XXVIII nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ

-Legende o Gamzi,Gazi Mestanu,Stogazovcu, Prepolcu i Vidinu,
-Prabaka Semuana je imala  dva pupka,
-u jedan je krila   zlatni prah,-
zlato je prokleto i najveći neprijatelj,
-Bože ti si najveći svedok,



19.

Gamza je, odavno, ovde osvanuo sa dosta solidusa.

Njime je kupio neraskrčenu šumu.

Napravio svoj obor.

Prokrčio put od izvora uz reku do zemunice.

Da brže vile dodju kod njega, da mu se zlato koti !

Zasadio je brdo kupusa.

Da ima šta i zimi jesti !

Žito je čuvao u ogromnom šarenom zemljanom šupljem vrču.

Da mogu pogledom da ga meljem i očima jedem, dosta sam gladovao!

Napunio obore ovcama, kravama, konjima.

Najviše su kod njega svraćale, devojke i mlade žene.

Neka nas ima više !

Ogradio je svoj obor i napravio nekoliko zemunica.

Neka ovo bude početak novog zlatnog doba!

Tik uz reku zasadio voćke, samo senku hoda od ovog izvora.

Da se sladimo, mjam, mjam ! !

Pridavao je dobrodušan slastveni prizvuk ovim rečima, trljajući rukama razgoilićeni stomak.

Produbio je izvor i uredio potkapinu, kao najlepše sklonište za kupače i ribare.

Govorio je:

Kada ostarimo da se ovde lečimo, da budemo mladji i lepši!

Da nam se deca kupaju u miru ! !

Mislio je da na ovaj način crpe unutrašnju snagu, ali da ostaju mnoge dobre stvari koje će narod koristiti.

Hteo je i više od toga, da sam izvor sprovede u svoj obor.

I tu napravi veliku grešku.

Kopajući kanal, udari se u kičmu i ostade nepokretan doveka; sakat u obe noge i ruke.

A pored kanala cvetale su crvene bulke, koje su ga bojom i mirisom omamile da je tu ostao nekoliko dana.

Pored toga što je ostao nepokretan, prestao je i da priča.

Više nije želeo da objašnjava ko je i šta, šta ovde radi i koga čeka.

Želeo je da zaboravi sve što ga je u životu snašlo.

Ali, ljudski sud ne prašta, boji se da o tome razgovara sa ljudima.

O božjem sudu ne sme ni da pomisli.

Prekinuo je da traži brata i sestru.

Samo će mu truplo odavati znake života,

Tako će Gamza biti do kraja života vezan za ovaj izvor.

I baka Oga je, na početku, imala vajde od Gamze.

Samo za jednu noć po šaku solidusa dobijala je od njega.

Zato što ga je mazila, pazila i kupala.

Ima ih toliko da prekrijem cele grudi sa njima.

Šaputala je baka Oga, ljubeći soliduse.

Učila ga da priča, priprema hranu, da pravi sebi zubima odeću i obuću, da žvaće neku melemnu travu.

A posle toga on danima nije izlazio iz zemunice.

Kada već nije mogao da izdrži, on se sklupča kao jež i tako valjajući se dodje do ogarde svoga obora.

Brčkajući se u vodi, tu istu priču, ali detaljniju slušao je i od starijih kupača.

Pričali su ljudi da Gamza zaista ima brata Kostu i sestru Vidu koje je pokrao.

Kada su sa Sera pošli na tri strane, sa namerom da se nastane u tri najveća grada Moesia Superiore, ili da ih sami naprave, zlatom koje im je njihova prababa Semuana dala u džaku, koji je ostavio njen muž Trail, ispirač zlata u Južnoj Dakiji.

Krijući džak zlata od ljudi, dok se ne vrati njen muž Trail prababu Semuanu je jedne noći nešto, kao rogom, probolo na trbuhu malo niže od pupka.

Sada je imala dva pupka.

Živela je tako kratko sa drugom rupom niže od pupka.

Jednom je osetila kako u nju nešto ulazi i izlazi, kao da oprobava da li može džak zlata tu da sakrije.

Zatim je osetila bolove u nogama i ledjima i za noć je ostala nepokretna.

Pozvala je potomke Vidu, Kostu i Gamzu, poručila im :

Da nastave put sami, ali nikada da ne zaborave svoje korene, nikada! Oni su odozgo, pokazivala je na nebo nad Serom, prababa Semuana.

Ovaj zlatni prah je sabijena duša nebeska i zato da se čuva!

Ko ga uzme za sebe biće doveka proklet, ako ne on njegovi potomci.

Njega najbolje čuva, majčica zemlja.

Privija taj prah majčica zemlja uz sebe.

Krije ga, i brani od zveri, ali teško od ljudi.

Zlato neće nestati, ostariti, pobeći i izbledeti, ono će nas uvek pratiti.

Biće sa nama, uz nas i mi ga nosimo i dodirujemo, ali nećemo biti njegovi gospodari !

Ono bira gospodara!

Ko ga ima biće vladar vaseljene !

Praababa Semuana im reče još:

Da ne čekaju pradedu Traila, koji evo ostare, a ne prestade da juri druge priobalske žene, da im zlatom telo ne obasipa.

Reče im :
Da ih čeka velika reka Istar, da će ih čuvati Bag, da će ih paziti Dagon i Valhon, da su sveti potomci i da će im se svuda vrata otvarati, ali da budu pošteni i uvek samo pošteni ljudi.

Reče im i :
Da nadju jedan izglačali kamen, a ona je ispod njega ostavila šaku solidusa i tu ostala da leži za navek.

Dajući im, još i soliduse, prababa Semuana je poručila :
Ti Gamzo, nosi ovaj džak, ali znaj tu je zlatni prah, zato je i teško, ali je lako, kao perce .

Zlato je prokleto, kada si sam ne otvaraj džak, nego, kada svi tu budete, onda pozovi i pradedu Traila, da vam zlato podeli.

Idite zajedno, sve dok je pun mesec, kada se počne jesti onda da stanete, dok ne stigne praded Trailo.

Ako bude pijan čekajte da se istrezni.

Ti Gamzo, pošto si najstariji, pozovi pradedu Traila, on će te poslušati, zlato podelite i od tog časa svako neka podje na svoju stranu.

Traila ostavite, on će kod mene doći da mi sve ispriča šta je bilo.

Svako neka ide još sto gaza i pronaćićete grad, ili mesta gde ćete graditi svoj dom !

Mi ćemo vas tamo naći.

Ali, još se mesec nije počeo jesti, Gamza se izgubi sa zlatom i po nekim gudurama i vododerinama stiže do Naissa.

Bio je to veliki grad sa mnogo legionara zato nije smeo tu da ostane.

Nastavio je put, kao da ga je neka ptica nosila ka jugu.

Zagledavši se u ravnicu koju su uzduž i popreko presecale planine i reke Gamzi se učini da iz džaka poče da mu ispadaju solidusi, ali je čuo kako mu neko govori :

Gamzi, mesto ovo nije to !

On brzo zatvori džak i okrenu se da ponovo vidi one planine i reke, a od njih ni traga.

Samo mu se učini da mu je ruka pradede Traila pomogla da zatvori džak, koji ostade kao prepolac.

Pošto je mesec još bio pun, on se vrati da pronadje brata i sestru, ali opet zaluta i kada se mesec počeo štrpkati, on uz reku podje i stade pored neke čudne visoke šume.

Učini mu se da je ovde već bio, ili da šuma ide sa njim.

Učini mu se i da su to bile iste visoke jele, koje je maločas zapazio.

Bili su tu i debeli hrastovi, kojima je u sebi zbrajao godove, odredjujući njihovu starost.

Razgranata borovina, ličila mu je na pocepanu prostrtu odeću na sušenje.

A dole po zemlji bilo je sitno zakržljalo drveće koje počinje da se grana na pedalj od tla, kao da se otimalo od nekog tereta.

Na metar od njega klizila je, kao zmijuljica, voda sa žutim talogom.

On pomisli, prvo, da je to zlato, koje iz džaka curi, ili koje ga prati, a potom pomisli da je to, samo, mokra kaljava žuta staza.

Htede da zakorači, ali umalo se ne steže ono žutilo oko njega i on preplašen odskoči, držeći i dalje, čvrsto džak, koji još uvek nije otvorio, ali su solidusi sami ispadali.

Tek sada primeti da je usred neke zelene čudne, guste, kamene šume,čiji vrhovi paraju u nebo, a koreni uranjaju u vodu.

U ovoj žutoj vodi nema ribe, ni nekog živog stvora, a u šumi se ne čuje poj ptica, niti se oseća dašak vetra.

Htede da skrene sa puta, a ono drveće podje za njim i još uz veću vododerinu.

On pogleda u nebo, i učini mu se kao da se oblak u trenu sruči na njegovu glavu.

Ogromna količina vode skliznu niz njega i pravo u potok dubeći sebi privremeno korito, ili grob za njega, spirajući usput, crveno žutu, zemlju noseći i grane kamene šume.

Formirajući tako nova kamena stabla.

Samo za tren sve minu, i on oko sebe vidi suvo korito, navaljene kamene klade i gromade, koje liče na iskidane ljudske glave i poobarana trupla.

Ipak je ovo bio samo buran san, ili umor. koji me je savladao posle napornog puta!

Rreče i nastavi da dremucka.

Kada se usred šume probudio, neznajući koliko je dugo bio u bunilu ili u snu, onako za sebe, držeći i dalje pocepan džak, koji nosi danima i noćima, reče:

Nisu to baš čista posla, Gamzo, nisi smeo toliko da piješ !

Prošao je mnoga mesta, ali ovakvu kamenu šumu, sa šiljatim zelenim vrhovima nije nigde video.

Iako mu se nije dopalo, zbog tog čudnog drveća koje je oko njega, hodalo, šuštalo i žuborilo, nameravao je da malo dalje napravi prvu zemunicu.

Iako pored njega mili hladna bistra planinska rečica, bio je žedan.

Doki je pio bistru vodu, reče:

Baš je božja ova vodica!

