VIII nastavak  POVRATAK U ZAVIČAJ
Kloca izvod iz matične knjige rodjenih.
Večite komšijske svadje i mržnje.

5.




Jedino, veći kamen no njen postavila je, u svom oboru, komšinica Divlja žena, kada joj se unuka rodila, samo nekoliko dana posle rodjenja Maksima Malog Armenta.

Zainat, htela je da se i na ovaj način naruga, jer je mrzela baka Ogu, koja je za nju bila samo ženski kolonat.

Za tu Divljakušu se ne zna kada je rodjena i odakle je došla.

Tek, jednog jutra Zltani Mali Car je rekao da je u gudurama Guduscuma, gde je inače često boravio tražeći zlato, sa leve strane Pingusa Floviusa, našao jednu mladu mlitavu devojku, koja ne zna ni da govori, a ima oči kao dva duboka bunara, odakle izbijaju zlatne iskrice, nije znala da kaže svoje ime i nazvao je Divlja žena.

Kako je ušla u njegov obor više nije izašla, nisu je ljudi vidjali, a onaj ko je i video nije dugo normalno živeo.

Od njenog vriska čovek poblenavi, ogluvi, onemi, tek nestane kao razumno biće..

Zato su je Magurani nazvali Divljakuša

Ni kada joj se kćer rodila nikome nije rekla, jednostavno nije umela to da kaže, niti objasni svoju sreću i radost.

Rečima nije davala značaj, no zvuku koji je bio jedini njen znak da hoće nešto da saopšti.

Neznanje ljudskog govora bili su njeni okovi, ali u isto vreme i vrlina jer nije umela da saopšti kada laže, a kada želi nešto da potvrdi, i istinito da saopšti.

Jednosatvno je samo vrištala i vrištala.

Vrištala je kada joj pored obora dodje poreznik, kada dodje prokurator sela, kada joj naidje zalutala stoka.

Kada joj preko obora proleti ptica,ona za njom širi ruke i grakće, pijuče i zavija.

Jednostavno je za sve što naidje samo vrištala i virštala.

Magurani su se na to i navikli, tako da nisu ni čuli kada je vriska bila najjača.

Jednoga dana je vrištala od čuda što se pored nje našlo neko biće, koje je počelo da plače i da se migolji, a ona nije znala šta da radi.

Bežeći tako unezvereno u oboru, nije ni primetila kada je pupčana vrca pukla i ona se oslobodila te žive mase koja plače.

Tek kada je došla baka Oga, da joj pomogne,

ona je sa čudjenjem prihvatila tu živu masu i nije se odvajala od nje

Tvrdili su ljudi da je devojčica brzo rasla izrasla u prekrasni pupoljak.

Pričaju i da po lepoti sve više ličila na Armentarijusa.

On je jedino navraćao u komšijski obor, kod Divlljakuše, kada Zlatni Mali Car nije bio tu.

Odatle je izlazio ošamućene pameti, a ona je ostajala u zemunici i dalje da se dere i smeje u isti čas.

Drugi su pak tvrdili da je devojčica progovorila prvo ime svoga oca.

Da ima nemirne žute oči i da je lepa kao Zlatni Mali Car.

Ni posle rodjenje kćeri Divljakuša se nije pojavljivala van obora i dalje je mrzela sve Magurane, a najviše Armentarijuse, posebno kolonata baka Ogu.

Zavidela joj je na lepoti, vrednoći, obožavanosti kod muškaraca, ali i umešnosti korišćenja svega onoga što je okružuje, i što joj život pruža, a njoj je sve to bilo uskraćeno.

Divljakuša nije umela ni da priča, nije izlazila iz svoga obora, a znala je sve što se u Svetoj Maguri dešava.

Bila je kao zmija koja hoda, samo šišti i migolji neprimetno, sa željom da nekoga otruje.

Što god je videla muško, skakala je na njega i širila noge.

Jela je živo meso, a razno zelje mešala u hladnu vodu, zrnevlje žita stalno mlela izmedju zuba.

Izgledalo je da je Divlja žena, koja stalno šišti i mrmolji, bila mirna, povučena posvećena samo poslu.

Jedino je volela svoj dom gde je rodila kćer, koja je sve više dobijala njene osobine.

Samo se noću iz njene zemunice čulo neko čudno jecanje i šištanje, koje je prerastalo u fijuk vetra i u dosta čudnu pesmu koja se završavala rečima:

Pa-pa-pa! Ša-šja-ša-šja! Pa-paaa! Nuni, paji, nuni pajiii!

Mumaa mjaaa! Šaa ša šja!

A kada je sa mužem spavala, cele noći se iz zemunice čula jeka i cika, koja je prerastala u jezoviti uzdah, koji je trajao dugo.

Ustajala je pre zore, kao da nije spavala.

Obori su joj bili puni stoke i slame.

Njive uvek obradjene, drva naslagana.

Skoro da nije bilo moguće da kod nje vlada ovakav vizualni red .

Tu pored zemunice, imala je smokve, vinovu lozu, orahe, trešnje, detelinu sa četiri lista.

Cveće joj je bilo naredjano u neke zemljane šarene polomljene ćupove.

Uz samu reku, iznad koje je visio ogroman kamen, preteći da se svakog časa otkači, bila je razapeta mreža, od vinovog pruta.

Magurani su mislili da je to za ribe, ili klopka za ptice.

Neka se vile upecaju, kada zlato prenose.

Pravdao se Zlatni Mali Car, kada nije znao šta da kaže.

Imala je običnu zemljanu kolibu, koja je pre ličila na zemunicu, što nije priličilo carskom prokuratoru.

Ljudi su govorili:

On ima solidose da veći dom napravi, i bolju ženu kupi od ove Divljakuše.

Takav dom niko neće opljačkati i na silu otvoriti, a ženu imam, onakvu, kakvu ja hoću:

Divlju ispod kože u koži i krevetu,

Govorio je Zlatni Mali Car, razrogačenih očiju.

Usred kolibe nalazilo se otvoreno predvorje sa kućnim ognjištem, oko koga je poredjana koža od ovaca za spavanje.

Svako je imao svoju kožu i imala je miris spavača

Tu kožu postavio je Zlatni Mali Car, koga su svi tako zvali, zbog njegovog carskog posla i ponašanja.

Neka, možda će se tu zlato nakupiti, i ja ću kod cara bolje proći, govorio joj je .

I zaista, jednom kada je crni Timokus, u toku noći, poplavio njihovu zemunicu, na koži je bilo puno gromuljica zlata.

Zato je kasnije glavni carski prokurator izdao naredbu :

Sva mesta su u obavezi da predaju pedeset runa od ovaca oblasnom prokuratoru.

Samo u jednoj sezoni blizu 10.000 runa od ovaca postavljeno je pored brzaka i uvala od Timokusa do Danubiusa

Zato je Zlatni Mali Car, danima obilazio sva ta mesta ne bili pronašao gromuljice zlata.

I Divljakuša mu je bila zlatni rudnik.

Od odeće imala je belu togu na sebi opšivenu crnim rubom kojim je dodirivala zemlju pri svakom pokretu, izgledalo je kao da iza sebe mete svoj trag.

Neka, tako, možda pometeš neku gromuljicu zlata..!

Ubedjivao je, trljajući ruke .

Spavala je gola, misleći da ga tako primamljuje, ali on je imao druge razloge.

Bolje je tako, možda će se zalepiti neki grumen zlata.

Govorio joj je muž, zaskakujući je stalno, ne da spava sa njom nego da proveri, možda se neki grumen uhvatio za njeno znojno telo

I kada nije više mogla odoleti prašini koja se lepila za njeno znojavo telo, pravo sa kreveta, skakala je na kamen pa u reku, a znala je da će je Zlatni Mali Car posle toga tući.

Nekada bi se upecala u onu mrežu, odakle je tek kasnije izvlačila njena kćer i to kada bi samo trebala da jede, živo meso i ribu.

Na zidovima od blata, u njenoj zemunici, bilo je okačeno platno, svila, ćilimovi, načičkane su mirišljave trave i razni cvetovi .

Nije ni znala čemu služe, a kamo kako se zovu.

Jednostavno, to su bili pokloni njenog muža, rudara, carskog prokuratora, koji je poslednji put ovde bio kada mu je kćer rodila.

Imala je posudje od stakla i metala, koje nije znala da upotrebljava.

Imala je svetiljke od keramike koje nisu gorele,jer nije umela da ih upali.

Pored rupa oblepljene liskunom, iz koje je izbijalo dnevno svetlo, sedeo je bronzani bog Jupiter, sa orlom u ispruženoj ruci, kojim je ona često preko otvora gadjala, pse i divlje životinje.

Orla sa raširenim krilima od keramike, često je bacala psima i divljim zverima.

Pretila gavaranima i pticama kako će i njih ovako srediti, pokazivala uvrćući prste, šišteći ustima.

Za glinenu posudu, koja je imala četiri noge, izdužen sisak, kao kljunasta usta i rogove kod jelena, mislila je da služi za vodu.

Nije, to za vodu nije, to je za nešto drugo !

Kao što je ovaj Jupiter bog, neba i zemlje, tako je ovo naš sveti žrtvenik, kada ga napuniš suzama, molbe će ti se ispuniti.

Jupiter je tu, on će ti sve pokazati.

Eto zamisli da ti ova naša kćer bude carica, zamisli, zamisli !

Kada se moliš bogovima, suze sakupljaj u njemu.

Noću, kada ne vidiš dobro stavi loj i upali ga, videćeš kao po danu.

Kada ti je muka i nesvestica,stavi ovu travu i ovaj cvet pa iz ovog siska uvlači vazduh, i biće ti sve lepo, kao da si na nebu, uz naše bogove.

Kada ti se hoće, a ja nisam tu, ti se drži za ove rogove, evo tako, stavi uz butine, tako!

Vidiš, zato je to naš žrtvenik, može sve!

Govorio joj je muž, dok se satima sladio njenim telom.

Ona je pištala, šištala, jaukala, frktala i cvilela dugo, dugo.

A ta Divlja žena, nijednim pokretom, nije dala do znanja da je sve to razumela, ili da se možda sladila i uživala.

Mehanički je samo potvrdjivala prisustvo tudjeg mesa u sebi.

Samo se znojila i tako, bez reči, skidala sa sebe svu težinu takvog domorodačkog života.

Mislila je da tako i treba živeti.

I za česti Armentarijusov boravak kod nje smatrala je da tako mora da bude, jer je on duks sela.

Jedino je znala, da čuva kuću i čeka svoga muža.

Za nju takvu i to je dovoljno.

Znala je da nasred kućnog ognjišta treba stalno vatru da održava i da vrata budu uvek otvorena, a niko ne sme da udje.

Muža je vidjala samo jednom mesečno, koliko je imao prava na odsustvo iz rudnika gde se kopalo zlato i srebro u gudurama Guduscuma.

Sa nestrpljenjem i zebnjom njegov povratak čekali su i svi Magurani, jer im je on nosio vesti o ljudima koji su radiili u rudnicima Moesia Superiora

U isto vreme čekali su ga novi rudarski legionari, budući vlasnici jama i kopači zlata, na koje je došao red da služe caru.

Samo za još neku godinu doći će red i na Armentarijusove, tako da se oni sada i ne interesuju za rudarev povratak.

Pored darova svojoj Divljoj ženi sa sobom je donosio i poklone smrti:

Pocrnele i sasušene prste, kvarne zube.razmrskane i sasušene glave bez kose, polomljena rebra i ruke, osušene oči i druge preostale delove tela, onih koji su u rudnicima zlata ginuli.

