UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН-------- ПУТ У ТАЧКУ-- ********** ДОЧЕК НОВЕ ГОДИНЕ У ЈАМИ *******

8. За камарате у руднику нема празника ни славља, када ти је смена дођеш на време испред Вајферт корпе, која те стропошта на дубину од 300 до 700 метара и онда знаш шта треба да радиш: бушиш, ријеш, товариш, а поред тебе коњ Ацко, чека да напуниш вагончић и тако брзо време прође. Ако имаш среће после осам сати извуче те иста машина и сијаш од среће. Али, није увек тако, млади рударски инжењер Љубомир Марковић, није ни знао да ће за дочек Нове године бити на петом хоризонту. Па зато није ни рекао својој жени Дули, да за тај велики дан неће бити заједно. А другарица Дула, се за овај дан почела да спрема од раног јутра; купила нову хаљину и ципеле, исфризирала косу, а за свог супруга Љубу купила и нову кравату. Чак је и својој комшиници Јасни најавила да ће за дочек Нове године ићи у ,,кафану,, а деца ће остати да спавају, па ако може комшиница ће их који пут обићи. Али, само неколико сати пред одлазак у кафану ,,Козара,, Љубомир Марковић, рударски инжењер, саопштава својој Дули, - да мора , до рудника, како би примио смену, одредио послове, и наравно вратио се за одлазак на дочек Нове године. Тако је и било, другарица Дула није имала примедбу, већ се увелико спремала и надала да ће се њен Љуба, по договору вратити убрзо. Али, како то и бива у јами боравак, никада није сигуран. Изненађење је увек могуђе, а то значи несрећа вреба иза сваког камена, злата. Љуба се није вратио, као што је обећао својој Дули, која је остала да броји минуте до његовог доласка.. Само што је ушао у Вајфер корпу, диспечер Миладин му је саопштио, да је на петом хоризонту дошло до несреће; на целу смену одронио се пришт и остало је затрпано 8 камарата. Наравно, рударски инжењер Љуба је све заборавио, пред очима му је само слика затрпаних камарата, а у мозку му одјекују речи; -мо-морам их спасити, морам их спаситиииииии!. После само неколико година рада, као млади инжењер добио је десет рудара у смени и ово му је прва несрећа. Зато је појурио до телефона, и диспечеру Миладину јавио да што пре активира Горску службу, а он ће на петом хоризонту остати да их чека. Али, није их чекао, почео је да пузи и уз помоћ карабитуше тражио могуће трагове несреће. Пузећи као мало дете, наишао је на канделабру, која је још увек била врућа, а из ње је излсзио дим, што је значило да се тек угасила. То шуштање дима, он је протумачио као речи: -Љубо, иди право, они су тамо затрпани у оном тунелу, што сте га пре неки дан пробили. Али, нисте га добро обезбедили, подграђивач није имао довољно грађу Пожури инжењеру, остаће камарати без ваздуха,.пожурииии!. Управо те речи, пожури, пожури Љубо одзвањале су на сваки покрет. Није прошло ни десет минута, а Горска служба је већ стигла. Иако је канделабра почела да се хлади и остала је без дима, он је држао, као да је и даље слушао неки нечујни глас. Горској служби је само рекао да се мора пробити затрпани тунел који је пре два дана био пробијен. И онда је почела права борба спасилаца са халкозином, борнитом, ковелином и ко зна са којим све бакарним примесама. Прорадиле су бушалице, ручни моторни подривачи. И већ је почела да се назире прва шупљина према тунелу. Љуба је чуо како му неко шапуће, тек када је погледао у канделабру, осетио је да му рука . подрхтава. И он се сјурио у рупу према тунелу. Од осам камарата, видео је 7 како леже један поред другога, држе се за руке, као да један другога масирају, гледају га и ћуте. - Живи су! Живи су! Љуба је опет то чуо,а није отворио уста... Дошли су и спасиоци и почели да их извлаче. Љуба се окретао да нађе још једног камарата, али га није нашао у тунелу. Позвао је диспечера рекао му, - да је пронашао 7 камарата, али једног нема. Зато ће он остати да га тражи на петом хоризонту. А ове нека извуче корпом на површину, па у болницу. Само штоје то рекао, спустио слушалицу, корпа је већ дошла на пети хоризонт и почело је извлачење 7 камарата. А Љуба је остао. Није желео да остави свог камарата у јами. Опет је упалио не његову, него канделабру која му је малочас шапутала и почео је да пузи. Пузио је баш онако како је из канделабре била команда. Са десне стране у каналу лежало је мртво тело његовог камарата... - Ето то је Зећа, а ја сам његова карабитуша. Он је пошао да јави о несрећи, и потражи помоћ, па је пропао у овај канал, а мене избацио у тунел, да ме ти нађеш. Чује како му из канделабре још увек одјекују ове речи које излазе из