Jovan S.Mitrović 

 -  romansiran razgovor sa  Srejovićem

          - više o plasmanu  na teelefon 0643066837 

         -ili,   jonmirt@ptt.rs

  INTERVJU PLUS

PRVI DEO ROMANA 

POVRATAK U ZAVIČAJ

romansiran razgovor sa Srejovićem

***********************************************************************************

Carska palata Feliks Romulijana započe buran žiovot, bez svog stvoritelja.

 Predskazanje mojri se ovim obistinilo, mada niko  ne veruje, priči koja   traje vekovima. Ima i danas onih koji pripovedaju o Lesniku, Lapotu,  o Armentu, Rusaljama i Mojrama, Rodjenicama, Vedogonjama i drugim vlasnicima  vradžbina i karakondžula, u mnogim pričama srećemo, šumsku decu i  majke, čume, talasone, zmije čuvar kuće, divove  i čovekolike ribe... 

Ja i sada čujem  Srejovića dok mi  šapuće na uvce, da niko ne čuje:…

“Veruj mi! Kip je bio živ, jeste živ. Oči kao pesnice, ramena kao odvaljene stene, a muškost do kolena. Kažem ti, bila  je samo glava, a ja sam video torzo kipa. Pa život nije samo u  mesu i krvi. Život je u pogledu, u pokretu u  zvom I mom oku

Da, ogromnog kipa sam video! Samo što nije pošao ka meni. Samo taj kip je imao čudne, oštre crte koje teraju na jezu i zato nisam želeo da ga dotaknem. Nemoj da se smeješ!

 A onda onaj prodorni smeh, koji me je pratio, pretvara se u pravi unjkavi glas. Sve se to pretvorilo u muziku, veličanstvenu muziku. Taj zvuk sam mogao opipati, kroz prozorsko staklo, niz kojeg se slivaju kapi kada padne kiša pa ispružiš ruke, da ih dohvatiš, a one te  miluju dok migolje niz prstiju, ili zineš da ti kap padne u usta i dok se strmoglavljuje u tvoju utrobu, ti zauvek osetiš taj zvuk kako treperi u  mozgu. Onako mokar  na  svojoj koži osetiš prepoznatljiv ljudski miris i vidiš kako u vazduhu neko pored tebe stoji, a onaj ljudski  znoj pretvara se  čas u  plavu, čas u žuto - zelenu i crveno -  belu boju. Onda  vidiš kako sanjiv čovek leluja pored tebe, kao da je pijan, ili kao da se  dete tek radja i prvi put prohoda. Netremice gledam Galerijeve kamene, užarene oči i očekujem da on prvi trepne. Gledam u lice sa čuljavim nosom, kratkom kosom oko koje je kamena kruna.

    Jeste to je  Galerije, i  'ajde ti  Srejoviću, ako smeš, kaži to  svima, pa smejaće ti se!!

Kažem ti, veruj, Galerije mi svojim prisustvom ostavio  testament za Romulijanu!  Veruj mi!

 Još samo ovo da ti kažem, tebi mogu sve... ”

Ja sam počeo da se  znojim, ovu  Srejovićevu  priču  slušam već odavno,  gde  god stanem  i opustim se malo, on je pored mene.

Kao, nije mi rekao  sve,  ja onda  nervozno klimam  glavom, kao, da  mu sve odobravam,  prevrćem očima,  što jedino može da znači:

 “Ma, čoveče, ne  davi me više, znam sve! Vreme je da   završim, ovu priču i da se lepo odmorim od tebe, tvojih  Rimljana, imperije i minulih vekova što se u kamen pretvoriše!”