To su darovi od rimskog cara i od boga, govorio je rudarski car.

Oni su svaki taj deo tela znali kome pripada i onda je nastajao pravi ritual opraštanja.

Naravno, za takvu uslugu, carski prokurator je dobijao velike soliduse.

Magurani nikada nisu saznala gde se ti zlatni rudnici smrti nalaze i kako su rudari izginuli.

Za sve je bila ista priča:

Rečeno im je dokle smeju da se približe i koliko da zlata zagrabe.

Dodješ li suviše blizu i uzmeš li više no što je rečeno, pogušiće te otrovi, i potpopiti voda, a oni ne slušaju carske naredbe.

Eto zato ih sada nema.

A oni koji su odužili svoj dug caru i preživeli ruparenje, govorili su :

Zlatni Mali Car, u svojoj zlatnoj radionici, ima posebne prostorije, sa mladim ženama i pićem, gde je zatvarao one rudare rupare koji su mu doneli najveće gromuljice zlata i danima ih tamo držao, kako im ne bi dao zaslužene nagrade .

Iscrpljene, pijane i omamljene, ponovo ih je posle nekoliko dana, slao u rudarske rupe, odakle se nikada nisu vraćali živi.

Dok je birao mlade ljude za rudare, uvek je govorio:

Tamo vas čeka lep život, piće i ženske, brzo će to proći, a posle vas čeka Rim i carski žvot u njemu !

To je obaveza prema rimskom caru, a to je velika čast za sve njih.

Oni stariji i iskusniji su pak govorili:

Prokurator laže i vara narod, tamo rade i robovi, teški kažnjenici, neposlušni legionari i osakaćeni gladijatori, bez oka, šake, jedne ruke i noge, ili sumanute mlade žene, izgubljena poludivlja deca.

Tu je i domaće stanovništvo, koje još mora i svoju zemlju da obradjuje za gospodare kao njihovi kolonati.

Duks sela je sve objašnjavao:

Rad u rudarskom oknu je obaveza svakog muškarca.

To je godišnji dug prema caru i mora da se odradi.

Posao je težak i opasan i to je za svakoga smrtna kazna, ako se ne pazi.

To je gore nego kod gladijatora, koji su slabi oni ginu, ali sve ide bogovima i caru na dar, to nam je obaveza za našu slobodu !

Ali, kada se posao završi, onda ih čeka ugodan život!

Svi su znali da je Zlatni Mali Car držao samo malu zanatsku radionicu koja je preradjivala zlato za magurskog cara i njegovu caricu, koje nikada nisu videli.

Držao je i blizu stotinu gaza gde je potapao ovčje runo i posle mesec dana skidao zlatna zrnca sa vlakana vune.

Mir u Moesi Superiori kupovala se sa 3oo kilograma zlata godišnje.

Sa hiljadu kratkih iskovanih mačeva, i 5oo šaka za bacače vatre, kamena i istopljenog olova ili smole.

Zato je, ova Divlja žena, mrzela sve one koji služe rimskog cara, a posebno žene koje opslužuju legionare, koji sve češće naseljavaju ove krajeve, sa namerom da se dočepaju tog zlata.

Mislila je da su bogovi ovu zemlju odredili samo onima koji su ovde rodjeni, domorocima, a da svi koji dodju treba da budu samo robovi i sluge .

   POVRATAK U ZAVIČAJ

Trajanov most: crtežEdgarda Diperea iz 1907.godine.

VII nastavak   POVRATAK U ZAVIČAJ
 Svako je imao svoju priču o Maksimovom rodjenju,.Jedino je  baka Oga znala da je on već predodredjen da bude car

 Posle, kada je Romulu udala za najbogatijeg govedara, pored tog zlatnog kamička, napravila je veliku zemunicu od blata, visoku dvadeset stopa i pokrila je slamom, a za ležajeve prostrla najlepšu jelensku kožu, nasred sobe napravila je veliko popločano ognjište.
Često je govorila za svoj dom:
Ovo je za mene Imperija.
Ovde će se roditi moj budući car!

Pružala je ruke ka nebu i pokazivala suncu onaj kamičak koji se presijavao u ruci, dok je srce lupalo tako silno da izleteti, kao strela.

Tog trenutka činilo joj se, kao da iz komšiluka,čuje smeh i podrugivanje, a ona je samo odmahivala rukom i govorila:

Laj, laj divljakušo, laj, laj kao kakva zver !
Kada ne znaš da pričaš, kao čovek!
Ti si smrdelo u krevetu !
Kada ne znaš da služiš kao žena!
Nego zadižeš odoru na svačiju muškost, kao kučka!

Ti si smrdljiva i ljigava glista.

Žabokrečina u ustajaloj bari.

Ti si draka na svakom pragu i uzlaziš na svaku muškost!
Ti si, ništa, ništa ne postoji !

Ona je i dalje, mumlala, šištala, kreketala, brundala i smrdela.

Baka Oga je dobro znala da Divljakuša ne zna da priča, ali je ipak jasno razumela poruku i osećala neodredjen smrad koji izlazi iz usta dok šapuće :

Ti zmijo dačanska, što migoljiš i krvnički ujedaš!.
Ljudsko smrdilo, koje se oseća i kada nisi tu!
Ženski otrovu, što i u snu ne daješ da se živi!
Nebeska olujo, i kada je tiho, treba te se čuvati!

Zemaljsko blato , glibu i močvaro ispred svakog vira!

Ti rečna buro , koja se valjaš i kada je miran jaz!

Ti koja hodaš po zemlji, plivaš u vodi i letiš po nebu, ostaćeš bez te lepe tvoje kože, glave i pamet, bez belega!.

Seme će ti se u kamen pretvoriti i tu ćeš večito ostati, sve dok ne dobiješ novo odelo za tvoju dušu ognjenu, dok ne naučiš da plivaš i ne napraviš krila da letiš, kao tvoj Valhon.

Putuj do smrti, crkni od gladi, i gola zlatom budi okovana!

Sada se baka Oga stade okretati, gurala je i neki veliki kamen, da čuje odakle te reči dolaze, ali ne vide nikog.

Raskolačenih očiju gledala je u svod Svete Magure, želeći da zapazi, možda nekog, koga čeka celog života, koji izmiče iz njenog vidokruga.

Tek kada se uveri da je sama, odahnu kao da joj je nešto spalo sa srca.
Ostade opet sama.

Osećala je samo neku hladnoću i jezu i ona bojažljivo udje u svoj obor.
Pričalo se :

Kada je na Svetoj Maguri vatra upaljena, sa neba je sevnula munja, i šuma je počela da gori, a zemlja da se trese.

Pričalo se:

Da je Timakus zastao, pa pocrneo i onda su ogromni talasi odneli sve ispred sebe
A ribari, tvrde :

Da je iz reke liznuo plamen, i da je potekla vruća voda, danima su plutale poparene ribe.

Žalili su se i lovci:

Divljač je iz šume pobegla, čula se neka tutnjava i rika, koja je odzvanjala kao čudesna pesma.

Oni koji su bili u polju tvrdili su :

Da se nešto treslo, iznenada, i da se nebo načas stamnilo.
Drugi su trvrdili :

Da se daleko čula neka tutnjava i pojedinačna lupnjava, što je ličilo na udarce u šuplja debla.

Tako se obično najavljivao dolazak legionara, uz riku buša. Ujednačeni piskavi zvuk, koji je podsećao na fijuk vetra malo je ko čuo, jer je nevreme kratko trajalo.
Iako je bilo davno još uvek se prepričavao prolazak legonara cara Trajana.
Prvo je vojska iza sebe ostavljala prašinu i dim, a onda su robovi gradili danju i noću put koji vodi do Velike reke.
Prevozili su materijal i gradju za čuveni most.

Jednom je iza takvog dima i prašine, nevidljivo, zastrašujuće prošlo 100 hiljada vojnika, koje je predvodio car Trajan.

I ne samo to pamti se i da je te noći preko pet hiljada Gornjo Mezijanaca, pobijeno zbog toga što su izbegavali da plate godišnji porez i prikrivali od cara prihode.

U narodu se priča, da su svi oni koji su, te noći, izdali Magurane, ostali prokleti da im se seme zatre i da nikada prvi ne budu u nasledjivanju prestola.

A takva je bila samo jedno pleme.

Kakva li će i čija vojska sada proći i ko će na čelu biti?

Šta će se sada graditi, šta paliti i šta rušiti, postavljali su pitanja Magurani kada je liznuo plmen u nebo i osetili ukus dima!

Oni dokoličari i pijanci u centru sela kazivali su :

Da su čuli, kako žalosno , ali lepo peva nema Romula, a pored nje razgolićen i znojav leži njen muž Armentarijus.

Da se čuo i neki žalosni poj, devojaka koje su ličile na nevidljive ptice.

Da se izmedju oblaka pojavila vatra i da je sevnula munja.

Bilo je i onih koji kažu :

Da su videli vatru kako se pretvorila u neku krpu i svetlucajući pala baš na ovo brdašce.

Svi očevici su ubedjivali :

Da su videli nešto čudno, što do sada nije vidjeno, i da su slušali nešto što do sada nisu mogli čuti.

U vazduhu su se pojavile neke iskrice, i čulo se pucketanje.

Armentarijus je bio uplašen, nije znao šta na sve ovo da kaže, jednostavno je ćutao.

A da je pričao, morao bi da saopšti davno izrečenu poruku pra pradede Snažnog Dagona, koju je čuo od svog pradede Divljeg Vetra Valhona, jednog od najpoštovanijih domorodaca.

Dajući mu u ruke rečni belutak, nekada davno, kazao je:

Ovo što ti pričam, samo je Onesova volja.

Da od jednog belutka stvori ljudski rod, pa i nas, tebe, mene, dete moje.

Da prvi ljudi Iimperije i Vaseljene, budemo! Upamti !

Ovaj belutak je sveto telo naše, iz vode je nastao, gde protiče Fison ili Istar ili Danubius, velika ili sveta reka.

Nastao je i od zemlje kroz koje prolazi ova sveta reka i završiće se kao vatra koja će u nebo nestati.

Vekovima kruži i teče, oko cele svete zemlje Evilske, a tu ima zlata, dragog kamenja i duše nebeske, koja je u nama!

To je božansko izvorište svega.

To je nebo u malom kamenu, to je naš život!

Znajte i ovo deco moja, govorio je pra praded Snažni Dagon:

Ono što kažem to je bilo, ono što će se desiti upamtite i zabeležite, pa pričajte !

Ovo što rekoh, upamtih od svog pradede Valhona, kome je zrno pšenice u grlu jedino ostalo kada je sa planina Evilskih Tribalske Dakije došao ovde uz veliku reku Istar i zanavek ostao !

Ostao je zahvaljujući najvećoj svojoj muškosti !

Ovaj belutak je grobni kamen sa nebeskog ognjišta i zemljanog ledišta i grobišta. !

Oko njega se okupljaju duše predaka!

Iz te reke vire duše naših potomaka, spremne da izrone .

I jedna će biti prva i najbolja za sve .

Ko nadvlada sva zemaljska čula, taj će biti prvi car Vaseljene.

Ustanoviće silne zakone, da bi, progonio i kažnjavao neposlušnike.

Na svakom brdu imaće svoje doušnike, vračare i gatare!

Da zna ko ga potkrada i porez mu ne plaća i ko mu zaveru sprema!

Ploviće prelomljeni brodvi i plutaće zlato prokleto, čuće se lelek i zapomaganje !