дима, карабитуше. Љуба, се удара у чело, пипа камарата, окреће га, грли. Али, ништа Зећа је мртав и мокар. Колико год да је то вече било драмтично за инжењера Љубу, још драматичније је било за другарицу Дулу. Само до пет минута до 12 сати је чекала упорно; имала је наду, да ће њен Љуба испунити оно што је обећао. Али, није било тако, а то значи десило се оно најгоре. Од великог узбзђења и помисли шта се можда догодило, дошла је испред врата комшике Јасне и рекла: – Мој Љуба се није вратио, сигурно се нешто десило. Нову годину није ни дочекао, ето какве сам ти ја среће моје Јале! И десило се, Дула се стропоштала у ходнику, а комшика Јасна је позвала хитну помоћ и онесвешћену Дулу Хитна помоћ је одвезла у болницу. Тек касније за инжењера Љубу су његови камарати приредили дочек Ниове 1970. године на петом хоризонту. Поред Љубе била је и његова Дула, коју су обукли у рударско одело, тако да се није приметило да је у јами присутна женска особа. Али, сви су приметили да је са њима и њихов камарат Зећа, зато што је Љуба поред себе држао упаљену Зећину карабитушу, која је трептала и шапутала; - Среe’на Нова година моји камарати! А одједном у јами на петом хоризонту је одјекнуло; Срећна Нова година Зећо! Сви камарати су заћутали, одајући тако пошту свом несрећном камарату. Једино је Дула почела да плаче и рида. Љубомир Марковић, рударски инжењер, напустио је борску јаму пре 40 година и своју професију наставио у Колубарске руднике.Али, од рударске коби није могао да побегне. Несрећним случајем, само неколико година касније,погинуо је. Ову карабитушу поклонила је његова Дула, пре 40 година, за трајно сећање на њеног Љубу и зато његова прича улази кроз ова слова на Пут у тачку.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ СУ РУДАРСКЕ ОЧИ

7. *****Лампе карабитуше-канделабре су рударске очи. За Тадију Торлака из Књажевца, ова карабитуша је била нога, а ево зашто. Када се у руднику Добра срећа, стропоштала цела шкарпа, он је остао без обе ноге. Онако, само трупло, уз помоћ ове карабитуше-лампе, забадајући њен шиљак, вукао се стотинак метара до извозног окна и тако ушао у корпу. Док је пузао тако чуо је неко јаукање, али у исто време и неко тепање, као да га је неко миловао и давао му снагу да издржи. Једино је могао да разуме, да је све то долазило из лампе карабитуше, коју је он чврсто држао и забадао у ћумур. А у памети су му били само његови најмилији који су му чак и помагали да се извуче из рудокопа. Када су му правили инвалидска колица, захтевао је да се уради и сталак за ову лампу. Била је то његова амајлиоја, стално је држао исто онако као када су га полумртвог извлачили из рудника. Многи су сматрали да је лампа заслужила, да само после неколико година, заједно са њим оде у гроб. Али, стари камарати нису дозволили, то није обичај.- Канделабре су рударске очи, а пламен који избија из њих је душа њихова, говорили су камарати. Канделабра служи да осветли пут живом рудару, а не мртвим камаратима. - Нека ово буде поклон за неке нове младе рударе, рекла је његова Стана, бришући је црном марамом, Рудник угља Соко данас ради, али се одавно не употребљавају лампе бензинке и девијевке. Оне су дуго осветљавале пут и радна места, али су и упозоравале рударе на присустност метана, .По казивању Милета, сина рудара Црног, који преузе ову карабитушу од Тадије. Ова лампа је била близу 200 пута на висини задатка, треперила је као да намигује рударима, а они су знали да је опасност близу. Надживела је све, али никада није затајила, рекао је Црни, који је у Подвису доживео дубоку старост. Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ--------------------

И КАНДЕЛАБРЕ СУ ПЛАКАЛЕ КАДА ЈЕ ПОРУШЕНО ВАЈФЕРТОВО ИЗВОЗНО ОКНО Приликом рушења Вајфертовог скип окна, осамдесетих година, најтужнији је био Градимир Величковић, машин мајстор. Та туга је била као пред неки пут, када се човек спрема, а не зна да ли ће се икада вратити. Предосећао је Градимир да неће бити уважена његова и молба свих рудара па и грађана, чак и Музеја рударстзва и металургије, да се ово железно чудовиште које близу осамдесет година штрчи у недбо, као огромни барјак, са гвозденим точковима и одлази у земљу, конзервира и постави у ,,слободни,, простор, као симбол и трајни траг једног времена. Вајфертова извозна машина је својом грандиозношћу пркосила времену, али овом новом, изгледа није могла. Сасечена је у паран парчади и продата Јаши циганину као старо гвожђе: - Ако, ако каже Јаша и ми циганини душу имамо, да се наједемо мало овог