Iznad glave letele su ptice u širokom krugu i sekle sunčeve zrake, kroz bistro plavetnilo neba.

On je i dalje osećao neku posebnu jezu,čim bi pogledao u visoko kamenje koje štrči i dalje u nebo.

Ovo nije to mesto za mene !

Reče samo za sebe Gamza i spremi se za novo putovanje.

Ispod jednog omanjeg kamenog drveta koje je ličilo na krunisanu ljudsku glavu, koja je stešnjena izmedju dva visoka rascvetala kamena stabla, iskopa duboku jamu i stavi džak.

Baš onako kako mu je rekla prababa Semuana, zlato je posolio pepelom, da ne izadje iz rupe.

Ili, ako podje da ostavi tragove, da brže oslepi i ne stigne tamo gde želi, tako će se lakše pronaći.

Posoli ga i zato što će ga neko možda pronaći.

Ili će možda na tragove naići njihov pradeda Trail .

Ti ćeš ga po ovom pepeljavom belegu pronaći, jer se on ne može skinuti, govorila mu je prabaka, pre puta.

I zato ga posoli, još jednom, pepelom, što već danima nosi, i stavi ogroman kamen, koji liči na čoveka sa raširenim rukama.

Pogleda u nebo, raširi ruke kao ovaj Kameni čovek, pa ih sklopi oko lica i gledajući u sklopljene prste reče:

Samo ti znaš gde je ovo zlato

Ti si mi svedok za sve ovo, bože!!

I leže ponovo da spava.

Kada se dobro ispavao i odmorio, kao da je i zaboravio na sakriveno zlato.

Nije ni zagledao da li je onaj Kameni čovek, koji je sada imao i zlatnu krunu, još tu i da li je zlato ispod njega.

Nastavi da traži brata i sestru, ali se pri prvom gazu zabuni, i poče tek posle da računa.

Brojeći još sto gaza odatle prema severu, kako bi bratu i sestri tačno rekao gde je zakopao zlato, dodje do ovog božjeg izvora sa toplom vodenom dušom.

Gamza usred noći, ne našavši Vidu i Kostu, ostade pored ovog izvora, sa punim džepovima solidusa.

Izgradi dom i ostade da čeka brata Kostu i sestru Vidu.

Zatvori se u svoju ljušturu .

Danima je Gamza razmišljao i to ga je u satima samoće najviše mučilo:

Zašto mu ljudi ne veruju u ovakvu priču, nego ponavljaju greške.

Prababa Semuana mu je odavno rekla :

Zlato je prokleto.

Ono gospodari dušama ljudi !

Ti si pametan, moj Gamzo, nosiš ovo ime da ne budeš gramziv !

Zlato treba da podari narodu onaj kome je i dozvoljeno da ga pronadje, a to je pradeda Trail.

On je iz istih planina Sera, prešao preko Velike reke, koja ga je darovalo svojom čistotom.

Ti si pravedan, ćist, sve na njega, zato se čuvaj, moj Gamzo !

Ali, ne poverovaše mu u sve te njegove izmišljene, lažne, za neke, čak i smešne priče.

Kako su i oni domoroci ove velike svete zemlje, i da su eto sišli sa istih brda i prešli veliku svetu reku Danubius, kao i ovdašnji domoroci.

Tek kada je pomenuo da je uz njega bio Bog Mitrea, seljani kao da se uplašiše, počeše da se sklanjaju od njega.

A i jeste, samo za jedan dan to božanstvo svetlosti razotkri mu sva mesta gde je boravio, skoro da se nije pomerio, a sve je video.

Mitreov glas je čuo, kao huk vetra:

Ne Gamzo nije to mesto.

Video je kako Mitrea čoveka u kamen pretvara i nož mu izvlači iz kamenog džepa.

Kako nevidljivi luk i strelu razvlači .

Kako uzavrelu žutu reku zaustavlja jednim pogledom.

Svojim očima je video kako se posle toga teturaju neke zle sile.

Svojim ušima je čuo kako urliču Tauroktonije dok iz njh izleće neko semenje.

I učinilo mu se da se ispred njegovih očiju rasprostrla ogromna ravnica na čijim se kosinama presijavaju žitna polja.

Na uzvišicama bili su nardjeni čokoti vinove loze

Iz nabubrelih grozdova već je kapalo vino.

Okolo reka zelena trava je bila visoka, tako da su se do pola videle razne životinje koje su pasle.

Dobro zna da je zapazio jednog crnog bika sa ogromnim rogovima i mošnicama kao dve pesnice.

Video je kako iz njih izleće vrela voda kao tanani mlaz iz šuplje mešine.

To ogromno pokretno meso sa šupljinama, taj bik, koji nosi pokretni čiviluk, u isto vreme dok prazni bešiku, puni creva zelenom sočnom travom

Shvativši da je u jednoj noći doživeo više nego drugi čitav život i da je sam iskusio tajnu kletve o zlatu, povuče se i ostade nem.

Obećao je da će progovoriti i prohodati kada pronadje brata i sestru.

U maju, kada božuri cvetaju, tu pored uglačanog kamena iznad vrelog izvora, sklupčeno čeka sestru i brata da ih ugleda.

Verovao je u to ili mu se samo činilo da treba oči da usmeri u pravu stranu, ili samo da poleti.

A oni ostadoše tamo gde ih je ostavio:

Od solidusa koje su dobili od bake Semuane, Vida udari temelj za budući grad Vidin.

Kosta započe da zida grad koji po njemu dobi ime Kostolac.

Mesto gde su počeli solidusi da ispadaju nazvaše Gazi Mestan.

Planina gde mu se džak prepolovio dobi ime Prepolac.

Tamo, na sto gaza odavde, gde je ostalo zakopano zlato, mesto nazvaše Stogazovac.

Izvor odakle je pio vodu, nazvaše Božja trpezica.

Ova mesta i danas postoje, ali niko ne zna njihovu pravu priču i u ovu sigurno neće verovati.

Jer istina nije ono što se priča, no ono što se oseća.

Gamza ni sam nije znao da je noseći džak pun zlatnog praha, ustvari ostavljao trajne belege za one koji će tek sići sa Sera i preći veliku reku Danubius, ili da se on vrati.

Bile su to, možda, istinite, ali čudne priče kojima se Gaj, kao dete Armi divio, jer nije znao druge.

Ili pak nije želeo da ih upamti, zato što u njih nije verovao.

Već se vraća u svoj svet, u prostranstva svog zavičaja,

Gde god stane, uvek utone u neku ogomnu tminu.

Svuda mu je tesno i on čuje samo svoje korake.

Sve mu se čini da je to nebesko polje, kroz koje danima hoda i sve ga strah da jednom kroz njega ne propadne u neki bezdan.

Da je to njegov zavičaj, tu blizu i da ga uvek čeka.

XXVII nastavak POVRATAK  U  ZAVIČAJ

-voda je lek za neizlečivu bolest  koju boluje  rimski car,
-ptice se ovde umivaju da bolje lete,
-zmije svoj otrov ispuštaju,
-to je čudan dar banjsku vodu koristi i rimski car!!!



18.

Kada mu je medikus rekao da boluje od neizlečive bolesti, on se uplaši, jer ga sve to podseti na njegovog polubrata Hlora, koji mu je pisao, da ima nepoznatu bolest.

Da oseća malaksalost i nesanicu, da mu muškost, sve više, plavi i izbacuje neku ljigavu i smrdljivu crvenu tečnost.

Da nije osetio slast cara zapadne rimske Imperije, niti da se radovao životu .
I zaista,kod legionara se pročula priča da je umro raspadajući se kao crklo kuče.
Ta bolest nosi prvo nesanicu, pa malaksalost sa bolovima, pa će muškost početi da plavi, da deblja, da izbacuje smolastu i vruću smrdljivu tekućinu .

Na kraju će početi meso da se raspada, govorio je medikus, objašnjavajući šta i kakva je ta nepoznata bolest, koju već oni zovu sifiliiisus.

Silni car je zabezeknuto upijao svaku reč koju je čuo od medikusa, okretao se levo i desno kao gadeći se, ali gledajući okolo da neko nije čuo, ovo što je izrečeno :

Fortis est qui se vincit !

Nekoliko puta se hvatao za krnji nos, proveravajući da mu možda još neki deo nije otpao.

U ovim najtežim trenucima seti se baka Oge, koja mu je umela da dodje u podsvest rečima:

Trgni se Armi, da ti nešto kažem !

I sada se uzaludno nekoliko puta trzao sa namerom da čuje, ili da mu da neke miomirisne meleme, jer je to uvek radila, kada joj se žalio na bolove.

Ali ! sada nje nema.

Umesto toga on se seti njene priče kada je prvi put boravila sa svojim Plamičkom .

Krila je ispod pazuhe njegovu majku, bežeći ispred pobesnelih legionara,čuvara limasa, pored lekovitog izvora, kao kap vode .

Izvor je bio u sredini reke, iznad koje je visio čudni kamen, koji je izgledao kao večiti stražar.

I on sada podje uz reku da traži ovaj izvor.

Ogrnut sirotinjskim plaštom sa kapuljačom, kako ga ljudi ne bi prepoznali, zastajkivao je dugo posle svakog koraka.

Usput je video ljude kako strpljivo sede u vodi mlataraju rukama, kao da se mole bogovima i nešto mrmljaju.

Onako preodenut, sidje bliže izvoru, gde su se ljudi u polumraku brčkali, sa namerom da nekog prepozna, ali je samo čuo kako razgovetno pričaju :

Ako neko ima sifiliisuss nemo ovde sa name da se bistrikus!

Neka ide kod one dvonoge kučke trosisate Donge, da se u njen jaz brčkes!

I tamo da stavi svoj čvarak da se krčkes !

More, ovaj mali zmiju oko noge ima, al ne zna da se fućkes!

Iza toga čuje se smeh iz petlih žila od svih kupača, koji se osvrnuše da vide toga malog sa zmijicom oko nogu.

I bogovi se ovde kupaju ! čuje se kako neko ozbiljno dobacuje.

