U 61.godini Gaj završi život,
-presten je tu,evo vratio si se u zavičaj care!,
-Gajova glava se otkotrlja do ivice oka,
-obećao si da ćeš se vratiti i evo vrtatio si se!!
21.
Tako 4.maja 311. godine, vraćajući se iz Sirdike u rodno Monsi Sdoicero, Maksima Armento Mladji, rimski Imperator Cezar II Gaj Valerije Maksimijan u 61. godini završi svoj život.
Askalapijo, sa pola V makedonske legije, i pepelom u kamenom sarkofagu podje da traži Novu Maguru Monsi Soicero .
Stalno je sebi ponavljao Gajove reči:
Kada se budeš vraćao idi samo noću, drži se istoka i neka ti pravac bude samo jedna tačka.
Jednog trenutka tačka će zasvetleti i već si tu.
Sačekaj jutro i udji u prvu palatu !
I zaista, samo za jednu noć brzog jahanja, pojavi se tačka koja svetli i on stade da sačeka jutro.
U daljini se već nazirao ozidani carski grad .
Iznad severne kapije stajao je natpis, okićen kamenim lovorovim listom :
Feliks Romulijana.
Bez i jedne reči okupljeni Magurani kleknuše i počeše da se krste da pozdrave mrtvog čoveka.
Askalapijo diže ruku bez gladiusa i vojska ponovo stade.
On se skinu s konja, kleknu i poljubi vrata, koja se polako otvoriše.
Diže ruku i pokaza četiri prsta.
Ispred njegovih nogu pored vratiju naredjaše se četiri ogromna legionara i sačiniše žive stepenice.
Stade na prvi i već je desnom nogom kročio na četvrti živi stepenik.
Levom rukom dohvati se za ledeni , kameni lovorov list i tankim prstima iza prvog kamena džarajući, dodirnu nešto, ili to njega neko miluje i opominje.
Učini mu se da čuje Gajove reči :
Kada dodješ u moju novu Maguru Feliks Romulijanu, da iznad natpisa, okićenog kamenim lovorovim listom, pogledaš da li stoji prsten.
Eto to je ta svetla tačka, to je majčin prsten.
Ona mi ga je dala na rodjenju, ja joj ga za navek vraćam na samrti.
Majstorima, klesačima iz Soluna, sam rekao da ga ostave pored njenog imena, kada završe izgradnju palate.
Da se palata na daleko vidi.
Ako ga nema, sve da uništiš, ako treba i nebo iznad i zemlju ispod, sve, sve, sve !
Da satreš poganike, da im seme nikada ne proklija!
Da crtače i zidare pronadješ i da im daš da popiju, ono što je u kamenom peharu, znaju oni šta sam im obećao!
Novu Maguru da razoriš i popališ, sve, sve, sve !
Da im pronadješ novog duksa Armentobatona i da odu iz ove proklete zemlje, svi! Neka se samo divlje zveri kote i guje tu legu !
Neka naši bogovi vide da se i iza kamena, gde se ljudska duša krije, mora i ognjem zaviriti !
Askalapijo još čuje, neke reči koje su udarale o zidove kao da su proveravale čvrstinu gradjevine .
Ali se trže, kada reči počeše da drhte i on oseti da cela Magura sada podrhtava i da će se raspasti .
Htede da izvuče ruku, ali je ona bila teška kao olovo.
Bio je bespomoćan sve dok nije osetio kako mu iz glave slobodno izleću misli, kao iz kalupa vrela tekućina :
Biće kako ti kažeš care !
Tek sada, kada ovo reče, oseti da mu je ruka laka kao perce.
Ispod prstiju napipa nešto okruglo i glatko, pomisli na majčine grudi.
Neka čudna toplina i radost ga obli celim telom .
Trže prste, kada oseti da to nisu majčine grudi, već da je to prsten koji hoće da se sam navuče,
I on pomisli kako će se ceo naći u ovom obruču, koji će ga otkotrljati daleko u prošlost.
Setiće se na dane kada mu je otac govorio da je muško.
A on mu je uzvraćao da će jednoga dana pobeći od kuće pravo u legionare, ako ne može lećiće u bure pa niz vodu, stićiće do mora.
Umesto batina i prekora sledila je mračna kazna.