рударског леба са седам кора! Управо зато се и жалио Градимир: - Сада немам где да чувам ову карабитушу, била ми је амајлија 8 година. Ту где је оставио техничар Раша стоји и сада, као да га чека. Чује, из карабитуше неко шуштање, шмркање, као да се неко љути или негодује. За Градимира Раша никада неће доћи, јер је он његово мртво тело извлачио из деветог хоризонта, баш овом извозном корпом, док је он држао баш ову карабитушу. -Ја му кажем: Mој Градимире са овом карабитушом изашао је и Раша, ово је његов пламен. Зато је и она даље твоја амајлија, чувај је. Својим изгледом сведочи и подсећа на Рашу! Његову молбу да лампу не чистим испоштовао сам до краја. Зато сам узео његову причу за Пут у тачку, јер сам му обећао да стрпљиво чека, можда ће Раша поново доћи да је упали. Карабитуша лампа је добијена на поклон.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ KАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- < И У ЈАМИ ВЛАДА ЦРНА ВЛАШКА МАГИЈА Само мало места, за један дан из живота Страина Мајлановића из Лазнице, за Пут у тачку и то баш онај дан из 1948. годинем када је, по казни, карабитушу добио и одма је изгубио, или затурио од страха на петом хоризонту, као да је у земљу пропала, или је ту умешана црна влашка магија. Одавно се зна, ако рудар изгуби канделабру, то је лош знак, то значи као да си изгубио своје очи, боље да не излазиш на светлост дана. Али, Страин је био мудрији од магије. За једну смену од заосталих чаура из рата, које су се затекле у јами, Страин је направио другу лампу и она има исти број као и она са којом је био задужен. Чак ни лампарка Мица Марков није приметила, или то није хтела да каже.Због клетве, то је чак и Страину рекла. Али, то му није помогло. И поред тога што је, по казивању Страиновом, из канделабре чуо често шуштање, које је он протумачио као праве речи из канделабре које су га опомињале да буде пажљив према њој као према свом детету, јер је прво своје дете затурио, због влашке црне магије. И стварно, остао је и он у јами, цео пришт се стропоштао на њега, касније се баш ту појавила карабитуша и тек онда сазнало да је Страинова смена била састављена од инфорбироаца, који су вршили честе диверзије у руднику. Управо, таква диверзија им је дошла главе, зхваљујући Саши, највећем рударском комунисти, који их је послао да раде баш тамо где је диверзија и припремана. А ту диверзију су назвали влашка црна магија! За овакву мудрост Саша је добио велико признање. Карабитуша је добијена на поклон.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------ КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ КАДА КАМАРАТИ ЋУТЕ-------------------- НА ПЕРИФЕРИЈИ ГРАДА ПОЧЕЛА ДА РАДИ ИЛЕГАЛНА ЛИВНИЦА ЗЛАТА 3.Ова мала карабитуша, годинама је пробијала рударску таму, како би осветлила пут првој смени. Рударски пословођа Тиса би за пола сата обишао радилиште и тек би онда смена могла безбедно да ради. Тако је било десет година, све до 1955.године; изгорела је преко 500 килограна карабита, испарило је исто толико литара воде. А зашто је тако морало да се ради? Зато што су Немци, приликом напуштања борског рудника злата, минирали све златоносне коте. Тако да је у првој смени погинуло стотине рудара, наравно о томе нема ни речи ни слово. Зато је и постојала детаљна претрага рудника. Кажњени, рудари су обилазили сваки милиметар рудника да пронађу и отклоне подземне мине које су Немци поставили.Тада су рудари уместо имена имали-бројеве који су представљали њихове године рођења и године висине казне. Тиса је десет година, обилазио све сумњиве коте и за његову срећу увек налазио и отклањао миниране коте. Узалуд је лампарка Мира, предлагала да ту већ остарелу карабитушу замени новом лампом. Пословођа Тиса то није желео: -То је мој најбољи пријатељ, а пријатељ се не оставља. Захваљујући овој карабитуши до сада је све ишло као по лоју. Када је било густо, она је треперила, треперила, шуштала, мљацкала и када је бело стани пани, она се гасила и ја нисам могао даље, а да сам само мрднуо, сада не би био поред тебе. Кажем ти она ме спашавала много пута, као да чујем.- Стој Тисо, не мрдај и тачка! На овакву причу о карабитуши Мира се слатко насмејала и добацила... -Изгледа ми да ти, Тиле, више волиш ову карабитишу, него ону што те дома чека, и моли се да изађеш из ове рупе жив и здрав, Али, рударска судбина је била неумољива и он је веома рано умро од рударске болести, ту већ канделабра није могла да му помогне. Ова карабитуша је добијена од Мире, ламкпарке, на поклон.