A, oni, mogu, mogu da ga malo drknes ! opet se čuje smeh.

Onaj ozbiljan glas će ponovo :

Ptice se ovde umivaju, da duže lete.

Ranjene zveri vodu piju, da se izleče.

Zmije svoj otrov ispuštaju, za izdjice, za neverne i pohlepe.

Drugi glas će :

Rupari zlato traže, prevrću pesak !

Tračke vile teraju konje noću !

Treći, pak uverljivo dodaje :

Ja sam video kako Nimfe vuku ralo, runo u vodu zamaču, cede zlatonosno blato !

Ostali ćute, samo se i dalje čuje huk uzavrele vode .

A mi sirotinja ovde sve zapišavamo i klonjamo!

Opet se čuje grohot, sada malo duži i gromkiji.

Tek kada zapaziše pridošlicu, onaj ozbiljniji glas ponovo reče:

Ovo ovde je čudni dar, evo koristi ga i rimski car !

Ma medikus Stradost, kaže da ova voda leči sve !

Jedan od kupača, dodade:

Zato će car ovde da zida i palatu, kosti da leči!

Ma neće car da radi, nego ćemo mi tu kosti da ostavimo ljudi!

Al,će to opet naše da bude,ej , a carsku palata!

Ma ne palatu no carski grad !

A gde carski grad da pravi nego gde zlata ima !

Ma ne carski grad, nego tvrdjavu za zlato!

Ma cohorose će zida sve do reke, a u sredinu dvorac za majku !

A odakle ti to Gamzo znaš ?

Čuje se nečije pitanje .

To mi je rekao moj brat Kosta, a njemu naša sestra Vida Para, žene sve znaju.

A gde je tvoja sestra Vida Para?

Da nije ona sada kod cara, hoće da se karos ?!

Ali, prvo treba ovde da se brčkos!

I sada ponovo se svi slatko nasmejaše.

Ma ne, ona je tu preko crne Šiljaste planine, a brat je tamo, ostao na putu izmedju Naissusa i Ratiaria, pa će da vidi na koju će stranu da ode.

Treba da predje i neku planinu što na zatvorenu liburnu liči.

I on je dobar majstor, ali voli, mnogo da laže, i što taj lažee!

Opet se čuje smeh, ali sada malo zajedljiv .

A ti Gamzo ne lažeš, ti sve istinu pričaš?

Pa vi mene znate, sve je ovo istina i car zna!

A šta ćeš ti Gamzo ovde da radiš i hoće li tebe car da primi u službu?

Ja ću ovde da gradim, jer to znam najbolje, reče odsečno.

Gamza gradi carski grad !

Reče neko smejući se i svi kupači prasnuše u smeh, koji iznenada stade, kada se u togu obučen približi čovek, tik uz njih.

Nezainteresovan za kupanje, brčka samo jedan prst, ne sme šaku, onako, uzgred pita sve kupače:

Šta leči ova voda?

Umesto odgovora, voda zapljskuje kupače, i tišina se čuje.

Da li neko zna ko je i odakle, ovaj ludi rimski car ?

Pa valjda iz Rima!

Ču se dečji piskav glas.

Ali, sada bez smeha, nečija ruka stavi šaku na dečja usta.

Svi kupači ga pogledaše popreko, iako je već bio mrak, oči su se dobro videle, ne rekoše više ništa.

Samo, bez reči počeše da izlaze iz vrele vode i onako mokri, zaklanjajući telo rukama, u vodenu paru, počeše da oblače svoje halje.

Zbog žurnosti, nespretnosti, ili iz straha, jedan od njih se saplete .

On primeti da je to mladić koji ima dečji lik i šepa na obe noge.

Pored njega je bio starac koji ga je hitrio da izadje.

Zbog guste vodene pare, ali i prozirnog mraka, ni ovoga puta ne vide koliko ima prstiju, i kolika mu je muškost.

Bio je već ledjima okrenut prema uglačenom kamenu, kada je i poslednji kupač izašao iz reke .

Hteo je da vrisne, ne od bola koji je osećao izmdju nogu, nego od toga što niko neće sa njim da priča.

Jedino je čuo negodovanje psa koji kaskajući uporedo prati kolonu ljudi i lajao.

Htede nešto da kaže, ali ga prepade neko mrmljanje.

Kao i sada da čuje kako neko viče:

Armentobato, stari konju, dovedi Armija!

Gaj htede da skoči u vodu, sa namerom da opere bolne čireve, ali ga trže poznati glas iz daleka:

Armentobato dovedi Armija, imamo gosta! !

On se sada okreće oko sebe i osvrće, gore dole, da vidi nekog, ali pored njega ne beše niko.

Nije bilo ni Askalapija, ili ga samo on nije dobro zapazio u onoj gomili kupača.

Umesto da sazna više o lekovitosti vode i bliže upozna kupače, taj dan i to mesto mu ostadoše u sećanju po Gamzi koji je odavno došao da gradi.
Ovo je smešno, samo Gamzu pamtim!

Ponavljao je nekoliko puta!
I uvek kada je želeo da bliže objasni gde se Magura nalazi, on je dodavao :

Pored Gamze !

Taj dan na tom mestu mu je ostao još u sećanju i po tome, što se setio trenutka kada se kao dete tu mogao dernjati do mile volje.

Drao se tu koliko je želeo, baš pored tog izvora, a da ga niko ne čuje .Ta dernjava ništa nije znači ni za koga.

Samo je on osećao svu silinu daha koji je iz njega izlazio.

I samo su ga divlje zveri razumele.

Želeo je da im odgovori, ali mu je jezik odebljao i izgledalo je da ne može da stane izmedju vilica, niti da ga pokrene.

Ova slika ga vrati i na dečačke dane, kada je od svoje bake Oge čuo priču o Gamzi .

XXVI  nastavak  POVRATAK U  ZAVIČAJ

Beleg za carsku palatu neka budu raširene  ruke svih živih i grobovi mrtvih Magurana,
-Zemlja se trese,neko od bogova je ljut na nas,neko će umreti!
-Palata da bolja bude od Dioklecijanove!!!





17.

Ušao je u šator.

Samo desetak metara, pored njega, već je bio Askalapijo, koji je mirno gutao svoj poslednji zalogaj.

Dade mu do znanja da dovede crtače .

Još nije ni stigao do bočice, da iz nje popije smirujuću tečnost, a pored šatora su stajala, poluplašena bradata, suvonjava sredovečna tri muškarca.

Držeći ispod miške neke papire, crtači su gutali, halapljivo, sočne zalogaje mesa, bojeći se da im ne budu poslednji.

Još nisu ni ušli, a on je već počeo da ih broji.

Nekoliko puta ponovi brojanje, ali sada gledajući ih u lice.

Zavrte glavom i začudjeno upita:

Gde su oni ostali?

Dok je tišina trajala, izdvoji se jedan od najmladjih, pogleda ga pravo u uči, ne reče ništa, samo mu pokaza jednim prstom na vrat, a ostali dodaše:

Dioklecijan ih fikkkk!

Zar one najbolje, zar one što su znali ulaz u lagum!

Ljuitito, za sebe, reče Gaj, prisećajući se Dioklecijanove besede:

Ovo znamo samo ti i ja, oni koji ovo rade biće pogublljeni !

Kao da ništa nije čuo ni video, reče im da sednu pored stola, izvuku svoje papire, i poče da naredjuje:

Ovde, pored sofre, na sredini, treba napraviti carski grad!

Pokazivao je na mesto odakle se još uvek čula galama.

Neka vam beleg budu raširene ruke svih živih i dužina grobova svih mrtvih Magurana.

Da ima dvadeset kula, svaka kula po jedna moja godina carovanja, razumete simboliku!

Bolji nego što je Dioklecijanova palata.

Veći nego što su ove stare zidine, prokletog Aurelijanuma.

Da bude srećna moja majka, sada, kada nije mogla za života, moja Romula!

Ova slova u kamenu da isklešete.

Stavite to u vaše crteže, ovako, ovde sve piše :

Feliks Romulijana!

Obavezno da ima lovorov list oko slova, obavezno!

Da carski grad blista, da bude pun bogova!.

Od bogova:

Dionisa, da ga zaustavite usred ovog vinogorja sa zlatnim peharom, punim vina!.

Jupitera, može i Herkula i Mitrea, Dijanu, obavezno !

Tamo luksuzni hram za Jupitera i Hermesa!.

Tamo, levo, da bude velika dvorana, a okolo fontane, na svim podovima da blešte mozaici!.

Na svakom motivu obavezno žene da budu, obavezno !

Mene dobro zagledajte, obavezno krunu stavite, obavezno !

Kruna da bude od zlata, da ima dragulje, a u njima likovi četvorice careva, razumete :

Dioklecijana, on je moj car, otac !

Galerija, nosim njegovo ime!

Maksimijana Herkulija i njegovo je moje drugo ime!

Konstancija Hlora, je moj polubrat, od njega sam nasledio Imperiju i od iste bolesti bolujemo!

Zato da ih sve stavite na carsku krunu, jer su i u mojoj glavi, razumete!

Mene tamo na istočnu stranu stavite, još malo , e tu!

Ovu gozbu da u mozaik pretvorite, i ova vinogorja, tu cara Dionisa, niste zaboravili i neku zverku pored, da ga čuva!

Pored njih lovce, venatore, obavezno!

Obećao sam Caru, ocu, da ću izgraditi bolju palatu no njegovu.

A ti, ti mali, da mi odrediš mesto gde će biti izgradjen lagum.

Dodji ovamo, tu da staviš deblji zid, razmeš!

To ćemo znati samo ti i ja, razumeš!

Iz moje postojbine Sirdike, ja ću ti dovesti mladu, da, da, mladu samo za tebe, da budeš prvi pored mene, da, da!

Za dve godine ja ću ovde doći da živim!

Ako vam nešto ne bude jasno pitajte mog sestrića Daju!

Sada idem u Sirdiku i tamo se bune!

Sve ću ih satrti, kao stoku pobiti, sve !

Jasno, za dve godine, sve to da uradite !

