoje
države, što može biti i dobro samo rata da ne bude, kako reče moja
majka. Siguran sam da takvo saznanje imaju svi oni koji se bave
geopolitičkom strategijom..Ali, kada baš oni potegnu ovo pitanje
,onda se može zaključiti da je na pomolu novi sukob, o čijim
posledicama je bilo reči na početku.Dakle,ima vremena za novu
generaciju ratnika kroz 50 godina. Jednom će se vlaško pitanje ponovo
postaviti. Tražiće se odgovor ,kakvim će
jezikom govoriti Vlasi u Srbiji: vlaški,srpski, ili rumunski ,pitanje
je sada :.I rešavaće se onako kako su geopolitičari rešavali
i sva ostala nacionalna pitanja u bivšoj Jugolslaviji,pa I u Srbiji.
Naravno,počeće se prvo ovako rečima,prigovorima,uvredama,pa ako ne
rečima,a ono,problem će biti rešen, bombardovanjem,pod
šifrom”Milosrdni andjeo”!Andjele brate, kakve li ironije, zloupotrebe
tvog uzvišenog imena blaženstva Ako,se sećamo,a to su stare
generacije znaju, pitanje Šiptara počelo je da se rešava još s
početka dvadesetog veka, evo na početku novog veka, možda će biti
rešeno… Nedaj bože!!!! Da ponovo potvrdimo stihove iz narodne
poezije”Latini su ljute varalice”.Misleći da sam loše citirao stih,iz
narodne epske književnosti,ili da sam pogodio frazu,za neko ne
definisano stanje i da je “Milosrdni andjeo”, konačno,otišao da
spava, na jednom portalu pročitah vest: “ Stav Evropske komisije o statusu Kosova
je i dalje neutralan, a mapa na portalu Evropske unije na kojoj je
Srbija prikazana bez Kosova je tehnička greška, poručuju iz Brisela”.
”Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”
Ni
posle 13 godina nisam sišao ponovo u sklonište 99.Majci se nije
ispunila želja ,,da rata ne bude,,.posle 40 godina samovanja,u svojoj
88 godini, otišla je kod svoga muža Svetsilava da mu pripoveda kako je
bez njega decu branila jer je po drugi put puknula puška na naše
“srbsko” pleme.Trinaest godina
kasnije ,ali i celog života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i
izgovorena vest,na talasima moje radio stanice .Na današnji
dan(24.3.1999. ) pre 13 godina: NATO je započeo bombardovanje naše
domovine SR Jugoslavije. Osećam da bi mi sada glas drhtao,a tada
je to bila profesionalna novinarska radijska obaveza.. Na te prve dane
bombardovanja,sada posle 13 godina i zauvek, podsećaće me i beleške
koje su kasnije
prerasle u knjigu “Da je Platon živ- Dnevnik iz skloništa 99”.Na prvoj
strani ostalo je zabeleženo: “Nikada nisam sišao u sklonište.Ali, danas
sam prvi put ušao sa porodicom.Oglasila se sirena koja označava opasnost
iz vazduha.NATO je počeo da bombarduje moju domovinu.Danas u 2o sati i
10 minuta počeo je rat. Mi još uvek ne verujemo da nas
Amerikanci bombarduju.Moja najveća radost, unuka Danica, ima samo dva
meseca i ona je u skloništu...-Moja zvezdo Danice, moja srpska Danice,
selili smo se nekoliko puta, sada nemamo kud, zato smo sišli u
sklonište-šapućem joj u oči, koje gledaju u njeno nebo.”
24 . 3. 1999. godine, Bor.
Na poslednjoj strani piše:“ Vraćaju se vojnici iz rata, slika dobro znana iz filmova i literature, sada je naša surova istina.Upravo je dat znak o prestanku vazdušne opasnosti.Vreme je da se vratite svojim redovnim aktivnostima.Nebo nad Borom i mojom domovinom je mirno.Neka tako i ostane doveka.Ta slova i te reči, još mi titraju, i danas ih ne mogu pročitati bez straha.U toku trajanja agresije NATO
alijanse na našu zemlju, kao dežurni novinar u radio i televizijskoj
stanici izgovorio sam ih blizu 9o puta.Sve je već davna prošlost.Vraćaju
se vojnici iz rata.Slika dobro znana, iz prošlosti, iz filmova, i literature, sada je naša surova istina."