Ali, on ne odustaje, ili me ne čuje. Sve mi se čini da je i on nervozan, krši prste kao ja, maše trepavicama, zamuckuje, ali ne odustje od priče;

“Pazi ovo, na  samom ulasku, znaš tu u Gamzigradu, mogla bi da  se  stavi ploča sa  savremenom transkripcijom, što će nam  večno  kazivati ko je bio Galerije; 

Pokraj lekovitih, termalnih voda Timoka, podiže sebi i majci za života odani sluga, imperator, avgust, Heraklov brat nepobedivi Ceazar, Galerije.” - šapuće mi i dalje  Srejović. Sada još žešće, udarajući  desnom rukom o levi dlan kao da udara pečate, ili kao da mene  vraća iz nekog  bunila,  koje mi ne da da se vratim  u    realnost, u moj  zavičaj. U tom bunilu i dalje čujem  Srejovića, koji ne odustaje da završi svoju priču, od tamo odakle je i započeo;..

“Ovih dana, zove me kum sa  Dunava, gde peca ribe,  šalje mi poruke, ja nikako da mu se javim; kaže, radosnu vest da mi saopšti! Rekla mu je čovekolika riblja kamena glava na Lepenskom Viru, onu  koju sam ja pronašao, pa su joj  ovi savremenici  stavili  sunčane naočare na oči, kao neki jubilarni plakat za  savremenu araheologiju,  kaže da je ovih dana  postao Bela pčela,  a ja  Beli orao, ubedjuje me. Evo računaj: Otac, deda, pradeda, čukundeda, navrdeda, kurdjel, orskudjel, kurdjup, kurlebalo, sukurdov, surdepać, pardjupan, ožmikur, kurajber,   sajkatov i  beli orao!  Taman toliko, sa novorodjenim, to je   sedamnaeseto koleno  u rodoslovu našem, baš toliko koliko je  vekova prošlo! Ma ne smej se!  Neću više da te ubedjujem, znaš da volim neobične stvari; pozorište i reflektore! Ali, ne znam ko bi  mogao od ovih naših da glumi  Galerija!”

Ja nastavljam da se smejem, ali usput na prste  prebrojavam, pa  sve iznova, nikako da  utvrdim do kog su stabla  u porodičnom korenu moji unuci  sada stigli..

Ne mogu da budem siguran, jer sam izmedju   rečiju stalno gledao u njegove ruke, koje su  i dalje mlatarale oko mene. Ali, znam sigurno  i ovo  mi je  Srejović još šapnuo:

“Upamti ovo što mi  Galerije rekao, a njemu je to  Dioklecijan dojavio, a ti ćeš  nekom drugom,  ili opiši  sve ovo što ti rekoh:

         Ne treba ti ono što već imaš, to je od Boga dato. Tvoje je da nešto učiniš u  sebi samom, zato si i stvoren. Uživaj u društvu onih   koji  te vole, poštuju i radi za njih. Brini se o prošlosti i o budućmosti. Čini  što možeš i sebi i drugima, kako bi učinio da budućnost bude dobra za svakoga. Osećaj se dobro u odnosu prema samom sebi, da  učiniš nešto sveto!” –  šaputao je  Srejović.

        I kada  mi se učinilo da ću moći i dalje da ga  pažljivo slušam, odjednom je, iznenada, zauvek  zaćutao. Tek sada vidim  koliko mi ta ćutnja  smeta, nedostaje mi njegovo šaputanje. Sve mislim da ima još nešto što mi je hteo reći, a ja nisam imao strpljenja   ili osećaj  za njegov trajni povratak u zavičaj. Tu svoju nedorečenost  ostavio je da je mi   izreknemno, kako nam je volja.

      

        Sada  više ne mislim o tome, ali  svaku reč sam upamtio, znojem sam je  dotakao, zalepio na mozak i, eto, što tada čuh, ja, evo, prenosim ovako svi da znaju. Ako u sve ovo ne verujete, poštovani, kada uzmognete, razmislite o svemu ovome, ili posetite Lepenski Vir,  Feliks Romulijanu i Šarkamen. Kada se umorite od  jeke istorije,  zastanite; čućete lepo kako   čovekolika riblja  kamena glava cijuče, kao da nešto priča.

