понедељак, 31. децембар 2018.



FELJTON 

  
       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
      СРЕЂИВАЊЕ  ДНЕВНИКА 3




              


  19.                 ДУБРОВНИК

Поређано камење столећима ћути
одолева сунцу и звездама
Заклане кости  одговарају на сваки дах  ветра
Оседлани коњи  галопирају
и на мом  рамену плачу
Док кружи око града
ова свита
Одроњава се  зелено камење,
и односе речи истине
Птице из провинције
опет праве своја гнезда
Док море  свакодневно плаче
што  више никог од твораца града нема

Да сам неком рекао да ћу у   своју меморију коју сам понео у  склониште  99, убацити и  песму ДУБРОВНИК, коју сам написао још  седамдесетих  година прошлога века,  нико ми не би верова. Као новинар, пропутовао сам  целу тадашњу Југославију, а у  Дубровнику сам,  боравио  само  десетак  дана,  још  као студент књижевности, изучавајући  Дубровачку кнјижевност, тако је овај каменом опасанн град  постао део мене. И увек сам желео да то и буде, па макар и у поезији. И куд год сам био Дубровник је увек плутао поред мене.Ни сам не знам  какве су то чари утицали на мене да  га толико заволим, али камене зидине  Дуибровачке су  се заувек  узидале увијајући  у ме да ме штите, и то је ваљда разлог што сам му се  ја одужио стиховима.....
nastaviće se...

 
Објавио у Нема коментара:

недеља, 30. децембар 2018.



       FELJTON 
  
       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
      СРЕЂИВАЊЕ  ДНЕВНИКА 3

 




        
  

18.                САН ЉУБАВНИКА

Ноћас
Ал` само ноћас ћути
Једном још бол да трпим
Дубоку
Растанак скори слутим
Ако
Живети можеч сама
Онда ме остави и иди ал знај  
Једном
Љубав ћеш требати ипак ипак 
У тами зар се види
Боли
Ал очи скријте сузњ
Волети морамо живот
И оно драго што  нам узе...
(иде име.........)
Љубави моја
И за крај
Када месец јави се у гори
Окрени ми лепшу страну лица
Подигни ми  црвена једра твојих лађа
Што плове морем од пшеница
Да сан мој зазори
Да булка прсне у свитању
Кад прва птица јави се угори
И руке ми заишту знојно тело у раздању
Љупке усне у ђару
Да се на негдашњем пепелишту напијем
Чисте љубави људске.
Ј.С.М.

Овај песнички сан љубавника, написао сам  још у доба  најраније младости...Нисам желео да  овај сан поделим са неким, и  никада да објавим ове стихове... Али, песма је  сама  отишла  из мог сна, ни сам не знам како. Тек, на  Регионалном такмичењу рецитатора,  као члан  жирија, чујем како  једана девојчица  лепо каже:  ,,САН ЉУБАВНИКА-НЕПОЗНАТИ АУТОР,,  Наравно изражајно и  надахнуто рецитовање условило је  прво место...Али, тек по  уручивању награде, девојчица је рекла: ,, Ја се извињавам, али  морам да вам  кажем да је ову  песму  препоручила моја мама, иначе аутор песме је чика  Јован Митровић  у име моје и  мамино ја му се захваљујем!!!,,
Наравно,  код колега из  жирија  било је и оних који  нису веровали,  у ту причу, имали су недоумицу, да је све то била моја  игра-намештаљка, а посебно код професорице Љубицеа.
 Дотичну  маму нисам  упознао, нити сам то желео. Никада нисам могао да утврдим како је   мој љубавни сан преточен у  стихове  могао да  оде из моје главе  и претвори се у слова!!!
Да сам то урадио, верујем да бих се  вратио 20  година уназад у склониште 99 године, где би   блаженпо гледале  женске сузне  плаве очи, док рецитујем ову песму...
И то није крај животне епопеје овог љубавног сна... Ипак сам  хтео, некако да се похвалим, своје  љубави у младости...
На позиив једне редакције,  за конкурс на тему љубавне поезије, ја лепо пошаљем ове стихове и по први пут то потпишем.... Али, убрзо , следи одговор..Да је редакција која је расписала конкурс веома одговорна и озбиљна и да не прихвата  поезију која је  плагирана и да је све то са моје стране веома неозбиљно и неодговорно.... Ја наравно, заћутим, и ево по први пут   говорим јавно ово су стихови  Јована С. Митровића,  Поштована редакцијо нисте били у праву, и мора да следи извињење са ваше стране, јер не познајете  савремене токове  љубавне поезије, зато што сте већ раније одредили име добитника   веома слабе  љубавне  песме!!!!

        sledi nastavak

                                     



Објавио у 2 коментара:

субота, 29. децембар 2018.