A tamo da bude, pored laguma, obavezno, ovo !

Pruži poseban crtež, onom najmladjem , ali otresitom crtaču..

Da bude sveti hram za majku Romulu i mene, kada se budemo uzvisili u besmrtnike, obavezno !

Tek kasnije će primetiti da im je baš tada dao onaj crtež koji mu je Dioklecijan poverio, govoreći da za to znaju samo on i on.

Onaj zemljani vrč u sredini sela da otvorite tamo je ulaz za vodu.

Onaj otvor, to je duplo dno, da razbijete, tamo vam je sve ono što je za izgradnju potrebno i nagrada za sve, obavezno !

Oslobodite se straha, neću ja kao Dioklecijan, neću!

Dok je ovo govorio pomislio je da im još nešto kaže,

kako su i ranije plakali ljudi i da se ranije lila krv, i kako je sve prošlo, i dolazi novo vreme i ne treba da ga se boje!

Alili mu se učini da se poče ljuljati nešto uokolo.

Verovatno su već počeli Magurani da se razilaze.

I tek što je izgovorio poslednje reči naredbe, crtači su izašli.

Raštrkaše se i uplašeni gosti uz reči:

Ljudi, ovo se zemlja trese!

Ljudi, zemlja se treseee!

Neko od bogova se ljuti!

Poluuplašeni i uplakani, ali srećni što su dobili posao, i što su još uvek živi, izgubiše se u daljini, ne primetivši da se zemlja još uvek trese.

Legionari su šator počeli da ruše.

Niko ne obraća pažnju, i ne primećuje, ili nesme da kaže da se tlo pod njihovim nogama trese.

Kao da se ništa nije desilo legionari se ubrzano spremaju za dalek put, ili pak za novi povratak u zavičaj.

Sirdika je postojbina njegovih predaka.

Njegove stvari su već spakovane.

Konj Belac je čekao, sav uzdrhtao što će ga car uzjahati.

Znao je, kada skrene ulevo uz ostalu konjicu, da ide u izvidnicu.

Kada ide z boka ide u borbu, onda počne da frkće i duva, neviodljivu, vatru kroz nozdrve.

Kada ga Gaj ostavi samog da odluči, onda podje pravo, a to znači , na dalek, dug i naporan put.

Sada nije osetio komandu, mirno podje u sredinu.

Posle samo tri dana boravka u Gornjoj Meziji, Gaj krenu put Sirdike, da guši bune.

A učinilo mu se da je ovde večito bio, da nikada nije otišao, i da ovaj koji jaše uz vojsku nije on, on i ne postoji.

Ovo je samo privremeni odlazak, vratiće se ponovo u zavičaj i to bez vojske, za navek.

Biće tu sa zvezdama, koje će ga čekati na sveto brdo.

Samo za nekoliko sati brdo poče da se pomera prema istoku.

XXV  nastavak  POVRATAK  U  ZAVIČAJ

-prvi carski ručak na Maguri,
-sećanje na Tarpejske stene u Rimu gde su osudjenici ispijali otrov na silu i mrtvi padali u more,
-prva  čaša otrova i za cara


16.

Dok su neki donosili sitne stvarčice žrtava pokolja i stavljali uz pepeo, drugi su previjali rane, treći kukali i zapomagali !

Iz takvog leleka i meteža, Gaj u polumraku, kao da čuje nečije glasove.

Prvi ga podseti na očev, odsečan i prekoran glas:

Izdajico ! Izdajico ! Zar se tako dolazi kući !

Drugi mu se glas učini da je majke Romule, koja jedva blaženo sriče, ali on razgovetno razume, šta mu kaže:

Armentoooo, sssiiinne, vraaatioooo si seee, vratioooo si seee sineee Maksiiimaaaaa!

Treći, baka Ogin, bio je piskav, ali najbučniji, sručio se na njega kao sve vode Dunava:

Isti si kao ded O Gan Karpa sa Sera!

Stradao si od onoga što si imao najbolje, sram te bilo !

Zar ti nisam rekla da ćeš biti prvi legionar, prviii, ejjj!

Tu ispred njega stajala je i Divlja žena.

On oseti kako ga nešto celim telo probada i obli ga prvo vreo, a potom hladan talas znoja, koji se pretoči u neki nepodnošljiv smrad.

Ćuje kako nešto mrmolji, a on razumede, šta mu kaže:

Armi, lepotančiću moj, kolikiti je, ej !

Pa i ja sam tvoja caricaaa!

Juu, pa koliki ti jeee, ejj!!

Iza nje bio je Mladić sa dečjim likom, koji se ceri i kaže mu:

Oče Cezare i ja ću biti car, kada ti izgubiš glavu!

Izmedju nadošlih glasova, razgovetno je čuo, kako mu Strados Serdarijus, najbolji drug i sada preti:

Video sam te, videeo, ne možeš mi utećiii !

Video sam kada si natakario onu ludaču!

Kazaću te kod majke i oca, kazaću kazaću !

Ovo što si sada uradio nije više dečja igrrija, nije, nije i da znaš da sada neću više da se igram s tobom, neću!!

Nemo da se kriješ , pronaćiću te ja, pronaći !

Tamo negde iz dubine reke čuo je neko klobotanje, koje je samo on razumeo, kao glas mojri, vedogonja, rodjica i proročica :

Kuda se to klatiš, da odeš?

Ne, još nisi ispunio svoj zadatak!

Čaroban napitak još je u tebi, nisi ga izbacio, nisi !

Kada to budeš uradio njime ćeš sve potrovati, sve, sve što je tvoje!

Ubiće ih nataložena mržnja, prema svima!

Treba novu kuću da napraviš, dvorac za tvoju majku Romulu, gluvu.

Da svi pomisle kako si dobar i plemenit .

Da im budeš uzor dobrog deteta.

Da ostaneš samo čežnja kod žena.

Svi koji su živi neka se za ruke uhvate i neka opašu temelje.

Baš tako, samo će to biti tvoje.

Treba još da putuješ i na kraju da crkneš kao ker!

Kada budeš goreo, samo ti srce neće u plamen.

Kada bude ugljenisano i onda ćeš se nadimati životom.

To srce ćemo mi uzeti za naaša predaanja,čuješ li ti , čuješ, tek te čeka posaaaooo !

Ima vremena vratićeš se, vratićeš!

A sada dodji malo da sisaš!

Kao malo dete da te podojim!

Tako, evo ti tvoje plavo mlekce, tako!

Gde ti je šesti prstić, tako stavi ga stavi, baš tu, tako dublje, dublje !

On pogleda u nebo i učini mu se da čuje kako zvezde razgovaraju.

Ispruži vrat da bude bliže njima, da bolje čuje, ili da dohvati jednu od tri sise.

A to su mu se još više vrzmale tamne misli i uspomene.

Tražio je odgovore, a čuo samo tišinu.

Želeo je da vidi što dalje, a dobijao je sve težu i gušću tamu u njegovoj glavi.

Zatvori oči i gotovo u isti čas oseti tlo pod nogama.

Kao da su ga mojre dočekale .

Dobro je, držiš se, rešio si sve zagonetke koje su ti postavljene:

Nisi ubio gladijatora na Cezarovo naredjenje!

Znači nisi posekao mlado drvo budućnosti!

Nisi ispio pehar sa otrovom koji ti je Cezar dao!

Znači, nisi otkrio tajnu protivotrova!

Nisi se Cezaru rekao ko si ni odakle si!

Znači, ostao si veran svome rodu i plemenu!

Zato si ti postao Cezar!

Znači, da ti postavljaš zagonetke, pališ i ubijaš!

I evo, došao ti je kraj!

Ovu, zagonetku nikada nećeš rešiti, nikada!

Zato i prestaješ da budeš Cezar!

On se trže od tolike navale reči, ali zapazi da u blizini nema nikog, ili on nije zapazio kako se neko muva oko njega, da sve ovo čuje.

Bez reči, ponovo udje u šator, gde je svetiljka bila ugasla, a sebi sam postavi pitanje:

Kakva li je to nova zagonetka!?

Već se uveliko razdanjivalo.

Pripreme za slavlje tek što su započele.

Gozba mora biti ista, ako ne i bolja, kao ona u Rimu.

Ovo će biti prva carska gozba u Moesi Superiore. **

Ogromni šatori su već postavljani .

Vojska je konje pomerila na drugo brdo, gde je bila, pretežno, zelena borovina.

Svečana konjica se spremala za ulazak u carsko oko.

Od borovih dasaka pravljeni su stolovi i stolice.

Nosili su se i drveni sanduci sa zlatnim posudjem.

Okolo su zapaljene vatre i počelo je uveliko spremanje hrane.

Okupljali su se i narodni svirači, nosili dugačke čudne instrumente, buše, trščane frule, a iz daleka se čuo, doboš i sistrum.

Njegov sto i masivna stolica će biti na sredini .

U šatoru ga je čekala svečana uniforma sa lovorovom krunom.

Tražiće da pored njega sede, njima iz nepoznatih razloga:

Mladić sa dečjim licem i šepavim nogama, Divlja žena, najstariji Magurani i Strados Serdarijus, buljavi debeljko.

Samo će oni znati zašto su tu.

Zna on da će se tu negde naći, ispred nekog od kamena, njegova majka Romula i baka Oga.

Otac Armentarijus će ih na konju gledati sa nekog obližnjeg brda.

Na stolovima će biti postavljeni zlatni tanjiri sa predjelom, napunjeni puhovima začinjenim medom i makom.

Kobasice će se pušiti na srebrnom roštilju, ispod koga će biti sasušene šljive, da bi podržale žar, posute crvenim zrncima nara.

Zatim je znao, da će biti postavljena velika crvena kvočka koja liči na paunicu sa dugim šarenim repom.

U jajetu, nekom, naći će se velika riba koja će plivati u pobiberenom žumancetu.

Ako želi ribu mora da pogodi to jaje.

Znao je i za sve zodijakove simbole i sve će ih redom dodirivati: ribu sa dva barbuna, jastoga kao simbol raka, govedje kremenadle kao simbol bika.