4 Овде треба сместити и судбину Петра Лападатовића, који је ову карабитушу добио од Тисе. И када би ствари које рудари употребљавају могле да се награђују и похваљују, такву награду и похвалу заслужује и ова карабитуша. Коју је пословођа Тиса сам направио и за петнаест година верности никада није отказала. Рудар Петар Лападатовић је чувао као своје очи и зато је сада у оваквом сјају и лепоти. У њихово време карабитуша никада није затајила.Ту верност сведочи Мошуљ Лонка из Злота. Сада нема више ни Тисе, ни Петра. Једино карабитуша сведочи њихову верност Заувек су остали у петом хоризонту. Лонка је одавно излапео и његово сведочење се не узима у обзир. Када гледа у канделабру, као да разговара са човеком. Лонка, воли да измишља, као да глуми, овај живот. Додаје неке своје авантуре и увек то завршава неким чудним смехом, који може да се протумачи, као неки бег од стварности. Тако је, једном Лонка приповедао својим камаратима, невероватну причу, коју му је дословце казала ова карабитуша: – Пази Лонка, памти добро, обавезно, немој да заборавиш, никако, уврти то у свој мозак. Знаш ону коту 310, тамо иза десног угла, стоји ти једна ознака. Ти је склони и видећеш чисто злато, јесте баш чисто, ти отвори карабитушу и напуни је златом и тако изнеси на видело дана. Да ти будеш богат и срећан, зато штго Тиса и Пера нису имали ту срећу, да узму то злато., зато је ред да то ти приграбиш. Лонка је узалуд убеђивао своје камарате, док су му се сви смејали, зато што су видели да је мортус пијан, а он је и даље понављао да је добро упамтио и урадио све што је чуо из карабитуше; пронашао је ту коту 310, склонио тај белег, напунио канделабру. Сав срећан пожурио је на лифт да изађе из јаме. Али, од свега тога није било ништа канделабра је била пуна неког пирита. Као и увек, жена га је грдила и љутила се што је дошао кући пијан и још донео неки песак из јаме. Наравно нико није поверовао у овакву Лонкину причу, коју је само себи шапутао када је излазио пијан из Козаре, убеђујући себе да је пропустио највећу шансу да буде богат човек. Тешио се тиме што је знао да злато увек доноси само несрећу. Много година касније, Лонка је већ био оронуо, али је ову причу стално поновиљао. И сада зна цео град, али нико не сме да понови ту Лонкину причу коју му је казивала карабитуша. Ту негде на периферији града појавила се подземна ливницва злата. Нико није смео, јавно да каже, одакле долазе те секундарне сировине злата и бакра. Али, тек је тада било јасно, да је Лонка заиста имао прилике да пронађе злато, које му је карабитуша обећала. Али, био је толико пијан, да је карабитушу пунио само пиритом. Или, је то била само његова вешта глума, да у све ово не посумњају његови шефови. Прича је трајала све док на периферији града, заиста није у илегали, почела да ради нека ливница злата. Сви су то знали, само ноћу из земље је излазио дим, са чудним мирисом, али нико није смео да то помене. И Лонка је заћутао. Остала је вечита загонетка, ко је био власник ове ливнице. Али се знало да у граду постоји златарска радионица и продавница Шиптара Паљија. Путовао је често за Пећ и сигурно је ово злато продавано њему. Било је баш то време када су Шиптари почели да се буне и праве нереда и диверзије. Чудна случајност. ту тајну је можда једини Лонка знао, јер је он био најчешћи Паљијев гост, који је из његове радионице одлазио мртав пијан и увек весео. Знало се и то, али нико није смео да јавно каже. Да је из погона рудника нестало 50 килограма злата и 90 килограна сребра у гранулама и комадима, чија је вредност тадашња износила 50 милијарди старих дина Само после неколико година Лонку су нашли на улици, испрерд Паљијеве златаре, мртавог пијаног Само неколико дана касније Лонка је умро, тако да је тајну однео са собом, а његова карабитуша је заћутала. Карабитуша је добијена од Петровог деде из Злота, за пола литре ракије.

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН ПУТ У ТАЧКУ------------

2...КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ ОНО ШТО КАМАРАТИ НЕСМЕЈУ Мој друг Томислав волео је рударство и зато је завршио за рударског техничара. Али, никада није радио у јами. Разлози су чудни, невероватни и скоро мистични, али по његовој причи истинити. Зато, и ова прича иде на Пут у тачку, а то значи, морате веровати и тачка. Када је први пут ушао у јаму, наравно држао је лампу карабитушу и полако као да улази у други свет, окретао се лево десно и увек је испред његових очију светлела ова кандалабра, Све му се чинило да иде поред њега неко и да му нешто шапуће. Пружао је корак по корак као да броји или да се боји да не пропадне, али му се уз сваки корак учинило да поред њега неко и даље корача.