100 GODINA SAMOĆE !!!!!

O MOJIM PRIJATELJIMA PESNICIMA

RATNA KNJIGA GENERACIJE  KRVAVA ŽETVA

Saša-Slaviša Trifunović ‘‘Žetva života’‘

Potresno svedočenje sa prve borbene linije

Te 1991.godine nad Jugoslavijom kruže vizantijske spletke, cveta etička kriza i buja nacionalizam, o otome nismo mnogo znali, samo, smo nagadjali.Tek kada je počeo rat na području Hrvatske, sve je bilo jasno, ali kasno. Ovo je knjiga o tom ratu koji nikada nije smeo da se dogodi i o zabludi da se nije smeo dogoditi, a ipak se dogodio. Dogodila se naša zabluda.Teoretičari kažu da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, bili smo svedoci te i takve politike.

Bili smo svedoci političke nezrelosti i etičke krize, nedostatka mudrosti i potvrde postojanja birokratije u ratu.

Iz tog rata, sa prve linije, raportira vodnik iz Bora Slaviša Trifunović, formacijski oficir, od 13 maja do 18.oktobra 1991.godine u predelu Gline i Petrinja Imao je 30 vojnika i samo 19.godina.Zato je napisao ‘‘Žetvu života’‘, antiratnu knjigu cele jedne generacije vojnika devedesetih.

Slabviša Trifunović je tako postao pisac po nuždi. Pisac svedok. Živi svedok vremena i dokument dogadjaja generacije koja je pokušala da odbrani ono što se obavezala da će odbraniti: Domovinu.

A šta je Domovina? Odgovor je u zakletvi: Ako treba, za nju ne žaleći i život svoj, da damo.

!Eto , to je Domovina, kažu junaci iz ove knjige gde je glavni junak rat. I to su vojnici činili to svedoči i ova knjiga.Ubijali su.Ubijanje čoveka je biblijdski nedopustiv zločin, a vodjenje rata je genocid, to je čin koji nema opravdanja. Jer rat su vodila deca, ovde su umirala deca, tek sazrela deca, vojnici, devetnaestogodišnjaci.Čovek kad umre, čitav njegov život, u jednom blesku, proleće kroz glavu. Koliko je to malo 19-20 pa i 25 godina? Zato se i čini da je ‘‘Žetva života’‘blesak koji treba da osvetli čitav život generacije koja je tek stasala u zrele ljude- i to preko noći.U plotuno izmedju dva juriša, slavili su rodjendane i gasili svećice, čitali pisma i pisali ih.

Slaviša Trifunović Saša piše ovu knjigu kao što preživljava sve što je prošlo, sve što je ostavilo ožiljke.Za celu njegovu generaciju to je krvava žetva gde svaki pokošeni snop zaboli i ostavlja ožiljke on im se vraća i suprostavlja životom.Piše ne hronološki već onako kako mu se slike redjaju, u magnovanju:

‘‘Pošli smo nas 600, a vratili se 217. U grad bakra stigli smo samo nas tri vojnika. Pomenuću Ninoslava Miloševića, a onog iz Luke, neću, on je sakat na jedno oko i hoće da sve ovo zaboravi...’‘kaže Saša Truifunović.

Svi vojnici su imali posebno pismo za nedaj bože. Ono svoje pismo Saša Trifunović objavljuje u knjizi u ime onih koji ga nisu poslali. Za njega još traje dramatični telefonski razgovor na realciji Glina-Bor, izmedju njega i člnova porodice, u predahu izmedju dve unakrsne vatre. Kao freska ostala mu je večna slika majke sa dva deteta koja zakovana kao Hrist, štiti svoja dva deteta. Još mu titra zenica njegovog druga koga su sa druge strane boli bajonetom, i sada vidi kako mu pantonimom kaže: pucaj, pucaj, brate!!

To ratno luduilo i sada ga budi iz sna , žetva i sada traje, a sve je odavno prošlo, ali za njega traje, u ovoj knjizi zanavek.