U mraku će ostati nemoćan, zato što ga je otac zatvarao u tamne podrumske prostorije, a on se osećao kao da je oko njega sijao obruč.
Iz rupe bez čepa stisnulo se sunce, kao jedini zračak nade da će se dečja želja, jednoga dana ispuniti.
Eto, tako!
Sada imaš vremena da o svemu razmišljaš!
Govorio je, a da ga nije gledao.
Otac je bio malen, ali uvek u pokretu, trzav.
Poslednju rečenicu je potvrdjivao lupajući šakama uz reči, kao da potvrdjuje to što kaže;
Eto, tako !
Imao je smešno lice, s prćastim nosom i prevelikim ustima.
Imao je oči boje peska, koje se kada ih dugo gledate zamute u prašinu i kao da se raspršte u pogledu.
Trepavice su onda prerastale u peščanu boju.
Pa se ima utisak da mu se ceo pogled gubi negde u pustinji.
Lice mu je izgledalo bez crta, i bez očnog vida, kao lice izvajanog boga od peska.
Bio je strog, mrzovoljan , vrlo oštrouman i inteligentan. Bio je dobar majstor za kamen i vulkanski malter.
Samo je on znao da od svežih jaja i sasitnjene vulkanske mase napravi dobar malter, gust kao olovo.
I iskleše kamen, tako da ga napravi kao kockasto zlato.
Često je, onako za sebe govorio:
Ajde, Aska podigni ovaj kamen i stavi ga ovde!
Pa kada je video da je sam, mrzovoljno bi ga sam pomerio, govoreći:
Koga nema gubi sve.
Ovaj kamen će stići tamo gde mu je pravo mesto !
Zato, nikada nije preboleo što to svoje umeće i veštinu nije imao kome da prenese, i da ga neko zameni u poslu.
Ali, se računa da je on bio tvorac i majstor Galerijevog trijumfalnog luka u Solunu.
Ovaj retki tetrapilon razapeo se na sve četiri strane sveta da pokaže svima silinu i moć Imperije, ali i Galerijevu želju da Solun bude središte Imperije.
Ovaj tren sećanja ga vrati, na najaranije dane detinjstva, kada je više bio pored majke.
Kada je majci mogao sve u mraku da pronadje zaturene stvari, koje je znala satima da traži.
Uvek je sebe pravdao, na učestale njene prekore, da više po kući ne pretura.
A iza toga sledio je odgovor da vidi neki žižak koji ga vodi tamo gde on želi.
Ponekad se, kao slučajno, ova tačka zaustavi na sakrivene slatkiše, i on se danima sladi njima, a da majka to ne zna.
Znao je da kroz celu sobu prodje, ne dodirnuvši nikog, i legne uz njene grudi, da se još malo nasisa majčinog mleka, a njene skute iskoristi da se pokrije ili sakrije od stida.
Pravdao je sebe i da može slučajno u mraku zapovedati ljudskim dušama, a sada je nemoćan .
Nemoćan je isto onako, kao kada je u detinjstvu ružio svoje lepo lice i kada je oblačio muške halje, sa željom da potraži tu svetlu tačku.
Jednom u njegov Kantakuzinus dodjoše legionari da pokupe mlade buduće legionare.
On se kaza da je muško Askaplapijos se zove !
Tako mu je otac naredio, muško si, muško !
Cele noći je čupao tek izrasle stidne dlačice izmedju nogu i nije ni osetio bol, samo je ujutru opipao kako mu je bela koža izmedju butina nabubrela i pocrvenela.
I kada su ga skinuli uzalud je skrivao svoju zakržljalu muškost, i opuštene, zgužvane grudi.
Zbog toga ga baciše u kažnjenike koji će ići u gladijatore.
U jednoj legonarskoj prozivci javi se prvi za daleki put u Koloseum, misleći da je to veliki rimski cirkus.
I da će tamo naći sve ono o čemu sanja celog života.
Uzalud je tražio godinama taj žižak života, a bilo mu je samo deset godina.
I tu stade jer bi morao još reći da je ova slučajnost njegov paralelni svet, a njega tu nikgde nema.
Tihim i prozračnim glasom, reče:
Prsten je tu udji care, ovo je tvoj povratak u zavičaj !