Тако је изгледао његов први сусрет са јамом, на трећем хоризонту. О томе никада ником није причао, сигрно би му се смејали. Чак од толиког узбуђења, није ни приметио када су га камарати , који су ишли заједно са њим, запрцавали, то је такозвано ,,рударско крштење,, као и све досадашње камарате који су први пут улазили у јаму. Био је то чудан рударски обичај скрнављења мушке сујете, а све ради оног рударског поздрава: - Срећно и сада си регистрован, наш камарате! Први радни дан је протекао без великог напрезања. Али, му се увек чинило да када год погледа у карабитушу, чује неко мрмљање. Надзорник смене му је објашњавао шта се где све налази, какав је поступак у раду. И увек уз напомену да никада не буде сам у јами и без канделабре. Да гледа испред себе, како не би залутао у неки јамски колектор, или како га мрак не би прогутао, ако је без лампе карабитуше.. Као и сваки марљиви и полетни омладинац, рударски техничар Томислав је брзо савладао све тајне рударског позива.А понаособ, карабитушу је пазио као своје очи. Није ни знао да су га шефови и надзорници помно пратили и да су бележили сваки његов покрет, а када се завршавала смена, упућивали су му, само, речи хвале, што га је, наравно, све то радовало. И зато је грлио своју канделабру, као да му је цурица. Али, није то дуго трајало. Као да се одједном променио, а да ни сам није то приметио. Тек онда када су га први пут опоменули његови шефови: -Да за осам сати, није ништа урадио, а то значи није испунио норму, него је једноставно, седео на коти 345 и гледао и гледао у пламен лампе карабитуше, нешто шапутао, ландарао главом и млатио шакама: -Наша дико и перјанице, друга смена неће имати шта да ради због твог нерада!- гoвoрили су му камарати. Неки шефови су мислили да је у питању дрога, било је и мишљења да је можда у питању алкохол, али нису осетили мирис алкохола, било је и мишљења да је у питању љубавизам и зато нису први пут реаговали тако оштро, желели су да га, као прави камарати, тако заштите. Зато, што је и до сада било случајева да старији рудари долазе на посао у алкохолисаном стању, али они раде као луди, и не стају од рада и када се заврши смена, они трезни одлазе својим кућама. Карабитушу, уредно очисте и заједно са маркицом пријаве лампарки другарици Мири Марков, а радно одело са чизмама и шлемом, закаче на ланац. Млади приправници рудари су такође први пут били изгубљени због својих љубавних јади. Томислав, ни сам није знао, да је тако, седећи, провео осам сати у јами, нити су га шефови питали, ни записали његов случај. Једноставно, опростили му, због његове младости. Када је изашао из Вајфертовог лифта и напустио јаму, заборавио је све. Само је одлазећи из јамског купатила, поново осетио да уз њега, иде неко ситним корацима, да га чује и да га осећа, али не види и не разуме, причу која се претвара у ветар. Убрзао је кораке да се што пре удаљи од Вајферовог окна и да тако заборави шта му се догодило, а да није то ни знао. Наравно, ни његови укућани нису о томе ништа сазнали. После ручка је легао да спава, али није заспао. Гледао је у плафон, а све му се чинило да је и даље на трећем хоризонту, да седи на коти 345 и да је поред њега упаљена канделабра, а уз њу, назире се познат неки лик, њему драг. Зашто се таква слика понавља, када је сада у свом дому, није могао да разуме. Можда би овакво његово стање могли да објасне најбоље доктори, помислио је да се јави психијатру. Али, то би, можда био разлог, да од њега начине лудака. Заћутао је и није ни приметио када је утонуо у сан. То је било време, које би могло да се протумачи, као када се удари рукама дланом о длан. Пробудио се, као и до сада, тачно у пет са првом сиреном .За двадесет минута, колико је и до сада трајала припрема, све је завршио за одлазак на посао. Јутро је било, сунчано, на улици доста камарата је журило за прву смену, да пре петаесет до шест буду поред Вајфертове корпе, зато нису имали времена за причу, осим оног као и до сада: Срећно! Срећно! Али, тек када је ушао код лампарке Мире Марков, сазнао је да се јуче није ни одјавио, да је карабитуша код њега, да радна плочица са његовим бројем није враћена, али да она све то није пријавила надлежној служби, зато што је већ сазнала, његов случај. Иначе, да је то сазнала горска служба, почела би права хајка за несталим камаратом, који се није одјавио, нити приложио радну плочици и канделабру. Такве случајеве у двадесетогодишњем раду, Мира је имала неколико, са трагичним завршетком. Тек када је са висећег ланца скинуо своје радно одело, сетио се свега онога што је у току јучерашњег дана било у јами и да је заиста лампарка Марков била у праву. Радни дан је започео уредним пријављивањем, а од шефова је добио конкретне задатке и све му је било јасно, тако да је гледајући их у очи, једностано рекао: -Срећно, шефoви! Али, као да се јучерашњи дан није ни завршио. Све се поновило, а да Томислав није ни оком трепно, нити мрднуо. Нити уочио да се налази на трећем хоризонту. Знајући, какво је стање, његови шефови нису ни долазили, нису