UNIVERZUMM:

       FELJTON  
       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
           СРЕЂИВАЊЕ  ДНЕВНИКА 3

 

       

                        17.                      ТРИ МОЛИТВЕ


                            МОЛИТВА 1



Господе, молим те
дај нам да имамо све
и да ништа немамо.
Да дајемо све
и све да задржимо
да узмемо све
и да не тражимо ништа.
Господе, молим те
дај нам да нас сви воле
и да нас не воле...
Да не гледаш док узвраћамо
да нам руке не дираш
док се боримо.
Господе,не чуди се одавно си нас одредио
да бауљамо преко брда.
Дао си нам руке очи и душу
зашто дајеш оно што немаш
ми све имамо,не чуди се
остави нас само да живимо.

             МОЛИТВА 2



Господе,тражимо те
међу зорама и заласцима.
Дозивамо те ћутњом.
Слутимо те међу маштањима и изворима.
Додирујемо те очима и прстима.
Видимо те разочарењима и
поклањамо те жмурећи.
Господе ти си страх и чежња,
ти си у царству тишине,
ти си светлост на неравном длану,
све је жедно и жудно,
мирно и сито,
малаксало и задихано,
ти си..
Господе,увек истим језиком разговарамо.
Крваримо превирањима.
Костима прошлих зора шарамо небо
и надимамо душу.
Невидљивом пеном ућуткујемо жеље,
шкрипом зуба завршавамо нове видике.
Господе,увек истим језиком разговарамо,
а не знамо зашто,зашто
крваримо?



МОЛИТВА 3



 
 
Боже,
знам шта сада треба рећи,
али се не усуђујем.
Бојим се да ћу чути твој глас
и потврдити моју мисао
да је ово само тренутно лудило
И када ти нова зора
напуни ране.
Побегни са бодљикаве жице
и дођи можда ћеш имати воље,
да нам буде боље,
Господе:чујеш ли ове молитве!!!!!
11.5.1999.године


Желећи   да услишим  све  блажене силе, да се  прекине то зло над Србијом, написао сам Прву молитву  упућену Богу, и  ваљда  успут  казао  уживо у програм на протестном митину,,Србија је највеће склониште-Ни Бор се не плаши!,,
Не знам  како је  борски отац, ми смо га звали  поп - Пера, дошао до  стихова   Прве моје молитве,  прихватиo сам његову  примедбу, да се Богу молимо са три прста, то значи да  је потребно  написати још  две молитве. На предлог  попа Пере, настала је   ова  јединствена молитва  из  три дела и тако сам вероватно дао свој  допринос да   нам  Блажени Бог  услиши  мир у наш  свети дом....
 sledi nastavak

 

Објавио у Нема коментара:

четвртак, 27. децембар 2018.



      
   FELJTON  

       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
          SREDJIVANJE DNEVNIKA  III     
                   


                    
       16.     БОЛЕСНИЧКИ РАЗГОВОРИ  




                     
 

ГАМ БАЊА

Моја кичма није навикла да се сагиба,
зато ме сада боли.

И ћутњом показујем колико ме све боли,
а тишина се уздиже уза ме.

Уместо да одговорим како ми је,
ја прво питам шта те боли.

Највећу грешку чинимо играјући се
и носећи све на грбачи.

Да не би дуговали,
траже да ја подметнем леђа.

Људи мењају јачину гласа,
само када им леђа попусте.

Леђа имају скривене жице,
које попусте када зарђају.

Онај ко је пружио руку,
дао је до знања колико су му потребне штаке.

Све што више обећавамо,
више смо болесни.

Оволико пацијената,
потврђује нашу немоћ.

Највећи наш непријатељ је Сунце,
њему нико ништа не може.

Природа нам једино није омогућила
да сазнамо наше границе, оне које постоје дело је
наших руку и памети.