Zna on dobro da treba samo jedan znak da dodirne, ali će on to vešto izbeći.

Uz svaki znak će biti posebna poslastica, upamtio je: pinjolinu od mleka, oraha, jaja, ribljeg rasola, meda, sirćeta, bibera i ulja, koja je stajala pored ispečenog jarca.

Po vremenu prolaska zna i to da je sada red za poslužavnik prepun gojenih pilića, i za masne punjene svinjske maramice, koje su uokvirene krilatim zecom, u kome je kuvar hteo da predstavi Pegaza.

Za to vreme sipaće se pikantni sos neke fine ribe, tako da izgledaju kao da su u nekom plićaku.

Kada dodje red na divju svinju znao je da treba nož da zarije vepru u slabinu, a iz zasekotina će poleteti jato drozdova, ali će on biti spreman da trskama posutim lepkom za ptice za tren polovi desetinu drozdova.

Zna da će tu biti i ogromna svinja iz čijeg će stomaka pokuljati vruće kobasice i krvavice, kada bude zario zlatni mač.

Znao je i to da će se ispod ugojenih kokoši naći raznobojni kolači, ili punjena guščja jaja sa slatkišima.

Kao veštom lovcu, već je znao, da će mu biti postavljen pobednički pehar, pun voća, i kolača, a zatim i drugi sa ugojenim kokoškama, napunjenim suvim groždjem, orasima, kao i dunjama sa bodljama da bi ličile na ježeve.

Biće tu i kljukane guske okružene ribama i puževima.

Julijanska čorba će imati dva kuvana mozga, oko 20 grama isitnjenog mesa, bibera, miloduha, kumina, meda, semena celera, divljih oraščića i sirćeta, presolca i ulja.

Može se sve to začiniti, semenom od celera, medom, sirćetom, uz dodatak ulja, brašna i presola.

Kuvani noj mora imati sos od bibera i nane, pečenog semena kima, malo meda, sir, onaj usedeli i požuteli,

Uz pečenje školjke tražiće da se malo doda biber, miloduh, može peršuna, po želji.

Sve to da zamiriše i zasladi sa malo nane, kima i meda.

Poslastice od urmi već su i kuvane u medu, ali će još kuvati

Jelen u sosu će biti začinjen prošekom uljem, kao i malo brašnom.

Biće tu i posebni napici od presovane i sušene nane i lipe.

I već do podneva sve je bilo spremno.

Askalapije pridje šatoru, poakaza mu na usta i na nebo, što je značilo:

Vreme je za carski ručak. * *

Dok je počasna konjica išla pored njega, iz hiljadu legionarskih grla čuo se samo jedan glas:

Živeoo Car! Živeoo car !

Gaj, u svečanoj uniformi, koja se oblači samo u dane pobede bez reči udje u šator.

Kada pridje stolici, već se čulo ono komešanje, koje bi moglo da znači :

Ave Cezare!

On diže ruku i žagor prestade, što je bio znak da ručak može da počne.

Ispred svakog stola počeše da prilaze robovi sa ogromnim ovalima, peharima,čašama.

Beli hleb različite veličine i oblika je već bio postavljen.

Kakav prizor, ovo sam čekao godinama.

Biće ista gozba kao ona od pre 20 godina u craskoj palati u Rimu, kada sam ostao gladan !

Reče Gaj Valerije Maksimijan, dižući pehar uvis.

Sada je znao kako izgleda craska sofra i baš će jesti sa apetitom.

Svaki zalogaj biće mu po jedan propušteni carski ručak.

Ili, propušteni roditeljski obed kada mu se otac vraćao sa dalekog puta, noseći dosta darova i terajući krdo krava i volova.

Tom zajedničkom obedu najviše se radovao.

Ne zato što će slatkiše jesti, ili dobiti poklone, nego što će biti uz oca, koga se bojao, ali ga i voleo.

Majka Romula, tek je onda pravila vruću žutu raženu pogaču za sve ukućane, uz stalnu jedinu pesmu :

Ninanana, ninananaa, ninana nana, mija mjaaa, mijaaa mjaaaa!!

Sva srećna, kao leptir, skakuće oko žara gde će se peći pogača.

Baka Oga je spremala vrelo kravlje mleko uz kiselu čorbu sa brašnom i posoljenim biberom.

Mrmljajući, kako su joj krave sada podbacile mleko, kao da su došle sa noćnog oranja.

Satima će igrati oko uzavrelog vrča sa zamočenom motkom.

Otac Armentarijus, sav važan gladio je svoju bradu, delio je prvo poklone.

Za Romulu i Ogu, nešto od platna, a njemu glinene igračke i svirala.

Kao najveće iznenadjenje iz džaka je vadio divovskog pripremljenog vepra o čijim su zubima visile korpice ispletene od vrbovog pruta prepunjene voćem, koje je već počelo da se kvari i miriše na trulež.

Jedino neće nikom pokazati omalenu vrećicu, koja mu je visila o desni kuk, i stalno mu je landarala kada je koračao.

A Maksima Armento Mladji , sve to prati .

Zadivljen pokličima, išao je od jednog do drugog, šeprtljajući kao patka, da mu daju zalogaj po zalogaj. Kada dodje do oca, on onu tešku kesu, prstićima čvokne.

Tako su svi blistali od sreće što su zajedno, najviše Armento koji je već počeo da svira.

Duvao je malenim ustima, i mrdao je prstićima uz tešku muku, jer mu je šesti uvek smetao, sve dok mu ne kažu da prekine.

Svima je uzvraćao svojim darovima ; dečjim blaženim osmehom i slinavim poljupcima, što je odavalo posebnu draž porodičnoj sreći.

Kao najveća poslastica, na kraju je rasprostrto saće na sredini sofre iz koga se med cedio, zajedno sa mravima i svim insektima koji su se zamedjeni zaglavili u saće.

Najveće parče biće za njega, koje će on razmazati po licu.

Na kraju će ga otac odvesti u crni Timokus i zabrčiti mu glavu kako bi je oprao.

I dan bi zavšili kupajući se zajedno u toploj vodi.

Sve je to trajalo kratko, jer je otac opet odlazio.

Onako sanjivog ujutru bi ga bacao u vazduh i hvatao ljubeći ga, a on je iz svega toga zapazio da ona teška vrećica više nije visila o kuk, i zato nema u šta da čvokne, no u njegovu glavu.

I to je bio znak da se otac ponovo vrati sa igračkama.

To sećanje na magurski obed, dade mu još veći apetit da proždire hranu.

On skoro da ne primeti ono što se oko njega sada dešava.

Iz takvog snovitog ručka probudi ga galama, koja je najavljivala muzičare i plesačice.

Tek onda nasuprot sebe primeti goste, koji su gledali u hranu i očima je jeli .

Gutali hladnu požutelu pljuvačku, umesto belog hleba.

Grčili su prste kao da čiste ono zlatno posudje.

Kada iznad njihovih glava počeše da lete vrane i druge ptice grabljivice, on poče da maše rukama kao lepezom.

Gledajući pravo u njih na sto položi obe šake, da ih bolje zagledaju .

Nije ni mogao pretpostaviti da njegovi, gosti, neće pipnuti ništa, ustaće gladni i bez reči otići sa stola, ne pogledavši ga u oči.

To mučno gledanje u hranu, podsetiće ga na njega, kada je gladan ustao ispred pune carske sofre.

Ili kada nije znao šta će pre da uzme i sve je nestalo ispred njegovih očiju, a on je jedino hteo raženi hleb majke Romule.

Možda su, sadašnji njegovi gosti, isti razlog gladovanja imali, kao on u Rimu.

Strah od kukote, od otrova, koji je sakriven tu negde izmedju jela i samo onaj kome nije namenjen znao je gde se nalazi.

I sada mu bi jasno, zašto je za navek upamtio sadržaj protivotrova:

Suvi orah, smokve, i dvadeset listova rutovice, sve to pomešano sa znojem, piti kada ne znaš više ko si ?!

Njegove dve omiljene pudlice nisu mogle da se požale i potraže ovaj napitak.

Tek posle prve velike carske večere, nestale su bez traga.

Bile su mu tako umiljate, lizale su mu obraze, ruke i caligole.

On, sada, prošara pogledom kroz sofru da vidi možda je neko već popio otrovni napitak.

Sve to podseti ga na Tarpejske stene u Rimu, gde su osudjenici, ispijali na silu otrov i mrtvi padali u more. Pretežno žene, su molile za milost , sve do zadnjeg časa, nudile su sve što imaju, dragocenosti i suvo zlato, za goli život.

Tužno su plakale i lelekale, ljubile stopala, sudija, izvršilaca kazne i stražara, dok su ispijale otrov.

Sada mu beše jasno zašto su neke posebne hanite, uticajne naložnice, udovice čuvenih legionara, koje su nazivane trovačice*, uživale naklonost Dioklecijana.

Svi su mislili, da one truju dušu, posmatrača, svojim telom, zanosnom igrom, i umilnom pesmom .

Tek kasnije je saznao, zašto su uz ostale tovare galijama pristizali tovari retkih trava, začina, gmizavaca, insekata i drugi mirišljavi sastojci akonta, morskog zeca, arsenika, bakarne rdje, cinobera.

Mnogi su govorili, da su to lekovi za nevoljnike i zato je ovo najviše išlo tamo gde su zatvorenici i kažnjenici.

I sada shvati, zašto su posebno čuvani nevoljnici, bolesni i kljakavi, zaraženi i maloumni legionari.

Zašto su organizovane dvorske gladijatorske igre i prijateljske pijanke i bahanalije.

Prvo je mislio, da bi se, posle dugotrajnih i iscrpljujućih osvajačkih pohoda carsko plemstvo, razgalilo.

Tek je posle saznao pravi razlog .

Svima nije bilo znano, jer oni koji su to trebali da potvrde nisu bili živi.

Da bi se efikasnost otrova isprobavala, trebao je samo živi čovek.

Išao je i on na takve sedeljke, ali čuvale su ga njegiove nevestuljke, i rusaljke i evo ga sada ovde, kako zuri u Maguru, u ovaj nevoljni narod.