Ne okreći se iza onoga ko je iza tebe, kada svoj znoj ne osećaš.

To je samo zamka za sve koji su pohlepni, a poruka za one koji će doći i ovom zemljom proći, ali će samo jedan ostati.

Ko ga najduže ima i ko ume vladaće Vaseljenom, zemljom i svetolšću !

Kada brdo počne da gori po njega će neko doći, go i bos, radi spasenja, plivaće, ako treba!

Koračaće oko brda, ali će voda okolo biti i ono će ostati tu gde je sakriveno .

Zlato će uvek imati samo mrtve čuvare !

I večitu čežnju živih, da ga imaju, da vladaju svetom !

Okrvaviće sadašnjost, i nestaće mnogi ljudi !

Glad će zavladati, bolest će nas satrti.

To će nas naš Bag opomenuti, da hrane više nema za sve !

Zlata će uvek biti da nas zavadi, razdvaja i ubija!

Jedan će narod nestati i doćiće drugi !

Dobiće druga imena i zvaće se kako oni žele !

Osemeniće budućnost i biće nova i jača Imperija!

Biće upaljena vatra, goreće brdo, danima, danima!

Vatra donosi oplodjenje, što je samo želja boga, a vi to nećete primetiti, zato što nećete ni verovati !

Tamo gde se od sebe upali, to je sjedinjenje boga neba i majke zemlje !

To je budući vladar, ali nećete znati koji je on !

To je jedino što se ne može saznati, ne može se deliti !

Imperator je uvek isti, ne može se prisvojiti !

I kad udare gromovi to bogovi opominju, prete !

Šalju svoje oružje i tako naznače da imaju srodnike, koje treba posebno poštovati i voleti !

Grmljavina je njihov glas, tako nam ga šalju !

Hodao je, sada Armentarijus i okretao se pažljivo da čuje taj glas, koji mu je čudan i dalek, a tako poznat.

Pomislio je da to možda neka ptica, negde u šumi, s vremena na vreme, uvija svoju nežnu pesmu, i da se usput čuje krik gavrana i udar detlića,ili to vetar šumi kroz borove grane.

Kao da mu to priroda u Maguri svaki šum pretvara u priču, pa mu se čini da se to zvuci nadpevavju, iščikavaju ili svadjaju.

Namerno ponovi, nekoliko puta:

Upamti ovo dete moje, da i ti nastaviš tu priču svojim potomcima!

Upamti i ovo :

Fortis est Qui se vincit !

Što ti rekoh to se zbilo, dete moje !

Ono što će se desiti ti ćeš zabeležiti da se dalje zna!

Ako nije moguće u životu, moguće je u snovima!

Ponovo ćeš dete biti kad zažmuriš.!

Ne smeš biti neodlučan! kolebljiv ! plašljiv! I nepoverljiv !

Težak zadatak imaš i nerešiv, ali ti to možeš, dete moje !

Uplašen i zbunjen, Armentarijus se u mislima približavao, a u odlukama udaljavao od svog pra pra pradede kurlendede, koji mu je još zagonetno naredjivao :

Da napraviš mast od gliste !

Da popiješ mleko od muve !

Da budeš brži od komarca!

Da hitrije plivaš od ribe !

Da letiš kao leptir !

Da si otrovniji i ljigaviji od zmije !

Da bolje pevaš od ptice i jezik životinja da razumeš !

Da nadvisiš svaku vrbu i topolu !

Da stvoriš tovar zlata!

Pa prvi čovek Vaseljene da budeš !

Da osetiš i vidiš ono što drugi ne primećuju i ne vide !

Čuvaj se žena i vestalki što ti nude uspavljujuće napitke!

Umeju one da te namame u svoja legla.

Ne jedi bilje neobičnog mirisa.

Od travara naruči dva suva divlja oraha, dve smokve i dvadeset diviljih listova rutvice.

To će ti najviše pomoći kada te drugi mrze.

Sve to isitni, i uz svoj znoj samelji, pa kada ti nisi ti onda popi, i opet ćeš biti ti.

Bićeš oblak, smolasta tečnost koja će žariti polja.

Oči će ti iz duplje izaći, ali videćeš Vaseljenu i prekriti je svojom kožom.

Titraće ti očni kapci, kao pred smrtovni dan, ali je ne ispuštaj iz ruke.

Celu ćeš je zglobovima svojim stisnuti.

I kada se to završi ostaće ti samo otvrdli čirevi i narasli domali prst!

Za žene imaš ono što drugi mužjaci imaju samo drdonjke !!

Ako ti ne možeš, ne znam šta da ti kažem !

Ako ne ti ! Ako ne ti doćiće neko drugi !

Prvi do tebe ili do tvoje lepe i srećne žene !!

Od sada na dalje, sve dok ne budeš prvi, slušaćeš plač, lelek, nepoznatih , ali i najbližih.

Ne osvrći se i ne slušaj nikog!

Do kolena ćeš kroz krv hodati!

A ti plivaj, plivaj , rukama, nogama, dušom svojom nebeskom!

Armentarijus oslušnu da li to on priča svome sinu , ili to još uvek čuje pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona, ili to možda njegov pradeda Valhon Divlji Vetar, još uvek poručuje!

Možda su tu i krezube trosisate žene !

Ili to samo nemirno, svi zajedno u snu razgovaraju, a Armentarijus, koji je sada postao otac, ide i bunca.

Zastade kao ukopan, da nekog pozdravi ili da ga mimoidje.

I opet čuje pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona koji ga gleda i osmehuje mu se, ali mu i pripreti da više ne sumnja, kao što je i on sumnjao u svog pradedu Valhona Divljeg Vetra.

Eto, sam se uverio u ono što je video da je sve istina.

Ta slika je bila sakrivena u njemu, a sada je eto oživela sa današnjim dogadjajem.

Iz daleka se čuju ljudi: seljaci odlaze na njive, čobani već teraju stoku , zanatlije odlaze u seosku radionicu, skitnice i pijanci dalje tumaraju.

Na kraju idu oni bolesni, hramljući, kašljajući, napola oduzeti, razgovaraju o svojim bolestima idu nasumice, već znaju put do lekovitog vrućeg izvora.

Armentarijus gledajući u zemlju kao da je tražio onaj belutak, spotačući se o smrznuto blato, saže se i uze najmanji kamičak.

Zamahnu rukom da baci onaj belutak, i da tako otera crne misli ili da otera svoga pra pra pradedu kurlendedu Snažnog Dagona i njegovog pradedu Divljeg Vetra Valha.

Još jednom zamahnu rukom, ali iznenada stade, počeša se po kosi i belutak niz znojav vrat skliznu pravo u nedra.

Tako, tu mu je mesto !

Reče pra pra praded kurlendeda Snažnog Dagon, a Divlji Vetar Valhon se grohoto nasmeja, i nestadoše .

Tek sada mu beše jasno da je ovaj glas stalno slušao kada je skidao košulju, pre nego će leći kod svoje lepe žene Romule, a iz nedra će se pored praga nešto otkotrljati.

Korak po korak, začudjeno, polako, oborene glave kao da nešto i dalje traži, broji ili se isčudjava, bežao je od ljudi.

Osećao je neku osamu i bojaznost da se desilo nešto veliko, na šta on nema odgovor niti je na to računao.

Prodjoše ga čudne misli i setivši se nečeg strašnog trže se i podje srčanije spotačući se i dalje o blato.

Kada ga neko sretne i čestita mu on podiže glavu, pogleda ga u lice i ravnodušno mu kaže:

A! to si ti!

Kako si?...

Čestitamo dar od boga!

Hvala! Hvala!

A oni misle Armentarijus se opio pa ne može da hoda niti da priča

Neki pak pokazuju rukom kako je iz zemlje izašla nečija duša koja se upalila.

Uplašeno su još pričali :

Sada se ne može ugasiti dok neko ne ode na onaj svet.

Sve jedno, rodilo se dete i pod takvim uslovima.

Čudno, planulo je brdo, i niko ne može da ga ugasi.

Za to vreme Romula je zbunjena i uplašena kao mišić virila ispod kožnog prekrivača i iznova pritiskala lice i stomak, proveravajući da li je taj plač iz njenog tela ili se to sa patosa nešto pomera ka njoj.

Počeli su da stižu i Magurani sa poklonima.

Zahvaljujući svima baka Oga je, u srednjoj, maloj polumračnoj sobici, drhtavim glasom govorila :

Od solidusa koje je dobio Maksima Mali Armnento, otac Armentarijus će naparaviti najveću kuću, kao carski dvor.

Druge žene su govorile da će sve prokockati ili dati profuknjačama i konkubinama.

Muškarci su pričali, od tolikih solidusa, Armentarijus će sigurno pokupovati svu, zemlju i stoku u ovom kraju.

A baka Oga je mirno uzvraćala:

Sada pred sobom Armentarijus ima cilj, neće više putovati planinama.

Sada njegov život ima put koji će biti od crne reke do centra sela. Napraviće nove obore, naravno i kupiti još goveda da ih Armento čuva.

Neka crknu svi oni koji ih mrze i koji im zavide!

Najčudniji poklon prikazala je baka Oga :

Donela je sama veliki kamen, da pokaže radost i svoju veličinu sreće,bio je to kameni zapis rodjenja deteta na Maguri

Stavila ga je ispod same kloce, koja je bila izglačana kao zrno peska, i temelj Svete Magure

 VI nastavak
 POVRATAK U  ZAVIČAJ
Prvi nadrilekar, babica,učitelj,prva prostituka,prvi beležnik rodjenih!!!


3.




Baka Oga je bila poznata na daleko, sve do velike reke Danubius i visoke Šiljate planine.

Muškarci su govorili o njenoj lepoti i privlačnosti, a žene o veštini oko muških poslova.

Samo za godinu dana naučila je priobalski, čudni jezik, tako da niko nije mogao da primeti da je ona dačanski kolonat .

Kada progovori kao da plamen bljuje, a žeženim očima ga potpaljuje.

Kada korača kao da vetar duva, a ispod stopala se zemlja ugiba.

Za legionare, koje je često opsluiživala, svojim nagim telom, čežnjivim uzdasima i lepotom, govorila je :

Volim da im uzimam soliduse, jer su ovde siromašni došli u bogatu provinciju, a bogati se vraćaju iz siromašne provincije.

Zato neka svoje soliduse ostave ovde, nego da odnesu svojim ženama.

Danas ću to ja, a sutra moja Romula.

Tako će Mons Soicero Sveta Magura dobijati ono što joj uzimaju drugi i biće veliko mesto,!

Do poslednjeg daha, srecem i telom, radila je sve ženske i muške poslove.

U kolibi, polju, u oboru i seoskoj radionici, bila je prva.

Za ljude i stoku, spravljala meleme, od bolesti samo njoj znane.

Starijim ženama pokazivala kako od zelja da prave sočne čorbe, a od zove sokove, od cvetova začine i razne napitke

Ženama, a posebno devojkama, bila od posebne koristi, davala im mirišljave i gorke, meleme.

Nekim mladim ženama čepila noge na licu mesta, dok su one vrištale i jaukale proklinjajući mužjake.

Za one koje nisu želele da je slušaju govorila je kako će brzo završiti, i kako će ih svi zaboraviti.

Muškarci su tražili njenu pomoć.

Najviše dolazili legionari graničari, po deset na dan, jer je uvek bila slobodna, nije imala muža.

Ona izabrala samo jednog i to po volji, kao da joj je pravi muž.