Човек који је глуп не може осетити своје незнање,
њега леђа не боле.

Живети поштено је најчистији рад
и терет времена...



Док сам у Гам бањи  лечио кичму, један од физиотерапеута ме питао- да ли сам се некада опробао да пишем  саркo- песме ...иако сам четири године студирао књижевност. први пут сам чуо за  ту врсту поезије, али када ми је рекао  да ће ти  стихови, можда, помоћи да    болови у кичми нестану.
Ја сам почео да  размишњам на ту тему, сарко-песме и  усред Гам бање  октобра 1999. године, настадоше  ти  стихови и  постадоше  ова моја размишљања сарко-песме; И углавном то је  био разлог што сам   водио ове сарко- болесничке разговоре у сред    сале за терапије, и тако је  у Гам бањи настала  песма БОЛЕСНИЧКИ  РАЗГОВОРИ.
Ни данас не знам за такву сарко- поезију, када себи постављам питања на која сам одговарам! И наравно тако сам себе излечио поезијом, када би се шалили,  како се каже!!   



 
      
         sledi nastavak







                            
          FELJTON  

       SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
          SREDJIVANJE DNEVNIKA  III          
                   

15.                                 И МАЈКА ЈЕ ДОШЛА У САН



                                           
Само што је  из сна отац Светислав отишао, у сан је дошла мајка  Јасна, стоји мирно испред самог уласка у склониште 99 и гледа ме, а ја ћак првак, отварам масивна  гвоздена врата  склоништа и онако  усплахирено почињем да рецитујем песму  за 8.март

Све што је  могуће све ћу ти дати
Нека ти је срећан празник мати.

Она ме гледа захвално, не отвара уста, а чујем како ме пита-
Чија ти је ово песма?– То је моја  песма, мајко! – е твоја, смешка се мајка  сумњичаво, а ја онако усплахирено  наставим, па и учитењица  Оливера ми не верује да сам је ја написао, зато сам јој обећао да ћу  написати још десет књига, уместо те једне песме..
И заиста, много, много година касније, када сам завршио десету књигу ја јој однесем и кажем,- молим учитењице ја сам  извршио, дато обећање,  одавно, одавно, написао сам и десету књигу..
Целу ову причу мајка одавно већ зна, јер ме је и учитењица Оливера Марковић,  похвалила. да сам заиста, извршио  свој обећани домаћи затак...и, зато је само кратко питала: ,,  И само си  то  хтео да ми кажеш!?,,.
 Знала је она, увек, када сам нешто посебно желео да јој кажем, ишао сам около приче..
Ико је ово  био само сан, прича је била истинита, али верујем да  у њу нико не би поверова,  па ни ја сам и зато  сам хтео мајци да испричам у виду сна...
Као,  сањам да сам у  Новинарском кафеу са  једним углађеним  господином, пијемо  кафу и разговарамо о новинарској   професији и о тешком  времену,  и одједном  добио  сам  понуду за добар посао. Од  тог, непознатог човека, који каже да је  службеник- агенатуре, који је  говорио  наглашено српским језиком, који ме  није  гледао у очи, но све у руке, ваљда бојећи се да нешто не потегнем; добио сам златну понуду  да се усред  бомбардовања Србије бавим шпијунажом.. Еј, ја да  шпијунирам свој народ!  А за тај посао ћу  добити  баслословне паре и богатство које могу само да сањам...Да сам за тај посао  погодан  зато што сам чист, баш тако чист и у мене нико неће сумњати,  зато што се као новинар  крећем слободно, да нећу имати проблена ни тежак задатак. Добијаћу га  сваки дан, и паре, наравно на руке.
Ја, као да сам у бунилу, или као у сну, са неверицоме  само ћутим, скоро нисам ни дисао, а све мислим да и даље само сањам, и скоро да не видим  бетонске зидине и тешка замандаљена врата  склоништа 99.....
И ту прича није завршена, онда је  у следећи сан  дошао  други, и то  лично  звонио на кућна врата, одевен  господски улицкан, прави  агент, сада је  био убедљивији. 
Док је  пребацивао неке  кључеве из леве у десну шаку, и то неколико пута, најавио се веома дипломатски: ,,Ја сам... представник  највеће владе на свету... ..радим за ту и ту обавештајну  службу, обилазим  целу Србију, један од одабраних си и ти,  и ово су твоји кључеви  од најновијег типа ,,Мерцедеса,,  ако их узмеш ти  постајеш део наше обавештајне  службе, услове знаш,  никада не смеш питати на који задатак идеш, одлука  следи  за 5 минута!,,
Какав луди  сан, као да је  само ту реченицу мајка чула  и одма ми је рекла:...,,Исти си као  твој отац  Тиса!!!,, 
И ту се прича завршава, односно сан. Да сам неком испричао све ово, сигуран сам, не би ми веровао, па и  ја у све ово не верујем. Али, када се окренем  сада око себе,  и сам   потврћујем овај сан овим словима која га бележе.Верујем да је, овакав сан, код других то  била реалност и да су постали страни агенти, или  како се српски каже  издајице српског рода, или како се  то популарно зове  ........ И тек ми  се сада  појавила слика, када је мајка рекла:  ,,Исти си  као отац  Тиса! Он је  2 године  радио у руднику по казни, зато што није желео  да прихвати Удбу !,,...
 Данас  сусрећем , познанике, пријатеље и другаре,  само до јуче нису имали ништа, како каже народ ..били голи ко пиштољи, данас имају  богатствоп које  немогу   стећи ни моји потомци. Још увек,  и данас,у  свој својој срећи и задовољству, као да све будан сањам, сан од пре 20 година.,  и знам да никада нећу изневерити своје идеале!
            