I nikako da uveri ove ljude da je on njihov, a oni njegovi.

I nikako da mu Dioklecijanove trovačice izadju iz pameti.

Oni koji su bili pohlepni, neposlušni, zaverenici i posrnuli ljudi, bili su u rukama unajmljenih trovačica.

Na mig otrovni sadržaj sipan je u vino, bliskim ali neposlušnim Dioklecijanovim prijateljima.

Uz umilnu svirku slepih muzičara i lepršavih igračica ispijali su vino , ne znajući da im je to poslednji srk.

Gledao je kakao ogromne, nevoljne ljudske telesine, kao sneg s planine, lagano kopne.

Skrhani su nevidljivo padali i pretvarali se u pihtijastu masu , izobličenog lica i udova.

Pogibelj je izgledala sasvim prirodna.

Takvo jedno iskušenje beše i za njega.

Na najbrojnijoj svečanoj gozbi, sve oči su bile uprte u najboljeg, najvernijeg Dioklecijanovog legionara i najhrabrijeg gladijatora Rima.

Taj nepoznati grmalj koji hoda, zakoračio je u javni život Rima, preko noći.

Njegova, iskonska lepota, slava i hrabrost narastala je poput morske plime i pretila da zaseni sve one koji su želeli carstvo.

Dok su atlete izvodile akrobatske veštine, od kojih je zastajao dah,na svaki skok.

Gladijatori su se borili za sopstveni život,razmahujući se hladnim sečivima mača.

Zanosne hanite su igrale uz čarobnu muziku, i netremice gledale u tačku.

Gutači vatre, parili su svoja creva i izbacivali smrdljivi oganj, kezili se ,kvarnim zubima,na svaki plamen koji zapalaca,kao zmijski jezik, iz njihovih raščepljenih usta.

Samo za jedan pokret, kockaroši su gubili, robove, imanja i kese solidusa, a u očaju hvatali se i za pugia.

Želeo je sve da vidi,i u sve je radoznalo upirao pogled, kao ogladnelo dete.

Njegov skamenjen pogled nije uočio kada mu je u pehar sipan otrov.

Plave oči počele su da se dube iz one tačke, i pune suzama koje naviru u bunar.

To su mogle samo izveštale trovačice.

I kada mu se učinilo da će glavobolja i gušobolja prestati baš od ponudjenog penušavog vina, pehar mu ispade iz ruke.

Pored njega je prolazila Valerija, kćer Dioklecijanova, sa majkom Priskom, i vino se prosu na njegove caligole.

Baš to beše znak da je on izabran.

I tek mu sada bi jasno zašto su oči Cezara Dioklecijana bile onako nemirne.

Kolutale su oči,čas na njega,čas na Valeriju i završavale na Prisku. I razaznade, zašto Dioklecijan nije gledao pravo u njegove oči , kada mu je saopštio da mu daje ruku kćeri Valerije i da će on biti njegov naslednik.

I nije do kraja završio sa jelom niti ispio vino ni pogledao hanite, plesače i svirače, ustao je posrćući.

Nije mogao više ni zalogaj, ni kap vina, jer mu se lice pri svakom zalogaju grčilo, ne od smrada koji se okolo širio nego zbog bolova koji su sve više prodirali u njegovo telo.Ne zato što se uplašio nego iz navike, iz tajnovitog džepa uze malu amforu, koju mu je dala Valerija i na brzinu ovlaži usta smolastom tekućinom.

Tek je sada ostao bez odgovora, šta ovim ljudima treba da uradi , da bi ga razumeli .

Da je on njihov i da su oni njegovi.

Izgleda da su se oni promenili, ili da je on odavno otišao od njih, a čini mu se, tek su se sada rastavili

XX IV  nastavak   POVRATAK U  ZAVIČAJ

.

-EKSERCITATOP OPTIMUS   MAGIOSTE  EST        
                   vežba je najbolji lek

                -SUZA  JE  LUKSUZ
                 nedostupan ratniku

-NEĆEŠ STIĆI DA PRIPADNEŠ  SVOME  VREMENU  I  NARODU
                               zato što si svirep i  gord .

-za dva dana uradio ono što je planirao dvadeset godina



Kada je treći put izašao iz šatora, protegao se da svaku kost vrati na svoje mesto.
Kao celo telo da vraća u položaj koji je uvek zauzimao, kada je radio fizičke vežbe.

Prvo bi popio onu čudnu tečnost iz flašice, a onda izdahnuo nekoliko puta da oseti miris daha iz pluća, i udahnuo punim plućima da oseti svežinu dana.

Po tome je mogao zaključiti u kakvom je zdravstvenom stanju .

Posle je dugo ostajao bez daha, da bi još jednom proverio telesnu i duhovnu kondiciju .
Eksercitatop optimus magioste est !
Ponavljao je sebi u bradu, davno naučenu mudrost .

Za to vreme Askalapijo je već obučen stajao pored njega.

Svi legionari su odavno završili fizičke vežbe, kao obavezni kondicioni obrok.

Konji su dobili svoje sledovanje sena, a kuvari već počeli da pripremaju doručak.
Sada je svako imao druge lične obaveze:

Timarenje konja, pregled oružja, stezanje odeće i obuće.

Askalapijo je sve to odavno završio i sada nezainteresovano stoji pored sanjivog Gaja savijajući prste leve šake, brojeći mu skokove u dalj, a desne prste računao u skokove uvis.
Sunce je već kitilo , svojim rumenim sjajem, istočne vrhove.

Svojim tankim, žutio crvenim zracima, koji su se prosipali, kao zlatne niti koji drže cvetove.
Zraci su davali izuzetan prizor, koji se mogao videti samo ovde.

Činilo se kao da ogromni žuti cvet izranja iz zelene Svete Magure.

Kao zmijuljica, uvija se plava reka i dugo migolji uz zemlju.

Gaj učini nagli pokret rukom, kao da želi da ubere ovaj žuti cvet, što je ličio na suncokret, ili žuti medeni kolač.

Bojao se da ne učini nešto nepredvidjeno i da se tako ovaj jedinstveni cvet i kolač ne izgubi, ili ode sa one druge strane neba.
Zato stade sa zamahivanjem, preskakanjem u dalj i uvis.

Askalapije mu pokaza nekoliko puta otvorenom i zatvorenom šakom, koliko je to bilo .

On ustanovi da su to, uglavnom poznate brojke koje potvrdjuju njegovu ustaljenu normu.
Ali, to mu nije bila prava slika zdravsenog stanja.

Stalno je osećao neki zamor, tromost, uspavanost, a da i sam ne zna šta mu to sada nedostaje.
Jednom je uhvatio sebe kako spava jašući Belca, jeca i broji u snu .

Čuo je, lepo, frktanje Belca, koji je Išao blagim kasom, upijao je svaki korak i opominjao ga da više ne drema.

Kako ne bi povredio jahača, blago se otimao sve dok mu jahač ne stegne uzde, i dao mu do znanja da se probudio.
Znojav i uzdihan stade.

Tek kada pruži prvi korak da se vrati u šator, Askalapije mu dade do znanja da želi nešto da mu saopšti.
Gaj stade, poluotvorenim ustima i ukočenim očima čeka da sazna vest.

Askalapije je otvorio usta, kao da priča, a ništa se ne čuje.

Gaj dobro razume sve:

Stanje, kod legionara, posle ratne formacije ‚‚Usta‚‚zadovoljavajuće.
Plen odličan, o mrtvima se ne govori ništa.
O njima svedoče leleci i jauci koji se odasvud čuju.

Sinoć je straža kod velikog vrča u centru Magure, u duplom dnu cevovoda, pronašla neke ljude.

Jedan starac kaže da je otac rimskog Imperatora.

Kako može tvoj otac iz Rima u Moesiu Superiore da dodje, Cezare, kako?
Lupao je šakama Askalapijo.

Poludivlja žena, koja ima pedesetak godina, kaže da je carica Valerija, jer je žena Imperatora, odnosno tvoja.
Valerija je naša boginja, moj care, boginja!

Ona je vazda uz nas sa svojom svitom i majkom Priskom,čuva ti i sina Kandidijana.

Sakati mladić, koji ima blizu dvadeset, a liči na dečaka od deset godina, kaže da je tvoj sin!

Kažem, tvoj posinak Kandidijan je pored Valerije.

Eno ih iza treće linije, svi su tamo!
Ne ostavljaju oni tebe care!

A ti druge nemaš, pa ni sina, sina nemaš, zar ne Cezare silni !

Tu je i jedan buljavi debeljko, kaže da je tvoj drugar, on ti poručio:

Sve je uradio kako si mu ti care rekao, kada si pošao i poneo kožni barjak sa sobom.

Iako je znao da se nećeš vratiti, tešio je tvoju majku da ćeš brzo doći.

Rekao je, da si tu negde iza istočnog dela onog brda.

I rekao je još i ovo: I koliki mu jeee!
Nije te odao care, duguješ mu , duguješ!

Vidjao te svake noći na belom konju i nikom nije rekao .

Video te sa lovorovim vencem na glavi i nikom nije rekao!

Eto to ti poruičio taj buljavi, tvoj drugar Strados !
Svi im se smeju!

I šta sada treba sa ovim lažljivcima učiniti, šta?

Gaj se ne okrenu, već učini takav nervozan pokret da udje u šator, ne saznavši do kraja vest .

Izbegao je da izda naredjenje, šta sa njima treba učiniti .

Za dva dana uradio je sve ono što je planirao dvadeset godina i sada nema ništa!
A rečeno mu je da se ne vraća u prošlost, jer sve će biti uništeno, radi budućnosti.

Zašto, zašto ?

Postavljao je sebi pitanje, bespomoćno udarajući levom šakom o desni dlan, tražeći odgovor, šta sa njima treba sada učiniti:
Šta? Šta? lupao je i dalje.
Gaj otvori šator i reče:

Život počinje iz vatre i pepela i tako mora da se završi!

Ove protekle godine bile su godine snova i borbe i više od toga.