желели да му сметају. Једноставно, оставили су га да сам уочи, шта то ради и да ли зна где се налази. Понашали су се као да је све у најбољем реду. Када је излазио из Вајфертове корпе и пролазио поред лампарке Мире Марков, упућивани су поздрави, ширила су се уста као у најслађи смех и све то Томислав није могао да уочи, док на улици, није поред њега и уз сам леви образ осетио да му неко шапуће, а ситним корацима, га стално гази. Као попарен стао је, окренуо се око себе, почео да млатара рукама, да се брани и тек онда наставио полако да клизи према козарској улици. И у кући сви су били насмејани, весели што га поново виде, мајка му је рекла шта има све за ручак и ако жели може да му још направи нешто што он воли. Али, и овде све се поновило као јуче. После ручка је легао, буљио је у плафон и тек много касније покушао да спава. Опет га је пробудила радничка сирена, тако да је имао времена да се спреми до петаест до шест и да стигне до Вајфертовог окна. Све док се није обукао, узео канделабру и маркицу, а од пословође радну листу и чуо оно Срећно! Томислав је добро знао где се налази и који му је радни задатак. Када је дошао на коту 345 сео је и испред поставио карабитушу да светли, одједном је чуо неко шуштање, а после тога је разазнао познати глас; -Па где си сине, чекам те одаавно! Ма немој да плачеш сине мој, једини, немооој! Томислав је стао као укопан, као да је злато преко његовог тела просипано. Није могао ништа да каже, једноставно постао је златни кип на деветом хоризонту, који пажњиво слуша беседу свог оца, кога никада није видео: - У ушима ми још звони твој дечји плач, а у новчанику држим твоју слику. Проговори сада да те чујем. Де помери се из те магле да те боље видим ,колико си леп. Треба да знаш, дете моје, ти си чиста рударска лоза, али ме страх да не доживиш судбину твојих предака. Мој отац, твој деда, био је први комуниста, али је погинуо у штрајку рудара. Ја сам двадесет година био рудар, али сам остао овде затрпан, била је то саботажа, али нико то неће да каже, не сме. Сећам се песме, коју смо певали заробљени у јами, ја сам измислио ту песму, ја: ,,Процвета ће наше муке, рудник ће нам ораница бити. Засијаће црвени хоризонти !..,, Рецитација је трајала и даље, али кркљање је ломило глас и више није било разговетно, а Томислав ништа није могао да каже, нити да пита. Једноставно, златни јамски кип, од људског меса, није могао да се покрене. Покушавао је да помери ноге, али од даха саговорника почео је да се њише и затио му се свест почела да бистри. Схватио је где се налази и зато је полако померао прсте да угаси канделабру, када је то учинио, помислио је да долази ноћ или да је то склопио очи. И склопио је, али је био жив. Захваљујући лампарки Марков, која је позвала диспечера Миладина, и рекла му да иде на коту 345 и тамо да обиђе младог рудара Томислава, и то што пре, Као да је имала неки предосећај или је на то натерала мајчуинска интуиција, или животно радно искуство.. Када је диспечер Миладин сишао корпом на трећи хоризонт, на коти 345 затекао је Томислава како се ваља по по влажној руди, као да се од нечега брани. Полако га је загрлио и са њим лагано дошао до извозне корпе. Без велике журбе довео га је до лампаре и предао га Мири Марков речима: - Камаратице, наша, ево ти твој мезимац Томислав, мртвог пијаног сам га нашао како се ваља по трећем хоризонту. За ово ми дугујете дебело пићенце, нећу ником да кажем! Тако се ја једном, на брзину, преварим и камаратима кажем: Умро наш камарат џивџан и када завршим са сменом изађем са посла, а оно испред мене хода џивџан, ја се уштинем за образ и питам га: -Ниси ти џивџан, што је сада умро? Он ме чудно погледа попреко, заврте главом, насмеја се и рече: -Ма не, ја сам врабац, твој камарат, бре Миладине. Што си се толико запио, бре ! У исти мах чуо се обострани смех, а Томислав се чудио откуда он сада код лампарке Мире Марков и то заједно са диспечером Миладином, помињу камарате џивџана и врапца. И стварно, за ово нико није сазнао. Али, већ, наредне недеље Томислав је имао ново радно место. Именовали су га за библиотекара јаме која је управо отворена. То само значи да је управа јаме, све знала, али да нису хтели да му дају отказ. Тако је, рударски техничар Томислав, само са две недење радног искуства, преузео улогу библиотекара јаме, оно што му је и највише одговарало. Остала је прича да је све ово Томислав, успешно одглумиo тешку рударску трауму, да би, ето, отишао у библиотекаре. Други су пак мислили, да је то човек на правом место, јер и његов отац је био чувени рударски песник, a да то многи нису знали. Трећи су пак коментсридсли, да је то најбољи начин,да се млади алкос склони из јаме. И ту није крај приче за Пут у тачку. Томислав је у јамску библиотеку стално доводио песнике, глумце, рецитаторе, децу овдашњих рудара и увек се нешто лепо дешавало. Тако је једном испред библиотеке одржан велики скуп, посвећен, рударима који су у току другог светског рата овде изгинули. Жртвама фаашистичког терора откривен је споменик, у виду пламена који се увија у небо. Споменик и даље стоји и сведочи велике патње борских логораша, један је од њих био је и мађарски песник Миклош Радноти, који је овде радио са око 7.000 Јевреја, логораша, од октобра 1943. до с јесени 1944.