 sledi nastavak






                                И ОТАЦ  НИЈЕ СВЕ ДО КРАЈА   РЕКАО
                                    



                                    














                Како је настала песма     


                                 ЗА СИНА


Идеали су оно што је  мајка  увек говорила  браћи и мени ,...,, Златићи моји, ви сте највће наше  богатство! Злато је, са неба дошло, вечно је и никада неће нестати и избледети. Децо, златићи моји, синови моји, ви ће те вечно, одати нашом земљом ,,

Чини ми се да је мајка  још увек  шапутала  ову  своју пороуку, када се отац , нечујно, изнова појавио усред  склоништа  99, и почео своју причу о  деци:

,,Баш тако, деца су највеће богатство, зато и кажемо  злато моје.., И човек се целог  живота бори  за  своју децу. Ја сам  данима   џуџио у рову , крајем  новембра 44. у Чукојевацу  и чекао на јуриш за ослобођење Краљева...И када је дошао тај  тренутак ништа нисам видео... Гледао сам само    како да   пре дођем да видим сина. који   није имао ни  годину дана... за мене је то било   богатство, које сам морао да сачувам...Јуришам за ослобођење Краљева, са мојом  4 пролетерском бригадом, а  у мислима сам био  у мојој Топлици , поред тек рођеног сина...
Мислио сам само на њега. И не само то ја сам  испред  видео  сву моју децу, која су се  много касније  родила, они су ми  били највећа снага . Еј усред  рова и граната, ја   видим  своје још нерођене синове. Који јуришају уз мене! Е ту је снага, сине мој!,, 
Отац је још био поред мене,али га  нисам више  чуо... И ја сам се вратио много  година уназад, када сам као  омладинац, пре скоро  50 година, написао  своју прву песму и то под  називом  ЗА СИНА, скоро да сам је и заборавио... тек сам  сада у  склоништу 99, скривајући се од Нато  боммбардера те 1999.године, осетио  сву снагу коју је отац имао  када је  јуришао  за ослобођење Краљева   новембра  44.године, а испред је имао  своје  синове као јуришнике.  Ја данас  имам  две  кћери, а тек ова очева прича, у  склоништу  99, је објашњење настанка моје песме  под  овим називом.  И све ми се чини, да сам је уместо оца написао још  44 године, иако  сам  се родио 6 година касније.
И то није  крај, јављам се дежурном испред улаза са жељом да ми отвори   гвоздена врата  склоништа и то на моју одговорност... Није ме питао зашто, а да сам му рекао да желим да у мојој архиви пронађем песму  ЗА СИНА , не би ми веровао, овако  само сам му рекао, -не питај!
И Опет то није крај... Из другог угла, чујем   глас моје супоруге  Надежде: ,,А где си сада пошао Јоване, када је  још увек ваздушнма опсаност и ниуси дежуран ?,,
,, Идем у Цркву свети Ђорђе, да запалим свећу оцу и мајци,  ево већ  данима ми не излазе из главе...и они се секирају за нас...па да им кажем да  смо у склништу  за сада сигурни!,,
,,Боже, Боже свашта!,,- чујем нечији глас !!!!.......
                                      