Muškarce je učila i da od ječma prave čudesan penušav napitak.

Od groždja crveno vino , od kukuruza ognjenu vodu.

Učila ih je da se od prljavih i divljih žena čuvaju i paze.

Da žvaću neko zanosno i opojno lišće.

Jedna šaka za nedelju dana je dovoljna.

Govorila im je, pokazujući šaku kao lopatu.

Da piju vino iz njenih šaka, koliko šaka toliko solidusa za napitak i njenu slast..

Da sviraju u šuplje drveće, bubnjaju u debla i duvaju u gladak list.

Što je zvuk istančaniji i prodorniji, to su osećanja ubedljivija.,

Objašnjavala im je u najvećem ljubavnom zanosu.

A oni kao izgubljeni, opčarani i onemoćali, solidusima plaćaju njeno prisustvo i lepotu .

Samo da su uz nju, uz njene obline i da slušaju njene uzdahe, da osećaju njen miris, isisaju njenu dušu, oližu njen znoj i čuju melemni glas.

Dok čuju, i vide, a posle svoje prisustvo potvrdjuju mumlanjem :

Oh, oh, ohhh, mmm !

Oh, ohhh!

Neki su još i rikali, bubnjali, vrištali i onjkali dok ih je glas nosio, samo da ih ona čuje i upamti.

Učila je devojke da se lickaju, prave pletenice od kose, i lepo oblače!

Da budu čiste, da imaju razne cvetove, djindjuve i mirise.

Da se smeju, bisernim zubima legionarima i svim muškarcima, ali da ih se klone i samo na jednog oko zaustave.

Decu učila da na pesku i glinenoj ploči brojeve i slova crtaju.

Sunce i krivudavu reku, ptice i cveće, da spoje u priču i pesmu, a ne da mucaju i rukama pokazuju šta žele i šta vide :

Ono što je ovde, tamo ne postoji,

Ne miriše baš ništa kao ljudska duša.

Što ja imam druge žene nemaju.

Najdublju jamu imam, a oči su mi dva bunara.

Kada se u jamu udje slatka voda se vazda pije !

Da rade što vole i kažu šta osećaju i šta misle!

Govorila im kroz zanosni smeh:

Tamo negde, u ovom carstvu, tako se živi i ovde tako će biti ako žele .

Možda će nekada i oni tako ovde živeti .

Možda će i neko, od njih, nekada, car ili carica biti!

A deca, svi u jedan glas :

Oga, luda! Oga, luda! Ludaaa!

U isto vreme one druge Maruganke imale su neku životinjsku mržnju prema njoj.

Govorile su da od nje traže samo vrednoću kao dokaz svoje iskrenosti i dobrote prema ovom kraju.

Mržnja i strah prema njoj je bila sve izraženija.

U isto vreme ona je svima govorila:

Ja vas volim, zato što ste takve, inače ne bi bila ovde!

Živite u dosadašnjem neznanju , nesreći i blatu.

Tek nas čeka drugo vreme koje će biti , možda teže !

I sve srećne rasprštale bi se pored reke, da nastave život kako su i započele.

Ali, odlazeći od Oge, mislile su i na sve ono što su od nje čule i naučili, sve smešeći se ispod zarumenelih obraza.

Skoro da je isto postupala i sa životinjama.

Svakoj ovci je znala ime, sa kerovima se nadlajavala. Timarila je konje, nežno i zanosno.

Zajahivala ih i satima jezdila niz reku.

Grivu im opletala.

Veprove kilavila, od svih stočara, umešnije i češće.

Mošnice u jednom zalogaju žive gutala.

Žene na Svetoj Maguri su govorile :

Oga, kolant što je iz Sera došla, nije žena, danas je muško!

Jednom su je zatekli ispod pastuva, kako njegovu, crvenu žilu, ustima čisti od gnoja i crva.

Kako kravi izbacuje krvavu posteljicu i zubima je kida.

Kako unuka uči da sisa živo mleko ispod ovce.

Ti isti koji su je mrzeli govorili su joj :

Zar ruke nemaš otpale ti, nego moraš ustima!

Ona je govorila:

Usta su najčistija, jer iz njih izlazi čovekova duša vazda.

Pevala je bolje no kos i sojka.

Muzla, krave, ovce i koze brže no pet stočara.

Lako je njoj kada ima šest prstiju na svakoj ruci.

Pravdali su se stočari,kršeći ruke od srama.

Goveda običnim šilom probadala pravo u srce.

Divlje svinje i jelene rasparala trbuhe samo za nekoliko minuta i onako raščerečene pekla za goste .

Pravila od kože divljači najbolju odeću i obuću, a od domaćih životinja prekrasne kožne prekrivače.

Dom, svoj kao da nije imala, mons Soicero Sveta Magura je njen dom.

Pravila je kolibe i zemunice od blata, koje je sama gazila do kolena, i pokrivala slamom.

Prodavala, onima koji su ovde tek dolazili u raskrčena brda, da zasade vinovu lozu, žito i druge čudne biljke i prave melemne sokove.

Jedino je ona znala da se crtanim znacima sporazumeva sa ljudima koji dodju sa strane.

Kada se deca rode, stavljala je po jedan kamen na medjaš, tako da je sada Magura omedjena sa svih strana.

U jedan kraj brda sahranjivala ljude i stavljala manje belege, a u drugi stoku bez belega.

Govorila je :

Ovo što je zapisano i obeleženo to je bilo.

Ono što će biti to ću vam reći, upamtite i pričajte drugima.

Životinje treba voleti jer i one imaju dušu, razumeju sve, ali ne treba im ostavljati belege.

Životinjski beleg, naše je preradjeno djubre, koje izbacujemo svaki dan.

Ono ljudsko ne postoji kod njih, nego njihovo životinjsko je kod nas.

Zato ih čovek ubija, i njima se sladi!

U najlepši kraj Svete Magure gde je šumska trava toliko mirišljava, šarena i visoka da izgleda kao uspenušalo zeleno plavo jezero, ili da liči na njenu daleku stepu, stavila je prvi kamičak za njenu Romulu .

Bio je to uglačani i preplanuli, raznovrsnim bojama, kamičak koji je donela sa leve strane velike reke Danubiusa.

Ta zlatna kloca, koja postoji jedino tamo, odakle je došla iz Tribalske Dakije, je najbolji dokaz da je ona, zaista stigla sa druge strane velike reke Danubios u podnožju Sera.

V nastavak     POVRATAK U ZAVIČAJ

Maksima Armentov,čudo od deteta--
ima  zmijuljicu ,brži je od vetra i razgovara sa životinjama,raste kao vetar.
 

Od silne njene strepnje, ali strasti i ljubavi, taj živahan stvor će joj se istrgnuti iz ruke, da bi ga samo nekoliko sekundi našla sa druge strane vira, kako pluta mirno kao mehurić.
Potom će ga tu stalno kupati, ili tražiti kada joj pobegne iz obora.

Kad bude bolestan, krastav, ili kada ima preveliku vrućicu, kada mu budu noge natečene, pa kičma natečena, krastava i iskrivljena, ova topla voda će mu biti najbolji lek.
I prve dečje rane unuku će ovde zalečiti .
Samo što bude prohodao, on će sa kamena iznad vrućeg izvora, skakati u vodu.
Po vazduhu će praviti čudne bravure i graktaće kao gavran.
Pošto će se prvo sklupčan u ježa svaljati niz brdo, kao lastavica će leteti nekoliko sekundi, raširenih ruku i ispruženih nogu .

Strovaliće se u vrelu vodu i izroniće iz vodene pare, tako milo i veselo kao iz majčine utrobe.
Punim plućima, nastaviće da uz huk vode i dečju ciku pliva, sve dok razgovetno ne čuje kako ga, prvo drugari zovu, a kasnije i baka Oga:

Armi! Armi! Idemo kući !
Armi, golupčiću, bakin, dodji kući, imamo goste!

Ti njegovi drugari su često govorili :

Blago njegovoj majci, gluvoj Romuli, ona je srećna, jer, njen Armi zna da leti kao lasta.
Brz je kao vetar, sa njim se došaptava da ga pusti , brži da bude.
Kao da je od boga, ne od jednog nego sastavljen od svih i svima se klanjao.
Svi su mu darovali ono što najbolje umeju i znaju.
Dah mu je topao kao sunce, a oči duboke kao nebo i bistre kao more.

Razgovara sa travama, kada ih proba, mršti se i sikće jezikom .
Sa životinjama se došaptava, trka i gura.

Pliva kao dvorepa riba, samo na ovom mestu, odakle oblaci lete iz reke pravo u nebo !
Skoro da niko nije verovao kada su govorili:

Armentova muškost velika kao zmijuljica, kao mladi vrbov štapić, dugačka mesnata izbočina iz koje izvire plava voda !
Ko hoće to da vidi neka dodje na topli izvor gde se kupa!
Iz jednog pogleda brojao je sve ovce i krave na livadi.

Zna šta će se dogoditi kada vidi tamno nebo u bistru reku.
I čiji lik vidi on beži od njega.

Ko želi to da sazna neće doživeti da proveri da li je to istina.

Zna koliko na čokotu ima grozdova i računao koliko je to vina.
Zna i ko će ga popiti i koliko će se opiti.

Koliko zrnevlja pšenice u jednom klasu i koliko treba za jedan zalogaj.
Ko hoće to da proveri neka broji danima i noćima, ali će isto reći:

Ovo je čudo od deteta!!

A baka Oga je govorila:

Isti je kao, ded, divlji O Gan Karpa sa Sera!

Armi ! legionaru moj kreni već jednom !

Armi je samo zbunjeno ćutao.

Osetiće čudnu jezu izmedju nogu i vrhova prstiju, dok će mu šaka biti lepljiva, a glava ošamućena, dok leži ispod vrbaka, pored reke.
Oči će mu stalno igrati, kao da nešto broji ili sa nekim razgovara.

Jeza će ga stalno obuzimati i posle svakog baka Oginog kupanja i očevog naglog povlačenja šestog prsta, sa namerom da ga iščupa sa svake ruke i noge.

Jakim šamarom, otac će mu dati do znanja da je igra završena, a njemu se čini da je to nežnio njegovo milovanje.

Da budeš normalan čovek, kao što sam ja.

Da ti se diže na svaku lepu ženu i ako treba zvezdu da prevrneš na nebu, zbog nje.
Morsko dno da dotakneš.

Da iz zemlje izvučeš , drvo iz korena.
Ako treba zmiju , da uhvatiš ispod kamena, zbog lepe žene.

Kap vode iz suvarka da iscediš, kad ti se hoće.
Do grla da joj udješ, kada ti se hoće!

Ljutito mu je govorio otac Armentarijus, kada je, u retkim trenucima, bio sa njim u vodi, ili šetao pored reke.

Ovde će on sa čudjenjem gledati gole divlje žene dok se kupaju ili peru rublje.

Tek, iz čista mira skinuće se go i zaplivati Timokusom da dohvati rublje, nepažljivih pralja, koje se otisnulo niz reku.

One će se grohotom smejati, a izmedju smeha čuće se:

Uuu! Koliki mu jeeee!

Zbog te dečje nepažnje dobiće silne batine i kaznu od oca.
Ali, nikada neće razumeti zašto mu sve to čine, i šta je to loše uradio, što je svoju muškost umotavao oko prsta.

Niko neće ni primetiti kako tužno plače od stida što ne zna šta to sve treba činiti.