године. У борски логор, је и написао чувену збирку песама ,, Борска бележница. Није било, књижевног сусрета, а да о томе Томислав није са поносом причао. Наравно, често су гости били и борски песници. Тако је за 6. август, Дан Рудара, 1990.године, на трећем хоризонту борске јаме, организовао промоцију моје књиге ,,Реч приближна животу,, коју је објавила издавачка кућа ,, Другари,, из Сарајева. О томе су и новине писале: - Ово је први догађај овакве врсте у историји рудника, па не чуди велико интересовање које су том приликом рудари исказали. Како рече један од њих у јами време као да стоји. Увек је иста температура. Стално су присутна иста лица. Зато би требало и на овај начин, улепшати и онако тежак живот рудара под земљом. Рудари су уз канделабре, пажљиво слушали речи песника и на тренутке је изгледало као да да је песник успео да јавно тумачи њихове снове, проблеме и мале тајне. На триста метара испод површине земље песник је тражио златну реч која отвара златни ковчег самоће ка срећи. А оно, што новине нису забележиле, то вам сада и пишем. После песничког рударског посела Томислав ме је позвао у малу шетњу борском јамом. Тако се изненада, нађосмо на чувену коту 345. Ту је већ била канделабра наслоњена и он извади упаљач и из карабитуше се појави светлос. Томиислав, нечујно, али разговетно рече: -Оче Срећно! Ево, довео сам ти песника. Кажи му неке своје стихиве, нека се увери какав си песник, а да овде то нико не зна. Ја сам био затечен и нисам могао ништа да кажем.Ћутали смо као да слушамо стихове његовог оца. Нисам гледао канделабру већ Томислава у лице. Видео сам како му се образи грче и опуштају, као да је бројао или и рецитовао. Онда је он нечујно махнуо длановима као да аплаудира, потом је угасио канделабру, ставио је у спортску торбу и понео. Окренули смо се, као да се ништа није догодило, и отишли без речи. Тек на изласку из јаме и затварању извозне корпе, он ми пружи ону спортску торбу у којој је била канделабра и рече ми: - Овако ће бити најбоље сачувана ова карабитуша, а када будем имао времена је ћу ти све његове песме дати да их прочиташ и да их објавимо у неку књижицу. Занимљива је још и ова прича, када су песници улазили у ово јаму,наставља Томислав...Група песника са октобарских сусрета обилази јаму, многи су уплашени и само ћуте и разглеђују ове рудине,а између њих , најрадозналији је, онај аитор романа, Људи са четири прста... Он пита ,а јел овде има у ово камење и злата, а Мома Димић му каже, па наравно ово је рудник злата... Нико није видео, када је овај напунио џепове, и тек на изласку из јамске корпе, он позове Мому и каже му, -погледај сада сам пун злата, а на то му Мома каже.. .- Па врати то, има сада да те ухапсе или да ти исеку и ове остале прсте..Ово нико није чуо, и остала је само као анегдота. Јесете анегдота коју је можда Томислав сам измислио и сада први пут испричао, како би ова прича пошла на Пут у тачку..... Зато, ништа нисам рекао, као да и нисам чуо, или сам још био у чуду, да ли се овако завршава Пут у тачку, посвећен Томиславу. Само десетак година касније Томимислав, рударски техничар, библиотекар и песник, је изненада преминуо. Тако да о овом догађају никада нисам ником рекао, нити ми је Томислав икада још поменуо, а не верујем да је и неком другом камарату испричао. Све што је овде речено казивале су канделабре, зато што камарати нису смели. Зато ова прича о Томиславу наставља Пут у тачку. Иначе, највећи број карабитуша, односно канделабри, прикупио је Томислав, молећи, и апелујући на своје сараднике камарате и посетиоце јамске библиотеке, ако имају овакве старе рударске лампе да донесу и поклоне библиотеци.Тако, свака поклоњена карабитуша-односно канделабра има свој број и своју причу. Многе приче Тонуислав је однео са собом у вечност, а неке сам ја и раније знао и неке сам већ помињао, али сигурно знам да све приче о канделабрама нису испричане. Зато ћу са њиховом причом и наставити овај Пут у Тачку. И све прикупљене карабитуша, поклоњене су Музеју у Бору...., Карабитуша лампа је добијена на поклон. СЛЕДИ НАСТАВАК