ЗА  СИНА

Цветај цветај цветај
Животе ружо љубави
У мени у врту у нама
За срећу за поклон ЗА СИНА

Расти расти
Девојчице реко љубави
За срећу у гори у срцу
За срећу за мора  ЗА СИНА

Увени увени увени
Животе ружо љубави
У мени у врту у нама
Због туге због мржње ЗБОГ СИНА

Тугуј тугуј тугуј
Живото ружо љубави
У самоћи у кршу у презиру
ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА ЗБОГ СИНА

28 новембар, 1969.године  Колектив..


....

 sledi nastavak




Објавио у 5 коментара:

среда, 26. децембар 2018.

ELJTON  
SREDJIVANJE DNEVNIKA  III        
 SREDJIVANJE DNEVNIKA  III

                  
                 14.        ЈЕДНА СЛИКА  БИОГРАФИЈА  ЦЕЛЕ ПОРОДИОЦЕ








                 
И када год погледам ову слику, могао бих да напишем целу историју моје породице, а најкраће речено, могло би да се напише цео роман, или сними филм  српског сељака  из Топлице...
Мој отац Светислав, причао ми је да су наши, породични корени негде из Пљеваља, или   Прекопчелице. У турско доба  терали су цело  племе Митровића да  пређе у муслиманску веру.Наравно, нису хтели, убили су   турског везира и  цело племе  је побегло преко Преполца  у Топлицу. Да би  били на  запажени, племе се раздвојило у   четири  групе, на све четири стране света, и растало у цик зоре... Уз обавезу да се, када сунмце буде ла заласку,  по један члан из племена поново врати овде и остави абер где су  запалили кућно  огњиште..... И тако је  његов курлан или курланбало-деад, а можда и сукурдов, сурдепач, али деда из памттивека.. дошао испод Пасјаче и ту оста; живео је скоро 90 година..Његово племе је  имлао 60 чланова, запосели су  близу 100 хектара плодне  земље, поред Топлице, имали  су  воденице, коње вршалице; 1922 године када се отац Светислав  родио био је  треће мушко дете у породици, за коју се тада причало; ,, да све што ти око види све је Јованчино!!
И данас  памтим оно што ми је  отац рекао: ,,- ти си по старински  Јованча, носиш поносно име на најстаријег деду, а за нас си  Јован, то је свето име!!!,,  
Отац је са 2о година био је  учесник рата од 1942.годин и  крај рата 1944. дочекао је на сремском  фронту. По његовом причању, пошто није желео да  се активира  у војну службу ДБ, као најмлађи  скојевац  морао је по  одлуци Партије да казну одради кулуком. Прво је  радио на  пробијању пута Прокупљ-Куршумлија-Препоац- Пролом бања, па је ишао на  бербу кукуруза  у Банат. И то није било довољно,  па је крајем 1946. године, ушао   у  рударску казненичку смену  борског рудника, чији је задатак био да,  такви рудари, први уђу у  радно окно да га испитају и тек касније  да приступе  прави рудари, А зашто  тако?- следило је моје логично питање..... Зато што су  Немци, приликом напуштања  борског рудника злата, минирали   све  златоносне коте... Тако да је у  првој  смени погинуло на стотине  рудара, наравнпо о томе нема  ни речи, ни слово. Тада су рудари имали уместо имена - бројке, које су предстввљле године рођења и  године висине казне.. Ми смо, сатима и сатима,  до  појаса газили воду и  обилазили  сваки  милиметар..окна да пронађемо и отклонимо подземне мине, и  богами  успели смо, али  ја сам се разболео, а многи    су  изгинули у јами.
У руднику су тада  главни били Влада Мујовић, па онај Саша, па Живан, и Марко Радуловић, а они у рудник никада нису ушли. Њихова је јавка била ,, Ко неће са нама-правац у кажњеничку смену,, - причао је отац Светислав!
Тако је отац, осветлео образ и час  племена које носи име  бога пастира, бога заклетви и светлости који се временом преобразио у ратно божанство Митреа, јер су га на то приморали нељуди..
Отац је имао 49 година када је умро од професионалне рударске  болести; почива у своју родну Топлицу....
                                                         РАЗГОВОР С' ОЦЕМ 