      

          rimska  imperija                                                                                      evropska unija

To je  rimska imperija s kraja trećeg i početkom četvrtog veka,  SADA EVROPAu 21.veku,posle 17 vekova.naravno,samo pod drugim nazivom,Pitanje je ko je Galerije ?
Možda je odgovor u ovom  romanu!!!

IV  nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ- Baka Oga-ognjena žena

2.

Ne samo kod njih no i u celoj Svetoj Maguri, baka Oga je poštovana.
Sve je znala, umela, dušom i srcem volela :
Ko, šta i koliko ima, od šta boluje, koji je lek za tu boljku ?
Zna sve redom familije, njihove potomke, nesreće i zavade, zbog jedne ladovine livada i šuma ?
Zna ko je gde živeo, zašto je otišao i gde se sada nalazi.
I uvek je govorila :
Ovde ženska strana uvek donosi odluku i jača je !
Jednim pogledom izmeri :
Koji je najkraći put do najdubljeg vira ?
Ko ima najviše žita, ovaca, krava,čeljadi u kući, pašnjaka, njiva, šuma ?
Ko ima najviše vina, i ko ga pije, a nema ga!?
Čiji je konj najbrži, koliko ima ždrebadi ?
Ko će uskoro i od koje bolesti nestati zauvek?
Ko je od koga ukrao i koliko.
Kada je ko u tuđi obor ušao !
Čija je muškost najduža i ko sa kim spava ?
Ko je na koga oko bacio i ruku pružio ?
Koja je žena zatrudnela, a koja nikada neće ?
Bila je ognjena žena, živa vatra, vir na svakom jazu.
Šepurila se svojom lepotom na svakom brzaku, kao najlepša riba.
Bila je morski talas koji šiba u vazduhu, a uvlači se u nozdrve, svakog ko je pogleda i poželi.
Na nebu neuhvatljiva i nevidljiva zvezda repatica.
Neukrotiva misao kod svakog muškarca.
Niko nije znao odakle je i sa kim došla.
Nagadjalo se da je bežala ispred naleta divljih Karpa sa Sera.
Da je preplivala Veliku reku, noseći na ledjima svoju kćer. Da je tako stigla na desnu stranu Danubiusa u Daciu Ripensis.
Žene su imale svoju priču, zbog zavisti i ljubomore.
Pričale su, a niko to nije utvrdio :
Kako zna jezik guja i lekovitost divljači.Sakupljala je penu od usta konja i magarca, pravila je posebno pčešku mast, u amforu krila krv od ježa, mast od jazavca, dlake od zeca.
Razaznaje miris biljaka, mršti se dok pominje kadulju, biljne bubrege posebno tajila ,orahe i vitrivaljke stalno dobrojavla.
Zna sve o radjanju i umiranju.
Da je ta Divlja Dačanka pobegla od roditelja i negde usput rodila.
Da se ona podala svim stražarima i čuvarima Trajanovog mosta,.

Da je sipala zlato hodeći po njemu i da je tako bezbedno prešla veliku reku Danubius .
Oni malo mudriji, sumnjali su u sve to:
Nije ona slučajno tu i njen boravak će se tek kasnije saznati !
Oni najvažniji sa Sera doćiće kasnije, dok im ona pripremi postelju!
Drugi su pak sumnjali u sve to i govorili:
Ona je tu poslata od beneficijara, da bude kohorota, kako bi nadgledala prikupljanje poreza i transport robe i kamena.
A ona je to sve opovrgavala, pokazujući, lokalnom duksu, kožnu ispravu, kojom potvrdjuje:
Da je žena poginulog rupara O Gana Karpa sa Sera, koji je za cara pronašao stotinu kilograma zlata, ali da se navek izgubio.
Sada je njegova žena sa detetom kolonat, i ovde joj se odobrava boravak, dok joj se muškarac ne vrati.
Dobijaće hranu, a o njoj će brinuti duks u selu.
Radiće ono što joj on naredi.
Njena obaveza je da uvek bude seoskom duksu na usluzi.
Kada je kao kolonat došla u priobalski limas, nije znala ovaj domorodački jezik, mumlala je i plakala.
Samo je uzdasima i suznim očima pokazivala svoju nemoć, a lepotom i stasom svoju moć i mudrost.
Svojim treperavim glasom, koji dok se sluša, kao da voda izvire, uznemiravala je podjednako životinje, posebno ptice i ljude, vodu i vetar.
Sve je stajalo da čuje pesmu do kraja, a na kraju oči pune suza.
Jedino je znala da kaže:
Dominus je moj gospodar i bog !
Sve što joj je bilo rečeno radila je uz pesmu,godinu dana bez pogovora,a posle je otišla na drugu stranu .
Morala je da se preobuče u muškarca, kako bi dobila limitenu, da obavlja sve zemljoradničke poslove i da bude vojnik,ako treba, i car to zatraži.
Zbog svoje spretnosti, ali i lepote, brzo je zapala u oko legijskom duksu, koji je jedne noći napastovao ne znajući da je ona ipak žena.
Davši sve soliduse čuvaru limasa, te iste noći pobegla je na ovo brdo, noseći ponovo, ispod skuta, svoju devojčicu .
Polumrtvu, izgladnelu, krastavu i žgoljavu devojčicu, koja je izgledala kao ugasli žar, ostavila je, sa desne strane crne reke Timokus, pored vrbaka. Ispod ogromne potkapine, koju nadvisuje čudan kamen, šikljala je topla voda, čija se para odbijala od uglačale sjajne kamene ploče.
Od silnog straha, ali i zbog opreznosti nije ni osetila da iz tog rečnog guštaka baulja ta topla voda.
Od suznih očiju nije ni primetila da se širi para sa čudnim mirisom i otišla je neprimetno do obližnjeg brda, da pronadje mesto gde će se bezbedno sakriti.
Tek posle dva dana uspela je da se vrati po svoj Svitak.
Devojčica Svitak više nije bila krastava, ni umorna.
Vesela i razdragana, igrala se pored toplog, penušavog i čudnog izvora.
U prvi mah, od silne pare nije je ugledala, no je samo čula razdragani dečji smeh , a ona joj je tepala:
Srećo, majkina srećice, gromuljice, romuljice !
Tako, majka Oga i dade ime svom Svitku, Srećna Romula!
A, stotinak metara odatle, privremeno napravi zemunicu, dok se njena Srećna Romula bolje ne oporavi.
U dane nevremena sklanjala se ispod potkapine, gde su se već nalazile neke divlje sitne životinje.
U privremenoj zemunici ostale su neko vreme.
Brala divlje plodove, lovila ribu i rakove.Seckala i sušila,kiselu travu, zelje i lekovito bilje.
U šumi pored reke sačekivala divljač, birala one malo deblje.
Devojčica Svitak Srećna Romula je pored reke uz obalu neprimetno išla sve dalje i dalje .
Pile su izvorsku vruću vodu ne znajući da je lekovita.
I bile srećne kao da su iz svakog cveta odatle ponikle .
Kao da ih je neko tu poslao, ili su odavno namerile da dodju.
Sa oduševljenjem su provodile sate i sate u toploj vodi .
Dok je Oga držla devojčicu u krilu kao lokvanj svoj cvet i kupala je u njenom zagrljaju, motrila je bojažljivo oko reke da ih neko ponovo ne uhvati.
Tako su se neko vreme sakrivale i bežale od domorodaca.
Gledale su kako su se baš tu, pored čudnog toplog izvora, zaustavljale noću, divlje životinje, najviše jeleni i srne.
U svom čudesnom noćnom, šepurenju i plesu, koji je započinjao, prvo, tihom pa sve ubrzanijom rikom, životinje su uranjale celo svoje telo, tako da su samo rogovi, kao vodeni drveni čukljevi virili, plutali i parali bistru vodu, iz koje se dizala para.
Na dnu reke, svojim tankim nožicama pravile su penu, koja se na mesecu presijavala.
I upravo ta slika setiće je, kasnije, na mogućnost da od zaoštrenih jelenskih rogova, naparavi svoje prvo ralo, koje će lako zaparati u zemlju svoje okućnice.
Onako kako su činili njeni preci, od tanane i glatke kože napraviće prvu odeću za nju i svoj ustreptrali Svitak Srećnu Romulu.
Od kože divljači napraviće pokrivač za svoj prvi ležaj u zemunici.
Od kostiju riba imaće svoj češljić i iglicu za šivenje.
Neka mi ovi Šepurbi, uz meso i rogove, bar ovde budu od pomoći i koristi, kao mojim precima sa Karpata!
Govorila je sebi dižući ruke ka nebu.
Izgovarajući, ovu reč, prvi put od kada je došla ovde, setiće se svoje majke Heke koja je sa Karpata, takodje bežala, noseći u naručju Ogu i sklonište našla tamo gde su divlji Šepurbi pili vodu, sa leve strane Danubiusa
Da nisam se ponovo vratila tamo !
Pomislila je za kratko, gledajući sebi u ruke
Da se nije vratila, uverila se sama, jer se ovde uveliko odomaćila i već su mnoge divlje žene tražile njenu pomoć.
Sve novine, kasnije, sa malo opreznosti, prihvatiće i ostale domorodačke žene.
Bila je u vodi, kada je osetila, kako ubrzano i ustreptalo kuca srce njenog Svitka.
Razrogačenim očima je gledala ljubavne igre mladih domnorodaca koji su se pored izvora sastajali i spajali kao dva zapenušala talasa, koja su šaputala i uzdisala, ploveći niz reku.
Činilo joj se da će i ona zaplivati .
Taj njen Svitak Srećna Romula, zajapureno je gledao čas u vodu,čas u oči svoje majke, tražeći odgovor:
Šta se to dešava u vodi ?
U takvoj peni strasti kupaće se svi mladi, pa i moj Svitak Srećna Romula, koji je eto imao sreću da zasija ovde, moja Romulijana!
Prvi put je, tada, izgovorila njeno ime, jer dugo nije mogla da izostavi ono Svitak, koji je stalno podsećalo na trenutak kada je došla u ove krajeve.
Romula je već odavno zazdravela i izrasla u devojčurka, koju su svi zvali Feliks Romulijana Srećna Romulijana!
Bićeš ovde srećna i večita, jer te feniks sačuvao, srećo moja!
Šapuće joj , dok je mazi po kosi.
Sva preplanula i uzudrhtala, ne gledajući krajnji ishod ljubavne vodene igre pored izvora, sećala se svog vodenog plesa na Danubiusu.
I sada joj odzvanja uz zapljuskivanje talasa :
Oh ! Ohhh !
U takvoj prirodnoj idili i prividnoj sreći prelepa Oga, mudra i vidra, uvek se pribojavala da će jednoga dana po nju doći neki divlji ratnik sa Karpa, ili da će je onaj ludi legijski duks pronaći.
Ipak, ostala je zauvek tu .
Postala je sastavni deo izvora, koji je njen prvi dom .
Ovde pored reke, i toplog izvora započeće novi život koji je samo nekada sanjala.
Kao kolonat polovinu prihoda od zemlje, davala je gospodaru i duksu sela.
Druga polovina joj je ostajala za vlastite potrebe i za zadiovoljenje poreze u žitu i u stoci.
Kako su gospodar duks i država svoj zahtev povećavali, prelepa Oga im nije mogla udovoljiti .
Da im se daje dušom i telom sve je manje mogla.
Da beži više nije smela, a da se buni nije želela.
Jedino je tražila da što pre pronadje nekog bogatog muškarca za svoju Romulu.
I sve što joj se kasnije bude dešavalo biće vezano za topli izvor.
Ovde će upoznati lepog čoveka, koji će se stalno u zoru kupati, a onda će ispred sebe žurno terati krdo stoke, kao da se krije ili beži od nekog .
Ali će uvek iskosa gledati zanosno nago Ogino telo, sa suprotne strane izvora.
Svoju prelepu, nagluvu, kćer Romulu prevarom će udati baš za njega, malo starijeg, ali bogatog Armentarijusa.
Udvaraće mu se ona, ali će u zoru poslati kćer Romulu da ga sačeka ispred izvora i dovede u zemunicu.
Govedar neće ni primetiti da je lice prekriveno velom bilo dečje.
I da će se tek kasnije, kada se vrati sa puta prepustiti svim čarima njene lepote i mladosti.
Armentarijus nikada neće priznati da je ikada poželeo Ogu, jer je odavno čuo da se daje svim muškarcima.
Nekoliko godina kasnije, kada bude toliko nestrpljiva, Oga će opet biti mudrija od njega.
Saopštiće svima da je postala baka.
Tek što joj se unuk bude rodio ona će ga u ovom viru potopiti sa željom da ga okupa.
Tada mu je prvi put izgovorila ime:
Maksima!
Ali, neka bar ime bude njegovo Armento Mladji!
Maksima Armento Mladji!