UNIVERZUMM ****ФЕЉТОН******* ПУТ У ТАЧКУ--------............. 1. Данима буљим у тачку. Путујем и путујем, никако да стигнем и не знам где. Прво сам вукао старе шерпе, па празне кутије, ишао сам и тротинетом, ковао слинчуге, а од комшијских тараба правио скије. Возио се ћиром, па шинобусом, путовао фургонима, сточним вагонима, спаваћим колима, другом класом, експресом, теретњацима, бродовима, авионом, чезама и фијакерима, коњским и воловским запрегама, јахао коње, бицикл и мотор. Сусретао, прво мале мангупе и преваранте, па велике коцкаре, лопове и вагабунде, сусретао сиротане и богаташе. Пролазио кроз флотацијско блато, па ишао тротоаром и највећим светским булеварима и трговима. Лутао кроз кањоне, гудуре и клисуре. Маштао да будем истраживач, доктор и глумац, новинар, рудар и поп. Када сам чуо како из радија и телевизије, говоре људи, желео сам и ја да говорим из те мале кутије, и да се сликам за телевизију, а о првом телефону и да не говорим, сада га има свако мало дете. Моја машта је имала још своје снове, бајке и joш свашта,. И све је из снова дошло на своје место.. Запљускивале ме буре и носиле олује. Опчаравале ме разне лепотице и обмањивале разне партије, жуте, црвене и беле идеологије.Ударали громови и звиждали меци. Слушао сам лелеке и запомагања. Учио сам да говорим Феранцуски, Италијански, Шпански, Влашки, Цигански. И увек сам говорио Српски како би ме сви разумели у времену и простору где ме овај пут води. Тако путујем до тачке већ годинама и све ми се чини да бежим од некога који дахће у нешто што има топлину и светлост. И зато остављам ова слова као трајни траг... И ова слова су видљива због тачке која светли и оставиља трагове, а има их у двадесет мојих књига где су прави сведоци тог пута, пута до тачке..... И данима посматрам ову карабитушу, одакле је избијала светлост до тачке. И знам да канделабре, одавно, не светле, а ја видим пламен који има топлину и дах што смирује и осећам мирис што омамљује и опија животом, који избија и данас из сваке карабитуше. Када нешто сада кажем, знам сутра бих још нешто додао, присећао се на минуле дане. Осећам како светлост из карабитуша, поред мене реже ваздух на кришке и ја све то, данима узимам парче по парче, кап по кап, уздасима и уздасима бројим. Јуче је било мање, данас сам додао још две приче до тачке. Тако сортирам сваку тачку и шаљем у ова слова, у свемирски дах. Осећам да је мек као млади сир и да дрхти као пихтија пред божићни празник. Знам да је то једини сведок времена што оставља трагове, који се завршавају овом тачком. Отворено је питање да ли би многи трагови остали овакви да се нисам померио. Тај пут има снагу документа само ако је ова тачка записана. То померање је једини траг нашег стања, зато и тако дрхтим на сваки покрет и уздах. Знам, свака тачка има своју географску дужину, ширину, висину, својуј прошлост и садашњост. Сусрећем људе, који ми се смеју, добацују ми свашта. Смеју се, обаћавају, пружају ми руке, чак и прете. Али, ми се чини да ове људе никада нисам видео иако их одавно познајем. Хоћу да ставим тачку, али ова светлост ми не да и зато овакав шум, први пут сада чујем и уз светлост тачке једва очима видим и срцем разумем.. Оно што у мени спава сада се буди, помера се: људи, реке, брда, птице... И то је део наслаге из давне галаксије, сада је на мом длану, између ноктију, испод стопала. Поред саме тачке оставља трагове у мојим очима. Шум у мом уздху прераста у ова слова и у мом срцу све је то далека прошлост, која прераста у сваки трзај и корак који иде у тачку. Та тачка пробија сваку таму како би пут био видљив, за оне који би је растргли и распорили до њене изнутрице. Путујем година, а не померам се. Уместо мене тачка плови и разноси све моје снове. Пребирам и тражим сада шта у ова слова да ставим. Да у једну тачку сместим само један трен из богатог живота свих карабитуша које одавно више не дају своју праву светлост. Али,њихов пламен се није угасио. Остала је вечита светлост да сведочи своје време кроз које смо прошли. Да могу некако да саопште то минуло време била би то сага из рударског живота, свака канделабра има своју причу. Док их гледам ја их чујем. То су чудни трагови времена .То је наслагана прашина. То је јека прошлости, сабијена у ова слова Ето то је права истина, ето баш тако и тачка. Пребирам, преврћем и тражим, најбоње место где да у једну тачку сместим све канделабре. Једном сам их смештао, у слова, али нису мировале, ево их поново желе да светле и обасјају своју прошлост. Желе да сместим само трен из богатог рударског живота борских камарата . Следи наставак..

ПОШТОВАНИ,ЧИТАОЦИ ПОРТАЛА УНУИВЕРЗУММ После скоро десет месци застоја из већ познатих разлога, ускоро, НОВИ ФЕЉТОН-ПОЧИЊЕ ДА РАДИ УНИВРЗУММ!!!!!! НОВИ ФЕЉТОН ПОД НАЗИВОМ ПУТ У ТАЧКУ- КАД КАНДЕЛАБРЕ КАЗУЈУ...... БИЋЕ ТО ПРИЧЕ ИЗ РУДАРСКОГ ЖИВОТА, ........... ..............................................

.....!!!! НАРАВНО, ОПЕТ ЈЕ ТЕМА РУДАРСКИ ЖИВОТ БОРСКИХ КАМАРАТА, АЛИ САДА О ТОМЕ СВОЈУ ПРИЧУ СВЕДОЧЕ КАНДЕЛАБРЕ,КАРАБИТУШЕ И РУДАРСКЕ ЛАМПЕ. АКО ЖЕЛИТЕ, ПОШТОВАНИ ЧИТАОЦИ И ВИ МОЖЕТЕ КАЗИВАТИ ВАШЕ ПРИЧЕ И РУДАРСКЕ ИМПРЕСИЈЕ. ИЗДАВАЧ ЋЕ ИХ ПРИХВАТИТИ КАО САСТАВНИ ДЕО ФЕЉТОНА.... ПУТ У ТАЧКУ - КАД КАНДЕЛАБРЕ СВЕДОЧЕ !!!!!!! у с к о р о!!!!!!!