 Једном сам ухватио себе, док  пишем овај Дневник, како разговарам с' оце, у полиумрачном углу склоништа  99. Очекивао  сам да ће ме питати  шта то овде радимо, или  да ће  ми причати о свом ратовању и о својим тешким рударским данима , али нишшта од тога... Ја сам за  њега био и остао   само   клинац који   уме  да  сањари...
Да сам то неком  рекао, сигурно не би ми веровао, препоручио би ми  неку терапију код психијатра, или би ми рекао да сам    мало више употребио  цујку...
Зато  овај разговор   стављам у слова, па ви  како хоћете  верујте или  не...
Лепо, ја  старији од оца   скоро 20 година стојим у дворишту наше куће  на Другом километру поред  Савићевог потока, која је одавно  срушена и сада су  ту вишеспратнице, а он обукао ону  стару изанђалу бунду,  прислонио се на  тарабе,  ја му се ништа не жалим само га немо посматрам и не верујем, да је то сада слика, од пре 2о година у  мојим очима,  маше  ми рукама, смеје се и само што не  падне, Чујем, како  ми држи  предавање, као, жели да ме заштити од злотвора, да ми помогне, глас му  дрхти и једва се разуме:
,,Клињо мој, меци мој, време ти је  дааа  већ једном порастеш и  прекинешшш  са овим твојим лудим  сновимааа и писанијима. Какав рат, какво бомбардовање! Па ми смо  одавнооо одратовали са турцима и  швабамааа,  ми смо их победилиии, не једном   два  пута, еее! Сине меци мој, тата те моли, да се  боље ухватиш  неког посла,  помози мајци и  браћи твојој, да сиђете са оне слике са зида у козарској улици !!!!..
Ја сам само ћутао и климао главом, испружених руку  чекао сам  само да не падне, а уставри  хтео сам да му кажем ово:,...
,, Да се не секира, старији сам од  њега, скоро 20 година; учио сам историју и знам колико се ратповало;, прочитао сам и  његов дневник из 9 хоризонта,  неке делове ставио сам у мој  роман,,Скок преко коже; да смо  вратили неке дугове; да смо  браћа и ја  завршили  високе  школе и да смо сада на свом хлебу; да је мајка ипак остала сама, и да није желела да остави  стан  одакле си ти заувек  отишао; све се нада да ћеш  се вратити одозго по њу.. И шта ти још нисам оцу  рекао; али мора да зна да је и  сада ратно стање, а он ни да чује...
Онда ја  све изнова и то мало филозофски....
.Оче, претпоставимо да неки писац, не верује у оно што му се  догађа и  напише књигу, у сну, аутоматским писањем да забележи снове..Рекли би да је то невероватно дело, други да је то неразумљиво, трећи да је то фантастично, неко би рекао да то није ништа јер није резултат научне методе.
 А у ствари то је само бележење живота који је сада, и зато  жели да све то буде као сан, јер то што нам се дешава је као сан или то је као живети у сну, или сањати будан;  МИ СРБИЈУ  СИГУРНО НЕЋЕМО ДАТИ, КАО ШТО ЈЕ НИ ВИ НИСТЕ  ДАЛИ!!! а овај писац, твој   клиња, твој меци, то ти сада  каже и то  сада записује, овим  словима!!!....
Оче, ти ми не даш да сањам то је зато што ништа не разумеш и не верујеш да ће ти звезде пасти на главу, у мојим сновимма, а то ти је  мајка већ једном и рекла!!!,,                     Е, када сам поменуо моју  мајку, његову жену Јасну, видо сам му сузне очи и  он је нестао у трен, а разговор није завршен... Ето, то сам Светиславу-Тиси, мом оцу, хтео да кажем о овим сновима које записујем поводом 20 година од бомбардовања Србије, ваљда ме je чуо и разумео, више се није  појављивао, ваљда је све схатио, какво је сада време, страрије од њега скоро 40 година !!!

sledi nastavak
Објавио у Нема коментара:
Пријавите се на: Постови (Atom)