III nastavak POVRATAK U ZAVIČAJ

         Armentarijus je  čudo od deteta-pije vodu sa neba,izleće iz bunara   

         kao ptica....trka se i razgovara sa životinjama....



        
         Razlikuje se od svojih vršnjaka po stasu i lepoti.

Napredniji je, raste kao topola, širi se i buja kao vrba.
Pliva po reci kao dvorepa riba, i liči na nju .
Brz je kao vetar koji sve ispred sebe lomi.
Kad konja jaše, ogroman oblak prašine diže.
Stojeći na ledjima konja, razvlači strelu preko trideset i dva pedlja širine.
Kada neće da govori, danima ćuti kao olovom zaliven.
Kada grmi, sa oblacima se nadvikuje.
Pije vodu direktno sa neba.
Jede guštere, skakavce, leptire, travu, lišće .
Spava malo, ali brzo.
Od svih vršnjaka zapišava dalje u reku.
Peva kao sojka, mrmori, mjauče, šušti, rže, pišti, cvili i jauče kao ranjena zver.
Vidi kao soko, samo što ne leti, a i to će kad malo ojača.
Već sada najteži kamen preko reke baca.
Ptice u letu pogadja, jaja im iz utrobe izvlači.
Trka se sa divljim zverima.
Razgovara sa životinjama, retko sa ljudima.
Ljubi se sa zmijama, koje mu umalo nos ne otkinuše.
Ovce, koze, krave, kada mu se hoće i muškost nadigne, sve izmedju noge.
Miriše na trave, a posebno na oman i debelicu, što mu daje posebnu bistrinu razuma.
Oči su mu dublje od neba.
Skače u oblake, na najvišu topolu i najudaljeniju vrbu.
Preskače crnu reku Timokus u jedan skok.
Iz bunara izleće kao ptica.
Iz cuga popije kalenicu kozjeg mleka.
Parče hleba, kao dve pesnice, proguta u jedan zalogaj.
Poslednje parče ostavi na stranu za svog najboljeg druga.
Zbog toga su drugi njegovi vršnjaci izbegavali da se sa njim igraju.
Njegov najbolji drug, buljavi Strados Sredarijus, uvek je bio pored njega.
Armi mu je za uzvrat uvek donosio parče namazane proje.
A Strados samo što mu senku nije ljubio i stopala gazio.
Iz šake mu vodu pio, kao verni ker.
Iz zenica mu nije izlazio, i dok je spavao.
Pričalo se da se taj buljavi dečak tek stvorio na Maguri.
Nije znao da objasni ko je i odakle došao.
Priča se da ima hiljadu života i toliko domova.
Kažu, lično su videli kako je stradao, i bespomoćno dozivao iz nabujalog Timokusa.
Niko nije ni primetio kada je u nabujali crni Timokus skočio, jedino, Armi.
Našao ga je zaglavljenog izmedju žila topola, koje je zubima zdrobio da bi došao do poluimrtvog Stradosa.
A onda kao novorodjenče pribio ga je uz sebe i umesto njega disao sve do desne obale reke.
Strados nikada nije pričao o ovom dogadjaju, kao i da ne zna za njega.
Niko i ne zna da od tada Strados diše i živi za svog druga Armija.
I sada evo ga živog na Maguri.
Uvek ga ima.
Jednsostavno on je u svakom vremenu prisutan i uvek, nešto važno znači.
U svojoj inkarnaciji ima ulogu kakvu vreme zahteva.
Sada kao zaulani Strados Sredarijus, a drugi put kao vojskovodja.
Jednom je bio zabavljač šakač.
Drugi put je kopao bunare, duboke i po dvadeset metara.
Jednom kada je u nezaštićen bunar upalo dete, zarekao se da više nikada neće pipnuti zemlju, prekinuo je da kopa.
Još mu odzvanja dečji bespomoćni plač i vapaj za pomoć.
Nikada nije smeo da bude gladijator i kockar.
Sigurno bi izgubio i poginuo.
On je tu samo da postoji, postoji i zapaža oko sebe.
Ako treba biće i naučnik.
Ako neka zemlja nema pogodnog vladara, biće možda kao vladar, ili vojkskovodja.
Tek, biće prisutan u svakom vremenu civilizacije.
Kada bude drugo vreme i jednom, možda dodju svemirci, on će, sigurno, biti jedan od njih.
Samo da nešto važno kaže ili je došao da nešto traži.
A šta ?
To će mu se tek kasnije samo kazati, kada bude veliki !?
Nije znao roditelje, i sve starije osobe smatrao je za svoje najbliže.
Umiljato ih je gledao i sam im se nudio da ga očima maze i paze.
One straije žene su ga terale da im nosi drva, sa planine, vodu iz reke.
One bez muževa, terale su ga da konači ispod njihovih halja.
Jeo je ono što je ostalo, tek da se ne baci.
Spavao je gde ga noć ili reč zatekne.
Tek, bilo gde da osvane, znao je šta će raditi i gde otići.
Bio je uvek uz pijane i ohole mladiće koji su ga terali da im odore skida, da ih kupa i oblači.
Nekima je stoku čuvao, obore gradio.
Čekajući druge nesreće, patnike i drugo vreme, živeo je bezbrižno.
Okretao je glavu svima koji ga nisu voleli, kao da ih ne vidi.
Uvek se motao pored zemunice Armentovih .
I za njih je najviše radio.
Ako treba pevao, kokodako, lajao i kao ker jurio stoku.
Sve radio, samo da bude tu gde treba, prvi.
Komšije iz obližnjih zemunica retko su dolazile u posetu, niti su kupovali od Armentarijusa :krave, ovce, volove, ribu, so, pšenicu, kupus, grnčariju, tekstil i drva.
Čudili su se, kako od ovakvog silnog govedara, da ispadne čudno dete!?
Više nisu želeli da im on bude zapovednik u selu, niti su od njega tražili neke savete.
Bojali su se čudnog Maksima Armenta Mladjeg i njegovog Stradosa Sredarijusa.
Iako nije pokazivao ni trunku zla ni prema kome, već je bio samo veliki čudak, svi su bežali od njega.
Želeo je sa ocem da o svemu tome razgovara.
Da mu pokaže sve te čudne promene koje se kod njega dešavaju za dan.
Da mu kaže kako je Strados Sredarijus, dobar, pošten i vredan mladić.
Hteo je da kaže da mu je Strados, čistio caligule uveče kada se vratćao kući umoran.
Da nikada za živu glavu nije hteo da oda gde stari Armentarijus noću odlazi.
I kakvu je to kožu sa likom rimskog imperatora našao njegov drug.
Dok mu se telo grčilo od bolova, dok su ga crni legionari tukli.
Sa užasom na licu govorio je pevajućim glasom:
Udrite, udriteee, udritee, ali me ne boliii
Ni bol u mom srcu ne može veći biti!
Ni reč nećete izvući od mene, ako ja to ne želim!
Vi ne postojite za mene!
Postoji samao jedan budući magurski car!
Živeo Maksima Armento Mladji !
Živeo rimski car!
Na sve ovo Magurani su ga šutirali, pljuvali, rugali mu se.
Osim Stradosa i oca Armentarijusa, nikog muškog nije imao da se poveri i izjada
Zato je svake večeri odlazio pored glavnog puta da sačeka oca i da mu sve ispriča ko je šta uradio i govorio o njemu, i kakave on ima probleme.
Želeo je da mu kaže, šta mu se sve dešava, o čemu mašta, šta želi da bude kada poraste.
Ali, oca je sve redje vidjao, zato su i ostale njegove dileme:
Zašto je kod njega muškost tako velika, a mokraća nije žuta, nego dodje plava i bistra, u odnosu na njegove vršnjake, koji imaju drdonjke, a izmokrina im je žuta i mutna ?
Zašto ima po šest prstiju na obe ruke i noge, a nokti su mu kao trepavice i čini mu se da ima krila umesto šaka, pa zato može i da leti?
Zašto i sada, po nekada, ode kod majke da se dobro nasisa mleka?!
Zašto čuje kako ptice, zmije i krave ne pevaju, šištre, muče, nego lepo razgovaraju, njihovim jezikom ?
Zašto vidi rupe na mesecu, kada je onoliko daleko.
Vidi se kao da je mali , a noću silno sja ?
Zašto ga samo u snu posećuju neke čudne Krezube žene, sa razrogačenim očima i ogromnim trosisatim grudima?
Svojim tankim prstima, nikada ih nije mogao izbrojati.
Dugim noktima režu prvo njega, pa oblake na kriške odvajaju i strmoglavljuju u bezdan.
I on ne zna kako da odatle izadje!?
On oseti kako mu nestaje svaki deo tela i negde lebdi, ili uvlači prste u nešto vlažno i toplo .
Kada se trosisate Krezube žene umore, oblake trepavicama krpe, a njega pljuvačkom sastave i ponovo vrate, kao što je i bio .
Ali sada kao da ima dva tela, jači je i krupniji, i nikada nije primetio da mu je muškost sve duža.
Onda nastaje tišina, kroz koju prolazi samo vreme.
Ne oseća svoje telo, nego misli da je to neko pored njega, i lišen je svake čulnosti života, pa mu se učini da to on spava, a onaj Drugi budan je pored njega, i to oni zajedno žive u snu i javi !?
Umesto da spava, onaj Drugi je i dalje budan, popreko ga gleda i gurka malim prstom da nastavi bezbedno sa snom !
Tako odlazi negde daleko, kao da se sakrije, u mirišljavu čudnu zemlju.
I tamo nije sam, na ulazu stoje Kameni ljudi, a on čuje ovacije:
Živeo Cezar! Živeo car !
Tu su i mojre trosisate Krezube žene koje ga nemo posmatraju i pokazuju mu svoje ogromne grudi.
On nastavi da iz svake sise halapljivo izvlači plavu gustu tečnost.
Od te siline umalo se ne uguši, ili je to neko hteo da ga uguši.
Tek kada ga onaj Drugi uštinu on zastade, i oseti i da je potpuno mokar i sam.
Okrenu se na drugu stranu i nastavi da bulji u prazninu .
U zoru htede da podje, ali oseti ponovo da ga onaj Drugi vuče za uši i on ču šta mu mojre Krezube trosisate žene rekoše:
Ostani još malo sa nama srećan i večan da budeš !
Gde god mrdneš medju vatrom i vodom bićeš !
Armento još uvek sanjiv ćuti, a čuje kako onaj Drugi razgovetno reče :
To ne mogu učiniti jer bi, i pored moje sreće, roditelji brinuli za mene !
Sa vatrom i vodom znam ja kako ću i šta ću !
Ali, me brinu mojre i vodogonje!
U njih, u njih, tako, u vodu u vatru!
Tada mu mojre trosisate Krezube žene rekoše:
Gledaj, slušaj, i pamti, pamti za navek, izaberi!
Onda se, iz onog ambisa, otvori prolaz čiji se kraj ni početak nije video.
Prodjoše prvo neka stvorenja, čije likove nije mogao da protumači niti sazna.