Moja,večita, želja da se vratim u zavičaj, sada se ostvarila!

Napopkon, došao sam ovde da se odmorim!

Askalapijo se zbuni na ove reči i tek kada vide kako

Gaj diže ruke i dalje govori, on ga pogleda pravo u oči:

Donesi mi lovorovu krunu i purpurni ogrtač, sa hiljadu zlatnih pločica!

Opasač sa pugom i gladijusom!

Neka kožna zastava sa orlom bude pobodena na ovo svetilište!

Svečana konjica oko vojske da bude postrojena za minut.

Pozovite sve koji žele da se bore za zvanje gladijatora.

Hoću ovde magurski Koloseum da napravite!

Hoću i Magurani da vide kako izgleda moćan njihov car!!

Danas je Moesia Superiore slobodna.

Za sve koji su ovde ostali živi, spremiti veliku gozbu !

Zar, ovde pored ovog pepela mrtvih koji se, još uvek, puši?!

Postavljao je sebi pitanja i davao odgovore:

Sada sam u svom domu, a tu se ništa loše ne može dogoditi.

Već se dogodilo silni care!

Nebo je gospodar života i tu je život nezavisan, ja tu ništa nisam kriv!

A ko je onda kriv, ko!?

Postavljao je još uvek pitanja i davao odgovor.

I gde onda gozbu da spremamo?

Baš tu, na sredini Svete Magure, neka to bude buduće ognjište, velikog carskog grada.
Za sve! Za sve!
I za životinje, za sve, za sve !
Potvrdjivao je Gaj:
Za sve, za sve !
Kako moja baka Oga kaže:
Neka hrana bude lek, a lek hrana, za sve, za sve !

Pokazivao je prstom u tek probudjenu Maguru, kao da je prvi put vidi.

Jedna suza se beše otrgla iz umornog levog oka i otkotrljala niz njegov upali obraz.

On se trže da ga neko ne vidi dok pesnicom briše obraz.

U tom pokretu bilo je mnogo toga, što ga je ošinulo u preplašeno lice.

Srdžbe, mržnje, prekora, iznenadjenja, i tek malo ljubavi i poštovanja, samo u jednom pokretu, otkrivala se njegova zbunjenost.

Jedino čuje kako ga baka Ogi pita:

Zašto si zbunjen i tužan Arm, i carče moj ?

Ne nisam tužan, bako!

I ne treba, tuga je luksuz nedostupan za ratnike!

Sa druge strane čuje kako neko dobacuje:

Ne moraš se žuiriti, sada ćeš na vreme stići.

Da podivljaš, da budeš svirep i gord, sine moj.

Samo nećeš stići da pripadneš svome vremenu i narodu!

Znaćeš da stežeš zubima i ćutiš, kada ubijaš.

Znaćeš da pretiš, kada treba da kažeš koliko nekom pripadaš.

Nećeš nikada shvatiti da je život večita patnja, koja se pokazuje, kricima, jaucima, sine moj!

Okreni se da vidiš da li postojiš!?

Ovaj narod te ne vidi, samo te oseća po svom telu!?

Sam si sine moj, samaam!!!

Okreće se oko sebe i pruži korak sa namerom da nekog stigne, da vidi ko to priča, ali niko ne beše pored njega.

I polako je izašao iz šatora ne pogledavši u Askalapija.

To je ujedno i bio odgovor na njegovo pitanje.

On se smiri, više nije udarao šakama, samo zavrte glavom i pogleda duboko u stranu da izda naredjenje koje je Gaj saopštio.

Danas Magura slavi, dolazak rimskog cara.

Gaj ga pogleda i onako u sebi reče:

Danas Sveta Magura, posle dvadeset godina, slavi povratak Maksima Armenta Mladjeg, to zna samo on.

XXIII  nastavak   POVRATAK U ZAVIČAJ

-priobalna Mezija je slobodna,-duks je  mrtav,
-Budući mali car batine dobija od oca ,
-Tajnu o begu od kuće kazuje samo baka Ogi
-dobro je kad dete plae,ali nije kada drhti.







  Šuma je u daljini postala tamna crma mrlja, koja ga sve više pritiska, ali mu se čini da u toj tami nešto daleko sija i zove ga.


Zar i šuma može da govori!?

Pomisli Askalapijo, a već vidi, kao da leti ogromna ptičurina pravo na njega.

Njezina velika krila hlade mu glavu, a šiljate kandže ga pridržavaju da ne padne.

Od tog trenutka mu postade lakše.

Jedan olinjali pas šmugnu ispred njega režeći u šipražje.

Ni sam ne zna kako, ali pored njega se otkotrlja neki kamen, valjda se neka grudva zemlje oblepljena balegom, odbila od temelja obližnje zemunice.

Ili se to njegova mora odvojila od misli, i izdahnuvši iščezla iz glave.

Došavši do zamišljenog kraja spusti noge niz strminu i stade kao ukopan.

Ispred njega je bila neka provalija ispunjena gustom tamom, nije znao na koju stranu da podje.

I stojeći čvrsto, bez posrtanja, odjednom, pruži nekoliko koraka, samo što nije još i zapevao mumlajući nešto:

Mmma mja! Mumma mjaaaa!

Majko moja evo sam ti o ja!

Odmeravajući svoj položaj gotovo da ne primeti da se nije ni pomerio i da se ništa nije značajno dogodilo.

Vrati gladius u korice, ne primetivši da nije bio krvav.

Ali je primetio da mu kožna kesa sa solidusima nedostaje.

Kao čigra se okrenu, da vidi ko je svedok ovog trena, ali ne zapazi nikog.

Čovek Miš više nije bio pored njega.

Samo je čuo neko šuštanje ili svoje pitanje :
Šta je to bilo ! ?

Zapanjen zbog svega što mu se dogodilo, nastavi da se okreće oko sebe i da nevešto maše rukama i priteže kožno ratno odelo.

Askalapijo, poluošamućen, pridje Gaju i ne gledavši ga u oči, to je uvek činio kada nije bio siguran u ono što misli, smireno saopšti pokazujući rukom, što je značilo:
Vodja pobunjenika je mrtav !

Priobalska Mezija je sada slobodna!

Gaj okrenu glavu kao da nije video ništa, nije ni tražio odgovor.

Udje u šator i stropošta se na mokru kožu .

Otvori usta, sa željom da nešto kaže, ali ne reče ništa, ili mu je reč ostala zarobljena u grlu.

Uhvati se za glavu, zaplaka, sav drhteći.

Učini mu se kao da čuje bakine reči koje je obično izgovarala dok je plakao, držeći se za njen skut :

Dobro je kad dete plače, ali nije kada drhti !

Gaj oseti da više ne drhti nego reči same izlaze.

Sada je Maksima Armento Mladji, koji se uvija uz bakin skut:

Ali, otac me je tukao, a ne znam zašto ? !

Ima da odem od kuće ! Idem, idem !

Sve ću ovo da porušim, da popalim, sve, svee!

Hoću da odem u legionare !

Odgovarao je srdito Armento, sve ustežući usta od plača, slinaveći preko brade, nabijajući glavu uz bakina kolena.

Dobro, dobro, neće više da te pipne!.

Saću ja njega da bijem !

Polako, polako sve će ti se želje ispuniti!

Bićeš ti prvi bakin legionar, prviii !

Slušaj ti samo meneee!

Tešila ga je baka Oga i milovala po glavi uzimajući ga u ruke.

On je sve tako ridao, dok nije počeo da se bolje gnezdi u njen skut, kao da će početi sa dremanjem.

Čuje kao kroz san kako se baka Oga iskašljava, a to je bio znak da će tek početi da priča, istu priču, po ko zna koji put kazanu.

Na početku priča se nije čula od njegovog jecaja, šmrkanja, ustezanja.

Ona je birala reči bez žurbe, kao da ih je merila samo za njega.

Svaku novu reč kao da hvata iglicama koje naleću i udaraju je.

Isprva kao slučajne reči koje se pevuše, ninanana, ninanana, a potom reči iglice.

Izgovorena reč postaje hladna, bolna i oštra.

Svaka izmišljena reč iglica zadire joj ispod tkiva, pa mora da se brani, ali ne zna čime, pa i dalje priča umorna i zabrinuta, tresući glavu i kolena.

Osećajući kako se postepeno približava otkriću prave priče koju će on razumeti i lako zaspati, često je gledala u njegove teške, kao olovo, trepavice, zaustavljala je drmusanje glave i kolena.

Iako se nije čula reč, ona mu je govorila da je ne prekita, da se ne vrpolji i da se pretvori u reč koju ona izgovara.

Mali Maksima Armento Mladji je znao njen početak .

Piskavi, drhtavi glas, kao da i sada čuje :

Aaa! Da li sam ti kazala onu priču:

Tamo negde, u jednoj zemlji, rodio se budući Mali Veliki Car, a niko to nije znao.

Tako toliki kao ti sada, e baš toliki.

Ni baka, ni otac, ni majka, niko, nikoo nije znao da je on budući car!

Evo samo ti i ja!

Ispričaj ti i svojim vršnjacima, neka se malo vesele, što i oni znaju .

Dobro upamti !

To je bilo jedno vižljasto, ali snažno dete, prćastog čuljavog nosića, s velikom glavom na kratkom vratiću i vragolastim okicaama.

Voleo je da se igra sa svojim vršnjacima, stalno se tukao i vikao na njih, dok su čuvali stokuu !

Taj budući Mali Veliki Car zavoleo je i jednu zlatarevu kćer.

Ona je bila malena, krastava, tanka, slabašna, a njena glavica s crnim čupercima je bila lepa, lepaa!!

Ona je imala Divlju majku, pa su i devojčicu tako zvali.

Iako se pričalo da to nije njena prava majka,već da je pronadjena, negde u šumi, ta devočica je mnogo volela svoju Divlju majku.

Ona je volela svoju majku i stalno je slušala, slušala.

I bila je dobra, poslušna, kao što si ti dobar, dobaar !

Pročulo se da će njena kćer biti carica, jeste, jeste, carica, caricaa!