Taj dnevnik istine “Da je Platon živ” dospeo je čak u Ameriku,o tome svedoči i pismo: “U svim teškoćama čovjeku se desi,ako je čovek i cvijet,srce i sunce i nešto lijepo.Tako se i meni desilo ovo.Tvoja divna knjiga došla je u moje ruke. Potekoše
suze sretnice i radosnice,istodobno meni,mojoj ćeri Meri i supruzi
Anki,kada se u skloništu pod bombama upoznasmo sa jednom zvezdom
Danicom,kojoj behu samo 2 mjeseca.Moj sokole,sve smo ti mi to preživjeli
i ovdje sa našim mališanima Sarom i Filipom.Srpske rane peku pa bilo
gde da su dobivene.Hvala ti rod rodjeni ,za ovaj biser dnevnika,koji će
posugurno biti čitan u svim našim ljudskim vremenima i prostorima. Djon
Priaca i Marina Scharpe iz New Jorka”.Ni posle 13 godina nije me
zaboravio Djon Prica iz Amerike,poslao mi je Povelju”Slovo o svetlosti”
večitog pesničkog prijateljstva, koja sadrži poruku i obavezu svakog
ko je pročita:”Ko svetiljke ove na put ne ponese,neće znati ko je
ispred njega bio;Otkuda je poša’ ni ko mu je osta; što je proplakao;što
je proslavio! Ko ostavi torbu, i Svetu svetiljku, nikuda neće stići,
niti prepoznati na svom grobu slovo,ni na njivi biljku,ni u srcu
srpstvo!!”Trinaest godina kasnije ,ali i celog
života ostaće mi u pamćenju ta teško napisana i izgovorena vest,na
talasima moje radio stanice .Na današnji dan(24.3.1999. ) pre 13 godina:
NATO je započeo bombardovanje naše domovine SR Jugoslavije. Osećam da
bi mi sada glas drhtao,a tada je to bila profesionalna novinarska
radijska obaveza.. U isto vreme i sada kao da čujem kako ove reči
savesti iz moga srca udaraju u prazninu i žele da polete, ali kao da ih
niko ne čuje, i ne vidi, ili sam ja to, možda, ostareo , ogluveo i
oslepeo!!!!!
JON MIRT
SLIKA NA ZIDU
Moj otac Svetislav, svake večeri kašljucajući, stupa na vrata barake kozarske ulice, gde smo nekada živeli.
Da vidi da li smo svi na broju.
Brzim pogledom, zaustavlja se na moj lik i kaže:
Još nisi porastao!
A majci:
Račun za ugalj, drva i struju niste platili!
Starijoj braći:
Još se kući kasno vraćate, opet ste sa zida skinuli Maršalovu sliku!
Sa praga sklonite prazne kutije medjunarodnog crvenog krasta.
Rezervu šećera i kafe uvek da imate!
A istina je da kozarske ulice odavno nema.
Istina je da sam pre pedeset godina napustio ulicu, begstvo nije bilo moguće i ona je pošla.
Ima je na fotografijama, po novinama, u mojim knjigama i zapisima.
Sreo sam je u Parizu, Londonu, Čikagu, Nišu, Beogradu, Prokuplju.
Kada nisam imao izlaza i kada nisam znao šta da radim, njome sam uspravno koračao i tu se krio, kao po staklu hodao.
Njome neprestano odlazio i dolazio u svoj život.
Istina je da se sada u toploj sobi novogradnje igraju moji unuci pored radijatora.
Da su braća otišla , svako na svoju stranu.
Da je majka sada kao kućni kamen sama.
Da smo maršalovu sliku odavno skinuli i da za struju majka ima veliki račun.
Istina
je i to da , zaista, sada prima humanitarnu pomoć Crvenog krsta, svakog
meseca: 12 kg brašna, 1 kutija deterdženta, 2 konzerve, pakovanje
makarona od 0, 50 kg i drugo što joj sada nije potrebno.
Istina je da na sve to majka ni reč neće progovoriti, da sinove ne obruka, da muža ne izneveri.
Kao da očekuje da je i sada na front prozovu ide kroz sobu i priča:
Deco, samo da se ponovo ne zarati!
Gleda u očevu sliku i
ponavlja: ti ništa ne razumeš, zvezde ti padaju na glavu, a ja se molim
da ne zarati, kako ću sama deci glave da sačuvam!!
Tako svake večeri razgovaram sa fotografijom koja je zakačena na zidu sobe u Stacionaru Gamzigradske banje,gde se godinama lečim.
Пријавите се на:
Постови (Atom)