On ne želi da se pravda, zašto je sve to tako učinio.On faktografski to daje javnosti, iznosi činjenice, ogoljuje istinu.On traži, migolji, baulja. On humanističke motive otkriva, nudi lične primere te patnje. Naše je da naslutimo odgovcr, zašto, zašto je sve to moralo tako i zašto baš ta generacija vojnika da reši to pitanje. Eto zato i ova knjiga postoji, zato je i napisana, da ponudi odgovor, a da li ima odgovora!? Čitanjem knjige’‘Žetva života’‘nudi se jedan odgovor.

Rat se u Jugoslaviji dogodio uz odobrenje dvadeset vlada sveta.

Ubijalo se da bi se dokazala nepobedivost i suverenost. Ni jedna ni druga tvrdnja nisu se pokazale kao tačne.Jedino su ginuli ljudi, to je tačno. Medjunarodni interesi i dalje će kovati zaveru protiv Jugoslavije. Samo da ne ginu više nevini ljudi, vojnici.-deca, poručuje ova antiratna knjiga.

1999.

Timok, 21.6.2001.

UNIVERZUMM: 100 GODINA SAMOĆE !!!!!!!!!!

100 GODINA  SAMOĆE !!!!!! -2-
 

ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ?!

(занимљивости и чињенице о Србији у Првом светском рату):

ЖРТВЕ И ГУБИЦИ:

1.      У Великом рату процентуално највише жртава имао је наш, српски народ (62% мушкараца од 18 до 55 година – 53% погинулих и 9% постало трајни инвалид).

2.      Од епидемије пегавог тифуса, за време Великог рата у Србији умрло 350 000 људи.

3.      У Великом рату је Србија изгубила половину националног богатства (500 милијарди евра).

4.      Уништено је 70% укупне индустрије, 50% рудника метала, 70% рудника угља (изгубљено је 182 индустријске године!!!)

5.      Централне силе су Србији отеле милион и по тона угља, више стотина хиљада тона разних метала и 4,5 тона злата и сребра.
                               
                               БЕСМРТНИ ЂАЧКИ БАТАЉОН:

6.      Уочи Колубарске битке, у редове српске војске стигао је и Скопски ђачки батаљон. Млада крв која је киптела ради одбране Отаџбине подигла је морал српским војницима и у великој мери заслужна је за чудо које је Србија извела на Колубари.

7.      Двоипомесечном обуком будућих каплара и поднаредника руководио је потпуковник Душан Глишић.

8.      У батаљону је било и младића из певачког друштва „Обилић”. Кроз цео рат пратила их је песма: „Хеј трубачу с бујне дрине, дед' затруби збор, нек одјекне Шар планина, Ловћен, Дурмитор!”.

9.      2.новембра 1914. регент Александар Карађорђевић дочекује батаљон у Горњем Милановцу и испраћа их на фронт завршавајући говор командом која ће их пратити док постоје: „Ни корака назад!”

10.  То је једини пример у историји света, да једна држава – Ондашња малена Србија шаље на фронт свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину – и све то као последњу наду за спас Отаџбине!!!

11.  Један од каплара, Страхиња Нушић, син јединац нашег познатог писца Бранислава Нушића пише уочи битке на Градишту својој вереници: „Ако погинем у бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.” Пао је неколико дана касније...

12.  Један савременик рекао је да је управо Бесмртни ђачки батаљон генерација која је у миру најватреније живела и стварала за Србију, док се у рату најхрабрије борила и крварила за њу.

13.  У маглама српске прошлости и даље светле ликови 1300 каплара, заборав њиховог дела почетак је нашег краја!

                СРПСКЕ ХЕРОИНЕ, ДАМЕ ГВОЗДЕНОГ СРЦА:

14.  Српска Јованка Орлеанка: МИЛУНКА САВИЋ
Храбре Српкиње: СЛАВКА ТОМИЋ
                               ЛЕНКА РАБАСОВИЋ
(Црно)горске виле: ВАСИЛИЈА ВУКОТИЋ
                                  МИЛИЦА МИЉАНОВ
                                  ЈЕЛЕНА ШАУЛИЋ
                                  МИЛОСАВА ПЕРУНОВИЋ
Српкиња из Марибора: НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ
Учитељица из Ужица: ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ
Матуранткиња из Београда: СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ
Наша Енглескиња: ФЛОРА СЕНД