Ta devojčica je brzo rasla, raslaa, da to što pre postanee! !

I ta devojčica je samo sedela pored reke i čekala da dodje car!

Ta Divlja majka sa nikim nije razgovarala, sporazumevala se rukama i znakovima, kažem ti i bila je opaka, opaka žena!

Ona nije baš mnogo volela nestašnu svoju kćeer!

Moram priznati, bila je vredna, vrednaa!

Jednoga dana ta Divlja žena je nestala, a devojčica je ostala samaaa!

Ali, tu smo bili ti ja, i...

Njena usta počeše da drhte, nije više mogla da priča, nešto je ostalo u grlu.

Armento je svojim plavim tužnim očima gledao pravo u vidrave iskolačene duboke oči i pažljivo slušao svaku reč, spreman da na prvu tišinu, sklopi oči.

Baka Oga sa pričom zastade kao da se uplaši, a iz očiju same od sebe kapale su suze, na dečju glavu .

Poče da se nervozno pomera, sa željom da se otrgne od Armenta.

Podigla je glavu, iznenadjena, shvati da već dugo priča uzaludno.

Da bi ovim rečima i priči dala što veći značaj, završnicu govorila je lagano sebi :

Ima istine koju ne volimo da čujemo iz tudjih usta, pogotovo kada se tiče nas samih !

Tu istinu najbolje zna Armentarijus, koji se često noću vraćao od Divljakuše!?

Pridržavajući skut odnese zaspalog Maksima Armenta u drugi kraj sobe, gde beše uvek mirno .

Iz tog ugla sobe se nije moglo ništa videti, osim ono nešto svetlosti koja je kapala iz malog otvora.

Ej, ej, epša jarrra šjaaaa! Slušaj, slušaaj!
Pa ti ćeš zaspati, legionarčiću moj !
Ej, ej, epša jarrra šjaaa!
Nuni, nuni, paji, pajii
Du, duuurmi du,!!

Sapavaj, spavajjj, lepotančiću moj!

Ne gledajući u njega,već onako, u zanosu ponavljala mu je nekoliko puta, uz pitanje:A dal sam ti pričala onu ? !

Kada sam ja bila mala, kao ti, možda mladja malo od tebe, ali kao ti sada, e tako tolika!

Maštala sam da budem carica, eee, carica!

Želela sam da pobegnem od kuće.
I jednom sam to učinila.

Pobegla sam iz one divljine sa Sera!

Lutala sam lutala tražeći tu zemlju iz snova i našla tvoga dedu, ludog O Gana Karpu .

I njegovi su snovi bili isti, veliki car da bude ! .

Eto vidiš gde sam sada, uz tebe, a to mi je bila želja, to je moje i dedino carstvo .

Da imamo našeg unuka, koji će živeti u dedinom i bakinom carstvu!

Da imam takvog jednog unuka i da spava u mom skutu kao u svom carstvu !!

Nuni, paji, nuni, paji, nuni, nuni pajiii, legionarčiću moj ! !!

Ne gledajući da li je zaspao, baka Oga je ushićeno pričala dalje, samo za sebe :

O dalekoj bogatoj zemlji, i strašnom imperatoru, velikim i dalekim gradovima.

O legionarima i neustrašivim gladijatorima, trgovcima, prevarantima, stočarima i siromašnim ljudima.

O zlim vilama i ženama trovačicama, koje razgovaraju sa biljem i životinjama.

O mesecu, koji se zakačio na vrh jedne planine, kao da čeka da ga neko otkači.

O zastrašujućim konjima koji ne jure, no lete, samo noću.

O vračarama, kukotama i trosisatim ženama, koje dolazile samo noću, i imaju plavo mleko.

I kada ga probaš, učiniti se da je dan kada je noć.

Pa da ti se učini da je slatko kada je otrovno.

Da je žensko kada je muško.

Da letiš kada puziš.

Činiti se da dobro vidiš i slušaš, ali ništa ne razumeš.

Pa možeš sve, a telo ti bude razapeto i meko kao testo.

U sebi hodaš bez cilja, a ne pomeraš se, daljine ostaju.

Ali, da znaš za sve to ima leka, rećiće ti ga tvoje čuvarice,vadogonje i rusaljke, one znaju sve!

Pričala bi ona još ali se bojala da završi priču.

U isto vreme se i radovala zamišljenoj krasoti i svojoj dobroj priči, koja će Maksimu Armentu Mladjem sigurno nekada pomoći.

Uz svaku reč, oči bi joj poskočile, a usta podrhtavala, kao da je udarala u svoju nabreklu žilicu.

Grudi su joj se nadimale, kao da je sve to preživljavala celog života u snovima i na javi.

Završavajući priču, baka Oga ga je njihala samo nekoliko minuta, a onda vezavši skut, stavila na ledja i nosala sa sobom, obavljajući neke kućevne poslove.

I kada se probudio lice mu je bilo rumeno, oči vesele i vedre, kao da se ništa nije dogodilo, kao da je u carstvu .

Na priču je skoro i zaboravio, kao da je nije čuo, jer će je još koji put čuti.

O svemu onome što je čuo razmišlja i kada je budan.

Teško uzdišući, gotovo šapatom baka Oga mu osmehnuviši se reče:

Sada je, za ručak sve gotovo.

Sve, da, da hrana je lek, moj silni maagurski care !

Dajući mu zalogaj po zalogaj, baka Oga je uz njegovo halapljivo mljackanje čula, teške i bolne dečje uzdahe, koje ona protumači :

Znaš šta bakice ? Ajdemo odavde !

Znala je dalji tok razgovora, i ona je postavljlala ista pitanja, i tražila odgovore od svoje bake Hekete sa Sera, koja joj je govorila veselim glasom:

U snovima se sve može .

Ustaj idemo, da papimo pa da pajimo, mila moja lepotice !

Mila moja Ogicee!

Ja ću tebi, ti ćeš njemu, a on će opet svome i jedan će gospodar biti.

Nuni, paji, nuni paji!

Kada i kuda to se ne zna!

Nuni, pajiiii!

Gospodar sa neba sve zna, njega pitaj !

Nuni, pajiiii!

Putovala je putovala, gledala, ali nije dobila odogovor i ona je zaspala uz blage Hekine reči u toplom skutu i sada reče :

Kudaaa ? Kudaaa, dete moje ?

Nuni, pajiii, nunii, pajiii !

U tu carevinu u tu zemlju snova, da vidimo tog malog cara.

To niko nije rekao, ali je znala da jedino to pitanje može sada da sledi i ona sama reče :

To je daleko, tamo ne možemo stići, zarobiće nas legionari, cohorosiI limitenti, a car možeš i ovde biti !

Nuni, pajii, nuni, nuun, pajiii!

Ima vukova, medveda, divljači, mnogo, mnogo, rastrgnuće nas, ajde, nuni paji!!.

Nemamo šta da jedemo.

Rukama ću divljač daviti.

Jagode i travu ćemo jesti.

I ribe ćemo loviti, školjke, zmije, rakove, sve, sve ćemo jesti.

Da bi smo došli tamo morali bi smo ići godinama, i godinama, preko reka, visoravni.

Morali bismo preći gradove i gradove, pa bi smo naišli na reke i reke, mora i mora, pa na liburne velike i ne bi smo znali u koju da se popnemo, a odatle sve dalje i dalje..!

Nuni, paji ! Nuni pajiii, kako si mi pametan legionarčiću moj!

Gaju se učini da i sada pored njega sedi baka Oga, prstom ga doziva, iskolačivši svoje plave oči, i čuje te molećive reči:
Nuni, paji, nuni , paji !
Sada je vreme da papimooo !
Hrana je leek, golupčiću moj !
I kao po nekom redosledu, oči mu spaziše široki horizont i trepavice mu se same spojiše, da smanji tu daljinu.
Poče polako da vuče talase snova prema sebi.
Tako brzo je vukao i već udari u reku koja mu beše pod okom.

Polako poče da vuče i druge talase hvatajući svoje želje koje su okolo plivale po njima.

Do Malog Velikog Cara nikako da stigne.

A tamo daleko još se plavilo nebo što ga je stalno vuklo.

Učini mu se, da po onom plavetnilu plovi nešto tako veliko, da ga on ne može odgonetnuti.

I to prozračno svetlo zračilo je toplotom, ali treba da se nebo otvori.

On se podiže od zemlje k njemu u beskrajnu visinu, u modri topli sjaj, sa željom da ga otvori.

I srce mu zaigra od toplote, spokoja i radosti što sve to vidi, dodiruje.

Okolo neba rasprostrle se livade i reke .
Ista njegova Magura.

Odozgo vidi stare zidine i naredjane Ogine kamene belege.

Kud god se okrene samo belezi, belezi.

Oni ga podsećaju na detinjstvo, na rodni kraj, na prošlost , ali i sadašnjost.

Kao da vidi oca i majku, kućni prag, skrivene darove i dečje igračke, na široko polje koje preseca Timokus.

Sa istočne strane štrči njihova malena zemunica, kao da je iznikla iz zemlje, ili iz njegovog srca.

Stajao je, dugo, toliko dugo, da je dovoljno za praštanje.

Hteo je da otvori dušu svoju i predaka.

Da složi njihove i svoje želje.

Da izbaci sve reči kletve i mržnje, da ostanu samo one kojima će se radovati kao dete.Ali Magurane nije video.
Još više će se postidi zbog svoje žestine života.Možda su se naljutili?
Možda su čekali da im dodje na vrata za parče hleba?
Ali , on je sam otišao sa željom da donese svima sreću i želeo je da im se vrati.

Sve je to nedovoljno da se izbriše strepnja koja je u očima, što netrimice gledaju u Maguru.
Samo promukli dah, nagoveštava njegovo prisustvo.
Stogovi sena stoje nakićeni kao vrhovi zemunica.
Vazduh je čist, i njegova bistrina udara u nos.
Glava mu je bila zarivena u krzno, i nije hteo da je podigne, da proveri da li je sve ovo možda samo san.
Stiskajući oči ne veruje im da je još uvek budan.
I tako budan uroni u dubok san.