 Na Feliks Romulijani  pored  zapadne kapije  čućete kako  Srejović šapuće istu priču, kako se nekada zidalo i zidalo, ratovalo i ratovalo. Ako na Maguri, neka žiška zasvetli, ne plašite se to Vas  Galerije pozdravlja, pali sve ispred sebe! Ako čujete umilni glas, to  Romulijana peva. Ako sretnete Mojru -  gataru, to  Baka Oga proriče vradžbine, o životu teškom koji  Vas tek čeka. Ako pored Vas protutnji konj, to Vas  plaši besani ženskaroš i pustahija Armentarijus, a pored njega osilni, neobrazovan i brutalan mu  sestrić Daja. Ispred niih  uspravno kao kakav kip  korača prvi medju zidarima Dioklecijan i svih  sedamnaest rimskih  careva iz   ovog kraja. Ispred njih cupka Zlatni  Mali Car i sipa žuiti prah. A tamo negde  pokraj  Velike  reke, sve ih pomno nadgleda O Gan Karpa i  čuva im korene da se ne izvuku iz zemlje, da se trag ne zatre.

           Ovu čudnu povorku prati  odrpana  svetina koja viče Adoratiooo! Adoratiooo!!

           Ta neobična životna drama, još uvek traje, neće se nikada završiti, reflektori su  još upaljeni, danju sunce, noću mesec i zvezde, za nove  pozorišne milenijumske kamene   glumce!

           Sve izgleda samo kao izmišljena priča, koja počinje,  kao i sve naše priče iz detinjstva, zar ne:

“Bio jednom jedan klinac, vako  kao ti..maštao  je  da bude car..!”

Jednoga dana, neko dete koje sada  sanja, pojaviće se kao odrasli  čovek, koji će sve ponovo ispričati, kao što sam ja sada ovo kazivao!

        Možda će to biti nova priča?! Pomenuće sve ovo i dodati  silne nove junake, ljude, robote, kompjutere, koji će minuti  pozorištem života.  Samo on će moći da potvrdi da je to istinita priča o ljudima što se u kamen pretvoriše, a duša im je sada negde u vaseljeni, tu pored nas.

Ovo je priča o rimskoj imperiji i zidarima Vaseljene, kopačima zlatnog, ali otrovnog i krvavog praha. Priča o večitim dečjim snovima, koji se nikada ne završavaju i nikome ne kazuju, a uvek  počinje isto...

Ovo je priča o našoj prošlosti, o svim našim ratovima,  kroz koje smo u minulim vekovima prolazili, branivši  svoje otečestvo i da^li  četiri miliona života, isto toliko se rastiikali po belome svetu. Ili i  priča  o  našoj deci, koja mora ponovo da dokazuju,  ko su, šta su i kuda su krenula!

Ovo je priča o pomeranju  granica realnog uma i logike, o promeni teorije; istorije, novinarstva, arheologije i rudarstva.

 Znam, u sve ovo mnogi neće verovati! Ove priče će  se kazivati dok kamen  opasuje zidine. A ko zna koliko će tek nova priča trajati!

Ti, koji ovo čitaš, valjda si nešto  novo saznao, naučio iz prošlosti, radi  budućnosti.

 Ne dozvoli da se zaboravi ovo što se sada dogodilo. Smrvi sve ove sadašnje skotove!

 Dragi moj, oni to vole, uplašiće se. Vidiš kako puze, kao pacovi. Izmišljaju, lažu u ime  prošlosti. Mole za milost, nude neku bolju budućnost. Čiju i za koga?

 Pokaži se, dragi moj, ali ne daj se nikom. Ne isplati se verovati istoriji. Vaseljena je naš zavičaj! Pokaži im, dragi moj, da nisu bili na tom času poštenja. Slobodno, ne daj im da se snadju. Samo pričaj, dok ima vremena.

Pominji smrt i život, ali nemoj da se uplašiš i predaš! Nikome! Čuješ li? Kod ljudi se ništa ne može verovati, jer zaborave brzo sve. Dobri su samo dok ne dobiju ono što žele. Samo da su hteli, zapamtili bi sve što je bilo jednom i nikada se ne bi ovo ponovilo. Pa sve su oni to naučili, znaju oni to dobro, za šta se bore! Za koga, za prokleto zlato, kako je to smešno, dragi moj!