Француз Анри Барби, књижевник и новинар који је извештавао светску јавност о Првом светско рату на Балкану и са српском војском прошао Албанску голготу о нашим хероинама говори следеће: „Ја сам их гледао на ратишту с пушком и бомбом у руци и у болницама у којима су на материнске и сестринске груди привијале рањене јунаке... Гледао сам их дивио им се! Ни страха, ни колебања, ни суза, ни уздаха. Није било жртве које оне нису могле да поднесу за Отаџбину. То су одважне кћери Србије, мајке и сестре јунака са Цера и Колубаре, мојих ратних другова којима је Отаџбина била преча од живота... Није у то време било официра који не би радо, у знак најдубљег поштовања, положио свој мач пред ноге ових хреоина. Оне су својом храброшћу задивиле свет.”

Наше хероине, даме гвозденог срца су између осталог носиоци следећег ордења: Орден Карађорђеве звезде, Орден Легије части, Ратни крст за златном палмом, Златна медаља за храброст „ Милош Обилић”, Албанска споменица, Споменица „Освећено Косово”, Руски крст Светог Ђорђа и многих, многих других...

                        ЗАСТАВЕ – ВОЈНИЧКА И НАРОДНА ЧАСТ

15.  Српска војска је од 1912. до 1918. ратовала са 51 војном заставом: 47 се чува у депоима Војног музеја у Београду, 3 су нестале у биткама, кад су их заставници, да не падну у руке непријатељу, сакрили или уништили, последња, застава славног Гвозденог пука, била је погребни покров на сахрани Краља Петра I Карађорђевића и са њим је сахрањена.

16.  Поробљеном и разореном Србијом се од уста до уста у пролеће 1916. проносио глас: „Ниједну нам заставу нису отели! Војничка и народна част је сачувана!”
                                            
                                            ТРИ ЧИЊЕНИЦЕ:

17.  Гаврило Принцип имао је само 19 година када је извршио атентат на Франца Фердинанда борећи се за оно што му је аустроугарска монархија отела: за нашу милу Отаџбину, а бранећи једино што није: част и достојанство српског народа.

18.  Најмлађи официр у Великом рату био је Србин Момчило Гаврић, имао је само 8 година када је ушао у војничку опрему.

19.  Једина жена учесник Мојковачке битке била је Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка Вукотића, учесница Првог светског и оба Балканска рата.
                                      
                                       АЛБАНСКА ГОЛГОТА:

20.  Албанска голгота је устаљен назив за повлачење Српске војске и прогнаних цивила преко завејаних планина Албаније и Црне Горе након инвазије Централних сила на Србију, у зиму 1915/16. током Првог светског рата.

21.  Децембра 2015. године, мала група храбрих родољуба, ентузијаста и поштовалаца традиције и историје, организовала је експедицију под називом “Албанска голгота 100 година касније” која је у част великим и одважним прецима након две недеље прешла комплетан пут повлачења Српске војске преко Албаније са Космета све до острва Крф.

22.  У Солуну, на Зејтинлику постоји Српско војничко гробље, кога чува осамдесетосмогодишњи Ђорђе Михаиловић.

23.  Плава гробница је назив који се користи за море наспрам југоисточне обале острва Крфа у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници пошто на острвуВиду више није било места.

24.  Милутин Бојић: „Плава гробница”
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.
То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

25.  То је био први и једини пут у историји човечанства да једна држава напушта своју земљу, своју Отаџбину, ради њене одбране, напушта је војска, Врховна команда, Краљ, регент, Влада, Народна скупштина, банка и благајна, цивили, народ, жене и деца, напуштају је сви, носећи са собом најзначајније реликвије као што су Мирослављево јеванђеље и мошти Светог Цара Лазара...

26.  У току одступања преко Албаније живот је изгубило око 243 000 људи.

27.  Албанској голготи уследио је Крфски васкрс.

ОМИЉЕНИ СРПСКИ ВЛАДАР, КРАЉ ПЕТАР ПРВИ КАРАЂОРЂЕВИЋ:

28.  Краљ Петар I Карађорђевић био је омиљени српски владар, из љубави према њему и Србији, настао је поклич: „За Краља и Отаџбину!”