Belac, paradnim korakom, kao da je na njemu car, udje u zlatnu palatu u novu Monsi Soicero, kao da ulazi u Rim.Udišući neke slatke i melemne mirise Askalapiju se učini da lebdi.
Zamišlja kako Gaj odiše dušom i pliva u njegovim očima tiho i spokojno.
Učini mu se da vide, pored njega kamenu Gajovu, a tamo daleko živu Armentovu glavu.
Oseća, prva pluta, a druga diše u očima, to ga suzama ispraćaju.
Neki prozračni, topli vazduh mu probija uši i ulazi u oči.
Odmara se kao posle dugog i napornog puta.
Oseća njegovu sreću što se vratio u zavičaj.
Ostade da stoji nepomično na kamenom pragu, nekoliko trenutaka, uspravno, uzdigunte glave.
Osetio je kako mu se, izmedju prstiju, ljulja glava.
Lagano nečujno, kao kada se ljuljaju brezini srebrni listići , dok se prelivaju na sunčevim zracima, glava poče da se leluja.
Zatim se na njegovom licu prosu neko zadovoljstvo i divljenje, da mu i oči zasvetleše.
Odjednom, kao da ga nešto gurnu pravo u srce posrnu i htede da padne, ali je još uvek držao šake kao da nešto nosi.
Gajova, glava se otkotrlja do ivice oka, ali on ga zatvori, kao da namiguje.
Kao ustukli konj, noge upre u zemlju, da kamena glava ne ispadne iz oka.
Zavirujući u samog sebe pogleda u gospodara, da proveri da li je još uvek tu, dok su mu šake ostale prazne.
Gotovo u isti čas njegov glas nadjača šum vetra:
Gospodaru, ovde možeš ostati koliko god hoćeš , tu ti je najbolje, to je tvoje rodno mesto !
Obećao si da ćeš se vratiti!
I evo vratio si se!
Reče Askalapijo, pružajući ruke, prema kamenom gradu.
Do sada si bio u tamnici, istorije .
Sada si na slobodi u svojoj Maguri.
Sada imaš kamenu glavu i ruke su ti slobodne !
Moj gospodaru, silni care !
Htede da se izmigolji da nešto uzme iza ugla velike dvorane, ali ču neki oštar smeh, koji je mogao da znači samo pitanje:
Da li je to moja Magura!?
Liči mi na sveti brežuljak Kapitol.
Ono je tamo pozorište, ali se ne čuje ništa.
Ma to nisu moji Magurani, to su Rimljani !
Čudni su ovi ljudi što ih sretosmo ?.
Mogli su se pokloniti Caru, kada im se on, eto, klanja!
Uzdignu glavu i namrgodjene vedje se skameniše.
Jeste, čudni i ne pričaju ništa.
Pričaju, pričaju, ali ih ti ne razumeš.
Pa šta to , onda kažu ?
Kažu :
Neki govedarov sin Maksima pobegao od kuće, otišao u legionare i evo vratio se .
Strados Sredarijus kaže, nisu hteli da ga prime u vojsku.
Drugi, pak, kažu da se uplašio ,popbegao od žene!
Nije baš tako, taj dečak liči na dedu, koji je bio hrabar čovek.
Žene, pričaju da nije znao da pronadje put.
On je malouman , ali je lep na majku.
Buljavi Strados Serdarijus kaže, ma žene ga izdale i tu izgubio glavu!
Ja ću ga jednoga dana pronaći i vratiću ga!
Ima i priča da se krio iznad topola pored reke.
Ili da je pošo uz Veliku reku i da se tu izgubio.
Da su ga legionari bacili u reku.
Možda, je upao u neku jamu, pošto je otišao sa ruparima zlato da traži .
Ima, priča da je otišao i postao veliki gospodar .
Tu priču je izmislio njegov drug Strados Sredarijus, koji ga je dugo na putu do prvog rimskog limasa pratio.
Pričaju i to da je sada došla cela Magura da pozdravi samozvanog cara Magure Maksima i da vide Armenta.
Sva deca iz sela nagrnula su da ga vide.
Teraće ga da se skine i da vide njegovu muškost , kako bi se uverili da je to njihov Maksima Armento Mladji.