Potom se pojaviše čudne ptice, zmije, ribe.
U najvećem galopu pojaviše se jahači koji nose znojne konje..
Neki, strelci razvlače iglice koje uleću u njihova tela.
I svaki deo tela postaviše ponaosob na zemlju.
Koje god meso poskoči oni onu strelu pa u njega.
Šakači se udaraju preko lica, po čitavom telu.
Rvači sami sebe obaraju, zatežu vratove, lome ruke.
Rupari, otvaraju sebi rane i nešto traže.
Pojaviše se sitni imperatori, gladijatori.
Doletoše ptice bez perja i krila.
Nadodje reka bez vode, kroz čije se korito valja žuti pesak.
I na kraju pojaviše se vitke devojke sudjenice, vedogonje, zaduhići, rodjenice.
Preplanule u licu svaka od njih po jednu moškost u ustima drži, dok im se pena razvalčila do zemlje.
Redjale su se satima hanite, rumenih lica, svetlih očiju, stegnute od pasa do grla, raspasane do pola i neke gole, sa kosom do zemlje, i raščepljenim nogama.
Zenice mu se ispuniše poljskim cvećem, visokim topolama i vrbacima.
Napuniše mu se nozdrve nekim čudnim mirisima, a on ni da se pomeri, niti udahne vazduh.
Sve je to proticalo pored njega, ili kroz njega, a on ni da trepne
Kao treptaj oka sve nestade, u jedan tren.
Onaj Drugi poče da savija prste, što je bio znak da više nema mesta za sve, zato reče:
Treba izabrati i odlučiti se za njlepšu .
Najbolje je izbaciti svu tekućinu iz sebe!
Armento bulji ukočenim očima, i poče da frkće nosom kao da želi da uhvati nešto, ili oduva neki smrad, koji je dolazio iz njegove mokraće.
Poče i da ubrzano maše rukama, kao da se brani, ili nešto da odbrani i dohvati u letu .
Ona najlepša mojra trosisata Krezuba žena, skoči pored njegai uhvati ga za muškost, pa vrisnu:
Koliki ti jeee !
Armento postidjeno spusti ogromne šake medju noge ali se ne odbrani, onaj Drugi ga uštinu za ruke i trže ih.
Mojre se, začas okupiše oko njegove muškosti i počeše ga razvlačiti , uz vrisku, svaka na svoju stranu,a on ni da jaukne.
Zagleda se u tanak vrat, i prekrasne modre oči prekrivene plavim čuperkom, tako da nije ni primetio kada ga je zaskočila,najlepša mojra trosisata Krezuba žena.
Zakačila se za njegovo telo, poput borove iglice, poče da treperi kao mladi, zeleni čičak, i ostade da visi dugo.
Armento htede da klekne, da se bolje namesti, ili da je otkači, ali se onaj borov trn sve više zabijao.
Ostade polusavijen i zaneme od čuda jer ona više nije bila pored njega, nego u njegovim očima, osećao je kako ga boli treperenje zenica.
Osetio je njen nepodnošljivi zadah, opipao lepljivu tekućinu, ali trepavice se nisu zaustavljale, bile su mu teške od sna, ili od pomeranja.
Onaj Drugi štipa ga i dalje što je značilo :
Pogledaj bolje, ostao je samo njen prilepljeni zlatni lik .
Armentove zenice se raširiše dok trepavicama zamahuje, kao da želi da čičak otkači, ili da potvrdi da ona više nije tu.
A ona je bila tik uz njega.
Imala je sve zlatno i kosa joj je od zlata, i krezubi zubi su joj zlatni i šiljati nokti, samo rebra su koščate, a da ih je mogao videti i ona bi sigurno zlatna bila.
Utroba joj je užarena od zlata.
Imala je i zlatan mač, ispod pazuha, kao da je želela da ga izvadi i započne borbu.
Istupi prva, i poče da se vrpolji pokazujući svoju moć.
Lupnu šakama i Kameni ljudi počeše da viču:
Živela caricaaa!
Smrt caruuu!
Ona diže ruku sa zlatnim gladiusom ali je zaustavi, jer je osetila kako Armentovo telo drhti kao tanki prut, i uvija se do zemlje kao najveća topola.
Onaj Drugi oseti hladnoću preko celog vrata i poče da ga štipa, što je značilo:
Bolje da odemo odavde!
Bežimo, bežimo !
Pristani na sve što ona želi !
Armento se ne pomeri, samo čuje kako kameni ljudi viču:
Ubijjj nevernika! Ubiiiij !
Mojra trosisata Krezuba žena spusti ruku i vrati gladius u pazuhe, odakle se pojaviše neke sitne životinje zaduhići koje Armento samo pogledom isprati, a onaj Drugi poče da pomera caligole da ih ne zgazi.
Zaduhići sitne životinje su marširale u punoj ratnoj opremi .
Iza njih, a pored njegovih nogu, pojavi se velika vatra.
Okolo se naredjaše Zaduhići sitne životinje i kameni ljudi.
U razigranom kolu počeše da igraju po onom užarenom pepelu.
U sredini vatre obrću se živi ovnovi na ražnju.
Svi su na jednom ražnju, kao na brvnu, niko neće prvi da se pomeri.
Cvrči nerasporena svinjetina na žaru, dok iz iskidanih creva ispada smrdljivi izmet, i Zaduhići sitne životinje to halapljivo proždiru.
Pored njih iz sosa od švargle izleću prepelice koje kljucaju asparagus.
Sami poleteše redom slatkiši, a orasi poskakuju.
Pojavi se i raznovrsno voće, koje se u hodu samo jelo .
Raznovrsno cveće je landaralo kao pred najveću oluju, ali se osećao raznovrstan miris .
Ćupovi sa vinom počeše da gegaju, ostavljajući velike tragove iza sebe.
Pčele okolo zuje i nose saće i ispuštaju ga na sve strane, kao da ostavljaju svoje balege.
Zečevi skakuću, i kriju se iza oblaka.
Ribe plivaju u rasolu .
U užarenom gnezdu fazani se otimaju ko će bolje mesto da zauzme i da se šepuri perjem.
Divlje guske se čerupaju u letu, da pokažu svoje batake.
Pršte jaja na sve strane dok izleću tek izlegli golubovi .
Nečije nevidljive šake okreću izgorelu pogaču i umaču u vrelo crveno kravlje mleko koje visi, kao beskrajna dlaka, ili duga.
Dok su Zaduhići sitne životinje i kameni ljudi halapljivo jeli i pili, Armento poče da povraća, a onaj Drugi mu stavi šaku na usta i šapuće
Ćutiii, da ne znaju da si još živ, ćuti !
Kada se najedoše i napiše, Kameni ljudi i Zaduhići sitne životinje se zavališe .
Počela je da rominja i kišica.
Hanite započeše svoj ples vilino kolo .
Svaka čuje zanosni zvuk i ispušta posebne krike, koji jedino mogu da se protumače kao mumlanje ili suprostavljanje unutrašnjem nemiru.
Pokreti su spori, kao krila kod ranjene ptice, ali i oni imaju svoju poruku.
Da se opraštaju od nekog ili da se spremaju da budu brži.
Poče i kolo da se okreće oko zbunjenog i razapetog Armenta.
Prvo polaka, a onda sve brže, kao da se u beg sprema.
Armento ne zna šta da kaže, u šta prvo da pogleda, i šta da prvo stavi u usta, kako da zamahne rukom, koji korak da pruži, šta da popije i pojede, u šta da glavu usmeri, od koga da se odbrani !?
Sve mu se čini da je ovde već bio i da je ovo čuo i da ove Kamene ljude zna.
Onaj Drugi ga ubedjuje da je to samo san i da će se to tek desiti.
Ali Armento se još brže okreće da hitrije uoči jedan lik koji mu stalno beži, a toliko mu je poznat i drag da samo na njega misli.
Kao da je te buljave oči već negde opazio, ili da su one njega neprestano motrile.
To može biti samo buljavi Strados Sredijus !
Taman htede da kaže ime, ali ovaj Drugi ga uštinu i on stade.
Izbor pade na jednu tačku i on zaustavi zenice.
Još se kolo ne sastavi, a od nekud dolete nevidljiva strela i posred srca pogodi mojru trosisatu Krezubu najlepšu zlatnu ženu.
Od silnog dima, vatre i galame niko ne primeti pad mojre trosisate Krezube, lepe i zlatne žene.
Sve se raspršta i nestade.
Samo ču kako mu u njegovoj glavi onaj Drugi šapuće :
Carica je mrtva!
Živeo car!
Udji care ovo je tvoj zavičaj!
Ti si nju odabrao i zato si je ubio, biće večito tvoja!
Nisam, nisam, nisam, nisam ja nju ubio!
On, on hoće car da bude, on!On, onnn.... !!!
Ponavljao je Armento, okrećući se oko sebe da vidi onog Drugog, možda je on to učinio, ali ponovo ostade sam .
Tvoji bogovi su to učinili !
Zaboravi nju upamti ovo što ćeš sada čuti !
Kaže mu najstarija i najružnija mojra Krezuba trosisata žena:
Kada ispuniš sve naše želje, ona će biti ponovo tvoja i ti ćeš biti večan!
Ali kako, kako, kako, kakooo?!
Mucao je Armento, dok je onaj Drugi, prvi put ostao bez reči.
Gledaj, slušaj, pamti, za navek !!
I to nije sve, ima nas još, a ti si jedini :
Samo jedna od nas ima nešto posebno !.
Pogodi Izaberi, izaberi budući Imperatoru !
Ispuinićemo ti sve želje, samo nam dolazi često !
Noću ili za vreme popodnevnog odmnora nemoj da spavaš mrtvim snom, zažmuri .
Samo mi znamo da je tvoje uspavano srce sa nama.
Dok je ovo slušao Armento se okretao jer je osećao da je ponovo rastrgnut u parčiće i da ga nema, već da je svuda po polju rasut:
Raduj se, zavideće ti svako ljudsko biće, kuda god se pojaviš i što god uradiš odredjivaćeš sudbinu Vaseljene.
Ispunićeš sve naše želje i bićeš naša najveća žrtva.
Tako tvoji bogovi žele !
Mi zapovedamo tobom, oni nama, a ti svetom !
Dojke nam prazni, prazni, prazni, ta jezera naša, tu je snaga tvoja!
Mali prst što dublje zavlačiš tamo gde želimo dobićeš novi, šesti, prst!
I to, opet, nije sve:
Molićemo tvoje sudjenice da te nagrade bogato, da budeš prvi i najveći!?
Ja sam bogat koliko želim i ne treba mi više !
Suprostavi se Armento, a onaj Drugi opet pored njega ćuti, savija mu mali prst .
Ali mu mojre trosisate Krezube žene rekoše i ovo :
Ovoga pored tebe da oteraš, ili mu iseci taj prst što ga savija.!
Da budeš sam i uvek prvi u svemu, ali žena da se čuvaš, izabrao si samo jednu !
Onaj Drugi, što ćuti i samo podbada malim prstom, duvajući kroz nabubrele nozdrve, odbrusi :
Ja jesam prvi u svemu, ali niko to ne zna osima vas !
Mojre trosisate Krezube žene se u jedan glas počeše smejati i rekoše još:
Pamti dobro šta ćeš čuti, i ne pitaj ništa!
Svi znaju, ali ne smeju da ti kažu, boje se !
Ako nas slušaš bojaće se i Vaseljena tebe !
Put ispred tebe mora biti zlatom popločan !
Kada se nebo i zemlja spoje sve će biti bez rastinja, kao nebo čisto!
Samo će ostati bogom odabrano, kao što su zvezde na nebu !
One ljude koji te ne poštuju moraš da uništiš zaboravom, ili dimom !
Ali da i oprostiš onom koga voliš i ko tebe voli !
Da mudar budeš kada ti je teško da zanemiš!
Da ćutiš kada ljudi govore, da ne saznaju šta ti misliš !
Da budeš brži od vetra, a vetar dolazi iz duše !
Da naučiš jezik zveri, i one imaju svoje reči i dušu !
Da letiš kao ptica, ptice su reči koje se ne vide!
Da plivaš brže od ribe, a ribe su naše želje i uzdasi !.
Da zaboraviš ko si, odakle dolaziš i kuda ideš !.
Seti se šta su ti mojre rekle pri rodjenju, seti se ! ?
I sada Maksima Armento Mladji ne zna da li ovo sanja ili zaista živi, ne zna gde je, u Rimu ili u svojoj Maguri.
Ne zna da li je Imperator ili sin Armentarijusa!?
Zašto sanja neke strašne snove, o liburnama koje ga nose čak do večnog Rima i carstva, kada može ovu reku u jedan skok preskočiti ?
Zašto danima jaše belog konja, a ne zna kuda ide, nikako da se umori i stigne?
Sanja o prelasku preko nekog čudnog mosta, koji se ljulja pri svakom njegovom koraku, očekuje kada će se stropoštati u provaliju.
Sanja o nekom Velikom Malom Caru, koji stalno govori:
Stigao si sine moj, stigao si gospodaru!
Sanja zlato, zlato, zlato koje je svuda oko njega, a on ne zna ni kako izgleda, ali zna da postoji.
I ima još puno toga zašto, na koje sam nije znao odgovor, a sigurno mu ni otac ne bi umeo odgovoriti.
Sve ono što je kod njega nenormalno, za oca Armentarijusa je bilo normalno, jer to je njegov sin.
Ali on je, uvek korak ispred njega, odlazio negde sa stokom.
Znao je da bi mu i ovo rekao, jer je, važio za najvećeg vidovnjaka:
To ti ne bih umeo odgovoriti, ali znam da ćeš za sve naći sam pravi odgovor .
Sve tajne u životu otkrivao sam sam, tako moraš i ti !
Ali je otac Armentarijus imao drugu priču, koju je kazivao u posebnom zanosu i transu proroka:
Da se stalno boji neke Šiljate planine koja guta ljude.
Misli mu stalno plavi brza reka, koja ima crnu ali toplu vodu.
Boji se zlih žena mojri i čudnih divljih hunskih ratnika koji će jednoga dana doći i ovde da sve popale i unište.
Da se boji za svog sina Maksima Armenta Mladjeg koji će, jednoga dana, nestati bez traga i možda se vrati kao car.
Da će baka Oga uskoro umreti, Romula poludeti i njihova Mons Soicera Sveta Magura tako zauvek nestati, a on će tražiti neku drugu zemlju.
Da će prvo zavladati kuga.
Da će carstvo propasti, ali će ga neko iz ovih svetih krajeva spasiti.
Zavladaće neki drugi ljudi, koji će propovedati ljubav i sreću.
Koji će jesti zemlju, tražeći joj sjajno srce.
Preprečiće silnu reku, i uzeće joj snagu i dušu.
Pričaće nerazumljivim jezikom.
Imaće druge domove, ne zemunice.
Sunce će i tada biti isto, samo će slabije sijati.
Ljudi će se uvek okretati prema suncu, i gledaće u njega kao u Boga.
Mesec je tako blizu da će ga čovek jednom i opipati.
Ratnici će umesto sabljama ubijati se užeglim vatrenim kuglama.
Samo nas neće biti, sine moj, zato si ti došao da budeš večiti, to je želja bogova naših sa neba!
A kako?
Kako, kako, oče moj ?
To ne znam, pitaj svoju zvezdu što te odozgo gleda i obasjava tvoj put, sine moj !
Govorio mu je otac Armentarijus, a da usta nije otvorio i to sve u prolazu, ne gledajući u njega no u senku svoju.
Tako, sada si već porastao i veliki i možeš biti sam, sine moj!
Tako je Maksima Armento Mladji, uzrastao i ostao sam, začudjen i izgubljen.
Onaj Drugi ga je odavno napustio, ili su ga trosisate žene umorile zlatnim mačem.
Čudnu planinu, koja ima šiljak, on svake noći ophodi i nikada nije video kako jede ljude.
Iz reke, koju jednim skokom predje, pije onu crnu vodu, koju iz sebe potom izbacuje kao da joj je tu izvor.
Čuo je za ognjenu vojsku, to su neki divlji pobunjenici koji ne priznaju rimskog cara.
Ali ! Imperator rimski je veliki i on će ih sve pobediti i ugušiti tu bunu.
I čudio se :
Kako može vatra sam da započne plamen?
Kako voda može vazdan teći?
I kako voda ne može oprati crnu boju?
I kako Veliku reku pregraditi!?
Kako može brdo nestati ?
Kako ljudi mogu jesti zemlju i tražiti joj srce što sija?
Kako ratnici mogu jedni na druge užegle kuglice da bacaju.?
Umesto odgovora, zapazio je ošamućenog oca, kako raspojasano leži pored svoje obnažene nasmejane i srećne nagluve žene Romule.
Zato mu je glava bila ispunjena nekim čudnim mislima i želeo je da što pre ode sa Mons Soicere Svete Magure, a nema s kim o tome da popriča.
Uznemireno je lutao ispred obora po mraku, promatrao nebo i osluškivao zvezde.
Stalno silazio do reke da proveri boju i toplotu vode, visinu topola i broj vrbaka, i da li su zvezde na svome mestu.
Gledao u zemlju, pa u mesec da vidi i proveri daljinu.
Rukama dodirivao zemlju da opipa to srce što sija.
Uvek je zamišljao i postavljao čudna pitanja:
Može li i on car nekada biti i ovde palatu napraviti ?
Može li dostignuti bar jednu od tolikih zvezda da prebaci na njegovo brdo, pa da večito sja ?
Može li jedno srce iz zemlje, da se i ovde nadje?
Može li nešto da uradi što nikada niko ovde nije ?
A onda se budio kao iz nekog teškog sna i bunila, sav mokar od znoja, šaputao je:
Jednoga dana sve ćeš to ti biti moj Armi!
Ja ti obećavam, ja Maksima Armento Mladji, jednoga dana car će biti!
Nikom to neću reći, za to znamo samo ti i ja, niko, care Armi !
Šaputao je sebi, dok je držao svoju ogromnu muškost.
Izmokrina iz njegove muškosti bila je gusta kao med, ljigava i smrdljiva na izmet.
Sve dok je osećao smrad i mokrina izlazila iz njegove utrobe još uvek je san trajao, a bunilo ga vraćalo na Maguru.
Jesam li ti obećao Armi, jesam!
Sada si ono što si hteo da budeš moj Maksima, sada si car!
Kao da je jahao kroz neki lavirint života, plivao u reci bez vode, ili leteo ukočenim krilima kroz svoje zenice.
U glavi mu se okretalo još uvek nesastavljeno kolo, odakle se čulo ujednačeno mumlanje.
Nije razumeo ni jednu reč no samo :
Eeepp šjaaaa, eeeepppšjjja, eeeeeei !!
Dok je držao, ukočenu, svoju muškost, još uvek je buljio u kamene zenice zlatne trosisate Krezube žene, očekujući da čuje barem jednu njenu reč poruke ,osim onog usklika:
Koliki ti jeee!
U nosu je osećao oštar ljut miris, koji ga je gonio na šmrkanje i učestalo povlačenje sa željom da iz njega nešto izvuče, ili izbaci ono što ga štipa i podseća na dim.
U ušima mu je bubnjao neodredjen smeh.
Raspoznaje pretnje, njegovih vodogonja, koje dok izlaze i ulaze u smolastu vodu iza sebe ostavljaju mehuriće.
Plaši ga zanosno kikotanje mojri trosisatih Krezubih žena, dok iz njih još uvek izvlači plavu tekućinu, koja mu puni muškost.
Čuje poruku koju nije mogao da razume, ali se stalno okreće da ga neko poduči.
Ostavio ga je i onaj Drugi, ili on sada ne zna ko je ?
Umesto toga,čuje baka Ogu kako mu kaže:
Upamti ovaj san, ti si izabran za njega!
Vaseljena tebe čeka, požuri !
Ne okreći se ja ću, uvek, biti pored tebe !
Neću ga, samo upamtiti, nego ću ga živeti !
Šapuće baka Ogi, koja ga možda i sada čuje, i može da ga poduči ,sve ono što mu nije jasno.
Šta treba da uradi sa silnim snovima, sa ženama koje ga obleću, sa neprijateljima, koji ga varaju i lažu!?
U isto vreme otac mu je govorio:
Armi,sine moj, dete koje ne sanja nije zdravo, san je zdravlje!
Kada ustaneš i vidiš sunce prvo se raduj zdravlju!
Zato svaki bogovetni dan trči uz brdo niz brdo, uz i niz reku pliva, penje se uz topole, skače na vrbe.
Dovoljan je bio munjevit trzaj, pa da sve uradi tako lako, što samo pokazuje njegovu izuzetnost. i da sve to dolazi samo od sebe
Pa onda stane uz uglačanu potkapinu pored Timokusa i počne da se dere, očekujući kako će jednom da se stena zdrobi i raspršti u reku.
Gleda u ljude, sluša šta pričaju, kako se ponašaju, šta rade.
A to nije više samo običan san, to je živeti u snu.
Probaće da ga što pre zaboravi, samo da pobegne od mojri Krezubih trosisatih žena.
Sve mu se čini, da je svako jutro drugačije, kao da nije on.
Ne prepoznaje više sebe, kada legne i ustane.
Uvek razmišlja, kao da je neko drugi i kako trba uraditi sve iznova, dok ne dodje do pravog cilja,do svog pravog lica.
Zato je i uzeo onu kožu na kojoj je bila nacrtana glava rimskog Imperatora, što je bio znak da će mu vlasnik ove kože biti verni legionar.
Ali nije smeo da je pokaže majci ni ocu, niti da vršnjacima nešto o tome kaže.
Sigurno bi mu je tražili,nudili bi mu pravo njihovo bogatstvo da im ustupi tu smdljiivu kožu.
Jedino je baka Oga znala da je sakrivena ispod velikog kamena u zemunici, kao ispod njenog srca.
Osećala je da je na koži bio i Armentov lik, ali nikom nije želela da kaže.
Znala je da deca od malena ,samo u snovima, mudro biraju svoju budućnost i prijatelje, tako da ujutru ustaju srećni, a dan provedu potpuno svesni da su sve to samo ludi snovi.