Ne veruj ni tom leptiriću što visi na posteru iznad tvoje glave. Prevariće te, odleteće, to mu oči  kazuju. Ne veruj ni onom buljavom, znam ja šta on hoće.

Da ćutim,ćutim! Evo, ćutaću. Neću reći ko je i zašto bombardovao moju domovinu 78 dana i noći. Neću reći, da je od 24.marta 1999.godine, tokom 78 dana i noći vazdušnog  udara, poginulo   oko  3.500 ljudi od čega  2.000 civila, dok je 12.500 ranjeno uglavnom žena i dece. Neću reći da je oštećeno ili uništena infrastruktura, privreni objekti, škole,  zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture! Ništa neću reći sve se zna, ali se ne zna  zašto  je  uništena  jedna domovina! I opet da, samo, pomenem   Srejovića:

“Sve više nam omanjuju kuće i ognjišta, plodno zemljište:  broj živih duša je svake godine manji za  dvesta hiljada. Polako se i mi u kamen pretvaramo za  novi milenijum! Kamen ne zna da priča, samo je nemi svedok prošlog vremena. Jedini! Mi, što sve to preživesmo, jedini smo svedoci sadašnje svetlosti našeg zavičaja,  čuvajmo je za one koji će tek doći u zavičaj!!!”

 I na kraju, ako ste zaboravili,  da Vas podsetim: “Volite našu zemlju, ona je velika okrugla, u  Univerzumu nema  drugog svog nego nas!

Volite sve ljude, oni su svuda raštrkani po zemlji, u Vaseljeni, ni oni nemaju drugog sem nas! Obožavajte Boga i oca svoga i oni nemaju  drugog sem nas, ostalo  već sve drugo znate!!!!” 

Priilog I

Rusаljkе su mitskа bićа  ljudima. Rusalje su  večno mlade i lepe. Ako bi neko  čuo pesmu ili ako bi ih ugledao pri igri, namah bi oneme i oslepeo

koja su imala  isključivo ljudska obličja i osobine, predskazivala su budućnost, nesreću, smrt. Оkuplјаlе su sе nа šumskim prоplаncimа ili pоkrај rеkе gdе је trаvа buјniје rаslа. Smatra su da   su rusаljе vеоmа оpаsnа bićа kоја uvеk nаstоје dа nаnеsu zlо, naročito mladim  žеnаmа i muškarcima.

     Теžilе su dа nаmаmе žrtvu dо vоdе i zаtim је udаvе.  Rusaljke su  crvenokose lepotice koje su imale samo sedam dana u godini da se pokažu, tada su  mogle da  igraju, pevaju i razgovaraju sa dušama mrtvih predaka

 i za to vreme su činila svoja  čudesa.

Prilog II

Lesnik-Šumski  duh, zaštitnik je ljudi koji pretežno žive  sami u šumi. Svoje prisustvo oglašava drekom, bukom i pesmom. Lesnik je šumski demon, gospodar šume koji se stara da krug života nikada ne bude prekinut. On vlada životom i može učiniti da na skeletu davno umrle životinje ili čoveka nikne novo meso i tako  oživi. Ima i brojne magične moći, od kojih je  najpoznatija da se može privremeno i pretvoriti u drvo ili životinju.

     Ovaj demon podseća na kentaura iz grčke mitologije. Lesnik  nema senku. Krv mu je plave  boje, pa su mu  zato i obrazi  plave boje. Na zemlji se održava  svojom muškošću  koja  izgleda kao velika žila..Oči su mu obično zelene, kao i čupave obrve, a telo mu je  prilično dlakavo. Lesnik je  naklonjen pastirima i čuva im stoku. Zaštitnik je divljih  i pitomih životinja, zadužen je za upravljanjem odnosima izmedju njih. Po nekim verovanjima  Lesnik  je ceo obrastao u runo.Medveed mu je ljubimac i često su zajedno. Lesnik  spada u najstarijea vilinska bića.Od njih su stariji samo  vodeni demoni i duhovi.

***********************************

 -  romansiran razgovor sa  Srejovićem

          - više o plasmanu  na teelefon 0643066837 

         -ili,   jonmirt@ptt.rs