Hoće da mu pokažu koliko mogu da oni zapišuju reku i skaču u dalj.
Koliko najteži kamen mogu da podignu.
Koji najširi brzak da preskoče.
Hoće prvi da pomiluju nekakvog rimskog cara govedara.
Svako ima svoju priču, a jedna je istina.
Sve priče počinju tako:
Bio jednom jedan car, koji je imao veliko carstvo.
Veće od Magure, beše to carstvo!
Kažu već ima jedan klempavi, šepavko, koji je od njih najbolji.
Eto, to pričaju, silni care.
Ma, ko zna kakav je to Maguranin bio !
Ali ja tu istu priču čujem ovako:
Onaj tamo, pokazuju, valjda, na teba, ne zna se ko je ni odakle je došo sa ovim, jadnim, obolelim legionarima.
Mora da je zalutao ili je neka skitnica, prevarant.
Hoće da preuzme ovaj kameni grad i da uzme zlato.
Evo oni pričaju , i ovo:
Kako si se hvalio da je ovo sve tvoje da znaš gde je zakopano carevo zlato.
Kako si u reku ušao da se kupaš, kao muško, a izašao si kao žensko.
Kada si obukao ratničke halje, počeo si da zavijaš kao vuk.
Kako si pevao, tako je iz tvog glasa poletela ptica.
Eto to ja čujem !
Znam, samo izmišljaju i prestani da ih više slušaš !
Kada je bio blizu ogromne sobe, poče da se trese.
Nije mu bilo potreno objašnjenje, gde se to nalaze.
I nije ni pitao šta još pričaju Magurani.
Pogledom je skakao od stuba do stuba, prebrojavajući ih ili im premeravao visinu.
Sve je očekivao iza koga stuba će krenuti napadač, sa isukanim pugiom.
A sa koje će strane izleteti Askalapijo da poseče napadače.
I gledao je na koju će stranu pobeći
I pobegao je od kuće iz svoje Magure.
Tek sada je sebi priznao , da je pobegao od kuće :
Jednom u zimu, kada su naišli rimski konjanici , popeo sam se na topolu koja je bila ispred onog stuba, da se sakrijem .
Video sam da se tu motao i buljavi Strados Sredarijus, ali mu se ne kazah, a nije mogao da se popne do mene.
Bio je dobar, radoznao, ali plašljiv kao miš
Posle ga nisam video, ali sam ga uvek osećao da je pored mene.
Tada sam od legionara čuo da će car Imperator za zeta uzeti samo onog koji bude imao mnogo zlata.
Za naslednika, ko mu donese njegov kožni znak.
Zato sam jedne noći kod Zlatnog Malog Cara, kada je bio kod baka Oge, uzeo pun džak zlata.
Znaju Magurani da sam ja uzeo zlato !
Kožicu sa Cezarovim likom sam već našao i sakrio ispod ćupa.
Znaju Magurani, da je to bilo pripremljeno samo za Armenta.
Od drugih sam čuo da je car Imperator , još govorio :
Kod muškaraca najveće bogatstvo je najduža muškost !
Dobro, je pomislim, znala je to moja baka Oga, što me je stalno vukla za muškost kada me je kupala.
Oni koji su malo pričali, potvrdjivali su da car Imperator najviše ceni one koji znaju nemušte jezike životinja.
Dobro , je što me je majka Romula tome naučila.
Ne umeju samo ljudi da govore, no i životinje, bilje, vetar..
Car Imperator voli one hrabre, potvrdjivali su svi legionari .
Dobro, je što me otac Armentarijus onako učio ratnim veštinama i borbama.
Tukao me je nemilosrdno, za svaku moju grešku.
Skako sam na konja u galopu, u letu razapinjao luk.
Kroz vatru bos hodao.
Preko reke iz jednog skoka prelazio.
Uz topolu puzao kao zmija.
Živi sam otrov pio da bi se caru dodvorio, ali sam znao i protivotrov da spravljam.
Posebno je cenio one koji su rodjeni pored vatre:
To je dar sa neba, govorio je car.
Dobro , je svi Magurani znaju da je brdo gorelo kada sam se ja rodio.
To ga moj otac Armentarijus zapalio.
Svi legionari su kazivali da voli i gladijatorske borbe.
Постови