29.  Скоро све српске земље имају град који је добио назив по Краљу Петру: Петровград (стари назив за Зрењанин), у Србији, Мркоњић град у Републици Српској и Петровац на Мору у Црној Гори.

30.  Краљ Петар је често био на ратишту, са српском војском прешао је Албанску голготу и касније је с њима пробио Солунски фронт.

31.  Краљ Петар I Карађорђевић сахрањен је у својој задужбини на Опленцу.

32.  Војвода је био највиши војни чин у војскама који је одговарао чиновима маршала и фелдмаршала у већини монархија до 1945.
                                                  
                                                      ХЕРОЈИ:

33.  Србија је за времем Великог рата изнедрила четворицу војвода. То су Војвода Живојин Мишић, Војвода Степа Степановић, Војвода Радомир Путник и Војвода Петар Бојовић.

O POEZIJI SLAVICE LALIĆ

PRIBLIŽAVANJE VATRI

Stihovi Slavice Lalić su puni simbola onoga što oko ugleda i misao dotakne i sve nam se čini da ih prepoznajemo i da su deo našeg života. A ipak su deo onoga ko ih je napisao sa namerom da se odbrani i da opomene.Ovom poezijom Slavica Lalić (1947.Bor) se brani. Reč joj je bedem oko koga može sigurno da se zastane radi razmišljanja, radi opomene. Ovo je prečišćeno saopštavanje života simbolima.Kao da pesnik štedi pesnički materijal. Zauzdava:duboko racionalizuje inspiraciju. Slavica Lalić stihove prigušuje svesno, da bol opstane samo njen, radi opomene naše.

O rodjenju svoga bića ne može biti, sve rečeno, Da li svako radjanje predstavlja radost života koji treba tek osvojiti.

Tako Slavica Lalić svojom prvom pesmom’‘Vita’‘najavljuje svoju žišku koja će obasjati njenu dušu i celu knjigu.Ovom knjigom ona otkriva sebe i svet oko sebe koji je sve više zaokupljen pitanjem opstanka. Traži odgovor za sve što nas okružuje, odakle dopire odjek i bat života, odakle se nikad ne čuje smiren glas i nikad ne vidi put. Razmuljivo je što svojom pesmom, registruje mnoge nama prepoznatljive sredine, dogadjaje i ljude, što je dovoljno da se razumeju njene poruke i njena privrženost s krajevima u kojima je boravila i ljudima koje je upoznala i zavolela.

Tako prepoznajemo more i Kotor, Vršku Čuku i Knin, Draginju Urošević i Momu Dimića.Zlot i zlotske pećine, Milića od Mačve.Ona ih samo poetski oblikuje poštujući naše saznanje o nujima.

Slike

Na hotelskoj terasi

S desne strane stolovi

Hleb i igre

Narod se vceseli

S leve bleji

Narod čeka

Mač sudbine

S desne izvor žubori

Prenosim mu vid da gori

I kitim ga cvetom zdravim.

Živ si

Zdrav si

Prvi rode Moj narode.

Svojom drugom pesničkom knjigom Slavica Lalić ne peva samo o sebi već o sudbini naroda i sveta u kome živi.Ovo je njena opomena, ovo je njeno preživljavanje vatre.Ona se inspiriše onim štoje okružuje i na taj način nam omogućava da i mi doživimo taj jedinstven poetski trenutak.

Po rečima Mome Dimića, novom knjigoom poezije Slavica Lalić će nam naznačiti koliko se približila toj vatri koja ume da opeče i u pepeo sve pretvori.Osim ovih stihova koji to potvrdjuju i on može sam potvrditi koliko je to opaka vatra života, kaže Moma Dimić za poeziju Slavice Lalić.

Inače, pored pesama, pripovedaka i dnevničke proze objavljenih u časopisima i zbornicima Slavica Lalić je štampala i pesničku zborku ;;Obredna pšenica;; Apostrof, 1994.godine i svoje snovidjenje u knjizi ‘‘Sidra’‘2002.godine.

Tragovi, 22.jun 1998. Bor.